Petrol Head je Imageov miniserijal koji je u pet delova izlazio od Novembra 2023. godine pa do Marta prošle godine, sa kolekcijom, naslovljenom Welcome to the Non-Human Race, koja se pojavila u prodaji početkom Juna. U pitanju je jedan vrlo simpatičan rad dvojice britanskih autora u dobro oprobanom žanrovskom formatu prepunom tropa, sa dovoljno šarma u tekstu i prijemčive vizuelne dinamike da čoveka dobro zabavi. Ako volite robote sa karakterom, budžene trkačke automobile, negativnu urbanu utopiju gde su automati odavno preuzeli na sebe ne samo obavljanje servisnih poslova za ljudsku rasu nego i, jelte, upravljenje njenim opstankom, a gde će mala grupa nekompatibilnih antiheroja ukresati prvu varnicu  budućeg prevrata, Petrol Head je strip za vas. A ako ne… pa, onda ne. SAMO ZATVORITE VRATA KAD BUDETE IZLAZILI DA NAS OVDE NE UBIJE PROMAJA.

O Robu Williamsu sam pisao već više puta, notabilno na ime njegovih radova za DC (Martian Manhunter, Suicide Squad), ali i Vertigo (Unfollow), a poslednji put je to bilo u vezi sa njegovim starim radom, Cla$$war, koji je bio neka vrsta njegove lične karte za prodor u strip-industriju. Williams, inače Velšanin, danas ima uspešnu karijeru u američkom stripu, sa radovima za veliki broj izdavača, a iako mu Petrol Head nije prvi rad za Image, jeste u pitanju prvi njegov projekat za ovu kuću koji je zaista“njegov“, dakle propisni creator owned strip sa detaljno izgrađenim konceptom i univerzumom i, a znamo da je to danas praktično obavezno, potencijalom za dalju kros-medijsku eksploataciju. „Dogodine na televiziji“ je, mislim, krilatica sa kojom mnogi ostvareni strip-scenaristi kreću u kreiranje sopstvenh svetova i serijala, a kako je Williams već pisao Kingsmana, dakle property Marka Millara koji je imao uspešan bioskopski život, sasvim će biti razumljivo ako čujemo da Williams razgovara sa raznim producentima na temu adaptiranja Petrol Heada za televiziju ili film (u videoigračkom medijumu već postoji trkačka igra istog naziva pa bi tu stvari morale da budu malo kreativnije…).

No, ako je jednu stvar naučio od Millara, to je da, bez obzira što se scenaristi danas tretiraju kao „pravi“ kreatori stripova a crtači su – sasvim pogrešno – u percepciji prevelikog broja ljudi svedeni na puke izvođače radova, uspeh serijala, pogotovo ako ga radite za Image, koji, jelte, nije baš da se ubija od marketinga, u dobroj meri zavisi od kvaliteta crteža i generalne grafičke opreme stripa. Kod Petrol Head, a koji je futuristički serijal smešten u hi-tech okruženje gde roboti treba da budu ekspresivni i da kod čitaoca izazovu empatiju, a onda treba da imate i urnebesne trke budženim automobilima kroz različita urbana okruženja, izbor crtača je još PRESUDNIJI za identitet i karakter stripa.

I Williams se za ovu priliku upario sa crtačem po imenu Pye Parr, britanskim grafičkim dizajnerom i ilustratorom kome je Petrol Head prvi creator owned rad u životu i praktično debi na američkom tržištu. Parr je, kao i mnogi drugi britanski crtači koje ovde pominjem, svoj profesionalni debi imao u instituciji britanskog stripa – 2000AD – a posle čega je uradio trilogiju Realm of the Damned, koju sam opisuje kao „blood-soaked black metal inspired horror graphic novel(s)“, sa scenaristom po imenu Alec Worley, a koju je izdao Werewolf Press i koja je, eto simpatične koincidencije, nabavljiva u našim knjižarama. Parr se, sem stripovima, bavi i klasičnim ilustratorskim i dizajnerskim radom, sa tezgama koje je radio za  Hasbro, Games Workshop, Harper Collins, Titan Books, a par postera koje je uradio za koncerte mog omiljenog benda Primus su apsolutno fantastična demonstracija njegove tehnike ali i psihodeličnog senzibiliteta.

U Petrol Head je Parr za svoj američki strip-debi pokazao raskošnu širinu svog talenta, radeći kao crtač, tušer, kolorist, leterer i generalni dizajner stripa. Ovo je, rekosmo, avantura smeštena u futuristički, urbani mizanscen gde se tehnološke i organske osobe mešaju slobodno (ili, pošto je u pitanju i svojevrsna autoritarna distopija, onda ne UVEK tako slobodno), a kako se priča dešava na raznim mestima u gradu, uključujući trkačke staze, sirotinjske četvrti, sterilne „hi tech“ prostorije u kojima se vrši nadzor nad gradom, kanalizaciju itd, Parr je imao zadatak da zaista izgradi dobar deo sveta u kojem se priča odvija. I zablistao.

Njegova tehnika je prvo što upada u oči sa prelivom „futurizma“ koji čitalac podsvesno percipira na ime spretnog korišćenja jakih, metaliziranih kolora, transparentnih površina, odsjaja na staklu, plastici i metalu. Petrol Head je vizuelno veoma intenzivan strip i u scenama u kojima nema akcije, ali ovo nije na ime natrpanosti kadrova detaljima, koliko upravo na ime te opipljive, taktilne teksture sveta i upečatljivog dizajna tehnologije.

Onda su tu likovi. Petrol Head je strip u kome glavni junak, titularni Petrol Head, penzionisani vozač trkačkih automobila kojima su roboti uveseljavali narod, sada mizerno raspoložen većinu vremena, i živeći na društvenoj margini, ima stalnog kompanjona u vidu jezičave robotske ptičice, a onda kasnije ima JOŠ JEDNOG kompanjona u vidu virtuelnog personalnog asistenta sa fizionomijom retro-holografske ikone i karakterom londonskog lučkog radnika koji je izašao iz paba pripit i nije mu jasno – a ni pravo – kad se derete na njega. Već sa ovim trijom Parr demonstrira kako se robotima daju ekspresivnost i karakter, a onda je tu i čitava ostala galerija, od ljudskih likova koji su i sami veoma ekspresivni i karakterni, preko modernijih robota koji rade za režim i imaju manje „ljudskog“ u sebi od Petrol Heada iako su vidno strimlajnovaniji i odišu autoritetom, pa do drugih trkačkih vozača, Petrol Headovih bivših kolega koji se pojavljuju kasnije u priči i svako od njih je jedna hodajuća ikona, sa sve automobilima koji su fantastične budževina na pola puta između Diznilenda i Pobesnelog Maksa.

Parr onda čitav ovaj šareni ansambl i urnebesna vozila ubacuje u pripovest koja na momente juri zbilja vratolomno kroz razne krajeve grada u jednom očajničkom – i herojskom – nastojanju da se budućnost inteligentnog života na Zemlji spase od automatizovanog, empatije i bazične dobrote lišenog sistema koji je još jedna varijacija na Pekićeve ideje iz Atlantide i 1999.

No, naravno da Williams ovo sve stavlja u jedan prijemčiviji, simpatičniji tonalni opseg. Zemlja je u ovom stripu toliko devastirana atmosferskim zagađenjem i njemu odnosnim klimatskim promenama da je čovečanstvo bilo, jelte, prinuđeno, da se zatvori u velike gradove pod staklenim kupolama gde je vazduh filtriran a klima se kontroliše veštački. Uz veliko zagađenje je išao i veliki, jelte, naučno-tehnološki razvoj, pa su, rekosmo, dobar deo administriranja gradovima ljudi prebacili na robote a koji su onda, nekako neosetno, preuzeli na sebe prerogative autoriteta i vlasti. Naučnik po imenu Linton i njegova ćerka Lupa su dvoje ljudi sa misijom da nekako ipak preokrenu atmosfersko zagađenje i pokrenu proces svojevrsnog ponovnog teraformiranja planete, ali ovde će naleteti na ozbiljne prepreke u vidu vladajuće robotske administracije koja vrlo glasno govori da sve radi u cilju bolje zaštite čovečanstva, ali je cena te bolje zaštite, očigledno, oduzimanje ljudima njihovih osnovnih sloboda.

Sve to zvuči jako depresivno i mračno, ali Petrol Head velikia kcenat stavlja na samog Petrol Heada, dakle, robota koji je napravljen da vozi brzo i koji, sada kada to više ne radi, ne uspeva da nađe nekakvu specijalnu svrhu u svom mehaničkom životu. Naravno da su roboti u ovom svetu pravljeni da imaju emocije u svojim logičkim sklopovima, kako bi bili bliži ljudima i njihovi odnosi bili prirodniji, pa je Petrol Head jedan tipični ćutljivi antiheroj koji ne zna šta bi sa sobom u životu i čeka samo da umre, a kada protiv svoje volje bude uvučen u sukob između ljudi i robotskih vlasti, on uz škrgutanje metalnih zuba staje na stranu ljudi.

NARAVNO da on kaže da je to samo priveremeno, jer se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i da nema ni najmanju nameru da se dalje upliće u nešto što ga se ne tiče i rizikuje da bude dezintegrisan, ali JOŠ VIŠE NARAVNO da je ovo jedan tipski „rogue“ lik koji krije stidljivo zlatno srce ispod metalnih ploča i silikonskih sklopova. Do kraja stripa su Lupa i njen otac jednako članovi Petrol Headove ekipe kao i njegovi pomenuti robotski i kompjuterski kompanjoni a njihova borba postaje i njegova borba jer on, naprosto, zna šta je ispravno.

Williams ovo piše vrlo dobro – uz, naravno, prepoznavanje da se radi o, ponovo, vrlo tipskom zapletu – i mada se uglavnom bavi poznatim tropima, dijalozi su ispisani sa dovoljno svežine i energije da budu zabavni a tempo pripovedanja je brz, energičan, i čitaoca priča naprosto vuče napred obećanjima dobre akcije, zanimljivog produbljivanja odnosa između likova, konačno tom pravedničkom misijom koja stoji na kraju staze iako se dobar deo akcije tiče stare dobre automobilske jurnjave. Ovo Parr crta izvanredno, sa automobilskom akcijom koja je uzbudljiva i čoveku natera puls u trocifrene vrednosti, a kada scenario počne da spretno eksploatiše mitologiju vezanu za nekadašnje robotske automobilske trkače, dotakne se starih rivalstava, i pokaže nam te likove veće od života, sada u izmenjenim okolnostima, kako sa ponosom rade ono što najbolje – i jedno – umeju da rade, Petrol Head dobija svoj posebni ukus.

Uopšte, kombinacija visokotehnološke distopijske budućnosti sa jednim prilično retro, prilično old school entuzijazmom (neki bi rekli fetišizovanjem) spram automobila, benzina, mehaničarskih veština i celog tog spoja fantastičnih šoferskih sposobnosti sa produbljenim razumevanjem kako mehanika radi i kako da je naterati da radi više nego što drugi misle da ona može da radi, je blagorodna za ovaj strip i daje mu identitet koji su autori, bez sumnje, i tražili. Naravno, tim pre će ovo, mislim, imati potencijal da bude primećeno i možda otkupljeno za adaptaciju u neki drugi medij. U ovom trenutku mi se čini da bi Petrol Head možda najviše zablistao kao animirani film/ miniserijal, ako bi mogao da dobije kvalitet produkcije koju imaju, recimo, netflixove Castlevanije.

Štagod da bude krosmedijska sudbina ovog stripa, jasno je da je prva kolekcija tek prolog za buduću priču o Petrol Headu i njegovim prijateljima. Ona je, svakako, jedan zaokružen narativ i ima zadovoljavajući kraj ali Parr i Williams su njome uspešno obećali još mnogo uzbuđenja čitaocima u nekoj nedefinisanoj budućnosti pa im ja držim palčeve i unapred se radujem. Ponekad vam zaista samo treba strip koji ne izmišlja toplu vodu ali žanrovske trope koristi sa razumevanjem i ljubavlju, pa ako delite ovaj stav, Petrol Head posredstvom Imageovog sajta možete kupiti i sebi i nekom detetu koje volite.