Pročitao sam American Paranoid: Black House (u francuskom originalu American Parano: Black House), a u digitalnom izdanju Europe Comics nakon francuskog originala koji je prošle godine publikovao Dupuis. Radi se o vrlo kvalitetnom dvotomnom policijskom trileru koji su napravili ugledni, cenjeni autori i skoro potpuno odsustvo distribucije ovog stripa u njegovom engleskom prevodu – nećete ga naći ni na Amazonu – me zbunjuje. Je li Europe Comics baš u TOLIKOM rasulu da plati prevod i adaptaciju na Engleski, napravi digitalnu ediciju a onda ne uspe da je plasira na najvećoj platformi za prodaju digitalnih knjiga i stripova na svetu? Izgleda da jesu. Što je žalosno.

Ali ne treba da nam umanji uživanje u ovom stripu. Kogod voli kvalitetno izveden „period piece“ rad – sa sve posebno napravljenom Spotify listom kako bi ste imali adekvatan saundtrak dok čitate – u kome se mešaju sociopolitičke realnosti policijskog rada sa ezoterijom i najmračnijim ponorima ljudskog uma, a ne može da dočeka da Ed Brubaker i Sean Phillips urade nešto novo, treba da zna da će sa American Paranoid: Black House dobiti duplu dozu. Ovo je pripovest urađena u dva albuma, oba izašla 2024. godine, a koja pričaju jednu jedinu, i zaokruženu priču o policijskoj istrazi vezanoj za ritualna ubistva počinjena u San Francisku proleća 1967. godine – svega dakle nekoliko nedelja pre nego što će „leto ljubavi“ zvanično otpočeti. Naravno, do meseca Maja, u kome se najveći deo ove priče dešava, je taj specifični socijalni pokret koji je obeležio promenu u javnom životu i mentalitetu Amerike – a onda i ostatka sveta – već bio uveliko započet i to da se na pozadini bujanja nove, egzotične urbane kulture razvija priča o jezovitim, mučnim ubistvima nemoćnih žena je dobro napravljen kontrast. American Paranoid: Black House je na mnogo načina jednako dobro izvedena istorijska analiza Amerike i njenih protivrečnosti kao i bilo koji strip Eda Brubakera iz poslednjih nekoliko godina i lepo je videti da Evropljani mogu da uverljivo rade na ovom nivou verodostojnosti i, jelte, „worldbuildinga“. American Paranoid: Black House je taman onoliko žanrovski klišeiziran koliko je potrebno da se čitalac drži u relaksiranom stanju kako bi neočekivani preokreti i udarci ispod pojasa imali veću potenciju. Ovo, da se razumemo, NIJE Tyler Cross već – uprkos površinskim sličnostima – neka vrsta njegovog pametnog antipoda. No, od ovog autorskog tima nisam očekivao ništa manje.

Kad smo već kod tog autorskog tima, kada sam rekao „Evropljani“ u prethodnom pasusu, malo sam i slagao. Do pola, recimo, pošto je autor crteža i kolora u American Paranoid: Black House Argentinac. Lucas Varela nam nije nepoznato ime, au contraire, ovaj po profesiji grafički dizajner (inače moj ispisnik) ima već skoro pune dve decenije iskustva rada u strip-medijumu, a franko-belgijski je profesionalac od 2012. godine sa niskom zapaženih izdanja za Dargaud. Sa druge strane stola je scenarista Hervé Bourhis, čovek kome je crtanje pasija, koji je stripove radio još u školi (i trpeo kritike nastavnika), posle radio grafički dizajn i ilustracije za jelte, internet, ali koji se kao profesionalac u franko-belgijskoj strip-industriji ostvario pre u ulozi i scenariste i crtača. Imajući u vidu da je 2012.  godine dobio nagradu Gosciny, kojom se obeležavaju obećavajući scenaristi, Bourhis je nakon toga ozbiljno zapeo i proizveo mnogo radova sa različitim crtačima – mada dosta toga on i dalje crta sam – fokusirajući se u dobroj meri na biografske i istoriografske stripove (na primer, o Ramonesima, heavy metal muzici, Donaldu Trumpu, Beatlesima) ali radeći i razne druge stvari, za  izdavače kao što su Delcourt, Dargaud, Dupuis…

O oba ova autora sam već pisao pre neke četiri godine, peneći od oduševljenja njihovim kvaziistorijskim grafičkim romanom The Lab a koji je prikazao alternativnu istoriju francuskog IT sektora (mnogo je uzbudljivije nego što deluje na prvi pogled) na način koji u čoveku, ako je određenog kova i interesovanja ne može a da ne izazove strahovite emocije u svom tom prepoznavanju onog što je moglo biti i onog što je zaista bilo i svih tih momenata u kojima je istorija sveta mogla da krene drugim tokom.

