Ako iz nekog neobjašnjivog razloga imate nostalgiju za ranim mesecima pandemije COVID-19, preporučiću vam gledanje filma Keiko, me wo sumasete (kod nas prevedeno kao Neustrašiva Keiko, a što nije zaista prevod orignalnog naslova ali je close enough), japansko-francuske koprodukcije iz 2022. godine a koja prikazuje život u Tokiju tokom poslednjih meseci 2020. i prvih 2021. godine, sa sve maskama i ograničenjima kretanja. No, to nije i POENTA filma i samo je osvežavajuće videti film koji pandemiju prikazuje kao deo života a onda taj život nalazi neke svoje teme da se njima bavi.

Koliko je originalni naziv filma teško prevesti na druge jezike pokazuje i to da Engleski naslov filma, Small, Slow But Steady, na papiru deluje kao da je u pitanju nekakva ljupka američka indi drama, a što, iako nije FLAGRANTNO netačno (sem tog „američkog“ dela), možda navodi potencijalnog gledaoca na krivi trag. Ali da budemo jasni, isto radi i „Neustrašiva Keiko“. Ovo je film o profesionalnoj bokserki koja ima urođeno oštećenje sluha ali nemojte očekivati klasičan sportski film u najavi jer Keiko, me wo sumasete to nije. Ovo je mnogo „japanskiji“ film po svom senzibilitetu, tempu, reflektivnosti, pa na kraju i toj distanciranoj toplini koju likovi samo u najprikrivenijim formama pokazuju drugim likovima do kojih im je stalo.

Režiser i jedan od scenarista ovog filma, Shô Miyake je „jedan od najuticajnijih mladih japanskih filmmejkera“ kažu u nekim medijima za njega iako, naravno, čoveka koji je pregazio četrdesetu više i ne možemo zvati tehnički „mladim“. Miyake radi dosta postojano i uspešno poslednjih deceniju i po, kombinujući dokumentarce, kratke filmove i igrane filmove sa veoma malim budžetima gde demonstrira svoju snalažljivost i inventivnost. Poslednjih godina je napravio prodor i na televiziju, radeći „komercijalne“ projekte, kao što je na primer serija Ju-on: Origins, ali i serija Kamiki Ryunosuke’s Shooting Holidays koja prati glumca Kamikija Ryunosukea tokom pauza u snimanju drugih televizijskih serija. No, Miyakeov najpoznatiji film je verovatno Kimi no tori wa utaeru (aka And Your Bird Can Sing) iz 2018. godine, spora, reflektivna melanholična drama o odnosima mladih osoba i ljubavnom trouglu koji se spontano razvija jednog leta. Ako vam se dopao Kimi no tori wa utaeru, onda je Keiko logičan naredni korak jer filmovi dele prepoznatljiv Miyakeov potpis u tome da je drama svedena, tempo odmeren, da je u centru radnje ženska osoba koja odskače od proseka svoje generacije, klase itd. Sve je to pripovedano jednim realističnom stilom a koji je vizuelno opet na momente vidno – i ukusno – estetizovan u kompozicijama, koloru, koreografijama…

Sportski filmovi nisu bez razloga podžanr za sebe. Oni generalno imaju jednu prepoznatljivu matricu koju prate, a gde su iskušenja vezana za sportsko nadmetanje i iskušenja vezana za socijalne barijere ali i psihološke nedostatke likova prirodno prepletena i simbolički se dopunjuju. Horizont dramatične kulminacije najčešće je vezan za nekakav poznati momenat u budućnosti – važan meč, presudnu trku, susret sa dugogodišnjim rivalom – a za koji se protagonisti pripremaju.

