Kad smo već odradili Marvelov prošlogodišnji sezonski krosover, naravno da je sada red došao na DC. Absolute Power je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine i mada njegov skromni obim – svega četiri epizode i samo ograničena količina tie-in stripova – ukazuje da je u pitanju po dužnosti rađen, generički događaj, u pitanju jeste kulminacija zapleta koji su se poslednjih nekoliko godina provlačili kroz DC-jeve stripove i po posledicama jeste na neki način značajna promena statsus kvoa za čitav glavni DC-jev univerzum. Bilo bi lepo da je egzekucija ovog stripa na približnom nivou kao njegova ambicija da se povežu politička diskusija i bukvalno kosmičke posledice događaja koje u njemu gledamo ali to, bojim se, nismo dobili.

Mada svakako ne zato što DC nije na ovaj strip stavio neka ugledna imena. Dan Mora kao crtač je sa ovim krosoverom dobio „zvaničnu“ potvrdu da spada u prvi ešelon trenutnih DC-jevih ilustratora i ovo je nimalo prerano zasluženo priznanje. Kostarikanac je poslednjih deset godina marljivo radio na građenju svoje reputacije, pružajući izvrsne partije prvo na radovima za BOOM! Studios. Hexed a onda Klaus, i to sa Grantom Morrisonom su snažno skrenuli pažnju na ovog talentovanog crtača, tušera i koloristu pa je Mora zatim radio Power Rangers i Buffy a onda nakon dobijanja nagrade Russ Manning za „obećavajućeg novajliju“, krenuo da dobija visokoprofilnije poslove poput saradnje sa Kieronom Gillenom na Once & Future. U superherojskom domenu Mora će strpljivo raditi za DC, na Shazam!, Detective Comics i Batman/ Superman: World’s Finest a gde je i ostvario dobru saradnju sa Markom Waidom, koji je, naravno, i arhitekta Absolute Power ali i generalne direkcije DC-jevog univerzuma u ovom trenutku.

Waid je naravno veteran superherojskog stripa, jedan od najcenjenijih scenarista u poslednjih tridesetak godina, autor brojnih popularnih stripvoa za Marvel (Fantastic Four, Spider-man, Doctor Strange, The Champions, Daredevil) i DC (The Flash, JLA, JLA: Year One) ali i neko ko je partikularno za DC bio zaslužan za neke od ključnih radova poput 52 ili, dakako Kingdom Come i zajedno sa Grantom Morrisonom izmaštao koncept „hypertime“ koji je kreatorima omogućio da funkcionišu bez ograničujućih stega kanonskog kontinuiteta. Waid je napisao i dosta stripova koje ja jako volim, uključujući Daredevila, ali i njegov creator-owned rad za BOOM! sa Peterom Krauseom u stripovima Irredeemable i Incorruptible, pa mi je time malo i teže da ga gledam kako trenutno u DC-ju stvari radi, pa… na autopilotu.

I, to je možda najbolje što mogu da kažem za Aboslute Power, da je ovo četvorodelni superherojski strip koji su napravila dva izuzetna stvaraoca, sa jakim reputacijama u industriji, a koja su radila na autopilotu. Morin crtež i tuš je ovde kolorisao Alejandro Sánchez, jedan takođe iskusan, kvalitetan umetik na vrhuncu svojih sposobnosti ali ako ćemo prvo da pričamo o grafičkim kvalitetima ovog krosovera, fer je reći da on jedva da ima nekakav prepoznatljiv karakter.

Velikim delom je ovo, naravno, zato što Absolute Power, kao i mnogi drugi slični stripovi pre njega, nema distinktnog glavnog junaka i pripovedanje je skoro pa potpuno defokalizovano, sa narativom koji skače od lika do lika, posmatrajući prvo malo šta rade „naši“ pa se zalećući do neprijatelja da se vide oni, a sve vreme namerno krijući neke od ključnih igrača izvan vidokruga kamere tako da kada nastupe bitni preokreti i lomovi u priči, to bude šok i iznenađenje.