Za American Paranoid: Black House se može reći da je sličan projekat, iako po tonu sasvim različit, budući da ovde imamo fikcionalizovano sažimanje jednog istorijskog trenutka za koji se nije odmah shvatalo kakve će talase poslati dalje niz vremenski tok, spakovano u format hard boiled krimića apdejtovanog za dvadesetprvi vek. American Paranoid: Black House je strip prebogat slojevima, pravljen kao očigledno „lažna“, možda i satirična varijanta stvarne istorije a opet provokativan i promućuran u svom seciranju ljudske psihologije i društvenih trendova koji na njoj počivaju.

Satanska panika je termin koji vezujemo za jedan drugi period nove istorije Sjedinjenih američkih država, nekih dvanaest hiljada prijava koje su američki građani podneli nadležnima tokom osamdesetih i ranih devedesetih a vezano za slučajeve onog što su prijavljivači TVRDILI da je satanistički ritual koji ljude povređuje ili ubija. No, satanizam je u Americi, naravno, kao religija imao istoriju znatno pre toga, sa „zvaničnim“ utemeljenjem Crkve Satane koje se desilo 30. Aprila 1966. godine u San Francisku i na čijem je čelu stajao prvi selebriti satanista Amerike, Anton Szandor LaVey. Rođen kao Howard Stanton Levey, LaVey je narednih trideset godina, do svoje smrti, bio visoki sveštenik crkve koja je, kad se na stranu stavi sav mračni imaginarijum, zapravo bila odgovorna za više seksualnih orgija nego ritualnih umorstava. Iako ispitivan od strane FBI u vezi sa planiranjem ubistva Teda Kennedyja 1980. godine – a za koje nije bio sam osumnjičen – LaVey zapravo nije imao preterano „mračnu“ stranu. Štaviše, FBI je zaključio da je njegovo bavljenje satanizmom i Crkvom Satane bila prevashodno komercijalna rabota, da se dobro zaradi od malograđanske potrebe za pobunom protiv, jelte, duhovnih autoriteta i to da je LaVey više bio odmereni intelektualac koji mnogo čita i piše radije nego što ide i kolje petlove je značilo da nije interesantan policiji.

American Paranoid: Black House nam daje potret LaVeyja kroz lik koji se zove Baron Yeval (Yeval – LaVey, N’est-ce pas?) i koji je u svakom bitnom pogledu fikcionalizovana verzija autentične istorijske figure. Varela ga crta gotovo identično onome kako je LaVey izgledao u svojima javnim nastupima, a biografija mu je takođe jako slična stvarnoj, sa sve „crnom kućom“ u San Francisku koju je kupio, iz nje prvo širio satansku propagandu kroz predavanja, radionice i sedeljke a onda je učinio centralnim neksusom Crkve Satane.

Yeval je glavni osumnjičeni u policijskoj istrazi koja se tiče ubistva mlade žene pronađene mrtve, vezane za drvo u blizini mosta Golden Gate, nage, sa obrnutim pentagramom iscrtanim na trbuhu, ne samo zato što ovo ubistvo ima jasne obrise satanskog rituala već i jer je u pitanju mada glumica-početnica koja je na jednoj od njegovih satanskih seansi igrala devicu-za-žrtvovanje.

Istragu vodi iskusni detektiv Ulysses Ford, a sa sobom ima tek-sa-akademije-izašlu i u San Francisko doseljenu mladu inspektorku Kimberly Tyler. Tylerova je, u odmah zgodnom preokretu klasične žanrovske matrice, zapravo protagonistkinja stripa i Ford služi da se pokaže kako je život policijskih detektiva zapravo niska frustracija, gubitaka, momenata besa i poniženja na poslu i samotnih trenutaka kod kuće. Ovo nije tek sociološka opservacija: dalje u stripu organski, kroz priču saznajemo da je Kimberlin otac takođe bio policijski inspektor i da je zapravo radio baš u San Francisku, u stanici u koju je ona tražila da je sada i samu rasporede. Tylerova ide i korak dalje i iznajmljuje isti – neuredan, prljav, u sirotinjskom komšiluku sagrađeni – stan u kome je otac živeo.

Kimberlin odnos sa pokojnim ocem je samo jedna od majstorski vođenih niti podzapleta ovog stripa. A to da se radi o katoličkoj porodici nije nevažno u pripovesti u kojoj glavnoosumnjičeni insistira da je hrišćanstvo religija zasnovana na lažima i manipulaciji i da on sam, sa svojim slebenicima zapravo sledi stariju, iskreniju veru. Tylerova, nakon što Ford doživi akcident, počinje da vodi slučaj – uprkos tome što je kolege gledaju kao da je pala s Marsa i stalno joj priređuju neukusna seksistička iznenađenja – i razvija i neku vrstu bliskijeg odnosa sa harizmatičnim satanskim intelektualcem, prvo kroz službene razgovore a onda i kroz isleđivanje u stanici. Yeval je, naravno, neko ko u svakoj situaciji u kojoj se nađe nekako prirodno preuzima kontrolu nad konverzacijom, uvek govori malo i u zagonetkama i ostavlja utisak da se i zabavlja a da svakako zna više nego bilo ko drugi u prostoriji, i ovo strip vrlo dobro postavlja, ali istovemeno i izbegava da upadne u kliše detektivke koja pada na fatalnog „negativca“. Tylerova je svakako njime zaintrigirana ali čak i kada Yeval baci udicu i skoro nedužno primeti da njegovo mračnjaštvo privlači mnoge žene i da se čak i njoj možda on dopada, policajka se na nju ne peca.

Tylerova je svakako neko sa sopstvenim demonima, ne puko jagnje da ga Yeval prikolje (metaforički, doslovno ili, jelte, erotski) već mlada žena sa tragom sopstvenih odluka i nerazrešenih dilema u životu a od kojih je odnos sa ocem samo jedna, zapravo ne i glavna. U žanrovskoj je tradiciji to da će inteligentni osumnjičeni gledati da prepozna u njoj te tačke pritiska – čak i da uradi malo risrča kako bi se pripremio za razgovore – i da manipuliše njome kroz razgovor, navodeći je da na kraju možda odradi i neki prljav posao za njega, sve misleći da sledi policijsku dužnost, ali Bourhis ovo piše veoma spretno, dajući nam konfliktnu ali humanizovanu protagonistkinju koja će i dok pratimo njene aktivnosti demonstrirati sasvim suprotstavljene elemente svoje ličnosti: jaku deduktivnu inteligenciju, emotivu ranjivost, nepokolebljivu samovlasnost, empatiju. To da je strip stavlja u poziciju nekoga ko će slučaj na kraju razrešiti a da ne mora da bude klišeizirana akciona heroina je samo lep bonus.

Ostali likovi su takođe zanimljivi i višeslojni, uključujući Kimberline kolege, Yevalovu porodicu ali i kultiste koji se okupljaju na njegovim seansama, uglavnom pripadnike više srednje klase kalifornijske Bej Ejrije koji u satanizmu i podukama zavodljivog đavoljeg, jelte, propovednika, nalaze onu slobodu o kojoj američko društvo toliko trubi a često je ne obezbeđuje.

No, šire od likova, strip daje jedan jako dobar portret San Franciska i četvrti Haight-Ashbury proleća 1966. godine, vrlo umešno ubacujući organski pripremljene deliće istorijske poduke (doseljavanje „bitnika“ u Bej Ejriju, kupovanje napuštenih kuća itd.), gotovo dokumentarističko prikazivanje stanja na ulicama sa nabujalom hipi kulturom, psihodelicima, ezoteričnim učenjima, sistemskim rasizmom i seksizmom, začecima satanske panike ali i promenama koje se osećaju u vazduhu iako niko ne zna kog će obima one stvarno na kraju biti. Stalni glasovi radio-voditelja koji najavljuju popularne pesme onog doba (a gde su mnoge radio stanice eksplicitno kodirane kao hrišćanske i prepodobne) su takođe briljantan element worldbuildinga.

Lucas Varela sve ovo crta i koloriše u svom prepoznatljivom, autoritativnom stilu, mešajući savršeno karikaturu sa dokumentaristikom, sa gotovo bezobraznom lakoćom prelazeći iz verističkog, „filmskog“ stila u kjaroskuro kontraste i kompozicije inspirisane okultnim i jeretičkim učenjima. Kolor mu je i ovde sveden – pored crne u stripu preovlađuju razne nijanse crvene i povremeno plave boje – ali korišćen jako efektno da stripu da senzibilitet „prošlosti“ a da ne poseže za nekakvim rekonstrukcijama kolorita stripova ili filmova iz šezdesetih.

American Paranoid: Black House je, dakle, ODLIČAN strip koji ću iz sve snage preporučiti na čitanje bilo kome koga zanimaju detektivski trileri, disekcije recentne istorije, satanizam ili sve to na gomili. Ovo je psihološki višeslojan, istoriografski disciplinovan, simbolički bogat rad koji žanr koristi sa razumevanjem i apdejtuje ga gde je to potrebno. Pošto na Amazonu vidim samo francuski original A KO UOPŠTE ZNA FRANCUSKI JEZIK, onda prevod na Engleski i digitalnu ediciju Europe Comics možete kupiti na ovom mestu. A ako se neki domaći izdavač odvaži da ovo publikuje kod nas, obećavam da ću kupiti više primeraka da poklanjam jer je ovaj strip BAŠ TOLIKO DOBAR.