Keiko, me wo sumasete od ove matrice odstupa na više načina, i zapravo se u određenoj meri bavi upravo njenom žanrovskom ustaljenošću i podrazumevanim građenjem drame na tome da se od gledaoca očekuje da navija za glavnog junaka a da se od glavnog junaka očekuje da pobedi. Ono kad je Roki Balboa zapravo izgubio presudni meč na kraju Rockyja je već bila skoro pa revolucionarna polemika sa rags-to-riches narativom, i Stallone se posle po tome svemu popišao kada je krenuo da gradi franšizu. Posle se malo iskupio sa Creedom, ali poenta je svakako ta da u slučaju Keiko, me wo sumasete poenta zapravo MOŽDA i nije u tome da glavna junakinja, Keiko, mora na kraju da pobedi nekakvu mitologizovanu protivnicu u ringu koji je metafora za čitav njen život i da ta pobeda daje smisao čitavom njenom životu. Film, zapravo govori nešto drugo i to je osvežavajuće mada nije ni sigurno da će gledalac, prilično sediran odmerenim tempom i ujednačenim tonom naracije uhvatiti poentu koju film zaista pravi pa se onda Miyake odlučuje za to da je jedan likova izgovori u kameru, za svaki slučaj negde na polovini filma pa se onda poslednja scena na to nekako prirodno ali i blago veštački nadoveže. No, film svakako misli sve najbolje sa tom poentom i ona je tako duboko „japanska“ da je nemoguće ne osetiti mnogo simpatije za sve što film na kraju hoće da kaže.

Keiko, me wo sumasete prati titularnu Keiko, mladu ženu koja ima, rekosmo, urođeno oštećenje sluha i od rođenja je gluva na oba uha. Ona je socijalno sasvim solidno uklopljena, ima „pravi“ posao – sobarica je u nekom, koliko možemo da vidimo, pristojnom hotelu i dane provodi nameštajući krevete i zamenjujući peškire – a živi sa bratom, tokijskim hipsterom koji i sam radi u ugostiteljstvu i ima vrlo kul devojku, akustičnu gitaru i stalno se nešto snima na svom laptopu, verovatno sanjajući o kantautorskoj karijeri kada će moći da za deceniju ili dve, govori o tome da ga je rad u kuhinji restorana naučio životu. No, Keiko ima i „večernju“ personu, kada ide u jedan od najstarijih tokijskih bokserskih klubova i tamo vredno trenira za svoje mečeve.

U početku filma, Keiko je već licencirana profesionalna bokserka i ima iza sebe jednu pobedu a uskoro vidimo kako osvaja i drugu. Uprkos svom senzornom oštećenju, a koje je sprečava da čuje uputstva trenera iz ugla, sudijine komande, pa čak i gong za kraj runde, njena posvećenost i istrajnost od nje čine legitimnu i uspešnu borkinju. Volja da se bori, pak, mora postojati kod onih kojima je borba zapisana u budućnosti i film predstavlja hronologiju Keikine potrage za motivacijom kroz period ozbiljnih iskušenja za sam klub.

Najveća prepreka koju gledalac ovde treba da savlada nije, kako su to razni napisi na internetu potencirali, spor tempo filma. Keiko, me wo sumasete nije naglašeno spor film i, imajući u vidu da je u pitanju niskobudžetna japanska drama o potrazi za unutrašnjom motivacijom i utemeljenjem identiteta, on je zapravo znatno britkiji od onog što biste očekivali da dođe iz Japana. Scene nisu dugačke, kadrovi nisu naglašeno nepromenljivi, Miyake NIJE Hamaguchi. Ne, film samo OSTAVLJA utisak sporosti na ime činjenice da on, tehnički gledano, nema zaplet. Ili, da to kažemo malo drugačije, da njegov zaplet takav kakav je, ima samo minimum dramske dinamike a koji čoveku može i da promakne ako ga hipnotišu scene koje samo prate Keikinu dnevnu i noćnu rutinu. Jer, Keiko nije ćutljiva protagonistkinja već protagonistkinja koja NIŠTA ne govori. Iako „tehnički“ ne gluvonema, dakle, sa funkcionalnim glasovnim aparatom, Keiko nije zaista razvila moć govora na ime gluvoće pa se jedino, i to vrlo retko, usuđuje da izgovori reč „hai“ (a to bi bilo „da“) u momentima i pred ljudima kada se oseća emotivno a dovoljno bezbedno.