No, moje je iskustvo, i u ovom partikularnom slučaju ali i inače, tokom proteklih decenija, da je ovo LOŠA naracija i da kada nam strip u minut do dvanaest u centar radnje ubaci nekog ko do tada u njoj jedva da je figurisao, i on služi kao agens dramatičnog preokreta, čitalac ili ostaje malo zbunjen i pita se šta je propustio jer je čitao samo ovo a ne i dvadeset ili trideset satelitskih stripova u kojima su rasparčani komadići zapleta razbacani kao balega po polju, ili, ako ih jeste čitao i svestan je uloge ovog lika, pita se zašto taj lik nije naprosto bio deo OVE priče a ne neke druge.

To je, nažalost, realnost superherojskog stripa u kome je, da podsetim pravilo ne da je univerzum mesto na kome se pričaju priče već da univerzum JESTE priča pa se tako ovakvi krosoveri i dalje pišu za, bojim se, sve manju populaciju čitalaca koji prate bezbrojne druge serijale i u povezivanju tih rascepkanih paralelnih narativa u jedan koherentan „narativ univezuma“ nalaze svoje estetsko uživanje. U tom nekom smislu, Absolute Power je strip koji se hvata ozbiljnih tema i predstavlja jasnu metaforu za neke od značajnih koncepata iz stvarnog sveta, ali čitalac koji nije dovoljno upućen u DC-jevu tekuću sapunsku operu ostaće sasvim zatečen gomilama likova i preokretima za koje nema pojma odakle su uopšte upali u narativ.

Da se vratimo ipak na crtež, Mora svakako radi na nivou koji od njega očekujete i ovo je disciplinovano, konzistentno pristojnoizgledajući superherojski spektakl, ali, kako rekosmo, u njemu ima vrlo malo karaktera. Mora sve vreme mora da crta veliki broj kostimiranih, ikoničkih likova u iznova ponavljanim situacijama velikog fizičkog napora i velike pretnje po život i zdravlje i mislim da se njegov kapacitet da ih učini distinktnim i karakternim isrcpi veoma brzo. Svaki treći muškarac u ovom stripu izgleda kao Betmen, Mr. Terrific i Green Lanterni su mi isti a Wonder Woman i Wonder Girl su često nerazaznatljive jedna od druge.

Ono gde je Mora uložio veliki napor da kreira distinktan dizajn je svakako u domenu negativaca pa Brainaic Queen i Failsafe čine veliki deo vizuelnog identiteta ovog stripa, ona sa svojim komplikovanim sajber-gotskim imaginarijumom a koji se preslikava i na kadrove u kojima vidimo kako superheroje posmatra automatizovana oprema za nadzor, on sa svojim futurističkim, robotizovanim strimlajnovanjem betmenovskog izgleda. U oba slučaja se kod More mogu primetiti distinktni manga ili anime uticaji (mada su njegove originalne inspiracije došle sa druge strane: Mignolla, Frazetta, Bruce Timm, Paul Pope) koje su zanimljivo pa i dobrodošlo osveženje u njegovom radu i, zajedno sa Sánchezovim kolorima ovo daje neke vrlo memorabilne prizore. Njih dvojica i inače izuzetno sarađuju u ovo stripu pa je korišćenje osvetljenja, raznih efekata – distorzija, soralizacija – ovde veoma efektno u kreiranju atmosfere stripa koji je jedna serija krešenda i nema mnogo prostora za sporije, metodičnije pripovedanje.

Naravno, to je i njegova izrazito slaba strana. Mora je sa svojim mnogim prethodnim stripovima, svakako sa Klausom, demonstrirao upravo kapacitet za grafičko pripovedanje i davanje priči karaktera, a što ovom stripu nedostaje. Waidov scenario je smena scena u kojima likovi stoje i govore (neretko samo jedan lik, recimo Amanda Waller ili Nightwing) dok ostali, ako ih ima, stoje i slušaju, sa scenama strahovite destrukcije u kojima sve leti u vazduh a superheroji su šokirani, uplašeni, razgnevljeni. Ovde ima vrlo malo „režije“, vrlo malo grafičkog pripovedanja pa se i apeksi akcionih scena oslanjaju na efekte i statične a vrlo bučne kompozicije, a ne na jasan tok događaja koji kulminira u nečem prepoznatljivom i čitkom.

Dodatno, glavna neprijateljska snaga sa kojom se superheroji na terenu susreću je armija robota kreiranih na Amazo tehnologiji i ovo je, naravno, jedno nužno zlo. Ako je tema stripa da držaoci moći u društvu mogu da manipulišu informacijom kako bi neinstitucionalizovane, slobodnomisleće aktiviste predstavili kao teroriste, treba vam ipak nešto konkretno i opipljivo u šta superheroji mogu da udare pesnicom kako biste imali akcione scene. No, ovi Amazo-roboti su i po prirodi stvari bez karaktera, puke replike nečega što je nekada, davno, bilo jedinstveno, pa je onda i Morin grafički dizajn uslužan, ali takođe bez mnogo karaktera. Ovo je posebno nezgodno jer strip pokušava da naglasi da različiti roboti imaju različite „ličnosti“ u odnosu na to kom su superheroju isisali supermoći (i deo personalitija) ali to se u grafičkom smislu, u apsolutnoj kakofoniji boja i oblika, jedva da primetiti.

Konceptualno, Absolute Power je, pa, reciklaža zapleta koje smo već više puta videli u superherojskim stripovima, kako DC-jevim, tako i Marvelovim. Waid je ovoga, naravno svestan, on je ipak profesionalac duže od tri decenije, pa je njegovo rešenje za činjenicu da će nešto iskusniji čitalac prevrnuti očima i reći da je ovo već čitao u Marvelovom Civil War ili, naravo, DC-jevom Legends to da stvari zaoštri do maksimuma.

I tako ako je u Legends Darkseid poslao agenta-provokatora na Zemlju da na televiziji priča o tome kako su superheroji opasnost po, jelte građansko društvo, slobodu i demokratiju, ne bi li okrenuo narod protiv njih, Absolute Power počinje serijom strahovito nasilnih dipfejkova po internetu koji prikazuju superheroje kako napadaju običan svet i proklamacijom Amande Waller da je ovo dugoočekivani superherojski napad na ljudsku rasu ali da će ona i njena agencija zaštititi građane, ukloniti metaljudsku pretnju i uspostaviti red i poredak. Zgodno je što već u šteku ima armiju robota dizajniranih da oduzimaju moći superherojima.

Da bismo znali da je sranje postalo realno, već prva scena u prvom broju Absolute Power nam pokazuje Supermena koji pokušava da zaustavi pljačkaše a ovi ga onda upucaju iz pištolja i on padne na zemlju, krvareći iz više prostrelnih rana na prsima junačkim. Nekoliko strana kasnije razularena masa običnih ljudi gotovo na smrt premlaćuje The Flasha jer je, jelte, radikalizovana video snimcima na internetu u kojima se vidi kako The Flash napada i ubija civile. Nazvao bih ovo markmillarovski grubim ukucavanjem poente u lobanju čitaoca osim što je Millar u Civil War stvari ipak prikazao mrvicu suptilnije pa je tamo Johnny Storm samo popio flašu u glavu kada se pojavio na ulici u svom civilnom identitetu.

A, mislim, ako je došlo do toga da Mark Millar piše suptilnije od Marka Waida, onda smo, sestre, braćo i nebinarna rodbino, u žešćim govnima.

Absolute Power i u tehničkom smislu ima sasvim uobičajen problem da su neki od suštinskih elemenata zapleta smešteni u odvojen strip. Absolute Power: Ground Zero je one-shot koji MORATE pročitati da biste uopšte shvatili ko su ljudi sa kojima Amanda Waller kreće u svoj rat protiv superheroja, uključujući pomenutu Brainiac Queen, Failsafea (robota koga je Betmen napravio da ubije Betmena ako Betmen ikada pređe na tamnu stranu) i aktuelnog Time Mastera, Johna Starra.

Ako ste se upravo triput zakašljali i rekli „čekaj, koga?“, to je jer ste normalna osoba sa šarolikim interesovanjima koja nema ni vremena ni mazohističke inklinacije da čita SVE stripove koje je DC ikada objavio. Starr je ovde posebno zeznut činilac jer je u pitanju lik sa beskrajno zakomplikovanom biografijom, delom na ime njegove supermoći da putuje kroz vreme i menja i prošlost i budućnost, ali delom i na ime nekoliko retkona koje je DC uradio u poslednjih par decenija. I naravno da onda Waid sebi kopa jamu da u nju upadne kada zaplet ovog stripa postavlja na ideju da Wallerova kontroliše Starra i njegovu moć manipulacije vremenom jer, znate već, jednom kada uvedete lik koji može neograničeno puta da se vraća kroz vreme, sve dok ne dobije ishod koji mu odgovara, kako uopšte pišete dramski narativ?

Waidovo rešenje za ovo je da Starrove moći svede na vrlo „tehnički“ nivo i one ovde služe da pomenuti roboti „poprave“ svu štetu koju im superheroji u tuči nanesu tako što se resetuju – putujući nekoliko minuta unatrag kroz vreme – na momenat u kome još nisu bili oštećeni. Ovo je istovremeno i simpatična „mala“ primena hrononautičke tehnologije ali i besmisleno protraćen koncept putovanja kroz vreme za nešto što je zaista samo tehnički element borbe.

No, Absolute Power je CEO takav. Ovo je strip koji se dotiče strahovito kompleksnih tema u svojoj postavci a onda se u egzekuciji bavi samo logistikom. Da, superheroji ovde ostaju bez supermoći  i bivaju bačeni u zatvor koji je Amanda Waller pripremila samo za njih. Oni koji su sačuvali moći i izbegli utamničenje pripremaju protivnapad ali prvo moraju da se pozabave činjenicom da Amanda kontroliše Jona Kenta, Supermenovog sina i da ga šalje na njih kako bi ih satro. Waid skoro doslovno prepisuje delove zapleta i razrešenja iz Marvelovog Civil War a i pripovedanje mu je skoro identično, sa skoro svakom narednom tablom koja radnju prenosi na neki drugu stranu sveta, sa drugim likovima koji unutar 4-5 kadrova moraju da urade nešto smisleno, ali im se samo uglavnom nešto desi i onda je čitalac već teleportovan na neko drugo mesto.

Waid, naravno, ume da piše MNOGO bolje, i ako niste čitali Kingdom Come ili, još bolje, Irredeemable/ Incorruptible, preporučujem ove stripove za demonstraciju kako ovaj scenarista može da uradi stripove sa velikim ansamblom koji imaju prostora i za karakterizacije, evoluciju likova, ali i za smislene promene sveta u kome se priče događaju. Absolute Power nema ništa od ovoga. Amanda Waller je kriminalno loše upotrebljen lik već na ime toga da se radi o nekome ko uvek operiše iz pozadine, čija je moć da kontroliše druge koji za njen račun obavljaju poslove i nikada se ne pokazuje u javnosti, uvek čuvajući apsolutni „plausible deniability“. To da u ovom stripu ona kreće u otvoreni, frontalni rat protiv superheroja a onda preuzima kontrolu nad čitavom administracijom SAD, vršeći državni udar, nije smeli razvoj njene karakterizacije i dovitljiva promena status kvoa već prost prelazak u status „superzločinca“ koji odlučuje da ignoriše kompleksnost njene karakterizacije i lične istorije.

