Heh, dok režim ne može da skupi pedeset krštenih studenata da ih prikaže kao pošten svet koji bi samo da polaže ispite pa slika dede koji im donose „princes krofne što je baka spremila“ a onda se vade princes krofne kupljene u supermarketu, protiv ovakvog bullshita se diglo i mlado i staro, pa na kraju i bend URGH! koji nismo čuli skoro deceniju i po. A to je samo jedna od divnih stvari ove nedelje u kojoj smo videli i pošten, častan odgovor građana na nasilje u formi šutiranja u dupe i udaranja kiobranom ljudi koji su se prodali za siću da brane otetu instituciju od onih kojima je oteta. Dakle, spremamo se za naredni vikend a to činimo i slušanjem metala. Jer metal je, ako ništa drugo, uvek bio uz narod i tu nema mnogo nejasnoća. Možda ste nekada imali BOLJI osmi Mart ali nikada niste imali METALNIJI. Ajmo.
Deo 1: BLACK METAL
Anticristo Ritual je split album španskih Licurgo i međunarodnog (špansko-argentinsko-čileanskog) projekta Impía Maleficencia. Po naslovu je valjda jasno da je ovo tr00 antihrišćanski blek metal, sirov, neprskan, neretko malo i monoton. No oba benda riljaju iz sve snage da prenesu svoju poruku i ta se iskrenost i požrtvovanost moraju prepoznati i ceniti. Nije da se pušta nekom koga hoćete da ubedite da je blek metal suptilna umetnička forma ali jeste da se pokaže da ovi ljudi ne odstupaju ni koraka:
Frankfurtski Verbluten imaju novi EP, Belagerung a koji znači da naslov njihovog prvog albuma od pre par godina, Goodnight, Goodbye, We Perish! Nije trebalo shvatiti bukvalno. Bend je i dalje tu i svira DOSTA DOBAR blek metal. Ima tu i, da primetimo, malo i nekakvog originalnog shvatanja ovog žanra, ne nekih velikih odstupanja od matrice (pola rifova su u tritonusu) ali Belagerung imaju gruv koji nije tipičan za moderni, ili bilo koji blek metal, i to im lepo leži. Neke gitarske teme su pritom vrlo pamtljive (ceo uvodni deo za Suzeränität je ODLIČAN), a produkcija je sasvim okej pa ovo izdanje može da se sluša sa uživanjem:
Šveđani Istapp slave ove godine dvadeseti rođendan pa je onda i četvrti album, Sól tér sortna, jedna primetno slavljenička ploča. Bend je uostalom napravio do sada najdužu pauzu između dva albuma, i ovde se čuje da je na pesmama rađeno studiozno sa tom mešavinom propisnog blek metal krljanja, vrlo razrađenih folklornih motiva, himničnih klin vokala… Produkcija je neobično čista za blek metal ali ovo je i muzika koja ima puno suptilnih elemenata u izvedbi i aranžmanima pa joj i odgovara čist, uredan zvuk. Istapp nisu nužno bend koji bih prvo naveo kada se zaklinjem u švedsku blek metal scenu, ali ovo je impresivan album koji bih svakom preporučio:
Finski Forsaken Land su na prvi utisak možda i premelodični za ono što ja uobičajeno tražim od blek metala ali njihov debi (?) EP, Nightwinds je odličan. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat jer se naglašava da vokale ovde radi gost, ali muzika je napisana promišljeno, svirka je kvalitetna a produkcija dobra i ovo je rifaški, mošerski blek metal u kome je melodičnost zapravo lep ukras na propisnoj metal osnovi i ne kidnapuje ceo format kako bi ga odnela u pravcu „pop“ muzike. Impresivno!
Abbashaitan su takođe iz Finske a omot za njihov treći demo snimak, Sorceritual, na kome dva originalna člana benda gutaju vatru obećava zaista dobru zabavu. To se i dešava, Sorceritual je estetski sirovi, old school blek metal, ali je muzički i kompozitorski vrlo zreo. Produkcija je jeftina, ali kako je ovo demo, ona mu i priliči, a ove četiri pesme su prijatne i dopašće se svakom tr00 friku:
Da ponekad i ja nađem nešto prihvatljivo za sebe u britanskom blek metalu svedoči novi EP sastava Ninkharsag iz Liverpula koji je započeo kao solo projekat gitariste Paula Armisteada ali je sada pravi kvartet i zvuči, uh, odlično. Bubnjar Jay Pipprell (nekada i u Venom Prison) je svirao sa Armisteadom u Unsanctum i on je ovde motor koji vuče bend unapred a EP The Black Swords of Winter nudi melodični ali veoma oštri, agresivni blek metal koji se ne gubi u melanholijama i emotivnoj izmaglici nego ROKA. Ima tu veom pamtljivih, folkom inspirisanih tema i mada je produkcija možda mrvicu nabudženija nego što volim (ali miks ima lep, definisan bas a to je u blek metalu uvek praktično bonus) ovo je meni odlično, pitko izdanje:
Sipmatični su i Niveous koji iz Viskonsina pričaju o snegu i ledu na svom debi EP-ju, Endless Snowfall a za ugledni Transylvanian Recordings. Ovo je otprilike onoliko atmosferičan blek metal koliko meni prija, sa prozračnom gitarom i dosta lelujavih harmonija u pozadini ali sa jakom bas-gitarom u centru miksa i moćnim, razornim bubnjevima. Bend me sa severa pa kapira tu ideju leda i hladnoće koju su u blek metal uneli Skandinavci i spaja je sa modernijim atmoblek pristupom ali i puno promena ritma i tempa i to dosta dobro sedi sve zajedno:
Ne zna se ko, šta i odakle je Seir ali demo snimak nazvan samo Demo ima tri pesme (i intro) pristojno agresivnog blek metala. Ovo je vrlo dobro producirano s obzirom na apsolutno low-profile nastup projekta i sklopljeno od ne preterano originalnih ali prijemčivih rifova, spakovano u aranžmane dimanične, pomalo trešerske provinijencije. Dobrih deset-jedanaest minuta krljanja s, jelte, mozgom ali i s energijom:
Australijski projekat Tauremorna ima debi album i ovo je prilično lepa ploča blek metala koji je i sam zasnovan na rifovima i pretećim atmosferama, dovoljno kontemplativan za modernog blek metal slušaoca a dovoljno agresivan za tradicionalnu publiku. The Revelation of the Unholy Covenant su pravila da čoveka i produkcijski ovo zvuči uredno i efikasno ako već nije specijalno SKUPO, no, kvalitet rifova i ubedljivost u izvedbi su jaki aduti ove ploče:
Wiedergänger je jedan Nemac koji sam pravi vrlo pristojan blek metal. Drugi album, za četiri godine, nazvan Stillborn Grace of Liberty je jedna vrlo sigurna kombinacija rifova, atmosfera, dobre produkcije i karakterne svirke. I to ne pričam samo po standardima koji važe za jednočlane blek metal bendove, ovo je naprosto pristojan album sa koje god strane da ga gledate, koji će svakom ponuditi po nešto dobro i nikog neće razočarati. Lepo, a i veoma je lepo da se plaća po želji:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Njemački Fairy Duster su više post-metal nego doom metal, ali debi album, Far from Light and Time im jeste dosta težak, spor i elegantan. Ovde svakako ima te uobičajene post metal izmaglice, pesme su dugačke, kontemplativne i imaju „gaze“ dimenziju sa umiljatim, melanholičnim gitarskim temama u pozadini, ali dosta se ovde i lomi, pevanje je malčice ekspanzivnije nego što je za post-metal standard i sve u svemu doom komponenta ove muzike je dovoljno prominentna za moje potrebe. Poslušajte:
Tectonic Shifts su power tro iz Helsinkija sa debi EP-jem od pre tri godine i, evo, nastavkom ove. High Ground ima četiri pesme sporog, lepljivog doom-stoner gruva, nisko naštimovanih faziranih gitara i izmučenih vokala, Sve to radi upravo kako je zamišljeno, ubacujući slušaoca u hipnotički trans i držeći ga na udici umešnim dinamičkim varijacijama i melodičnim temama koje oplemenjuju taj meljući rif-rad. Sirovo producirano ali radi, rekosmo, upravo kako je zamišljeno pa se preporučuje od srca:
Sporo, lepljivo i jako fazirano dobijamo i na trećem albumu španskih Red Eye. Nazvan III, album nam ovaj trio prikazuje u idealnom svetlu, sa nekim od najtežiih doom metal zvukova koje ćete čuti ove nedelje. Red Eye su vrlo usredsređeni na rif i težinu, ali su im pesme dovoljno pametno napisane da ne budu monotona procesija rifova, odnosno da repetitivnost bude oružje ovog albuma a da taj teški, opresivni zvuk na slušaoca deluje kao prekrivač ispd koga će moći da sanja psihodelične snove. Odlično je:
Power trio iz Virdžinije Wood Witch ima drugi album, Synna Modor i ovo je više nego dopadljiv okultni doom metal/ stoner rok zdravih, lepih rifova i veštičijih atmosfera. Ekipa koja radi tek šest godina se sa ovim izdanjem vrlo sigurno upisuje na listu savremenih doom bendova koji uzimaju sabatovštinu i generalni ’70s okultni rok zvuk i transfiormišu ih u nešto savremeno, prijemčivo, prijateljski nastrojeno. Nema ovde, dakle, previše prljavštine ni u zvuku ni u koncepciji, a koju neretko čujemo kod modernih occult doom bendova, Wood Witch imaju uredno napisane pesme, prijatne harmonije, lepe vokale i kvalitetnu produkciju pa ih možete puštati i civilima i dobiti sasvim pozitivnu reakciju. Pritom, ideja i svežih tema ovde ima više nego što sam očekivao pa se bend kotira vrlo visoko na mojoj ovogodišnjoj, jelte, listi bendova koje treba preporučivati drugima:
Ako ipak više volite nešto što je jeftinije u zvuku a spontanije u kompoziciji, evo su vam Solar Monolith iz Mičigena. Ovo je dvojac u kome jedan čovek svira bubanj, drugi svira bas gitaru i peva i oni tako prave prijatni, gruverski doom-stoner. The Crooked Path im je debi album i ovde ima i minijatura od minut i kusur, pa do osmominutnih epopeja. Svedenost zvučne slike može da bude problematična jer će svi ovi sabatovski rifovi koji se čuju neizbežno zazivati iommijevske solaže da ih oplemene, ali kad se naviknete, uživate u minimalizmu koji se čuje i, uostalom, u tim dobrim rifovima i fino to curi:
O nizozemskom doom metal projektu Phantom Druid nisam pisao četiri godine ali nije se mnogo toga promenilo. OK, na petom albumu, The Edge of Oblivion, ovo je sada samo jedan čovek umesto dvojice, ali Tjeerd de Jong je i dalje neko sa ekspertizom da proizvede klasičan sabatovsko-pentagramski doom metal, sa pesamama koje su predvidive ali umiljate, izvedbom koja je neoriginalna ali karakterna i solidnom produkcijom. Sporo, teško, prijatno:
Vandhali su simpatičan dvojac iz Denvera sa simpatični albumom doom metala naslovljenim Born in Evil i sešn basistom da popuni trio-postavu. Ovo je fin, spontan a pristojno napisan doom metal sa lepom dinamikom, pristojnim zvukom, bluzerski psihodeličnim prelivom i vokalima koji su apsolutno najslabija tačka cele konstrukcije ali ne smetaju PREVIŠE. Album je i prvi deo trilogije koja treba da se dovrši do kraja godine, pa kome se dopada, nek zna da nije gotovo:
Finski teškorokeri Kaiser imaju drugi album vrlo lepršavog stoner roka i jako nafazirane psihodelije. Nazvan, dosledno, 2nd Sound on ne ide onako sporo kako stoner rok ponekada nemaštovito misli da se mora i nudi dinamično aranžirane pesme, puno gitarske abrazije, dobre, melodične vokale, mnogo sabatovskih momenata… Sve je sjajno:
Naravno da Swamphead iz Masačusetsa sviraju močvarni sludge-doom metal. I to rade dosta dobro, treći album za četiri godine, Nightfall im je jedna sigurno odrađena kolekcija heavy bluzerskih rifova, teškog, sporog ritma i vrištanja. Ništa originalno, ali sve je DOBRO. Glasan, težak zvuk može da zamori uho ali su pesme solidno napisane:
Hermetičniji, klaustrofobičniji sludge metal stiže na albumu Teeth To Sky sastava Guiltless. Kako ovo objavljuje Neurot Recordings a u pitanju su članovi bendova poput Intronaut, Generation of Vipers itd. vrlo je lako unapred znati da li će vam se ovo dopasti ili će vas preplašiti (pa vam se onda dopasti). Pesme su teške i mučne, rifovi su disonantni i preteći i dosta se ponavljaju ali muzika ima i nepobitan gruv. Dobra, glasna produkcija, jak program:
Pyres iz Toronta su između prvog i drugog albuma napravili pauzu od dvanaest godina ali taj drugi album, Yun je vrlo dobar. Ovo je progresivni sludge metal, dakle, muzika velike težine i žestine ali ekspanzivna u viziji, zanimljiva u harmonskom šaranju, spremna da ide tamo kuda nekakav normalni sludge metal ne bi išao. Kao i obično, moram da kukam na previše nedinamičan mastering, pogotovo jer je sama muzika zanimljiva i ima dinamiku, ali pesme su dobre i album se i pored toga što se teško sluša lako voli:
O norveškim Kryptograf uvek napišem nešto lepo kada izađe novi album pa će tako biti i sada. Treći album, Kryptonomicon sadrži prošlogodišnji singl You and I i ceo je odrađen u poletnom hardrokerskom ključu, bez nekakve velike „doom“ i „heavy psych“ drame. No, bend je uvek dublji nego što na prvi pogled deluje sa pesmama koje psihodelične, okultne i doom elemente pažljivo pozicioniraju u svojim aranžmanima nudeći izgrađenom slušaocu mnogo materijala za naslađivanje, a u osnovi zvučeći kao veoma zdrav hard rok bend iz sedamdesetih koji svira pošteno, znojavo i za sve pare. Mnogo su dobri i zapravo sve bolji što su zreliji:
Finski mag psihodeličnog roka, Santtu Laakso izdao je ne jedan nego DVA albuma ovog Petka, a protivno svim logikama na svetu oba su odlična. Ja ne razumem kako on izbacuje ovoliko muzike sve vreme i da je ona ovoliko dobra, mada delom jeste tajna u tome da je njega osnovna struktura jednostavan, ritualni, repetitivni psihodelični rok koji izranja iz džemovanja. Ali graditi na tome stalno efektne improvizacije ali i propisne pesme sa strofama i refrenima, za to treba i talenat i paklena posvećenost. Dance of Destiny je Santtu uglavnom sam pod standardnim imenom Astral Magic (sa gostom na Moog solaži na jednoj pesmi) a Strange Vibrations sa albumom Altered States je projekat gde on i Shane Beck rade spoken word poeziju preko freeform sinti improvizacija i pulsacija. Evo ne znam dokle će ali nadam se da će još dugo moći:
Ripple Music ove nedelje nudi Rainbows Are Free iz Oklahome i njihov album Silver and Gold, kao podsećanje na to koliko ova kalifornijska etiketa nepogrešivo nalazi bendove koji sviraju sporu, tešku a melodičnu, ekspresivnu i emotivnu muziku. Rainbows Are Free nisu ni čist doom metal ni čist heavy psych bend, nisu ni čist desert rock bend već nekako sve to jak oprirodno spajaju u album teškog, emotivnog roka, glasnog ali ne bez suptilnosti. Bend ima KARAKTER a to se najteže stiče:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Već smo slušali čikaški blackened speed metal projekat Speedpussy, a novi EP, Black Speed Death Rock and Roll, najavljivan za prošlo leto izašao je sada i prilično je dobar. Naravno, stilska deskripcija je već u naslovu ali ovo je napisano metodično, odsvirani vrhunski, snimljeno vrlo solidno. Pesme zapravo imaju više tog „black“ sadržaja nego što biste očekivali pa uz propisan pankerski rokenrol ovde zaista ima i malo blek metal atmosfere i to je sjajna kombinacija. Zvuk je prilično prirodan ali je sve miksovano jako pažljivo i ovde nema pretrpavanja kakvo je karakteristično za moderni metal. Generalno odličan materijal – a koji plaćate po želji – i vreme da se razmišlja o debi albumu:
Dopao mi se i debi nizozemskih prog-thrashera Cryptosis pre četiri godine a isti izdavač, Century Media ima i nastavak, Celestial Death i ovo je i dalje ODLIČNO. Glavni trik koji Cryptosis izvode je da je to što je progresiva kod njih uglavnom u harmonskim ukrasima i malo razmetljvijoj svirci ali su pesme napisane da budu vratolomni, hedbengerski trešeri i energetski naboj nije pao ni trunku posle završetka pandemije. Celestial Death je u prvom redu zabavna, komunikativna thrash metal ploča a tek onda pristojno progresivni metal opus i mislim da se taj spoj dobrog songrajtinga i originalnih ideja jako lepo ponaša na ovom albumu. Svaka čast:
Kad smo već kod progresivnog thrasha, Alchemy iz Meksika se takođe mogu ovako opisati mada je njihova muzika zaista zanimljiva mućkalica raznih metal i rock pristupa. Debi album, The True Journey Begins ima mnogo thrash rifova i nerovzne energije sa promenama ritma i tempa, ali je istovremeno sklon prog-rokerskim metrikama i harmonijama kao ispalim iz šesnaestobitnih video igara. Kad se na to doda funkcionalan miks (bez neke velike, jelte, filozofije, al zdrav) i relativno ravna krivulja energetske varijacije, rekao bih da Alchemy imaju odličnu osnovu a da sigurno nisu još realizovali sav svoj potencijal. Al vrede da se čuju:
Španci Avlak imaju drugi album, Blasphemous, i to je fin paket treš metal rifova sa malčice kenibalkorpsovskih triola u gitarskim temama. Sama muzika je grvuerski srednjetempaški thrash, ali sa jednom relativno ozbiljnom dispozicijom, kako i dolikuje albumu sa ovakvim nazivm i omotom. Ovde, dakle, nema nekakvog groove metal poziranja, a produkcija je prilično kvalitetna i u službi relativno kompleksnih aranžmana. Fin paket:
Maltuka su odličan bergenski black thrash sastav sa EP-jem Black Rite za Holy Roller. Za razliku od većine black thrash bendova koji sviraju jednostavnu, primitivnu, sirovu muziku sa „blackened“ vokalima i od Motorheada se supstancijalno razlikuju samo pod lupom, Maltuka imaju punokrvan, moćan thrash metal zvuk, kompleksne kompozicije sa puno rifova i promena tempa i ritma, vokale koji su samo blago „zacrnjeni“ i, uopšte, nude značajno raznovrsniji, teži program od standarda. I to je divno osveženje. Ovo su odlično napisane, besprekorno odsvirane i producirane pesme kvalitetnog, zrelog thrash metala koji od black metala uzima samo najefektnije detalje da pojača svoj arsenal. Izvrsno je:
Brazilski Whipstriker postoje od 2008. godine i mada im je Cry of Extinction peti album, on i dalje zvuči onako sirovo i napaljeno kako se nadate da će biti od benda koji se zove, da ponovimo Whipstriker. Ovo je, dakle, black thrash sa prijatnim retro šmekom, dovoljno heavy metal elemenata u svojoj postavci, a opet jednostavan, grub a dovoljno rafiniran, pre svega prodoran i energičan a onda i psihodeličan na onaj metalski, satanski način. Ima tu i jedna obrada Destruction (a koje ćemo niže hvaliti za novi album) a poslednja pesma je naslovljena Military Scum, da bi svima bilo sve jasno. Odlično:
Kad Necrochakal kažu da sviraju blackened thrash metal, to zapravo podrazumeva vrlo tehnički kvalitetan thrash, odsviran strahovito brzo i disciplinovano, samo sa prelivom black metal divljačnosti odozgo. Debi album ekipe iz Atine, Golgothian Orgies of Bestial Lust, prepun je sažižućih rifčina, mitraljeskih blastbitova i promuklih urlika, bez tamo neke atmosfere, teatra, bez za blek metal skoro prirodne gizdavosti. Ovo je serija kratkih rundi u kojima primate po pičci isto koliko dajete pa ko na kraju ostane na nogama nek slavi. A da ne pominjem omot na kome, jelte, đavo, umotava svoj penis oko krsta. Odlično je:
Cranium Drain iz Vašington Disija i Zapadne Virdžinije sebe opisuju kao blackened rock’n’ roll i heavy metal bend, ali debi album, Death Dealers im dolazi iz smera thrash metala i suštinski baštini za thrash karakterističnu disciplinu i energiju u svojih sedam pesama. Ovo su ambicioznije napisani komadi od po šest i (skoro) sedam minuta, ali muzika svakako ima taj jedan radnički i seljački, sa-obe-noge-na-zemlji šmek i mada su pesme komplikovanije nego što zvuk – čvrst i zdrav – sugeriše, one svejedno imaju šarm klupskih mošpit hitova. Fino:
Eye Rake iz Arizone imaju užasan omot za svoj minialbum Race To Oblivion, ali je muzika odlična. Ovo je punokrvni, zreli, odlično producirani thrash metal koji radi sve što su radili vaši omiljeni bendovi iz osamdesetih ali sa nekim svojim šmekom. Ima tu malo te neke ruralne neposrednosti, ali muzika je u tehničkom i kompozitorskom smislu na visokom nivou i samo joj fali to neko preozbiljno shvatanje same sebe. Naprosto, ovo je ozbiljno po definiciji i to da je mošerski veoma kapacitetno mu je prednost a ne mana. Sjajno:
Destruction ne pokazuju znake posustajanja ni posle četrdesetdve godine rada. Sedamnaesti album legendarnih nemačkih trešera zove se isto kao prošlogodišnji najavni EP, Birth of Malice i, pa, dobar je. Mislim, nema neke filozofije ovde, svi znaju kako Destruction zvuče, disciplinovano i upeglano u muzici a divljački i varvarski u vokalima Marcela Schirmera i to je ovde sve netaknuto. No, kvalitet pesama je i dalje na visokom nivou, produkcija je puna i zdrava a bend i pored DUBINE koju njihova muzika ima ne gubi ni na oštrini. Dakle, ovde ima i shred/ prog preliva, ima heavy metal epike ali je ulična trešerska agresija netaknuta. Pa svaka čast:
A evo ih i Transgressive koje sam pominjao prošle nedelje. Remember Us to Death je EP sa dve pesme od kojih je naslovna pesma o genocidu nad trans populacijom što se izvodi na zapadu, pogotovo u SAD i UK. Pa eto!!!!! Druga je obrada Aus Rotten, dakle, Fuck Nazi Sympathy, naravno i tu nema bogznašta da se objašnjava. Transgressive sviraju sve kompleksniji i bolji thrash i ovo je odlično:
Fast Food su krosover treš ekipa iz Astragana u Rusiji i njihov drugi album, Eat ‘Em All, je odličan. Uprkos, jelte, šaljivom, satiričnom naslovu, ovo je vrlo tehnički kvalitetna ploča energičnog, brzog old school crossover thrash zvuka, puna pesama koje socijalni bunt i gnev uparuju sa pažljivo napisanim rifovima i sve stručno aranžiraju za maksimalnu penetraciju u srce i dušu slušaoca. Odlična produkcija, sve je odlično:
Kalifornijski Dying Breath pak mešaju mošerski, uličarski metalizirani hardcore sa death metalom pa im je istoimeni minialbum ispunjen do vrha teškim gitarama niskog štima i meljućim mošerskim ritmovima. Ima ovde dosta energije i autentičnosti a mada bend ne izmišlja ništa novo u svom odabranom stilu, rifovi su zdravi i moćni, pevanje ubedljivo (mada monotono) a zvuk dobar:
Ako ipak pravi ulični, siledžijski hardcore povezujete pre svega sa Njujorkom, tu su vam Combust i njihov album Belly of the Beast. Ovo je za nijansu, naravno, bogatije od ’90s moshcore standarda, današnji bendovi u ovom stilu se manje stide ukrštanja sa metalom i komplekssnije gitarske ponude, ali na jelovniku je dvanaest jezgrovitih, kratkih pesama srednjeg, mošerskog tempa (čak i sa nakolonima old school repovanju), sa teškim gitarama i jakom produkcijom. Fino:
Filadelfijski Staticlone su nastali od benda Blacklisted, a Better Living Through Static Vision im je debi album i izašao je za Relapse. I mislim, neće Relapse da objavi baš BILO KAKAV hardcore album pa je ovo DOBAR hardcore album. U osnovi D-beat ploča ovo je muzika koja uprkos kratkoj formi i rigidnoj viziji ima mesta i za malo refleksije, slojevitije emocije, a sve to kroz muziku koja sprinta napred bez stajanja i gazi jako teškim zvukom. Odličan, zreo hardcore za matore pankere kojima još nije dosta akcije:
Za publiku koja voli melodični crustcore, imamo bogatu ponudu na split albumu meksičkih Los Revolucionarios i švedskih Myteri. Bendovi zvuče vrlo slično sa kombinacijom kvalitetne, energične svirke, dobre produkcije i oprobanih d-beat formata preko kojih idu lepe melodije. Spoj sirovosti i melanholije ovde vrlo dobro pali i nemam ni najmanju zamerku na ovo kvalitetno izdanje koje će biti publikovano i na vinilu:
I gore i dole pominjem par death metal bendova koji omažiraju Cannibal Corpse u svojim rifovima, ali evo, čak i Forced To Suffer iz San Hozea, koji su nominalno hardkor bend imaju te karakteristične hamering momente u svojim rifovima što su ih death metalci iz Bafala činili popularnim pre trideset i kusur godina. Forced To Suffer naravno, imaju u svojoj muzici dosta death metal elemenata i dobar deo EP-ja Forged on Hate se može opisati kao slamdown, dakle, ekstremnija varijanta beatdown hardkora sa namernim naklonima slamming death metalu. I to je lepo. Mislim, dobro ja napisano, ljudi odlično sviraju a produkcija je taman kako treba za ovu tešku, gruversku, metalsku muziku:
Razorblade iz Pitsburga imaju zaista čudne varijacije u zvuku na svom, hm, albumu, Razorblade, gde su neke pesme masterovane MNOGO tiše od drugih. Dosta to zasmeta u slušanju predviđenim redosledom, ali sve pesme su DOBRE. Bend sebe opisuje rečima „Thrash Metal Punks“ ali za nas matorce, ovo je prosto hardcore thrash ili ako više volite – crossover. Dakle, brzo, zapaljivo, sa jakim rifovima ali sa kratkim pesamama i bez mnogo mrsomuđenja. Miks je prilično dobar, zvuk zdrav kad apstrahujemo te čudne odluke u masteringu i ovo je aspolutni biser hardkorpanka u sudaru sa andergraund metalom. Prelepo:
U ne znam već kojoj potvrdi teze da Portland u Oregonu izrađa samo iznadprosečno dobre i iznadprosečno ZAJEBANE bendove, imamo album Stress Test benda Stress Test i to je JEBANJE KEVE. Izbeći ću, naravno, iskušenje da svaki portlandski hardcore bend poredim sa Resist ili nedobog Poison Idea ali Stress Test, iako ne zvuče kao ni jedan od ova dva benda, IMAJU tu neku karakternost, tu neku energiju koja je skoro pa razmetljiva kako klasični pank i hardkor zvuk nekako čini bezobraznijim, besnijim, a opet prijemčivijim nego što to rade kolege iz drugih gradova. Ovo je vrlo heavy muzika, bliska metalu po zvuku i disciplinovanosti svirke ali su pesme u dobrom broju slučajeva ispod minut i, da ponovim, JEBU KEVU.
Ingrown iz Ajdahoa su i album nazvali Idaho, da li da ispoštuju ili da kritikuju, to ćete saznati kada ga preslušate, ali dok ga slušate imaćete neodoljivu želju da se pobijete sa nekim. Ovo je kombinacija thugcore težine i klasičnog hardcore thrash rešetanja sa samo dve pesme koje prebacuju dva minuta, užasno teškim zvukom i više zlovolje nego što ste videli u sve tri sezone serije Močvara ZAJEDNO. Slušajte samo pesmu Ingrown i recite mi da vam ne proizvodi skoro letalne količine adrenalina:
hiss iz Los Anđelesa su hardkor duo bez bubnjara ali danas kad postoje pametne mašine bubnjar vam i ne treba. A kad to kažem ja koji sam bubnjar onda znate da je istina. Enivej, ovo je jednostavna muzika vrlo ravne dinamike pa tu bubanj i ne treba da se ističe nekom inventivnošću, ali EP Midcentury je inače IZVRSTAN. Pričamo o sirovom ccrustcoreu sa death metal produkcijom pa ko TO voli nema šta da čeka. Šest kratkih pesama besa i agresije ko kuća:
Omegalith je zanimljiv „cyverpunk“ bend iz Nju Džersija jer EP We’re Just Mean daje propisan hardkorpank, dakle, ono, PRAVOVERAN, za šutiranje i voženje skejta, ali uz dodatnu dimenziju korišćenja elektronskih instrumenata. Kombinacija radi sjajno a remiks na B strani je još luđi. Ovo je najava albuma i taj album će vredeti čuti:
Ne znam da li mi se ikada ovoliko dopao ijedan album čiji autori sebe opisuju i klasifikacijom emoviolence. Mislim nekako, taj koncept mi nikada nije bio OVAKO ubedljivo realizovan kao na albumu Slow Burn sastava Dead Hour Noise iz Lansinga u Mičigenu. Ovo je zaista perfektno odmerena kombinacija powerviolence sprintova, sporih, mučnih, disonantnih (post)hardcore klecanja i strastvenih, vrištećih vokala. Produkcija odlična, bend piše raznovrsne pesme a da ne odstupa od agresije ni za milimetar, ima mesta i za komad od sedam i po minuta koji opušteno ide u mathcore smeru i bend je zapravo VEOMA eksperimentalan a da to nekako ne gura u prvi plan nego samo razvaljuje. Mnogo dobro:
Donekle uporediv je četvrti album švedskih This Gift Is A Curse, naslovljen Heir. Ova ekipa je evolirala od sludgecore/ black metal kombinacije prema nekakvom emotivnijem hardkor izrazu ali Heir je,d a ne bude zabune, vrlo žestoka ploča. Epskog zahvata i jako glasnog zvuka ali sa dovoljno vrištanja i strahovito brze svirke da se ja ne osećam izdano. Moćno je:
Degenernation su ekipica iz Nirmberga čija muzika je kombinacija hardkora, grajndkora i blek metala. Debi album, Leidbilder je jedna prljava, ružna, možda malo i mučna kolekcija pesama sa vrištanjem i testerisanjem ali su te pesme kvalitetno odsvirane, solidno producirane i kratke su, okretne, pa je album dinamičan i zabavan. A plus ga plaćate koliko hoćete:
Imamo i Downed iz Osake, isto hardkor bend u čijoj se muzici beatdown, grindcore i death metal slobodno i bez stida mešaju. EP Love My Death je BRUTALAN ali vrlo kvalitetan sa moćnim, tvrdim zvukom, izvanredno žustrom izvedbom i četiri pesme non-stop prebijanja. Ovo su uradila samo dva čoveka, iako je bend nominalno kvartet, i jako je dobro, pa se nadamo i nekom albumu u skorije vreme:
Bostonski The Long Wait su jedan od onih bendova kod kojih se hard rok i pank rok prirodno spajaju. Album The Long Wait je, dakle, ploča pitkih teškorokerskih pesama koje ne smaraju sa mnogo stilizacija niti se lože na nekakve rekonstrukcije ove ili one ere u istoriji rokenrola, nego samo baštine dobar rif, dobar gruv, pristojan refren. Nije PRETERANO ambiciozno ali kad se sluša fino curi, sa teškim, zdravim zvukom i puno relaksirane energije:
Man Stabbed je jedan čovek iz Mineapolisa a Where the Sun Don’t Shine mu je album sa deset kratkih ali ne MIKROSKOPSKI kratkih pesama. Ovo jeste grindcore, da ne bude zabune, ali je razrađeniji, sa aranžmanima, promenama ritma i metrike i mada naravno čovek koristi mnogo već poznatih pristupa sa sve false grind disonancama i vokalima koji vrište ali se reči razaznaju (NEKAD JE TO BILA BLASFEMIJA DECO), sve je to vrlo dobro, dinamično aranžirano, okej producirano i isporučuje svu grindcore energiju koja nam treba. Plus, cena je koliko vi kažete:
Nije teško pogoditi šta sviraju Indonežani Grindfection, no, pošto su ovo Indonežani njihov EP Infeksi Dendam se sastoji od pet pesama koje su za grindcore podugačke – minut i po do dva – i producirane srazmerno kvalitetno. Ovo je grindcore sa dovoljno thrash metala i panka u svom zvuku da bude prijemčiv i ljudima kojma je grind isuviše agresivan ili isuviše sirov. Grindfection sviraju tehnički veoma kvalitetno a pesme su pune prijemčivih rifova i pankerske himničnosti pa je grind komponenta pre svega u tim čestim smenam tempa i u grubljim vokalima. Izuzetno pitko i prijatno:
Za sirov, ulični grindthrash bacićemo se do Memfisa. Korroded imaju demo snimak Augment to Kill koji je na kraju masterovao Will Killingsworth, ali čak i njegov, jelte, profesionalni touch ne oduzima ovoj muzici njenu imanentnu štroku. Bend svira, da se razumemo, veoma dobro, i već ima iza sebe jedan album, ali zvuk je ovde tako prljav da je to milina. Old school krljačina kakvu smo voleli pre trideset godina a koja nije izgubila na šarmu ni danas:
Bayonet Dismemberment je, složićemo se, dobro ime za slamming death metal bend, ma odakle došao a ovaj Bayonet Dismemberment dolazi iz Vankuvera i ŠAMARA. Mislim, lepo šamara, novi EP, Tomb of Sand ima sve što treba da ima jedan ovakav bend: dobar, zapaljiv gruv, kvalitetnu, napucanu produkciju (Cameron Argon radio mastering i to ispalo sjajno), rifove koji omažiraju Cannibal Corpse u UKUSNOJ meri, solidne vokale. Bayonet Dismemberment su pritom i profesionalniji i komunikativniji od 90% slem bendova koji još nisu snimili prvi album, pa im želim i puno sreće a i skoro pojavljivanje sa tim nekakvim debi albumom. Ako bude dobar kao ovaj EP, a koji je odličan, slava im je zagarantovana. Makar u srazmerno maloj zajednici ljubitelja ovakve muzike, jelte.
Imamo još omažiranja Cannibal Corpse u gruverskom, srednjetempaškom, odlično produciranom modernom death metal okruženju a u pitanju je bend Morgue Terror koji je i sam iz Bafala pa se sličnost sa Kenibalima prirodno nameće. Enivej, Sickening Slabs Of Brutality je split između ovog benda, kanadskih Consuming Misery i jednočlanog Dreg Heap ali ni jedan od ova dva druga benda nije svoj materijal stavio na Bandcamp pa slušamo samo Morgue Terror. Ali oni su odlični. Mislim, ne sad ORIGINALNI na bilo koji način, ali ove dve pesme su kvalitetno napisan, odsviran i snimljen death metal inspirisan pomenutim sugrađanima i drugim bendovima njihove generacije i ako volite takav zvuk, ovo je vrlo lepo:
Imamo još prljavog slema. Necrambulant iz Arizone imaju drugi album, Upheaval Of Malignant Necrambulance i ovo je kao da slušate neki stari album Devourment ali tako što ste glavu stavili u kazan u kome se krčka čorba od sveže nabranog šumskog korenja i pečuraka. Ne ORIGINALNO, ali autentično, Necrambulant zvuče kao da ništa drugo u životu ne umeju da rade do da prže ovaj neljudski, teški death metal i to je, sa sve starinskom produkcijom nekako prelepo:
Impurist su – makar u hronološkom smislu – deo novog talasa britanskog death metala, sa debi EP-jem prošle godine i njegovim nastavkom, nazvanim Evolving Cortex, pre neki dan. Evolving Cortex je sirova, skoro pa podrumska produkcija brutalnog death metala spakovanog u tri pesme maračnih, pretećih rifova, energičnog blastovanja, dinamičnih aranžmana. U ovoj je postavi i Jon Rushforth, bivši bubnjar Gorerotted i Hellbastard, a tu je i Ben McCrow, aktuelni pevač Extreme Noise Teror pa je jasno da je ovo pedigrirana ekipa i to se u muzici i čuje. Ako se na stranu stavi namerno sirova produkcija, muzika je besprekorno izvedena i napisana sa ambicijom da nanese maksimalna šteta. Odlično je:
Tu su i Trench Foot, takođe Britanci, takođe nov bend ali sa decidno old school zvukom. Ovde na kraju krajeva svira još jedan član Hellbastard, gitarista Max Baker pa je i muzika udobno smeštena u tradiciju engleskog hardkor i death metal rokanja i rolanja. No, EP Cavernous Necrophagy (bend još nema album) je napisan izvrsno, odsviran jako žestoko i brzo pa ovo nije samo nostalgična reminiscencija na devedesete već demonstracija sveže krvi i puno strasti:
Prošle nedelje sam pominjao Christiana Badiu i njegov Massacred a evo ove nedelje imamo novi EP tog projekta, Promo 2025, kao novi početak za Massacred i to je, evo, SASVIM OKEJ. Nekog velikog odmaka od predloška (a to je OBOŽAVANJE Morticiana) nema, ali zvuk OVOG deathgrinda je pristojan (dakle na granici razaznatljivog a ne ispod nje), rifovi su teški i dobri a pesme su kratke, energične, sa prostorom i za apsolutni pokolj u mošpitu ali i za relaksiran hedbeng. Fino je i nadam se da je ovo početak uzlazne putanje za ovaj projekat. Plaćanje, naravno, kako sami odlučite:
Oh! Ne znam odakle su ispali teksaški Terror Corpse ali debi (?) kaseta, Systems of Apocalypse im RAZBIJA. Ovo je old school death metal i deathgrind bez poziranja i konceptualizacija, agresivan, neodoljivo zarazan, sa isto onoliko panka u svom DNK koliko i, jelte, finijih metalnih gena. Zvuk je pritom odličan, hrskav, dovoljno prirodan, bez previše kompresija i peglanja a pesme su non-stop krljačina i zabava. I kratke su i slatke. Ako volite stari Carcass, Dead Infection i takote klasičare, a fantazirate da su iz Teksasa, OVO JE TO:
Konektikatski death metal vunderkind Nikhil Talwalkar koga znamo po legendarnom solo slem projektu Anal Stabwound sada svira bubnjeve u postavi Chordoma a u kojoj su još dvojica veoma iskusnih muzičara sa masom paralelnih projekata. Debi izdanje, EP Chordoma je skoro do anihilacije brutalan death metal/ deathgrind sav u vrlo mehaničkim hromatskim rifovima i nadljudskom brzinom ispaljivanim flažoletima, bizarno neparnim ritmovima, mitraljeskim blastbitovima i smenama tempa koje mozak ne uspeva da prati. Ali ako vam Chordoma polome mozak to je, da se razumemo, dobro. Činjenica je da je ovo muzika pre svega za najutreniranije među nama, sa zvukom koji je strahovito ispresovan i svirkom koja ni jednog trenutka ne popušta taj sveopšti juriš na čulo sluha pa ako ste neko kome to zvuči kao dobra zabava, izvolte u salonu:
Laknat je treći album za singapurski Cardiac Necropsy, trinaest godina posle drugog i, mislim, bend postoji preko trideset godina pa je ovo prijatan, klasičan, old school death metal. Mislim, svež po zvuku i izvedbi ali nikako originalan po idejama. No, Cardiac Necropsy imaju i zanat i srčanost i sve to meni zvuči baš kako treba, žestoko, agresivno a opet pitko i komunikativno. Zvuk malo, jelte, nesavršen ali nekako ta sirovost u miksu i masteringu ide uz muziku koja je bezobrazno razigrana.
Rusi Massuffer sviraju vrlo strejt death metal na svom albumu Колосс Пустоты. Iako sebi pripisuju nekakve tech-death elemente, istina je da momci iz Petrograda prže mošerski, energični death metal koji je blizak hardcoreu po svojoj neposrednosti i štagod da od tehničkog programa ovde postoji – a postoji – u službi je pitkih, ložačlih pesama radije nego neke puste demonstracije navežbanosti. Ovo je vrlo gruverski, vrlo pitko i lako se sluša. Možda i prelako, bend u nekim pesmama samo niže rifove kao da su besplatni i ne čuje se neko, jelte, suptilnije aranžiranje, ali je to sve ipak generalno vrlo prijatno za moje uho:
Teško je ne voleti makar malo melodični death metal kada ode celim putem do folklornih „ditty“ melodija i epske atmosfere pijane žurke. Parižani Erocis rade baš ovo, pa im debi album, The Sunken Lands zvuči kao da slušate Blazon Stone ili neki drugi danas popularni piratski metal bend ali sa blastbitovima i death metal vokalima pored veselih popevki sviranih na klavijaturama i melodičnih multitrekovanih refrena. Zabavno je i ko to ovde ne čuje NIJE MU DOBRO:
E, sad, oklendski Dawn of Ouroboros nisu bend po nekom mom najužem ukusu, ali ne mogu da ne primetim da im je treći album za pet godina, Bioluminescence, prilično impresivan. Ovde me u dobroj meri odbija zvuk, nabudžen do besvesti sa svim instrumentima natrpanim na sredinu miksa i letalno preglasnim masteringom, ali u muzičkom smislu me je skoro i protiv moje volje odobrovoljio taj progresivni black death metal sa nemalim prelivom blackgaze melanholije (pa i metalcore šaranja). Mislim, da se razumemo, ovde se KRLJA za sve pare a pevačica Chelsea Murphy ostavlja srce na terenu i sve je i pored visoke konceptualizacije i naklonu atmosferičnijim podžanrovskim formama jako energično. Eto. Nisam ni ja od kamena:
Da se vratimo malo u klasičnije death metal vode pomoći će nam španjolski veterani Avulsed. Bend je aktivan od ranih devedesetih pa je i zvuk na osmom albumu, Phoenix Cryptobiosis pomalo nalik na devedesete, relaksiraniji i manje napadan nego što je danas standard. I pesme imaju šmek koji naprosto dolazi uz veterane koji su taj death metal bicikl terali po kvartu već mnogo puta, pa je ovo ploča iznenađujuće zaraznih melodija i, uh, pevljivih refrena. Da sve ovo dobijamo i pored toga što je Dave Rotten promenio celu postavu i u grupi su sada sve nove face je posebno simpatično:
Klasika mi pada na pamet i sa debi albumom švedskih Impurity koji se zove The Eternal Sleep iako su ovo mladi momci – svi sem jednog rođeni u ovom veku – i nemaju decenijskog iskustva. Ali kad ih čujete jasno vam je da su još u kolevci zadojeni Nihilistom, Graveom i Dismemberom jer je The Eternal Sleep toliko klasičan „chainsaw“ Swedish Death Metal album da vas skoro natera da se preispitujete jeste li možda greškom pustili nešto staro trideset godina. Kažu da je imitacija najiskrenija forma laskanja ali sve te teorije na stranu, Impurity PRŽE jak i prijemčiv death metal teških a melodičnih gitara i zverskih vokala. Pa ko to ne voli nek zaobiđe a mi ostali da se poslužimo:
Evo nam i trećeg albuma nešvilskog death metal trija Act of Impalement. Profane Altar ponovo izdaje ugledni Caligari Records i to je ponovo izuzetno dobra kombinacija kavernoznog old school death metala i malo doom metal sporosti. Act of Impalement su rafinirali izraz tako da je imanentna sirovost (i surovost) njihove muzike spakovana u kratke, efektne pesme koje imaju vidnu hardcorepunk neposrednost, jasne centralne teme i njihovu doslednu razradu. Kratak, sladak i odličan album death metala za ljude koji vole mrak, podzemlje, izolovanost:
Pretpostaviću da je finski Corrupted Spawn jednočlani projekat jer o njemu nemam podataka a muzika na EP-ju Voidspire ZVUČI kao da ju je pravio jedan čovek. Ali jedan solidno sposoban čovek. Nemamo ovde neme velike uzlete originalnosti i inspiracije ali IMAMO kvalitetan, tvrd mošerski death metal dobrih rifova, pristojnog zvuka. Kogod da ovo svira, svira odlično, zvuk, miks i mastering su takođe solidni i izvesna svedenost u viziji koja na kraju daje pomalo monotone rezultate je jedina stvar koju možda mogu da zamerim. Ali rifovi su uglavnom lepi a pesme kratke pa sam spreman da praštam!