Glumica Yukino Kishii, žena od tridesettri godine i sa preko šezdeset filmova i serija u svojoj dosadašnjoj biografiji je otud ograničena na glumu facijalnom mimikom, znakovnim jezikom i gestovima koji, pogotovo kada shvata da se oko nje nešto događa a ne može da čuje šta, imaju jednu razornu energiju i ranjivost u isto vreme. Izrazi lica, položaj tela i reakcije na pokušaje drugih da sa njom komuniciraju nam daju impresivan portret žene koja je intelektualno potpuno razvijena ali je potpuno odsustvo zvučnih senzacija tokom čitavog života čini nepobitno drugačijom od svoje okoline. Keiko je i emotivno ranjivija od ljudi oko sebe pa onda često, pogotovo u tekstualnoj komunikaciji sa majkom, bratom itd, ume da bude malo i agresivna, ne bi li kompenzovala tu ranjivost.

Boks je, onda, reklo bi se, idealan sport u kome agresija može da dobije svoje zdravo ili makar formalizovano (i srazmerno bezbedno) ovaploćenje, ali što film duže traje, gledaocu postaje jasnije da Keiko boks manje doživljava kao sukob u kome se pobeđuje a više kao kontakt između ljudi koji je „legitiman“, nešto što joj, očigledno, u životu nedostaje.

Bazirana na knjizi koju je napisala Keiko Ogasawara, a koja je opet bazirana na stvarnim ljudima i događajima, priča ovog filma dosta presudno ovisi o likovima oko Keiko i ansamblu glumaca koji te likove oživljava i Miyake ovde radi sa nekim izvanrednim profesionalcima. Pogotovo su lik predsednika kluba (veteran Tomokazu Miura, koji je igrao i kod Kitana u serijalu Outrage o kome sam pisao pre par godina) i njegove supruge (takođe veteranka Nobuko Sendô) snažni i bitni za radnju time kako deluju na glavnu junakinju, i film onda u velikoj meri računa na njihove doprinose da perfektno oslika to kako i zašto se Keiko emotivno oslanja na predsednika, kreirajući spone koje idu dalje od pukog profesionalnog odnosa predsednika kluba i perspektivne bokserke.

Realizam koji likovi uspostavljaju dopunjen je onda jednom elegantnom, ne nužno stalno nametljivom, ali umešno osmišljenom audiovizuelnom dimenzijom filma koja ide preko linije puke dužnosti i presudno je vezana za to kako Keiko percipira svet oko sebe. Kamera se često bavi Keikinim portretom u dužim, neprekinutim kadrovima – što je česta tehnika u filmovima gde je akcenat na unutrašnjem životu glavnih likova – ali su tu onda ponovljene scene sa ogledalima koje sugerišu ne samo da se među njima protagonistkinja oseća sigurnije (jer ima informaciju i šta je iza nje a koju ostali ljudi uglavnom primaju sluhom) već i da sebe vidi kao snažnu, sposobnu i zdravu. Bokserske koreografije tokom treninga su snimljene odlično i nude izvrstan vizuelni ugođaj, dajući gledaocu da oseti zašto se Keiko pronalazi u treniranju možda i više nego u samoim borbama. Na sve ovo dolazi vrlo pažljivo rađen dizajn zvuka koji gledaoca (i slušaoca) filma čini hiperosetljivim na informacije za koje je svestan da ih protagonistkinja nema. To kako bokserski klub odjekuje ritmičnim zvucima udaranja u džak ili krušku, tapkanjem preskakanja konopca i muklim vokalizacijama boksera čini da osetimo Keikinu ranjivost – i prepoznamo njenu snagu – upravo na ime toga što smo, zajedno sa drugim likovima iz filma, u prednosti nad njom.

I ovo je sve veoma efektan alat da se njime pravi jedna tiha, nenametljiva drama. Japanska finoća i formalno odnošenje u društvu su ovde takođe organski ugrađeni u prikaz Keikine borbe da nekako OSETI svet i ljude u njemu na intenzivniji način nego što se to od nje možda očekuje, pa iako ovaj film nije prenaglašeno konstruisan kao narativ o borbi za prevazilaženje invaliditeta, i generalno pokazuje borbu za samoidentifikaciju i uspostavljanje ravnopravnog odnosa sa svetom, on jako dobro funkcioniše na svakom od tih planova. Svaka čast.