Sa druge strane imamo Nightwinga, čija je popularnost poslednjih godina otišla u nebesa na ime njegovog solo serijala koji su maestralno odradili Tom Taylor i Bruno Redondo. I onda naravno da ga sada DC gura i u sve krosovere (videti, recimo, pod Dark Crisis on Infinite Earths), ali bez jelte, suptilnosti i dubine koja je krasila Taylorov rad sa ovilm likom. Vrlo konkretno, u Absolute Power je Nightwing dosadni držač-generičkih-govora za neutamničene superheroje, bleda senka inspiratora koji je bio u na primer, Titans: Beast World i Waid čak i ne poentira na činjenici da su i Nightwing i nekoliko Robina koji se ovde pojavljuju, sve superheroji bez supermoći, dakle, osobe čija je supermoć požrtvovanost i jaka volja a ne nadljudska snaga ili sposobnost da lete. A što je posebno komično imajući u vidu da se u nekoliko navrata u stripu superherojima ostalim bez moći kaže da je prava moć u njima samima a da je sve ostalo samo alat…

I kada već pominjem Beast World, nemoguće je ne primetiti da Absolute Power počiva na istoj premisi: birokratizovana, netransparentna služba koja tvrdi da štiti demokratiju (ali vam ne da da to proverite sami) i njoj neretko žrtvuje pojedince stoji sa jedne strane, a aktivistička, nehijerarhijska grupa slobodnih ljudi stoji sa druge strane, i demokratiju PRAKTIKUJE i požtvovano radi na tome da spase svaki život. Samo što je Beast World uz svoje imanentne manjkavosti jedno DESET puta bolji strip od ovog, jelte, dreka.

Dobro, „drek“ je teška reč ali kontekst ovde kao da je zaziva. Ako kao poređenje uzmemo juče opisani Blood Hunt, a koji nije bio nekakav VRHUNAC superherojskog stripa, svejedno je sasvim lako videti kako je McKayjev strip jednako utemeljen na „logistici“ onoga KAKO superheroji prvo budu poraženi pa se onda u drugoj rundi vrate i najebu se keve zlotvorima, radije nego na nekom dubljem filozofiranju i analizi, ali je to makar strip koji svoju, jelte, stripovsku prirodu niti krije niti je se stidi. Da, vampiri su zaklonili sunce i krenuli u osvajanje sveta i, da, naši će morati da ih gadno izgaze da bi stvari vratili u normalne tokove – Blood Hunt je ni više ni manje od toga. Tu onda nekako progutamo i to da je glavni zlikovac došao iz stripova koje je čitala statistički skoro zanemarjiva proporcija publike, kao i to da se ključni rad sa karakterizacijom ključnog lika dešava u odvojenom miniserijalu.

Absolute Power radi iste te stvari ali se postavlja kao finalno poglavlje duže i ozbiljne rasprave o tome ko raspolaže moći u društvu i da li ljudi moraju da biraju između dobronamernih ali ne nužno dobro kontrolisanih viđilante volontera sa jedne i netransparentne službe sa druge strane za koju su demokratija i društveni poredak postali apstrakcije i koja klizi u autoritarnost. Sreća je da smo imali Beast World par meseci ranije jer Absolute Power ne stigne da IŠTA kaže o ovoj temi.

No, kad se sve sabere i oduzme, ovo je ipak čitljiv strip. Waid je pisao MNOGO bolje dijaloge u svom životu, da ne pominjem da je imao bolje postavljene narative a Mora je bez ikakve sumnje čovek koji zna da radi više od ovog pustog spektakla. Ali Absolute Power je makar u toj logistici – KAKO se nešto dešava – jasan, a spektakl je probavljiv. I sa jednim od likova za koji sam se MNOGO iznervirao što mu lome karakterizaciju ipak na kraju uradi nešto dobro. Ne spretno i elegantno, ali makar dobro u najprostijem etičkom smislu. Tako da, ko mora da čita ovakve stvari, sa Absolute Power neće baš da se USREĆI ali neće ni dotaći najniže grane superherojskog žanra.

One su rezervisane za paralelni serijal, Absolute Power: Task Force VII a koji je imao sedam brojeva i izlazio između brojeva glavnog serijala i, o bogo moj, ovde na gomili imamo užasno mnogo talenta protraćenog na besmislene, nepotrebne vinjete na obodima glavne priče.

Naime, Absolute Power: Task Force VII je praktično antologija, jer ovde svaka od sedam epizoda ima drugi kreativni tim i predstavlja po jednu zaokruženu priču, uglavnom o pojedinačnim superherojima i superherojskim timovima koji tokom Amandine ofanzive da superherojima oduzme moći i baci ih u zatvor pokušavaju da se spasu i nekako se pridruže pokretu otpora.

Ima ovde jako solidnih autora čije stripove sam umeo da volim, na primer neke od epizoda napisali su Leah Williams, Dan Watters i Pornsack Pitcheshote a crtači su bili uglavnom manje poznati ali neretko talentovani ljudi kao što je Claire Roe ili Fran Galan, ali osim Pitcheshoteove, četvrte epizode, koja uspeva da nam prikaže „strah od Betmena“ iz druge perspektive i da ponudi pristojan one shot akcionog horora u vrlo solidnoj, disciplinovanoj i old school egzekuciji Claire Roe, ostalo su zaboravljivi pa na momente i loše urađeni stripovi koji likovima ne daju dovoljno prostora da urade nešto zanimljivo čak i kada imaju dobre ideje. A često nemaju.

Taj sam serijal makar uspeo da pročitam ceo, ali iz one-shota Absolute Power: Super Son sam se edžektovao negde na polovini a on ima svega četredesetak strana. Ovo je priča o Jonu Kentu koji je jedan od tragičara celog Absolute Power događaja, ali pisana dosadnim, generičkim tonom young adult drame (Sina Grace i Nicole Maines) a onda nacrtana (John Timms i Travis Mercer) tako da se isprva sasvim pristojno pripovedanje transformiše u table PRETRPANE detaljima i stalno menjanje lokaliteta i vremena odvijanja radnje. Mislim da je ovde bilo materijala za serijal od makar tri nastavka a koji je izdavač na silu ugurao u jednu malo dužu epizodu pa su i rezultati, sukladno tome, ne naročito sjajni.

Ubedljivo najbolji tie-in za ovaj krosover je trodelni Absolute Power: Origins, a to da je najbolji strip onaj koji me je iznvervirao novim retkonovanjem prošlosti Amande Waller valjda govori o prosečnom kvalitetu celog ovog projekta.

Absolute Power: Origins je pisao John Ridley i to je ipak u startu garancija kvaliteta a tročinska struktura koju je diktirao format od tri epizode se lepo uklopila u pričanje priče o Amandi Waller koja od besne, s pravom rezignirane crne žene što su joj deca a onda i suprug stradali u slučajnim ali statistički, za crne zajednice, verovatnim, činovima kriminala i nasilja, postaje prvo društvena aktivistkinja a onda i siva eminencija kontraobaveštajne službe sa fiksacijom na to da jednog dana oslobodi ovaj svet od superheroja i zavede, jelte, institucionalni red i poredak.

Ridley piše prihvatljivo dobar narativ o osobi koju njena suštinski pravednička strast na kraju pretvara u ne samo opsesivnu, sociopatsku manipulatorku već i u nekoga ko je svestan da se odmakao od pojmova dobra i zla i kome je MISIJA sve u životu. To da Amanda, koja u svoj križarski rat protiv viđilantizma kreće jer joj je porodica stradala, do kraja gubi kontakt sa svojom preostalom porodicom i da je ta preostala porodica ne razume, više ne voli i ne želi u svojoj blizini je, jelte, onaj antički arhetip pirove pobede koji Ridley piše sa ipak natprosečnim kvalitetom dijaloga i generalno dramaturgije, kada se posmatra u kontekstu čitavog Absolute Power.

No, naravno, njegova priča o Amandi Waller ne samo da će mlađe čitaoce možda zbuniti, prikazujući mu sasvim drugo poreklo Amande Waller od onog koje je možda pre godinu dana čitao u Waller vs. Wildstorm (a koji je, doduše, tehnički bio priča u alternativnom univerzumu) nego i retkonuje kanonski narativ Johna Ostrandera iz Legends i originalnog Suicide Squad, a bez zaista dobrog razloga. Ostranderova priča o Amandi Waller koja od obične crne žene postaje kontraobaveštajni operativac a onda i sinonim za black ops akcije daleko preko granice legaliteta i sa samo najskromnijim smokvinim listom političkog legitimiteta da se iza njega zakloni je, naravno, imala jako utemeljenje u istorijskom trenutku u kome je nastala, baštineći narative urbanog nasilja u crnim kvartovima i hladnog rata. Ridleyjev retkon dosta mehanički i ultimativno neubedljivo prikazuje ženu kojoj porodica strada od strane kriminalaca iz zajednice, kako se politički angažuje protiv viđilante osvetnika anticipirajući nastanak superheroja. Ridley, rekoh, piše solidne dijaloge i Amandin diskurs o zakonu i redu ima nekog rezona, ali superheroji jedva da figurišu u ovoj priči i naprosto ne postoji dovoljno snažan simbolički protivnik sa druge strane da ona ima smisla. U par navrata čini se da Ridley pokušava da ovo formatira kao borbu tradicionalnog sistema protiv te nove „ekstremne levice“ koja ga ugrožava (a koji su, da bude jasno, izmaštali alt rajt influenseri, Elon Musk i Trumpovi savetnici prikačeni na GRU sisu) ali njegov strip naprosto ne pokazuje dovoljno superheroja da bi oni imali legitimno mesto za stolom u ovoj raspravi i jedna odlična scena gde Betmen sam upada u zatvor u kome Amanda stoluje nije dovoljna da se ova diskusija postavi na nekakvu zdravu osnovu.

Imam svakako još i neke sitne zamerke na Ridleyjev scenario ali one su manje bitne od činjenice da njegova teza nikada nije do kraja iznesena ili, ako jeste, da ona nema smisla. No, njegovi dijalozi su za klasu iznad svega ostalog što smo videli u orbiti Absolute Power i ovo je jedan pristojan politički triler po svojoj formi, koji je Alitha Martinez nacrtala sasvim korektno a onda je Norm Rapmund sve odlično istuširao i Andrew Dalhouse preko toga udario kvalitetne kolore. Steve Wands je uradio funkcionalan letering, dok je Dave Sharpe bio leterer na Super Son i task Force VII i pošteno se namučio. Ariana Maher je leterovala glavni serijal i to je svakako jedan od boljih elemenata njegovog dizajna.

Sve u svemu, Absolute Power je reciklaža starih zapleta, koji ni sami nisu bili sad nešto izrazito sjajni, izvedena mehanički i bez previše elegancije. Kao zaključak niti zapleta koje su se u DC-jevim stripovima provlačile poslednje 3-4 godine on je, kako da kažem, prilično neubedljiv. Odrađuje posao, ali ne kaže ništa interesantno i inspirativno i mada Waid piše zamečateljan novi status kvo (i poetsku pravdu) za Amandu Waller, ostatak stripa nije na istom nivou kvaliteta. Morin crtež i Sánchezovi kolori su, ako ih gledamo u izolaciji, odlični, ali Absolute Power je naprosto još jedan primer stripova čija je naracija toliko rascepkana između milion likova da crtač i kolorist tu nemaju mesta da budu pripovedači i praktično su samo ilustratori. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga, ali Absolute Power ima ukus obroka brze hrane posle koga ostajete samo gladniji. Putem ove stranice na Amazonu možete doći do kolekcija stripova o kojima ste upravo čitali, ako vam je to potrebno.