Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ćemo poslušati dva albuma na koja sam oba naleteo pregledajući recentna metal izdanja i bio prijatno iznenađen nesvetom legurom vrištećih saksofona, distorziranih gitara i bubnjeva koji blastbitove i free jazzerske poliritmije mešaju na najorganskiji način. Ljudi koji znaju naprosto ZNAJU da su džez i metal neraskidivo povezani već decenijama, od toga da su „shred“ dimenzija metala i na solažama i improvizaciji bazirana jazz filozofija često dve strane istog novčića, pa do toga da su mnogi eksponenti free jazza i ekstremnog metala svoj raison d’etre bazirali na programskom razaranju postojećih formi, eksperimentisanju i traženju nečeg što se nalazi IZA. Naravno, imamo i mnogo primera srazmerno lenjih ukrštanja – ljudi koji čitaju moje nedeljne metal preglede znaju da ću povremeno da progunđam kako puko nabacivanje saksofona preko generičkog sludge-doom metala nije preterano inventivna strategija – ali kada je dobro onda zna da bude MNOGO dobro. Pa evo:
Prvi na redu je Dissensus: Inhumation, dakle bend Dissensus i album Inhumation, na neki način prvi „pravi“ dugosvirajući opus za ovu postavu, a koja je u poslednjih par godina izdala nekoliko minialbuma i živih albuma, uključujući snimke iz prostorije za probu. Naravno, kada pričamo o free jazzu i free improvu, razlika između „studijskog albuma“, „živog albuma“ i „snimka sa probe“ ume da bude vrlo akademska. U svakom od ovih konteksta, a pogotovo u slučaju dotičnih Dissensus u pitanju su sirovi živi snimci ljudi koji improvizuju u realnom vremenu i u realnom (jedinstvenom) prostoru. Inhumation, osim što ima vrlo kul metalsko ime, ima i distinkciju da jeste malčice čistiji u zvuku i da su improvizacije malo editovane, ali i dalje govorimo o jednoj ČISTOJ, neprskanoj erupciji energije i improvizatorskog entuzijazma.
Dissensus je originalno bio gitara-bubanj duo i jedan od možda i neočekivanih novih projekata danas njujorškog producenta po imenu Slava Balasanov. Originalno iz Moskve (one u Rusiji, ne one u Ajdahou), Balasanov se sa roditeljima preselio u Čikago kad je imao dvanaest godina, i to je ona klasična priča o Rusima koji po okončanju avanture koja se zvala Sovjetski savez odlaze na zapad da konačno žive životom koji su do tada samo gledali na piratskim VHS kasetama i satelitskim televizijskim kanalima. Balasanov je već kao klinac bio skoro pa nezdravo opsednut free jazzom, i vežbao gitaru, kaže, po četiri sata dnevno ali je po diplomiranju na Čikaškom univerzitetu prošao neku vrstu (negativnog) satorija, prestao da sluša džez i, ne šalim se, kupio album Britney Spears, a gitaru zamenio za Korgove Electribe kutije i postao producent i autor elektronske plesne muzike. Narednih godina je pravio ovu muziku, didžejisao i bavio se vizuelnim umetnostima, ali se freejazzerska podsvest nije dala lako umiriti, sa često neočekivano kompleksnim ritmičkim obrascima koje je pisao za svoje house/ IDM kompozicije. I ovde je naravno bila primetna naklonost avangardnijem krilu ove muzike pa je Slava (pod imenom Slava pod kojim pravi elektronsku muziku) objavljivao za etiketu Software a koju vodi bruklinski komšija i guru eksperimentalne plesne muzike Daniel Lopatin poznatiji kao Oneohtrix Point Never.
