Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Evo, ulazimo u Februar a moji neobavezni nedeljni osvrti na džez muziku prvi put u ovoj godini se bave jednim eksplicitno džez albumom. Posle mnogo slobodne improvizacije, afričkog i mediteranskog bluza i modernih aranžmana barokne i kasnorenesansne muzike konačno danas imamo album propisnog džez-kvarteta koji, uh… ceo materijal posvećuje proučavanju ostavštine Georga Friedricha Handela? Izgleda da se tog baroka nećemo tako lako osloboditi, braćo.
Makar je u pitanju jedno sveže, inspirisano poigravanje sa baroknim radom i jedan duboko proživljen odnos sa Hendlovom muzikom a gde jedna Japanka i trojica Skandinavaca proizvode neumereno ljupku kamernu muziku koja spretno spaja džez sa klasičnim i kamernim izrazom. Makiko Hirabayashi: Gifts je album koji o poklonima govori sa jednom svečanom, skoro sakralnom dostojanstvenošću.
Ali ne bez razloga. Pokloni iz naslova albuma odnose se na ono što je Makiko Hirabayashi dobila od svoje majke, pevačice u horu koja je, tokom Makikinog detinjstva izvodila, između ostalog Hendlov božićni oratorijum, Mesija. Uspomena iz detinjstva na muziku koja ostavlja dubok trag i transformiše osobu u njenim najosetljivijim godinama ovaploćuje se kroz mnoge reference na Hendla koje ćete čuti na ovom albumu, posejane između intrigantno kompleksnih ritmova, nadahnute improvizacije, pa i spajanja više kulturnih i muzičkih tradicija u radu ovog kvarteta.
Makiko Hirabayashi je rođena u Tokiju 1966. godine, ali je dobar deo najvažnijih godina svog detinjstva provela u Hong Kongu i naglašava da je, kao kulturni melting pot onog vremena, ovaj grad izvršio snažan uticaj na nju. Klavir je počela da svira već sa četiri godine, sa devet se zainteresovala i za violinu, a sa dvadeset je, dakle, posle više od decenije i po učenja i izvođenja muzike, osvojila stipendiju da ide da studira na Berkliju u Masačusetsu. Njen inicijalni naum je bio da se pre svega orijentiše na komponovanje filmske muzike, dovodeći svoju klasičnu naobrazbu i zaleđe u moderniji kontekst, ali je bostonska džez scena zavela mladu Japanku i ovaj je plan brzo promenjen kada je shvatila da je komponovanje i improvizovanje na klaviru, a pod džez uticajima, više interesuju u ovom periodu života. Otkada je diplomirala 1990. godine, stalno je nastanjena u Kopenhagenu i za, evo, tridesetpet godina je uradila svega deset studijskih albuma kao lider. Štaviše, njen prvi album kao liderke sopstvenog trija izašao je tek 2006. godine, za etiketu Enja, a sa kojom je sklopila partnerstvo što, evo i danas traje sa desetim albumom koji je za minhensku firmu izašao pre neki dan.
Naravno, kao članica tuđih projekata, Makiko je snimala još od 1996. godine, sa grupom gitarste Mortena Kargaarda, sa big bendom BIMWO (tj. Brande International Music Workshop Orchestra) a koji je, baziran u danskom gradu Brande, programski išao na to da se sa lokalnog konzervatorijuma izaberu najbolji studenti iz što više nacija, pa je u nekim momentima tu bilo i muzičara iz petnaest zemalja, sa brazilskom Vanjom Santos, sa danskim world music sastavom Uno Mundo a koji je i sam imao članove iz nekih četrnaest zemalja, sa perkusionitkinjom Marilyn Mazur (Dankinjom danas u SAD), ali i sa našim harmonikašem Lelom Nikom, koji je učio kod Branimira Đokića, kasnije studirao u Malmeu i na Danskoj akademiji harmonike i dvaputa osvajao titulu svetskog šampiona u sviranju harmonike.
Dobar CV, zanimljivi saradnici. A saradnici na ovom konkretnom albumu su trojica skandinavskih muzičara koji su sa Makiko već radili na albumu Weavers iz 2021. godine pa se sada, sudeći po omotu ovog albuma, i ovaj kvartet zove Weavers. Fredrik Lundin, saksofonista, je veteran danske džez scene, sa prvim svojim kvartetom koji je osnovao još 1981. godine, spiskom nagrada koji kreće još 1982. godine, brojnim napisanim kompozicijama (uključujući za balet ali i dečije pozorište) i profesurom na visokoj školi Rytmisk Musikkonservatorium u Kopenhagenu.