Italijanski prog-death veterani Sadist imaju novi album i to je sada već uhodana šema gde dva glavna člana, gitarista Tommy Talamanca i pevač Trevor Nadir uzmu neku dobru ritam sekciju i snime ploču. Ovog puta to su bubnjar i basista inače bliskih prog-metalaca Fate Unburied a čiji su članovi radili i koncerte Sadist, a muzika na albumu Something to Pierce je relaksiran progresivni, kinematski metal koji, istina, i dalje zadržava death metal abrazivnost u dovoljno meri ali nema problem da poseže za bliskoistočnim temama, tradicionalnim instrumentima i drugim „nemetalskim“ elementima kada je to oportuno. Ovo je, dakle, death metal koji se ne trudi da DOKAŽE svoj death metal staž nego shvata death metal kao jednu od formi muzike kao takve i album veoma profitira od ovakve filozofije. „Progresivni metal“ često ume da bude tek gomila žanrovskih obaveznih sastava dok Sadist naprotiv ovo shvataju kao licencu ali i dužnost da eksperimentišu i, na ovom albumu, mislim, eksperiment donosi više dobrih nego loših rezultata:
Kanađani Begrime Exemious dadeset godina rada obeležavaju minialbumom Festering in the Void sa dve nove pesme, novom verzijom jedne stare i sa nekoliko obrada. Ovo je veoma dobar old school death metal, odsviran poletno i produciran hrskavo, novi materijal je odličan, a obrade uključuju Nunslaughter, Bolt Thrower, Entombed i Carcass pa znate da je ovo žurka koja se ne propušta:
Hallucivore bi bio neko ko se hrani halucinacijama, a to je i ime novog bostonskog death metal benda (sa blek metal elementima) čiji debi minialbum, Shrouded in Exogaian Petrichor, mogu da sa ponosom kažem, NEMA vidne elemente uticaja Cannibal Corpse. Ne da je to nešto loše, jelte, ali Hallucivore su dosta originalni a to je osvežavajuće. Ovo je hermetična, mračna muzika, ali, opet, muzika dosta teatralnog formata, sa pesamama koje zvuče epski i moćno.Produkcija je iznenađujuće „mekana“ sa dosta dinamičnim zvukom i bez jakih kompresija, pa onda neke pesme zvuče i malo hipnotički, sa utapanjem slušaoca u bujicu zvuka. A što je opet sasvim okej, Hallucivore očigledno teže tom pomerenom, halucinantnom efektu i postižu ga poštenom, znojavom svirkom radije nego nekakvim studijskim efektima. Meni je ovo odlično:
Nemački „death metal tenk“ Scalpture ima novi album. Smešteni na dobro poznatoj i svima dragoj teritoriji između Bolt Throwera i švedskog death metala Scalpture na Landkrieg ubacuju ukusne i dobrodošle elemente mračne melodičnosti između mrvećih rifova. Štim je nizak, zvuk težak, mastering možda malo preglasan za moje nežne uši ali bend svira odlično i pesme su odlično napisane tako da nema neke ozbiljne zamerke. Samo nek se gazi:
Death Pulsation je novi švedski death metal bend sa old school dispozicijom i tamnim, kavernoznim zvukom. Ipak, demo, nazvan samo Demo – ali u izdanju pouzdanog Caligari Records – izdvaja se kvalitetom pesama i zbilja divljačkom svirkom. Kroz sve tri pesme ovaj kvartet, kome ne znamo prava imena, zvuči kao da bičuje svoje instrumente i ne da im da se odmore ni sekunda, proizvodeći kovitlac užarenog metala i hektolitre znoja. Predobro je:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Znate da su stvari zaista dogorele do nokata kada se URGH! oglasio novim singlom prigodno naslovljenim Pumpaj, a posle četrnaest godina mirovanja. I, ZNAM, znam, generalno ne pišem o singlovima ovde ali ovo je em relevantno, em bend ima protekciju na ime decenijskog poznanstva, em je u pitanju i najava novog albuma pored toga što je iskaz podrške aktuelnim protestima u Srbiji. Pritom, zanimljivo je čuti, posle doslovno tridesečetriri godine od osnivanja prvu otvoreno angažovanu pesmu ovog benda. Naravno, rani grindcore materijal je imao tekstove koji su se bavili socijalnim i političkim pitanjiam (Acid Reign, A Day in the Life, Let’s See What You Give itd.) ali to su ipak bili tinejdžeri koji pričaju o opštim mestima socijalne osvešćenosti, a Pumpaj je komad urađen sa tri i po decenije dodatnog životnog iskustva i, jelte, preživljavanja MNOGO toga. I zvuči zdravo, sa za URGH! standardnim kombinovanjem ’90s alternative, industriala, repa, samo sve zrelije, jednako lično kao pre, ali angažovano i angažujuće kao nikad pre. Dakle, pumpaj, a ako kupujete, daunloud je besplatan jer bend ne želi da zarađuje od protesta ma koliko ta zarada bila mala:
Apeiron Necrosi su math rock ekipa iz Bolonje sa albumom Sogni Bagnati. Naravno, ovo je moderan math rock pa u njemu ima dosta posthardkora, zvuk je težak a muzika napeta, sa agresivnim vokalima i jednom generalno pretećom dipozicijom. Što je meni sasvim okej. Album je, naravno, pun komplikovanih ponavljajućih ritmičkih struktura i disonantnih tema ali mu ta „pank“ dimenzija daje komunikativnost koja prija. Dobar zvuk, dobar trud:
Déhà je novi EP, That Which is Dead Shall Live Again snimio bukvalno u Četvrtak i Petak i odmah objavio jer taj čovek ne gubi vreme. Ovo je čist, eksplicitan omaž bendu Jesu i zvuči IDENTIČNO kao Jesu sa sve vokalima za koje bih pomislio da je Justin samo Justin koji je naučio da malo bolje peva. Enivej, ako volite heavy shoegaze, vrlo emotivan, sanjiv i rasplinut, ovo se plaća koliko želite:
Imaju dva francuska benda sa imenom Human Eyes jer Francuzi nisu normalni. OVAJ Human Eyes je osnovan pre šest godina, nominalno je death metal bend, ali novi EP, Fission Organique je više progresivni (death) metal u kome čujem više Gojire nego, ne znam Cannibal Coprse. I dobar je. Pevanje na Francuskom je uvek dobra ideja, svirka je kvalitetna a pesme su prilično zanimljive:
Također Francuzi Protonoise cepaju solidan noise rock na albumu Memento Mori. Ovo je sedam čvrstih, energičnih a rokerskih pesama koje imaju tragove pitkije alternative i grandža ali je na meniju prevashodno napet, žestok program kratkih direkta pravo u zube, pa ko izdrži. Pritom, gruv je dobar, zvuk je dobar, pevanje je dobro a gitare samo prže. Lepo!
