Igra Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii izlazi ove nedelje, u Petak, ali kako sam ja u zaostatku NAJMANJE dve igre iz Like a Dragon serijala, neću je zaigrati još izvestan broj meseci (a verovatno, da budemo realni, ne ove godine). No, to me nije sprečilo da odigram demo koji nam je Sega velikodušno stavila na raspolaganje a koji igračima što se, možda, tek upoznaju sa serijalom Like a Dragon treba da omogući da malo okuse šta sve ovaj spinof nudi.

Naravno, ja u te igrače ne spadam i, imajući u vidu da sam originalnu igru Yakuza sa užasnim engleskim dabom igrao na svojoj vernoj Playstation dvojki pre, evo, punih devetnaest godina, fer je reći da zasluženo nosim titulu Like a Dragon veterana. A koji, da ponovimo i to, ne može biti srećniji što se ovaj serijal od neshvaćene igre osuđene na tržišnu nišu u kojoj se rekluzivni weebo gikovi susreću sa ljubiteljima tvrdo kuvanih krimića i tamo postaju jedno, sa godinama transformisao u kredibilni mejnstrim fenomen. Igre iz serijala Like a Dragon danas su otelovljenje „cool Japan“ paradigme, naslovi koji ne samo da više ne ulažu napor da ublaže (čitaj „cenzurišu“) japanštinu igara koje su originalno bile namenjene pre svega domaćem tržištu, već koji, naprotiv, upravo igraju na kartu toga da će spoj egzotike ali i skoro potpunog odsustva cinizma u prikazu moderne japanske kulture, biti ono što sve više ljudi na planeti traži od svojih videoigara.

Za sada to dobro ide, ne najmanje i jer Segin studio Ryu Ga Gotoku* kombinacijom praktično samouništavajuće posvećenosti i mudre reciklaže već napravljenog sadržaja uspeva da ove igre na tržište izbacuje praktično idealnim tempom. Ovo su dugački naslovi, narativne epopeje za jednog igrača koje traju više desetina časova, sa mnogo opcionog sadržaja koji može da igrača orijentisanog na „kompletiranje“ pogura i preko granice od stotinu sati, ali to da dolaze u razmacima od dvanaest do osamnaest meseci je, čini se taman dovoljno vremena da ih kritična masa igrača odigra, malo se odmori i onda ponovo entuzijastično bude tu za izlazak naredne igre.

*što je i naziv ovih igara u originalu: poput zmaja

Da ne izigravam sad mnogo nekakvog biznis analitičara, ali mislim da je fer reći da je narativ o serijalu Yakuza/ Like a Dragon idealan primer organskog rasta franšize sa pažljivim negovanjem sržnih vrednosti, ali i stalnim eksperimentisanjem kako bi se obezbedilo iterativno unapređenje narednih igara i osluškivanjem onoga što igrači govore tako da im se, bez nekakvog ponižavajućeg ulagivanja, obezbedi ono što žele.

Utoliko, Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je na neki način ne samo spinof spretno napravljen da se iskoristi sav onaj rad uložen u kreiranje mape Honolulua u prošlogodišnjem Like a Dragon: Infinite Wealth, već i svojevrsna dijagnoza toga gde se serijal sada nalazi, odnosno šta neka značajna grupa igrača od serijala očekuje, ili makar priželjkuje.

Hoću reći, prethodni spinof, a čiji je uspeh zapravo ohrabrio Segu da sa ovim spinofom idu u dosta širine, Like a Dragon: The Man Who Erased His Name (pisano o njemu na ovom mestu) je bio možda i blago konzervativan gest umirivanja old school publike kojoj prelazak sržnog dela serijala u žanr poteznog RPG-a i promena glavnog junaka možda nisu prijali, a sa Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je fer reći da Sega prosto unovčava popularnost lika Goroa Majime, nudeći sada već respektabilno velikoj zainteresovanoj igračkoj populaciji čist fan service.

Majima je, naravno, svoj veliki prodor u srca fanova ostvario sa Yakuza 0 (opširan prikaz ovde), igrom koja je, dodatno, bila presudna za izvlačenje serijala iz pomenute tržišne niše i lansiranje u glavni tok medijuma i možda je jedino iznenađenje ovde to da je trebalo da prođe evo DEVET godina od te igre pa da ga ponovo vidimo u glavnoj ulozi. Naravno da je nekontrolisani, neki bi rekli perverzni a neki drugi i OPASNO PSIHOPATSKI tokijski kriminalac-sa-ipak-zlatnim-srcem-ispod-haube gostovao u praktično svim igrama iz serijala u međuvremenu, ali Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je prvi put posle skoro decenije da Goro Majima dobija protagonizam, ironično, u narativu u kome je izgubio pamćenje i posledično usvojio potpuno novu personu gusarskog kapetana koji jedrenjakom krstari Pacifikom i dolazi na Havaje u potrazi za, jelte, odgovorima…

Kada sam gore pričao o „dijagnozi“, ovo nije bila samo spretno avansirana aluzija na Majiminu amneziju već i, zaista, na to gde se serijal u ovom trenutku nalazi u smislu personalitija koji projektuje prema spoljašnjem svetu. „Otkačenog“ i „šašavog“, „ekscentričnog“ i pomalo „perverznog“ je uvek bilo u Yakuza igrama, ali je ovaj sadržaj bio držan uglavnom po strani, u opcionim kvestovima za koje ste morali napraviti svestan napor da ih potražite i odigrate. Sa sedmom sržnom igrom, Yakuza: Like a Dragon napravljen je osetan zaokret prema „luđem“ i mada je i ta igra imala vrlo ozbiljan sržni zaplet vezan za kriminal i politiku u Japanu, već to da je novi glavni junak, Ichiban Kasuga, pod uticajem decenijske opsesije najpopularnijim japaskim RPG serijalom, Dragon Quest, prikazan kako u borbi vidi svoje saveznike i protivnike kao aktere u fatazijskoj igri, signaliziralo je promenu paradigme. Sa Like a Dragon: Infinite Wealth je, kažu, ovaj novi smer nastavljen – raportiraću kada jednom to odigram – a Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je logičan korak na naredni nivo ekscentričnosti već time da je u pitanju spinof i da je u glavnoj ulozi Goro Majima.

Nije ovo prvi put da se „besni pas Kamuročoa“ stavlja u „wacky“ kontekst kada mu se daje protagonizam. Iako je, rekosmo, Yakuza 0 bio njegov veliki prodor u prvi plan i označio transformaciju iz psihopatskog antagoniste iz ranih igara u simpatičnog antiheroja, Majima je već nekoliko godina ranije bio jedan od protagonista igre. Sega vam danas neće naročito mnogo pomoći da se ovoga prisetite, ali prvi spinof ovog serijala bila je igra Yakuza: Dead Souls iz 2011. godine, nastala nakon veoma sofisticiranog i ekspanzivnog Yakuza 4, kao nekanonski, gritty fikcionalni narativ o najezdi zombija na Tokio. Majima je ovde prikazan kao veliki ljubitelj VHS horora i filmova o Zombijima i kao neko ko sa entuzijazmom u ruke uzima vatreno oružje i kreće u obračun sa hodajućim mrtvacima.

Dead Souls je bio toliko nepopularan naslov među američkim igračima da je nakon njega Sega odlučila da Yakuza igre više neće objavljivati na zapadu i mada je, srećom, ova odluka kasnije promenjena, stoji da verovatno nikada nećemo dobiti rimejk ili „ekstremni remaster“ ove igre, a koju ta firma danas praktično ni ne pominje kada priča o serijalu. No, iako je u pitanju bio decidno slabiji rad od Yakuza 4 (a koja je do pojave Yakuza 0 gotovo unisono smatrana vrhuncem serijala) i naredne, ekspanzivne Yakuza 5, Dead Souls je, rekao bih, zanimljiva igra da je odigra svako koga ovaj serijal interesuje na nekom dubljem nivou.*

*mada se to danas, za prosečnog igrač već graniči sa nemogućom misijom jer verzija za moderne konzole ne postoji a PS3 verzija nije dostupna za striming putem PSN-a. U prevodu to znači da ili morate imati Playstation 3 koji još uvek radi (kao što ga, jelte, imamo neki od nas) ili da ste entuzijast emulacije koji zna kako se koristi RPCS3 na savremenom PC-ju. Ja, naravno, igru imam i rado je se sećam a prikaz sam napisao još 2012.

Ne najmanje jer Dead Souls na neki način može biti i predložak za tumačenje samog Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii. I ovde imamo na programu Majimu izvađenog iz njegovog uobičajenog okruženja organizovanog kriminala samo je on sada i geografski dislociran i ima amneziju i oblači se kao gusar iz sedamnaestog veka. Za nekoga bi to moglo da bude i previše* ali, kako rekosmo, čitav serijal sada nastoji da projektuje taj ekscentrični, gizdavi personaliti i da se malo distancira od mračne gangsterske drame i videćemo da li će ova igra pokazati da narod zapravo baš to želi.

*mada Majima ima tu prednost da već godinama nosi povez preko oka!!!

Iz iskustva igranja demoa se zapravo ne može mnogo toga reći jer u njemu narativa ima VEOMA malo. Niti se zna kako je Majima izgubio pamćenje ni otkud da mu je rezervna karijera gusarenje Tihim okeanom i mislim da je fer da zaključim kako će za pravilno ocenjivanje ovog, nimalo nebitnog, sloja igre biti potrebno da odigram punu verziju. Za sada se da videti da se on druži sa decidno ne-gangsterskim ansamblom (mislim, sajdkik mu je dete po imenu Noah Rich) i da je posada na njegovom brodu sastavljena od ekscentrika i pervertita u pozitivnoj konotaciji. Uopšte, sve u Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii naglašeno je pozitivno, gizdavo i inkluzivno pa Majimina posada više deluje kao da je u pitanju neka umetnička LGBTIQitd. trupa, mrtva pijana od neprekidnog partijanja i obučena u bizarne kostime nego što su to sad nekakvi opasni GUSARI i koljači.

Jednako tako, iako će odmah po stupanju na tlo Havaja, bukvalno pre nego što izađe sa plaže, Majima morati da polupa ekipu lokalnih mangaša koji se specijalizuju za iznudu para od turista, Honolulu deluje kao mesto pre svega za provod, zabavu, dobro raspoloženje*. Ponovo, ne znam kakva će biti centralna priča, možda u njoj bude i tamnih, dramatičnih tonova, ali ovo što se u demou da videti dok se šetate prestonicom Havaja, pijete jeftin burbon, pevate karaoke, igrate bejzbol** i vozite malu električnu uličnu surf-dasku po kolovozu i trotoaru je uglavnom opušteno, bleskasto, humoristički intonirano, podsećajući da čim u ovim igrama mrdnete korak izvan centralne gangsterske-drame, stupate na teritoriju dobroćudne komedije.

*a ovde vredi podsetiti da se i u starim igrama narativ prevashodno odvija u četvrtima za zabavu u Tokiju, Jokohami i Osaki

**sa do sada najbolje dizajniranim „indoors“ bejbolom u celom serijalu

Majima ovde od samog početka može da se presvlači u razne odevne kombinacije, a što je dobrodošlo nasleđe iz The Man Who Erased His Name i dalje doprinosi tom osećaju da je grad igralište a vi ste tu da se igrate a ne da slepo sledite nit glavnog zapleta. Ovde možete biti mnogo toga u isto vreme, i već u demou skupljate razno seme koje ćete negde saditi kako biste sebi uzgajali resurse, dok istovreemeno koristite Majimin kabl sa hvataljkom (koji on nosi oko ručnog zgloba) da lovite leptire što lepršaju unaokolo po Honoluluu a koji će isto biti resurs za pripremanje raznih mešavina koje će Majimi davati izvesne prednosti u borbi. Nisam preveliki ljubitelj ovog sakupljačkog sloja Like a Dragon igara, mislim da dodaje mnogo prostačkog, manuelnog posla za – realistično – vrlo mali prinos u borbi i pošteno sam se od toga odmorio u The Man Who Erased His Name, ali opet, lepota ovih igara je i u tome da mnoge stvari naprosto NE MORATE da radite ako vas smaraju. U demou je, makar, borba toliko laka da nikakvi stimulansi nisu potrebni kako bi Majima pokazao da mu nema ravna u uličnim tučama. Čak se i posebno obdareni begunci od zakona, ucenjeni na visoke sume a koje će Majima moći da pronađe i porazi za toliko veliku novčanu naknadu da ona sasvim poremeti ekonomiju u demou, i koji imaju po dve ili tri skale zdravlja jednu ispod druge, mogu efektno poraziti na snagu i neće predstavljati nekakav poseban izazov, dok su obični protivnici toliko slabi i neagresivni da često nisam stizao da dovršim kombo pre nego što bi se oni raspali u gomilu kovanog novca, dajući mi prijatan osećaj da sam radio malo a zaradio neproporcionalno mnogo.

Laka borba je verovatno ipak samo posledica činjenice da je ovo početak igre i verujem da će kasnije biti bossova koji će ozbiljno testirati i moje i Majimine veštine ali ovde je dobra vest da igrač na raspolaganju ima verovatno najkompleksniji i najdublji borilački sistem u dosadašnjoj istoriji serijala. Nakon dva tehnički napredna Judgment naslova i eksperimentisanja sa gedžetima u The Man Who Erased His Name, Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii odlazi nekoliko koraka preko nekakve zamišljene linije apsurda i sa dva borilačka stila nudi Majimu koji svoja mentalna, jelte, oštećenja transformiše u bizarne ali efektne specijalke što podrazumevaju ne samo neprirodno visoke skokove i neprirodno dugačke piruete sa ispruženim, jelte, sečivima, već i sasvim psihotične ekscese kao što je kreiranje nekoliko Majiminih kopija koje samostalno napadaju protivnike, ili prizivanje božanske ajkule direktno iz peska plaže da proždere napadače.

Majimin osnovni stil je proširena verzija ulične akcije iz prethodnih igara, sa sve nožem u ruci, ali novi stil, onaj piratski, podrazumeva presvlačenje u gizdavi kostim, korišćenje dve sablje, kubure za borbu na daljinu ali i pomenutog kabla sa hvataljkom za privlačenje udaljenih protivnika. Borilački dizajneri su ovde obavili vrlo solidan posao na analiziranju onog što je rađeno u prethodnim igrama i Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii do sada najviše prilazi idealu „prave“ character action igre sa logičnim kombo-nizovima i intuitivnim kontrolama, Ako kompletna igra bude imala bar neke dostojne protivnike da se ovaj sada prilično suptilan borbeni sistem stavi u pogon, biće to ODLIČNO.

Nisam toliko siguran za drugi glavni element ovog demoa a to su borbe jedrenjaka u posebno dizajniranoj areni na „tajnom“ ostrvu Madlantis, okupljalištu pirata, probisveta, pustolova, kockara i drugih pripadnika pacifičkog, jelte, podzemlja (potpalublja?). Ovo je, kako se već iz trejlera dalo naslutiti, neka vrsta „morske“ ekspanzije borbi u areni koje smo imali u The Man Who Erased His Name (a što je već bila produbljena verzija arena-akcije iz starijih igara) i predstavlja očigledno deo igre u koji je uloženo dosta napora. Borba brodova podrazumeva masu podsistema koji se bave upravljanjem brodom, korišćenjem njihovih stacionarnih oruđa (topova ali i mitraljeza jer je ipak ovo 21. vek), kretanjem po brodu i korišćenjem njegovih resursa, a onda i pristajanjem uz drugi brod i jurišom na njegovu palubu. Yakuza igre već izvestan broj godina pokušavaju da nađu formulu za smisleno upravljanje velikim brojem likova u borbi u isto vreme i Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je naredni korak u ovoj potrazi, vizuelno apsolutno spektakularan, ali u kranjoj analizi nisam siguran koliko, jelte, supstancijalan. Moje ograničeno vreme koje sam imao na raspolaganju da igram demo sugeriše da ovde ima previše sistema da se nauče i upamte a da je realizacija borbe zapravo prilično prostačka i ne nudi nekakav cerebralni izazov. No, hajde da budem pozitivan i sačekam da odigram punu igru pre nego što o ovome dam konačni sud.

Jedno je sigurno: Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii izgleda slatko sa svojim osunčanim Havajima i pitoresknim gusarima na Madlantisu. Emitovanje vajba da igra sebe ne shvata preozbiljno se ovde podrazumeva ali trud uložen u dizajn kostima i modela generalno je primetan i mislim da Segini art direktori, dizajneri, modeleri i ilustratori pokazuju da im prija dalji iskorak iz toliko puta recikliranih urbanih okruženja Tokija, Osake i Jokohame. Na kraju dana, ne treba zaboraviti da je Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii i dalje „samo“ spinof i da u tih dvadeset ili trideset sati koliko će trebati da se on odigra možemo sami birati šta tačno želimo da radimo. Sadržaja ovde NI SLUČAJNO ne manjka i ako centralni narativ bude dovoljno jak, biće ovo još jedan uspešan Segin eksperiment i potvrda nezemaljskih moći studija Ryu Ga Gotoku. Prijatno igranje.