Kontrabasista Thommy Andersson je Šveđanin sa korenima u švedskoj folk muzici kojoj, kako sam kaže, duguje topli, „drveni“ stil sviranja kontrabasa. I on regularno svira sa Lelom Nikom, čisto da zabeležimo, a inače nastupa po celom svetu sa Pierre Dørge´s New Jungle Orchestra, komponuje za razne orkestre (Praški simfonijski orkestar, Berlinska filmska filharmonija itd.) a svira i violončelo.
Konačno, tu je bubnjar i perkusionista Bjørn Heebøll, jedan zaposlen, raznovrstan muzičar koji je svirao ili svira sa masom danskih projekata, poput Mark Solborg 4, Casper Nyvang Rask’s „Slow Evolution Ensemble“, Bodaboda Duo (sa gitaristom Jakobom Thorkildom), Slaraffenland, Slaraffenklang, The Black Nothing itd. Heebøll, dakle, ima vrlo širok i eklektičan muzički rad koji se proteže od džeza preko roka i post roka do eksperimentalne muzike i ta njegova širina vizije i izgrađenost estetike (ali i tehnike) se sjajno čuju na ovom albumu.
Gifts je nastao tako što je Makiko Hirabayashi 2023. godine bila zamoljena da pripremi kompoziciju za festival u saksonskom gradu Hale, a koji se, taj festival, bavio Georgom Fridrihom Hendlom. Ovo je kod pijanistkinje izazvalo flešbek na detinjstvo i majčino izvođenje Hendla pa je album onda nastao kao meditacija o muzičkim poklonima koje jedna generacija predaje drugoj i o transformativnoj moći Hendlove muzike. Da je Hendl jedan od najvažnijih uticaja u stvaralaštvu ove autorke podseća i projekat The Händel Experience sa kojim je pijanistkinja radila pre više od deset godina.
Naravno, Gifts nije čist klasični album ali ni čista džez ploča već interesantna fuzija barokne muzike i džez improvizacije, vođena pijanistkinjinim preciznim kompozicijama i simpatičnim citatima velikog baroknog autora. Hight Tide koja album otvara je i jedan od najviše „džez“ komada, već time da počinje mekim bubnjarskim šaflom a onda walking temom koju kontrabas i klavir sviraju unisono pre nego što saksofon povede ceo kvartet u melodičnu, slobodniju improvizaciju. Ovo je jedna od čvrščih kompozicija na albumu sa puno ritmičkih improvizacija i brzom, stakato međuigrom između saksofoniste i pijanistkinje.
Weightless je jedan od retkih komada na albumu koji ukazuju da ovaj bend predvodi pijanistkinja, prilika da ona solo uvodom spoji džez improvizaciju i barokne motive koji će, kada se ostatak benda uključi razvijati i teme koje prepoznajemo kao delove Hendlove opere Xerxes, odnosno njenog najpoznatijeg dela, Largo.
Kvartet najveći deo albuma svira umireno, tiho, diskretno, sa narednom kompozicijom, Darkness and Light koja sugeriše noćnu atmosferu, izranjajući iz apstraktnih zvukova sitnih perkusija, sa klavirom i saksofonom koji se praktično šunjaju oko ritam-sekcije i samo odmereno nudeći jednostavne teme i umiljate improvizacije. Red je jedan od najapstraktnijih komada na albumu, sa vrlo pointilističkim pristupom perkusijama (ovde nema „pravog“ ritma) ali i saksofonu i kontrabasu i bend razmenjuje kratke, prigušene note najveći deo vremena.
Up River je onda direktna oda Hendlu i njegovom ciklusu Water Music (napisanom na zahtev Čarlsa Prvog, da se izvodi na reci Temzi), sa razvijanjem Hendlovih motiva kroz složenu metriku i očuvanjem njegove melodičnosti i optimizma. Naslovna, Gifts je, dalje, vrlo emotivna, nežna kontemplacija bez ritma ali sa jasnim krešendom strasti i ljubavi koji dolazi iz apstraktnijeg, skoro ambijentalnog izvođenja na početku i stiže do zvonkih klavirskih akorda i džezerskog soliranja na saksofonu u finalu.
Ghosts je slična po formi, mada sa za nijansu više ritma i ovo u izvesnoj meri donosi atmosferu džez-kluba iz „round midnight“ ere, a Surely je klavirom vođen dinamični komad koji ulazi u latinoamerički ritam bez ikakvih konceptualnih nedoumica i pokreće slušatelja na ples.
Završna Echoes je jedan od najinteresantnijih komada jer pravi direktni referencu na Hendla i njegovu violinsku sonatu u d-duru, onda kralja evropskog baroka spaja sa bluzerskim frazama i poliritmijama kao teleportovanim iz Indonezije. No, ovo nije nekakav laboratorijski sklapani postmoderni mišmeš i nežna, spiritualna posvećenost sa kojim se ova muzika izvodi je centralna vrednost čitavog albuma:
