Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Jedan ste od najvažnijih saksofonista u istoriji avangardnog džeza i snimili ste neke od najuticajnijih i najcitiranijih albuma u čitavom džezu. Decenijama ste deo najdugovečnijeg i po mnogo čemu najbitnijeg orkestra džez avangarde. Poslednjih trideset godina, nakon odlaska osnivača i lidera tog orkestra na drugu planetu, ste njegov predvodnik i održavate plamen na najdostojanstveniji način. Upravo ste snimili svoj prvi solo album. I da, imate punih sto godina. Vaše ime je Marshall Allen i vi ste živa muzička legenda.
Marshall Allen: New Dawn se vodi kao debi album Marshalla Allena, saksofoniste, kompozitora, lidera i generalno džez-institucije od međunarodnog i istorijskog značaja, iako je čovek aktivan muzičar još od četrdesetih godina prošlog veka. Sa Sun Ra i njegovom Arkestrom je počeo da svira 1958. godine i do danas ostao u tom orkestru, preuzimajući ulogu lidera od kolege-saksofoniste Johna Gilmorea koji je kratko predvodio ekipu nakon što je Sun Ra preminuo 1993. godine. Arkestra je sa Allenom na čelu snimila nekoliko studijskih albuma (od čega tri u poslednjih pet godina) i zapravo ima prilično dinamičnu koncertnu aktivnost. Bend je u ovom momentu na turneji, sa planiranim američkim i evropskim nastupima sve do Maja a kada će Allen napuniti stoprvu godinu.
No, iako je gro Allenove karijere vezano upravo za Sun Ra i Arkestru, čiji je član bio neprekidno od kasnih pedesetih a od kraja šezdesetih živi u zgradi Arkestral Institute of Sun Ra u Filadelfiji, mestu na kome su Sun Ra i saborci stanovali, vežbali, snimali i stvarali i koje je 2022. godine grad proglasio lokalitetom od posebnog istorijskog značaja, on je nalazio vremena da svira i sa drugima. Doduše, najvećim delom nakon Sonnyjeog odlaska, pa je Allen upisao saradnje sa muzičarima kao što su Paul Bley, Lou Grassi, Hamid Drake, Terry Adams, Matthew Shipp, Roscoe Mitchell, Olatunji, Milford Graves, Konstrukt, Medeski, Martin and Wood, Joe Morris, Alan Silva, nastupajući takođe često sa kontrabasistom Henryjem Grimesom, sarađujući i sa Carlom Craigom u njegovom projektu Innerzone Orchestra.
Dakle, pričamo o muzičaru koji je VEOMA realizovan u svojoj profesionalnoj karijeri i koji samo naprosto nikada nije osetio potrebu da potpiše album svojim imenom, shvatajući, nagađamo, svoju ulogu čuvara, kuratora i nastavljača legata Sun Ra kao prioritetnu. Radi se, da podvučemo to još jednom, i o izuzetno važnom alt-saksofonisti u istoriji džez avangarde, čoveku koji je naučio da svira tokom služenja vojske u Francuskoj gde je poslat još za vreme Drugog svetskog rata a nakon povratka u SAD postao profesionalni muzičar. Susret sa Sun Ra mu je odredio sudbinu i oslobodio mladog čoveka da svira, kako je sam rekao „na široj zvučnoj osnovi nego što je daju akordi“. Naravno, život i rad sa Sun Ra je podrazumevao i uletanje sa obe noge u kompleksnu, često naoko sasvim slobodno asociranu filozofiju, numerologiju, kosmologiju, pored revolucionarne muzike koju je Arkestra pravila temeljeći se na nasleđu Fletchera Hendersona i Counta Basieja i onda na njemu gradeći svu silu psihodelične, avangardne, često atonalne, afrocentrične, u velikoj meri fantastične nove muzike.
U tom nekom smislu, nazvati album New Dawn ne znači samo podsetiti ljude kako jedan stogodišnjak voli život, već i sugerisati da se radi o okretanju novog lista, zaista novoj paradigmi u istoriji džeza u kojoj Allen izlazi iz senke velikog Sonnyja i konačno govori svojim glasom. No, naravno da taj glas IZUZETNO podseća na ono što je Arkestra radila poslednjih tridesetak godina i da se decenijski život unutar sistema vrednosti i estetika koje je Sun Ra gradio sa kolegama odražava na muziku u velikoj meri.
Prvi, najprviji utisak koji New Dawn ostavlja na slušaoca je da je ovo neužurbana ploča u kojoj Allen i njegov aranžer i kolega iz Arkestre, takođe saksofonista Knoell Scott, a koji je okupio muzičare za ovaj album i bio po svemu glavni izvođač radova, prolaze kroz žanrove i teme sa entuzijazmom ljudi svesnih da im sva ova ogromna istorija pripada u velikoj meri. Allenu možda i u većoj meri nego ijednoj osobi na svetu: prethodni rekorder po „starosti“ u momentu kada je izdao album je bio Colin Thackery sa 89 godina i 272 dana u trenutku kada mu je izašao Love Changes Everything 2019. godine pa ga Allen sa sto godina i 265 dana na datum 14. Februara kada je album izašao šije za više od decenije. New Dawn je posledično i ploča vrlo okrenuta tradiciji, sa čak i izraženim romantičnim pogledom na te korene iz kojih su izrasli i Allen i Sun Ra i druge kolege iz Arkestre i čitava ta generacija muzičara, ali istovremeno i ploča koja ne deluje staromodno i nostalgično. Nova zora je, dakle, nova mogućnost i Allen se njoj raduje.
Postava koja na ovom albumu svira je izuzetno brojna i naravno fantastična. Pored Allena koji svira alt-saksfon, koru i EWI (dakle, „elektronski duvački instrument“ koji je Nyle Steiner dizajnirao sedamdesetih godina prošlog veka a od osamdesetih su njegovi razni varijeteti u prodaji), i Scotta koji je na bariton saksofonu, bubnjevima i kongama, na albumu svira još devetnaest muzičara na trubama, kontrabasovima, flauti, bubnjevima i udaraljkama, te unutar vrlo brojne gudačke sekcije. Tu je, naravno, i Neneh Cherry kao gošća na naslovnoj pesmi sa vokalnom izvedbom koja podseća u kakvoj kući je ova žena rasla i koliko su njene spone sa džezom snažne.
Notabilno, ovde nema klavira. Možda nesvesno, a možda i sasvim svesno, u Allenovim kompozicijama i Scottovim aranžmanima je ostavljeno upražnjeno mesto koje bi po prirodi stvari zauzimao Sun Ra i to odsustvo muzici zapravo daje primetnu dimenziju samostalnosti. Allen naprosto nije neko ko slepo sledi svog preminulog lidera i gradi karijeru trideset godina nizvodno emuliranjem onog što bi Sonny radio. Njegova muzika je, naravno, vrlo jasno pod uticajem decenijske karijere u Arkestri (i, uostalom, nekoliko članova ovog orkestra pored njega i Scotta svira i na ovom albumu: trubači Cecil Brooks i Michael Ray, bubnjar George Gray), ali je ona i dalje NJEGOVA i Scottova, sa mnogo većim naglaskom na gudačkim instrumentima nego što je Arkestra ikada imala.
No, žanrovski ovo je vrlo tradicionalno. Prva kompozicija, African Sunset je romantični, plesni komad koji bi, da je produkcija samo malo sirovija lako mogli da vam prodamo kao nešto što snimljeno kasnih pedesetih ili ranih šezdesetih. Doduše ne od strane bilo kojih muzičara. Allenovo soliranje odmah podseća na to da su za njega standardne harmonije i akordi samo polazna tačka i ovo je taj vitalni spoj tradicije i avangarde koji karakteriše celu njegovu karijeru.
Naslovna pesma, New Dawn nakon Scottovog uvoda na bariton-saksofonu i umiljatih gudača u pozadini preuzima Neneh Cherry i njen glas je toliko zreo a izvedba toliko besprekorna – a opet karakterna, bez beživotne „tehničke“ savršenosti koju neretko čujemo kod džez pevača i pevačica, ali i bez glume – da imam vrlo malo sumnje u to koliko će ovaj komad biti slušan, pa posle i obrađivan, izvođen, tretiran kao pravi džez klasik.
Are You Ready je onda neočekivani iskorak u big band blues, jedna zabavna, proto-rokenrol pesma i jedino mesto na ovom albumu gde imate utisak da bend samo džemuje, radije nego da se daje nekakav istorijski iskaz. Naravno, ovo su muzičari koji i kad džemuju nude vrhunski program (pomenućemo i da je jedan od kontrabasista Jamaaladeen Tacuma, a da perkusije radi Jan Lankisch, nemački dizajner i muzičar koji je u ime izdavača Week-End Records i pitao Allena za mogućnost snimanja solo albuma, dok je na gitari Bruce Edwards, nekadašnji član Arkestre, danas cenjeni autor muzike za film i televiziju) pa je Are You Ready prijatan komad plesnog ritma-i-bluza. No, sledeća, Sonny’s Dance kao da sasvim menja ravan na kojoj se o muzici razmišlja i ovo je meditativni, a svingerski hardbop u kome Allen sparinguje sa Edwardsom, a Gray svira ukusne solaže. Sonny iz naslova je, nagađamo, baš Sun Ra, ali ova pesma nije samo imitacija nekih njegovih hardbop komada, već kontemplativna posveta i produžetak misli koju je ovaj ostavio nedovršenom.
Boma je onda najkompleksniji i najduži komad na albumu sa afrokaripskom poliritmijom u temelju, modalnom haronijom, zaraznim duvačkim temama, jedna hipnotička džez-kompozicija koja podseća da je za Allena, kao i za njegovog mentora termin „džez“ značio naprosto „muzika“. Sa ovakvim kompozicijama Allen i Scott pokazuju šta znači ovakvo iskustvo, besprekorno prebacujući temu sa duvača na gudače, praveći prostora za trubačke solaže, gitarske eskapade, udaraljke.
Album onda zatvara Angels and Demons at Play, kompozicija koju su Marshall Allen i Ronnie Boykins napisali a Sun Ra ju je odabrao da bude poslednja na prvoj strani istoimenog albuma benda koji se u trenutku izlaska albuma 1965. godine zvao Sun Ra and his Myth Science Arkestra. Ovaj aranžman je nov, sa dub efektima u miksu i Allenovim neužurbanim, autoritativnim a opet nežnim, očinskim, izvlačenjem teme i pohranjivanjem ovog albuma u naše kolektivno sećanje. Znam da sam možda i malo gramziv ali se nadam da će naredni album Marshalla Allena biti snimljen pre nego što prođe još 6-7 decenija. Nemamo svi Allenovu vitalnost, kreativnost i ljubav prema životu.