No, gitara je nekako našla put natrag u Slavin život i u ovoj deceniji se on pored redovnih dužnosti na elektronskoj muzici (koju, uzgred, ovde možete čuti) zatekao kako džemije sa bubnjarem Benom Scottom i njih dvojica će biti prva postava Dissesnsusa pre nego što im se pridružio saksofonista Carl Mitchell nakon čega je formiranje pravog, hardkor power trio free jazz metal noise benda bilo dovršeno.
Inhumation je, uprkos imenu koje zaista više sugeriše death metal nego jazz, „prava“ free jazz ploča. Ovde, bez sumnje ima po koji „čist“ metal rif i povremeno se u sumanuto užurbanim aranžmanima pojavi po nekoliko taktova superbrzog trešerskog „keca“ i klasičnih blastbitova, ali filozofija ovog projekta nije da se svira ekstremni metal uz dodatak slobodne improvizacije (kao što recimo rade Indusi Moral Collapse sa kontribucijama veteranskih poljskih free jazzera) već da se slobodna improvizacija uzme kao osnova na kojoj će se graditi uz korišćenje tehnika i zvuka ekstremnog metala.
Tako su neke kompozicije mnogo bliže „pravom“ free impov zvuku nego bilo kakvom metalu – čak i ako u metal računate Borbetomagus – i ako slušate, recimo, Untitled 2 a pogotovo Untitled 3, čućete tri muzičara koji sviraju gotovo sasvim izvan idioma, sa pronalaženjem zajedničkog jezika istovremeno dok njime pokušavaju da kreiraju smislen iskaz. Balasanov je nervozan, radoznao gitarista, Scott kaže da mu je najveća inspiracija u životu Derek Bailey a Mitchell u njihov gusti, notama do vrha napunjeni bunar onda uspeva da ubaci mnogo ukusnog tenor-soliranja, koristeći jazz skale dovoljno da muziku podseti na njene korene ali ne bežeći od neidiomatskog sviranja kada mu to odgovara. Slavina gitara je energična, sa velikim opsegom nota i harmonija kroz koje on prolazi, ali i sa izraženim perkusivnim elementima
Naravno, druge kompozicije na albumu, kao što su Inhumation, Totaling Out ili, još „metalskije“ naslovljene Terror Fate i Undifferentiated Torment u punoj meri profitiraju od distorzija i drugih efekata u koje Rus uključuje svoj instrument ali i od odgovarajuće eskalacije intenziteta sviranja ostatka benda. „Free improv sa distorzijom“ je, naravno, dobro istražen i u literaturi opisan fenomen, od radova Masayukija Takayanagija i Keijija Hainoa, preko raznih projekata Colina Marstona i Weasela Waltera, a u Britaniji ekipe oko Ascension/ Skullflower, pa do karijere Kaspara Brötzmana, ali Dissensus ima sopstveni zvuk koji zaista dodaje meru ekstremnog metala u furioznom tempu i prepoznatljivim ritmovima. Naravno, Slavina gitara ovde dobija čitave nove univerzume tekstura, alikvotnih tonova, i fidbeka, a čak i kad je on koristi kao kontrabas da bi ostatak grupe svirao slobodni, ali prepoznatljivi improvizovani hardbop, to zvuči jako dobro. Mitchell je odličan saksofonista i svirka zvuči autentično i moćno.
Ima na ovom albumu i dosta za improv karakterističnog ispipavanja i traženja pravog izraza i zapravo bi možda JOŠ editovanja bilo za njega blagotvorno, ali ovo je svakako jedan energičan, veoma zabavan album muzike izražene istraživačke i eksperimentatorske crte u kojoj se navodno razdvojeni svetovi preklapaju sa izuzetnim uspehom:
Sa druge strane, a i bukvalno sa druge strane planete imamo Smiqra: Rɡyaɡ̇dźé! I ovo je album koji ne bih sam za sebe nikome pokušao da prodam kao „jazz“ pa ni „ekstremni jazz“ ali u kontekstu koji su već postavili Dissensus, Smiqra je logičan naredni korak. A u tom se koraku spajaju metal, progresivni rok, no wave, mathcore i free jazz. Široko, što kaže ona reklama, mada je muzika, naprotiv, ekstremno „tajt“.
Smiqra je kineski „bend“ mada zapravo pre svega projekat izvanredno talentovanog mladog muzičara po imenu Liu Zhenyang. Ovaj mladi čovek koji će za koji dan napuniti tek dvadesetpet godina je metal počeo da sluša nakon što je 2012. godine na nekom kineskom nadmetanju talenata prenošenom na televiziji video pevača koju sred normalne pesme počinje da izvodi metal vriske i to ga je toliko impresioniralo da je digao ruke od Michaela Jacksona i posvetio se proučavanju metala. Na moj radar uleteo je pre neku godinu kada je njegov solo blek metal projekat Ὁπλίτης (Hoplites) izdao prvi album i zaprepastio dobar deo međunarodne andergraund scene jednom uverljivošću iskaza izmešanom sa neočekivano visokom tehničkom ekspertizom ali i inventivnošću. Zhenyang je pritom po vokaciji lingvista – trenutno na postdiplomskim studijama u Francuskoj – i muzika mu je hobi ali je sa Ὁπλίτης i svojim drugim, takođe solo projektom, Vitriolic Sage izbacio devet izdanja za četiri godine.
No, Smiqra je naredni korak u njegovoj muzičkoj evoluciji, nastala kao novi koncept nakon što je rešio da je sa Ὁπλίτης uradio sve što ga je zanimalo. Iako prevashodno Zhenyangov projekat, Smiqra je zapravo saradnja sa bubnjarem po imenu 包子 (a što je na Mandarinskom ime peciva) i 非邪 iz šangajskog death metal benda Holokastrial na vokalima, a u kojoj Zhenyang pod presom spaja razna svoja interesovanja i ta interesovanja uključuju i progresivni rok, i free jazz.
Hoći reći, Rɡyaɡ̇dźé! je velikim delom metal ploča sa kombinacijom proggy gitara, nervoznih mathcore ritmova i ekstremnih vokala, ali između silnih disonanci i neparnih ritmova koje ovde čujete, pored promuklih vokala i efekata koji ih obezljuđuju, čućete i frenetični saksofon koji će ovu muziku nepogrešivo spojiti sa graničnim formama free jazza. Imaginary Minotaurian academia je, recimo agresivni mathcore komad u kome stereo miks dva saksofona proizvodi dezorijentišuće efekte u furioznoj završnici dok naredna, Peer review by oxen, zapravo kreće saksofonskim vriscima i pretvara se u manični jump-cut thrash jazz koji čini logični – i PREDUGO očekivani – naredni korak nakon onoga što su nam kasnih osamdestih i ranih devedesetih dali Naked City i Ground-zero.
Rɡyaɡ̇dźé! verovatno nije album koji ćete pustiti ikome da bi se relaksirao ili da biste ga doveli na pravu radnu temperaturu za vođenje ljubavi, ali jeste album čiju sviračku i produkcijsku izvrsnost neće moći da porekne niko ko nije najčistije zlonameran. Zhenyang piše strahovito efektne, kratke, eksplozivne pesme u kojima se teme (neretko, kao u Major revision! samo pregršti nota bez ikakvog formalnog tonalnog odnosa) istražuju logično i smisleno – velikom brzinom, naravno – a onda kada se skrene pod pravim uglom to je uvek u nekom zanimljivom smeru.
Za ljude kojima je energija lekovita, volumen drag a brza, vratolomna improvizacija ih inspiriše, Rɡyaɡ̇dźé! je ploča na kojoj se metal, free jazz i svi oni žanrovi odozgo spajaju na zaista prijemčiv način. Nadam se da čujemo još sličnih radova iz Zhenyangovog kampa, a do tada, slušajte Smiqra. A pritom daunloud albuma plaćate po želji:
