Walt Disney’s Donald Duck: Vacation Parade (u originalu Les Vacances de Donald), izašao krajem Septembra je najnoviji strip-album u Fantagraphicsovom serijalu Disney Originals a u kome uglavom evropski autori dobijaju priliku da rade originalne grafičke romane unutar klasičnog Diznijevog univerzuma. Već smo pisali o modernim klasicima poput Mickey and Donald: Mickey’s Craziest Adventures, Zombie Coffee ili Dragon of Glasgow, radovima koje su potpisale legende poput Lewisa Trondheima, Jorisa Chamblaina i Regisa Loisela, a Vacation Parade, originalno izašao 2021. godine za francuski Glénat je delo dvojice vrlo popularnih evropskih autora sa imenima Fréderic Brémaud (poznatiji, možda kao samo Brrémaud, kao Labrémure, ali i pod pseudonimom Lili Mésange) i Federico Bertolucci. Brémaud i Bertolucci su autori izuzetno uspešnog serijala Love (ne radi se o ljubavnom stripu već o alegoričnoj priči o životinjama) koji je u Evropi zaradio odlične reakcije svojim fokusiranjem na ikoničke životinjske „karaktere“ (Lav, Tigar, Mastif, Lisica, Dinosaurus) i pripovedanjem bez reči, samo kroz Bertoluccijev izvrsni crtež i suptilni kolor. Serijal je nagrađivan i u Evropi i u SAD a u našim krajevima izdala ga je ko-drugi-do-izvrsna-Fibra pa ako do sada niste imali prilike da se upoznate sa ovim stripom, potražite ga. Teško da ćete zažaliti.

Brémaud je, doduše, i pre uspeha sa Love već imao ozbiljnu reputaciju, bio nominovan čak i za američke Ajzner nagrade i od 1999. godine kada piše scenarije za stripove, naređao je preko stotinu objavljenih albuma za razne izdavače (Soleil, Vents d’Ouest, koji je zatim utopljen u Glénat, Paquet, Bamboo, Delcourt). Rođen u, od svih mesta na svetu, Južnoj Koreji, Brémaud je odrastao u Francuskoj, studirao u Francuskoj i Velikoj Britaniji i od kraja prošlog stoleća, dakle od polovine svojih dvadesetih godina, profesionalno radi stripove, sa crtačima kao što su Benoît Vieillard, Giovanni Rigano i Federico Bertolucci a sa kojim pored Love potpisuje više serijala od kojih je najnoviji Tête de pioche (odnosno, na Engleskom, Pickhead).

E, sad, Bertolucci je, moglo bi se argumentovati PRAVO tajno oružje ovog dvojca, makar u ovom partikularnom slučaju jer je u pitanju crtač koji se od početka svoje profesionalne karijere već ozbiljno bavio Disneyjevim likovima. Bertolucci je rođen iste godine kada i kolega, 1973, a 1998. godine je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Carrari. Odmah po diplomiranju je počeo da radi za italijanski magazin Topolino – kako to uvek naglašavam u ovim prikazima, najdugovečniju publikaciju Diznijevih stripova u Italiji, ali, ako se ne varam, i u Evropi – ali i magazin Minnie, crtajući u oba stripove sa Diznijevim junacima. Od 2001. godine radio je za novopokrenuti magazin W.I.T.C.H. takođe deo kompanije Disney Italia ali sa originalnim fantazijskim serijalom, koji je bio veoma popularan i išao sve do 2012. godine sa 139 naređanih brojeva, i mada Bertolucci nije spadao u „glavne“ crtače u ovoj publikaciji, ovo mu je bio izvrstan profesionalni trening koji ga je spremio za dalje uspehe kao što su rad na Monster Alergy, Flintsonesima ali i na strip adaptaciji animiranog filma Lilo & Stitch za koji je radio kolore.

Bertolucci se sa Brémaudom udružio još 2005. godine, radeći na serialu Ričard Lavlje Srce (Richard Coeur De Lion) za Soleil, pa su paralelno radili Les Tennismen za Bamboo i Rocambole de Ponson du Terrail za Delcourt. Onda je na red došao Love i sa ovih pet albuma dvojica autora će steći slavu i izvan svojih matičnih scena i tržišta, dobacujući do SAD ali i mnogih drugih teritorija. I Bertolucci ima u svom CV-ju više nominacija za nagradu Ajzner i nekako imam utisak da je sa Donald Duck: Vacation Parade Fantagraphics na nišan uzeo narednogodišnju ceremoniju nagrada uz logiku da, iako je ovo srazmerno „mali“ strip, kombinacija osobenog pripovedanja, dobro poznatih Diznijevih likova (i zapleta), ozbiljne poruke provučene ispod slepstik urnebesa i činjenice da su oba autora već dobro poznata američkoj publici (i žiriju), može u rezultanti da donese Ajznera-ili-dva makar kao priznanje za životno delo obojici.

Naravno to osobeno pripovedanje može da bude i malo… divizivno kako bismo to rekli na visokosrpskom jeziku. Naime, već i letimičan pregled reakcija Amazonovih mušterija u pravi plan stavlja niske ocene (jedna ili dve zvezdice) i pritužbe da je ovo strip BEZ REČI. I dobro, lako je sad podsmevati se glupim Amerikancima koji ne znaju šta da rade sa stripom u kome nema dijaloga – već sam mnogo puta pisao o tome koliko je poslednjih tridesetak godina u industriji težište „autorstva“ stripa pomereno prema scenaristima i crtači, nekada velike zvezde, su ražalovani na podizvođače a što je, nažalost, uzgojilo i nekoliko generacija čitalaca koje stripove shvataju kao tekst-sa-ilustracijama – ali i treba podsetiti da su Disney Originals generalno rađeni u Evropi i drže se i formata evropskog strip albuma pa tako Donald Duck: Vacation Parade ima urednih 48 strana i, zaista, pošto nema teksta, ako ste nestrpljiv čitalac, možete ga preleteti za 6-7 minuta. I štaviše, MOŽETE ostati sa osećajem da ste čitali nešto lapidarno, MOŽDA i nesupstancijalno, seriju slepstik gegova koji ne vode nikakvom dubljem uvidu u, jelte, ljudsko stanje. Ali ako je to slučaj, zamoliću vas da ovaj strip pročitate još jednom ali sporije, pažljivije, udubljujući se u emotivna stanja, frustracije ali i epifanije glavnog junaka, osluškujući zvukove koje on čuje i udišući vazduh koji on diše. Vacation Parade je svakako kratak strip koji ima samo jedan „stvarni“ lik i njegova drama se sastoji samo u borbi protiv prirode tokom nečega što je trebalo da bude običan odlazak na kampovanje da se malo odmori od urbanih tenzija, ali, mislim, pa to je već više zapleta nego što ima Hemingwayjev Starac i more, zar ne?

Nazvati Vacation Parade grafičkim romanom modernizma bi možda bilo malo pretenciozno čak i za mene, ali ne bi bilo ni SASVIM pogrešno. Ovo je roman sa glavnim junakom koji nema stvarne interakcije sa drugim ljudskim bićima (makar koje bi išle dalje od vrištanja jednih na druge u saobraćajnoj gužvi) i koji u prirodi traži spas od urbanih pritisaka što više ne može da ih izdrži. Autori priču i otvaraju scenom ranojutarnje suburbije u kojoj buka đubretarskog kamiona, lajanje i režanje pasa što ih vlasnici izvode u jutarnje šetnje i dovikivanje radnika preko ulice sa vozačima tvore tenzični tenor nespokojstva koji Paju Patka – naravno da pričamo o ovom glavnom junaku – izvode iz takta, sprečavajući ga da spava i šaljući ga, u jednoj impulsivnoj odluci da uskoči u kola i odjuri izvan grada, u divlju prirodu daleko od ljudi, vozila, mašina, industrijske buke, vazdušnog zagađenja i svih artificijelnih briga koje smo sagradili zajedno sa civilizacijom.

Bertolucci i Brémaud ovaj uvod konstruišu veoma kinematski, stalno kontrastirajući izvore buke – često bezlične ili, suprotno, groteskno izobličene – sa reakcijama glavnog junaka koji trpi neku vrstu napada anksioznosti zbog svega. Kolori su tamniji, pa onda sve svetliji kako sviće a Paja svojim kolima praktično BEŽI iz grada, svađajući se sa vozačima na drumu i onda, u jednom katarzičnom činu ostavljanja civilizacije iza sebe, slećući sa puta kroz bankinu i završavajući sa glavom kojom probija četinarsko drvo zasađeno pored auto-strade. Ova scena označava i uspešno raskidanje veza sa racionalnim svetom čoveka, ulazak u divlju, nemuštu, ako hoćete HAMAGUČIJEVSKU  prirodu, ali i početak slepstik-komedije koja čini najveći deo ovog stripa.

Ko se možda nadao da će Vacation Parade biti neka vrsta obrade/ dekonstrukcije ili nastavka Barksovog stripa Vacation Time iz 1950. godine, treba da zna da Vacation Parade svoj predložak uzima iz istog perioda ali iz drugog MEDIJA Walt Disney produkcije. Barks je u svom stripu kreirao triler u kome bekstvo-u-prirodu biva zagađeno ljudskim prisustvom a šumski požar koji ugrožava živote porodice Pataka (jer su u stripu na kampovanju sa Pajom Patkom i njegovi sestrići) je istovremeno i prepreka koju treba pobediti ali i simbolička kazna za nebrižljiv tretman planete od strane čoveka.

Vacation Parade ne ide ovim tokom i u njemu je priroda zaista „divlja“. Tamo gde Paja Patak odlazi u ovom stripu nema ljudskog prisustva i drama, onoliko koliko je ima, se zasniva upravo na ideji da će urbani čovek, u potrazi za mirom izvan gradske vreve, imati u glavi sasvim pogrešnu predrasudu o „prirodi“ kao o nedijalektičkom rajskom vrtu spokoja u kome samo treba da se izvalite ispod drveta i uživate. Kako nas je gore pomenuti Ryusuke Hamaguchi naučio u svom recentnom filmu Evil Does Not Exist, priroda NIJE to. Ona nije produžetak čoveka, nesvodiva je na njegove vrednosti, na njegovu logiku, svakako na njegove potrebe, nesaznatljiva je i OPASNA je, pogotovo za onog čoveka koji je, vođen grehom antropocentrične oholosti, tretira kao resurs, i ne samo da se neće ponašati u skladu sa njegovim očekivanjima i željama, već će na neki način imati i imuni odgovor na njegovo prisustvo, isterujući ga iz sistema u kome je on strano telo ili ga, čak, ubijajući.

I, sad, ovo sve deluje jako ozbiljno i mračno ali Vacation Parade je pre svega strip o seriji smešnih nezgoda koje će Paja imati jer, dakle, tretira prirodu kao resurs, kao mesto na kome je sve podešeno tako da se on odmori, a priroda ga tretira kao strano telo, zagađivački agens koga se treba rešiti. Naravno, već posle prvih nekoliko strana je jasno da su Bertolucci i Brémaud imali pre svega na umu animirane filmove o Paji patku iz četrdesetih godina, na primer  Chip an’ Dale iz 1947. u kome se dve titularne veverice prvi put susreću sa Pajom i, zato što on drvo na kome oni žive poseče da bi zapalio vatru u vikendici gde je došao da provede zimski vikend, između njih kreće rat, ali pre svega Trailer Horn iz 1950. koji rat između veverica i Patka koji je došao na kampovanje iznosi na još urnebesniji, dinamičniji nivo i sadrži neke klasične nepodopštine koje će Ćip i Dejl izvesti da bi napakostile uljezu u njihovom habitatu.

Vacation Parade je tako serija sve bučnijih gegova u kojima Paja ne ratuje samo protiv dve veverice, već i protiv mrava, medveda Humphreyja, detlića ali i protiv promenljivih vremenskih uslova, pa na kraju i protiv bujičnog talasa koji je posledica njegove tvrdoglave potrebe da istera svoje pa i po cenu svojevrsne ekološke katastrofe.

Bertoluccijevo pripovedanje je ovde, naravno, izvanredno, sa Pajom koji ima svu anksioznu energiju što mu je bila zaštitni znak u animiranim filmovima te epohe (u Barksovim stripovima je on već tada imao promišljeniji, zreliji karakter), ali i sa savršenim, „filmskim“ smenjivanjem kadrova tako da uzroci i posledice budu jasni, ali i da tempo pripovedanja ide suptilnim korakom od vratolomne smene brzih rezova kroz sitnije konsekutivne panele, pa do „izvlačenja kamere“ u široke planove na velikim panelima koji sugerišu sporiju radnju i važne tranzicije. Bertolucci je jako dobar i u sugerisanju zvuka svake scene pa praktično možete da čujete kada Paja duva u trubu da rastera životinje koje su se okupile oko njegovog skromnog kampa, ali i kada životinje isti trik primene na njemu.

Strukturalno, Brémaud vodi priču kroz jasnu eskalaciju – ne prikazujući pritom životinje kao anđeoski savršene, naprotiv, one imaju sasvim prirodnu potrebu da Paji otmu njegovu hranu, sugerišući bez mnogo objašnjavanja kako je čovek nesmotreno ušetao u lanac ishrane u prirodi i da više nije na njegovom vrhu – i mada su životinje do kraja stripa blago antropomorfizovane radi jačeg komičkog efekta (prevashodno medvedi, dabrovi i veverice), finalna kataklizma je produkt isključivo Pajine tvrdoglavosti i odbijanja da prihvati poraz i prirodan poredak stvari.

Ima mnogo izvrsnog u tome kako Bertoluccijev crtež – i pogotovo blagi kolor koji podražava vodene boje svojim nežnim prelazima iz jedne u drugu nijansu – spajaju crtanofilmovsku dinamičnost, filmski pripovedni jezik i čisto, školsko stripovsko kadriranje i ovo je strip ne samo prijatan za oko već maltene animiran pred tim istim okom. Finalna tabla na kojoj Paja postiže neku vrstu višeg uvida i shvata poruku koju mu je priroda poslala, pa se na kraju nasmeši je veličanstvena. Fantagraphics strip prodaje ovde, a Glenatov original frankofoni mogu da nađu ovde.