Kanađani The Death Wheelers su ime uzeli po kultnom motorističkom filmu iz ranih sedamdesetih pa je i njihova muzika nekakav nestašni bajkerski highway rock’n’roll, samo sviran sa punom svešću o čitavim istorijama heavy metala i punk rocka koji su se u međuvremenu desili. Novi album, The Ecstasy Of Möld je veoma žestoka ploča instrumentalne rokčine, rokačine i metalčine, sa dovoljno kinematske širine da zadovolji akademike ali sa dovoljno masti i znoja da zadovolji i nas, gladne mase. Ima ovde ponovo malo surf rock evokativnosti, ali je metal u prvom planu:
U sličnom stilu, samo MNOGO sirovije sviraju Scootergypsy a što je generalno jedan baja iz Arkanzasa ali mu na albumu Motorcycle Mayhem pomažu još dva muzičara. A to sve pijano i drogirano što bi rekla ona navijačka pesma. Mislim, Motorcycle Mayhem zvuči kao Motorhead na speedu a ako znamo da je Motorhead već aluzija na uzimanje speeda onda je Scootergypsy, jelte, jedna prelepa ali opasna igra iz pidizanja uloga u nebesa. Ali isplativa! Album je veoma zabavan i kogod da voli motoristički speedrock sviran vratolomnim tempom za koji bi i pokojni Lemmy rekao da mora malo da se uspori, ovde će se mnogo lepo provesti:
Britansko-američki Grey Mountain svoj debi album Grey Mountain najavljuju kao death-doom ploču ali ovo je isto toliko i hardcore i post metal, sa elementima grindcorea i black metala i ambicijom da se eksperimentiše, a koja muziku, ta ambicija, ume da odvede u neočekivane strane. U osnovi uvek dobijate žestok, energičan metal andergraund mirisa tako da tu nema straha a bend ima dosta zanimljivih ideja i produciran je pristojno pa sve to vredi čuti:
Deathless Legacy imaju šesti album, Damnatio Aeterna i njihov teatralni horor metal je u dobroj formi. Bend je italijanski i snima za Scarlet a što podrazumeva solidnu dozu kiča u zvuku ali sa Deathless Legacy kič ima jednu prefinjenu patinu, jednu otmenost koje mnoge kolege ne umeju da postignu. Ima ovde odličnih operetskih tema a pevačica Steva Deathless nastupa sa uobičajenim autoritetom pa ko voli ne treba da propusti jer se ovde radi mnogo i dobro:
Bečki sastav Küenring u jednoj svojoj kratkoj biografiji naglašava da su svi članovi komšije, što je jako slatko. Muzika im je, kako takođe kažu, veoma inspirisana hevi metalom iz osamdesetih, pa se tu navode Judas Priest i Scorpions, ali novi, treći album, In Search of Paradise ima u sebi i dosta NWOBHM elemenata. No, Küenring se izrazito trude da imaju svoj zvuk pa je ovo veoma melodično, a energično svirano, bliže, zapravo bendovima iz sedamdesetih poput Thin Lizzy (pa i Scorpionsima iz sedamdesetih) nego onome kako su Judas priest zvučali u osamdesetima. I sve je to jako simpatično, sa jednom neskrivenom, optimističnom pop dimenzijom u samim temama, dok je svirka pošteno znojava i rokerska. Ugodno:
Myth Carver su iz Teksasa a Twist of Fate im je prvi EP posle par singlova i solidno je to. Ovo je sirov, bučan hevi metal koji se oslanja na ’80s predloške ali je agresivniji i kompleksniji od onog što obično podrazumevamo pod zvukom osamdesetih. Recimo da se za Myth Carver mogu naći preteče u zvuku Mercyful Fate i sličnih bendova, pa ako vam paše nešto što nije OTVORENO progresivno ali je dosta progresivno uz sav klasični mač-i-magija cheese, ovo je dosta dobra ponuda:
Overdrivers su „najfrancuskiji australijski bend“ kako sami za sebe kažu a novi album, Glory or Nothing im je, pa, kao AC/DC sa dozom američkog sleaze metala iz osamdesetih a koji je i sam bio pod uticajem AC/DC. Zvuči li vam to kao dobar provod? Suštinski je solidno, sa bluz i bugi osnovom i gitarskom grmljavinom koja SVE duguje braći Young, refrenima koji su za treskanje nogama na koncertu i horsko pevanje pa to da je bend neoriginalan i da je master albuma previše ravan (ili je to tako Youtube kompresija unakazila) sem kad nalete solaže, ne smeta mnogo:
Adamantis su masačusetski bend u kome sviraju dva člana Maidenhead ali za razliku od thrash-death ekscesa tog benda, Adamantis su melodični, pa i solidno epski heavy metal projekat. Pevač Jeff Stark (koji peva u još nekoliko projekata, uključujući tribjut bend The Cultu) je verovatno nešto što najpre zapazite na albumu Reforged, drugom za ovu ekipu, sa njegovim snažnim glasom, visokim registrima koje sa lakoćom pohađa, i generalnim autoritetom koji emituje. No, i ostatak grupe je vrlo solidan i ovo su epske, melodične pesme inspirisane, između ostalog, Majklom Murkokom pa ako vam je do malo sword and sorcery maštarija u prijatno mošerskom okruženju, izvolećete:
Isti izdavač, grčki No Remorse Records ima i drugi album benda Throne of Iron iz Indijane, a koji smo već slušali više puta. Ovo je isto melodičan, fantazijski heavy metal, sa vokalnim harmonijama i epskim zahvatom ali kako ni kolege Adamantis ne pate od pretrpanog miksa i prebudžene produkcije, ni Adventure Two, kako se ovaj album zove, nema te probleme. Naprotiv, ova prijatno sirova, pomalo old school produkcija muzici daje solidnu patinu i sav taj cheesy dungeons and dragons program ovde zvuči simpatično i toplo. Na prošlom izdanju benda sam kukao da pevač toliko izlazi iz registra da je muzika skoro neslušljiva i ovde su se stvari popravile pa, iako situacija nije savršena, mislim, da stvari stoje sasvim prihvatljivo. Ovo ipak, na kraju dana, IMA DUŠU:
Epski i vrlo cheesy melodični heavy metal stiže nam iz Atine na debi albumu benda Dragon Skull. Mislim, bend se zove kako se zove, pevač se zove Ares, album se zove Chaos Fire Vengeance i ovde praktično znate hoće li vam se ovo dopasti pre nego što krene prvi takt. No, pesme su vrlo solidno napisane, zvuk je prilično dobar – pogotovo gitare imaju lep „panč“ a i vokali su teksturirani i živi – i ako volite taj epski, herojski heavy metal, ima ovde vrlo lepe muzike:
Imamo još Atinjana. Stygian Path na svom debi albumu takođe sviraju jako melodičan, jako epski i prilično cheey heavy metal. Razlika je u izraženijoj folklornoj komponenti a koja naravno odlično leži uz tu cheesy, raspevanu koncepciju muzike. The Lorekeeperje korektno producirana i vrlo dobro odsvirana ploča melodične, emotivne i optimistične muzike koja se pritom drži klasičnog heavy metal izraza u presudnoj meri pa je meni time bliskija. Slatko je:
Losanđeleski Angel Fury definitivno imaju najkičastiji omot ove nedelje, ali EP Majic Eyes im je muzički odličan. O ovom žensko-muškom heavy metal bendu sam povodom demo snimka od pre dve gofdine rekao nekoliko lepih reči a Majic Eyes je unapređenje na svim frontovima. Produkcija je sada vrlo solidna a pesme su energičnije i mada i dalje čuvaju melodičnost i, jelte, prijemčivost koja je bendu prirođena, bliže su metalu, koristeći power pop elemente kao začin. Meni se ovo jako sviđa jer je i dalje svedeno i sirovo a nekako epski i himnično u isto vreme, pa izvolite:
ALBUM NEDELJE
Italijanski Midryasi’s Kult je neka vrsta andergraund supergrupe za ljubitelje kultnog doom metala i blek metala, još jedan power trio (sa članovima Cultus Sanguine, Doomsword, Agarthi/ Fiurach) i još jedno podsećanje koliko je italijanski okultni/ doom andergraund bogat. Debi EP je izdao jednako kultni Caligari Records i Mountain Devil je verovatno najboljih četvrt sata metala na koje ćete naleteti slučajnom pretragom interneta. Ovo je naprosto fenomenalno prirodan okultni doom metal sa samo malo blek metal arome, zarazan kao triper a sladak kao med, prepun prirodne, neusiljene psihodelije i relaksiranog, optimističkog satanizma. Tri pesme ALI KAKVE i odličan zvuk garantuju izvanrednu zabavu svakome kome je okultni doom metal na srcu:
