Uvodna napomena: Pošto je danas poslednji dan stare godine, pored ovog jednog redovnog posta imaćemo veleras još jedan pa svratite oko sedam sati za saundtrak pogodan za proslavu, kako god da je provodite. Biće hevi, biće metal.

Ove sam godine jako mnogo pisao o stripovima vezanim za likove kompanije Walt Disney, pokrivajući razne italijanske, francuske i skandinavske produkcije, a onda se u jednom recentnom osvrtu vraćajući do izvornika, pišući o ranim radovima pačijeg patrijarha, jednog jedinog i preosvešćenog Carla Barksa. I shvatio da svaki put kada uzmem da pišem o Barksu osetim neku vrstu griže savesti. Što je NERAZUMNO, Barks je bukvalno jedan od najvažnijih autora u američkom stripu uopšte a sasvim sigurno jedan od dva najvažnija i najuticajnija koji su ikada radili sa Diznijevim propertijima, ali logika je otprilike sledeća: Barks je TOLIKO veliki i poznat da naprosto svi sve o njemu već znaju i svaki put kada mu se vratim da malo plutam u močvari nostalgije kao neki blago dementni luzer, ja zapravo lišavam svet pisanja o nekim manje poznatim, manje slavnim a VAŽNIM autorima koji su Barksovo nasleđe uzeli i sa njim uradili veličanstvene stvari. Valjda je jedan od mojih ogromnih strahova to da ću biti pronađen kao nostalgični matorac koji ne kapira ništa što je napravljeno nakon njegovog izlaska iz puberteta i večno se vraća stripovima uz koje je odrastao pronalazeći u njima stalno nove dubine i divote. A o Barksu sam već toliko puta pisao.

Zato mi je verovatno trebalo i skoro dve godine da se privolim da napišem nešto o kolekciji Walt Disney’s Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection, a koju je Fantagraphics izdao Novembra 2022, kao neku vrstu prajmera. Ne tek za Baju Patka, iako biste to pomislili na osnovu njenog naslova, već za Baju Patka kojeg je pisao i crtao Carl Barks. Uostalom, čovek koji je izmislio Baju Patka, prvo da bude sporedni lik i, praktično antagonist u stripovima o Paji Patku, a onda od njega napravio jednu od najveličanstenijih figura žanrovskog stripa dvadesetog veka, neku vrstu Korta Maltezea za predpubertetsku publiku, pačijeg Uliksa sa najmoćnijim zulufima i kamašnama, koji će mitologiju i modernizam spojiti u koloplet vrtoglavih pustolovina pokretanih (barem nominalnio) jednom od najnižih ljudskih emocija: pohlepom.

Walt Disney’s Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection je izašla da obeleži sedamdesetpet godina od prvog stripa o Baji Patku, ikoničkog Christmas on Bear Mountain o kome smo nešto malo nedavno pričali ovde, a u kome je njegova uloga zaista bila da na najgore načine motiviše Paju Patka da „sazri“ ali po cenu žrtvovanja svoje humanosti. Rani stric Baja bio je neprijatna, stalno ogorčena osoba puna patoloških emocija za svet oko sebe, opsednuta novcem i opterećena prezirom za sve koji ga ne zarađuju svesno, aktivno i beskrupulozno tokom svakog budnog trenutka svojih života. Kreiran da bude karikatura Dickensovog Ebenezera Scroogea, mrzovoljnog biznismena-izrabljivača iz prve polovine devetnaestog veka, Barksov Uncle Scrooge je u svojim prvim stripovima imao sličnu kodifikaciju old school kapitalista, sa tretmanom novca kao adiktivne droge i jasno prikazanim antisocijalnim ponašanjem koje uz tu vrstu adikcije dolazi.

A onda se nešto dogodilo i Barksov Scrooge McDuck je postao drugačija osoba. I dalje adikt, da, ali ne zato što novac sam po sebi ima vrednost, kako je delovalo u najranijim pričama, već zato što Bajin novac za njega predstavlja sumu svih njegovih životnih iskustava, produkt njegovog strahovito požrtvovanog i teškog rada, simbol njegovog decenijskog napora da sebe izgradi u čoveka koji sme, ume i može, i koji nije bolji od drugih zato što više IMA već zato što se više TRUDI.

Možda je velika Bajina sreća bila ta da je nastao relativno kasno na vremenskoj liniji kompanije Walt Disney i nije prvo bio lik iz crtanog filma* gde bi godinama bio sveden na samo mali set prepoznatljivih karakteristika, i umesto toga je u stripovima, jeftinijem i za produkciju bržem medijumu, mogao da srazmerno brzo i organski evoluira. No, Barks je i Paju Patka, lika koji jeste imao veliku karijeru u animaciji i bio vrlo tvrdo kodiran kao karakter u tom medijumu, naizgled lako pretvorio u nešto modernije i zanimljivije kroz svoje stripove, pa vredi ovde podvući koliko je Barks, naprosto, bio fantastičan autor.

* u nekim navodima pre par decenija sam video da je Christmas on Bear Mountain prvo bio zamišljen kao crtani film, pa da ga je posle Barks adaptirao u strip-scenario ali ni jedan savremeni izvor to ne pominje a i stoji da je do 1947. godine Barks već jako dugo bio izvan sveta animacije što čini tu tezu još manje plauzibilnom

Christmas on Bear Mountain nećete naći u ovoj kolekciji, najverovatnije jer se ona već pojavljuje u petom tomu Fantagraphiscovog serijala The Complete Carl Barks Disney Library, izašlom 2011. godine, tako da ona možda nije i NAJSAVRŠENIJI prajmer za nekoga ko od apsolutne nule želi da se upozna sa Barksovim radom sa Bajom Patkom, ali Walt Disney’s Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection svejedno sadrži neke od najvažnijih priča o Baji Patku ikada ispričanih, koje u punoj meri prikazuju paradigmu vezanu za ovaj lik i njegovu porodicu, a onda i neke koje MOŽDA niste do sada čitali. Jednu od njih gotovo sigurno niste. Tu je onda i mnogo fenomenalnih naslovnih strana za magazine u kojima su izlazile ove priče (a koje su radili ugledni Barksovi nastavljači poput Dona Rose, Daana Jippesa i mnogih drugih autora), ali i slikarskih reimaginacija legendarnih scena iz ovih stripova koje je sam Barks, uz Diznijevu dozvolu, radio i prodavao počev od sedamdesetih godina prošlog veka. Da pogledamo onda šta sve ova podebela, tristaosamdesetčetiri strane duga, luksuzna i u tvrde korice spakovana kolekcija od sto dolara sadrži? Da pogledamo!

The Old Castle’s Secret je prva priča u kolekciji a tek druga priča u kojoj se stric Baja pojavljuje. Ovo je interesantan podatak jer je u ovoj priči Baja značajno različit od karakterizacije koju smo videli u Christmas on Bear Mountain, bliži odvažnom pustolovu koji inspiriše i svoju rodbinu na pustolovine, onako kako ga znamo iz kasnijih priča, nego ogorčenom mizantropu iz Christmas on Bear Mountain. I sam zaplet je daleko „pustolovniji“ i ovde su Baja, Paja i Pajini sestrići svi na istoj strani dok pokušavaju da proniknu u tajne starog porodičnog zamka u prapostojbini (dakle, Škotskoj) i suočavaju se sa natprirodnim fenomenima. The Old Castle’s Secret ima sve odlike perfektne „mystery“ priče iz viktorijanskog perioda, uključujući „duha“ koji se pojavljuje* kao deo centralnog zapleta a koji do kraja dobija plauzibilno, skoro „naučno“ objašnjenje, ima protagoniste koji se tresu od straha i bivaju zarobljeni u zaključanim prostorijama čija se vrata sama zatvaraju, ali ima i za Barksa tipičan vrlo efektni humor koji sve ove trope gotske i viktorijanske literature spretno parodira. No, do kraja je to zadovoljavajući detektivski triler u kome natprirodno biva svedeno na prirodno na ime radoznalosti, inteligencije i snalažljivosti Raje, Gaje i Vlaje i ovaj je strip seme iz kog će kasnije izrasti neprebrojne legendarne pačije avanture što će zatim živeti i kroz animirane filmove, video igre…

*Barks je sebi u zadatak stavio da kreira priču o duhovima koja neće traumatizovati decu, pa je duh nevidljiv ali se na jakom svetlu ipak vidi senka njegovog skeleta na zidu a što je… pa… VIŠE traumatično od toga da je samo nacrtao čoveka u čaršavu

The Sunken Yacht iz 1949. godine je, pak, neka vrsta povratka na inicijalna podešavanja. Barks je i sam rekao da Baja Patak nije bio zamišljen kao stalni dodatak Pajinom ansamblu i da je spontano nastao kao negativac u Christmas on Bear Mountain. Utisak je da je i sa The Sunken Yacht Barks još uvek vagao ima li smisla da ovaj lik bude „pravi“ član porodice ili će se samo povremeno pojavljivati kada je potrebno naspram Paje Patka, časnog i baksuznog pripadnika radničke – u najboljem slučaju niže srednje – klase, staviti beskrupuloznog kapitalistu. U ovoj priči – petoj po redu za Baju Patka – Paja je preduzimljivi, vredni radnik koji pokušava da izgradi sopstveni biznis ali ga okolnosti primoravaju da u kratkom roku zaradi srazmerno visoku svotu novca, kako bi taj biznis ikada imao šansu da opstane. On zbog toga pristaje da radi mnoge „tezge“ u različitim profesijama koje ne zahtevaju velika stručna znanja – u vrlo jasnoj refleksiji Barksovog sopstvenog životnog iskustva pre nego što se profesionalno dokazao kao ilustrator – ali protiv sebe ima Baju Patka kome je interes da Paja ne uspe. Razmere podlosti do kojih je Baja spreman da ide kako bi osujetio svog nećaka u zarađivanju i činjenica da je Paja doslovno sputan u svom radu time  da sve kompanije čije usluge želi da koristi poseduje BAŠ Baja Patak i da one koriste monopolski status da ga metaforički (tj. finansijski) ogule do gole kože su, naravno, i deo komičnog sloja stripa ali i vrlo snažno podsećanje na klasne tenzije koje idu uz deregulisanu ekonomiju i američki mentalitet u kome se preduzimljivost često izjednačava sa beskrupuloznošću.

Letter to Santa je, pak, relativno nekarakteristična božićna priča već utoliko što se u njoj pojavljuje i sam Deda Mraz – Barks sebi sentimentalnost ovog tipa po pravilu nije lako dopuštao – ali onda i vrlo karakteristična za Barksa jer on koristi božićni mizanscen da istakne ljudske nedostatke, od zaboravnosti, preko sujete, pa do ubeđenosti kako je decu u redu lagati „za njihovo dobro“ jer su ona ionako suviše intelektualno ograničena da provale naše providne laži. I ovde je Baja Patak prikazan kao stalno namršteni, ogorčeni starac koji ne dopušta da ga njegov nećak, Paja, na bilo koji način nadmaši, ali motivacija u ovom slučaju nije zarada već samo potvrđivanje sopstvene važnosti pred decom. Jedan jednostavni, domaćinski zaplet u kome Paja zaboravlja da Deda Mrazu pošalje pismo svojih sestrića u kome oni Deda Mrazu za božić traže „parni rovokopač“ stoji u temelju lepe komedije zabune gde će se na kraju i Paja i Baja odvojeno maskirati u Deda Mrazeve i spuštati niz dimnjak da slažu naivnu dečurliju (koju, naravno, njihove maske ne mogu da zavaraju), ali priča rano kulminira apsolutno URNEBESNOM scenom borbe dva rovokopača na patkovgradskim ulicama koja je pančlajn na i inače „izlomljen“ lejaut stranica što ga Barks koristi u uvodnim tablama – za njega VEOMA nekarakteristično – i predstavlja neku vrstu predskazanja za scene kaiđu borbi koje će za nekoliko godina postati deo svetske popularne kulture zahvaljujući Japanu.

The Big Bin on Killmotor Hill je priča notabilna po tome da se u njoj po prvi put pojavljuje jedan ikonički element Barksovih stripova o Baji Patku, naime Bajin džinovski trezor u kome on drži najveći deo svog bogatstva konvertovan u novac. Prethodne priče su već prikazivale Bajinu kuću u kojoj su pare razbacane po prostorijama i naslagane u gomile kao da imamo posla sa najbogatijim svetskim horderom, ali kreiranje trezora, ogromne četvrtaste građevine u delu grada rašćišćenom od stambenih zgrada je kamen-međaš sa kojim je Bajina adikcija dobila jasan, opipljiv, ikonički vizuelni kod. Mrzovoljni, samoizolaciji skloni bogataš koji više voli da se kupa u parama nego da se viđa sa ljudima je u ovoj priči prikazan i kao paranoidni nervčik, stalno pod stresom i praktično zarobljen u svom trezoru, koji svoje ogromno bogatstvo – sa kojim mora da bude u stalnom fizičkom kontaktu – obezbeđuje sumanutim tehnološkim, hemijskim i  drugim sredstvima u stalnom strahu od Braće Buldoga što neprestano plotuju kako da ga opljačkaju. Ono što je u ovom stripu tretirano kao akutni problem i izvor komičnih gegova (štaviše, ovaj strip se završava time da Buldozi dobijaju pristup Bajinom bogatstvu, bez spasa-u-zdanji-čas kako će kasnije biti pravilo) postaće deo tekućih zapleta i status kvoa priča o Baji Patku u decenijama koje dolaze, a samo vizuelno rešenje za trezor došlo je iz Barksovog sopstvenog života i velikog rezerovara za vodu koji je u gradu Hemet u Kaliforniji (gde je Barks jedno vreme živeo) sagradio bogataš William F. Whittier.

Statuesque Spendthrifts je jedna od vrlo popularnih ranih priča o Baji Patku – često reprintovana i kod nas – na ime svoje jake komične premise koja pokazuje da bogataši još više od svog bogatstva cene svoj ego, ali i na ime upečatljivog vizuelnog sadržaja. Zaplet komedije je jednostavan: Baja Patak prvo odbije zahtev gradskih oca da pokloni gradu malo novca kako bi se podigla statua osnivaču Patkovgrada koji je, odvažno, od divlje prirode oteo teritoriju na kojoj sada žive civilizovani ljudi, ali se onda u gradu pojavljuje maharadža iz Azije spreman da kupi sebi mesto u visokom društvu – i na novinskim stupcima – tako što će gradu pokloniti velelepnu statuu osnivača rađenu od skupih materijala. Baja, nesklon javnom prikazivanju bogatstva koje smatra malograđanskim samohvalisanjem, ipak ne može da pređe preko ovoga i počinje urnebesno takmičenje u kome dvojica bogataša troše sve ektravagantnije sume novca da podignu sve veće i veće statue napravljene od sve apsurdnije skupljih materijala. Barks je u jednom ond intervjua, koji ova kolekcija citira, ukazao da je Baja Patak zapravo neprijatelj kapitalizma, da je njegov mentalitet gomilanja novca u suprotnosti sa principom da je novac koji leži kao ušteđevina „nezdrav“ i da samo investirani kapital zaista pokreće svet, i Statuesque Spendthrifts je duhovita polemika sa ovom idejom, pokazujući kako i dijametralna suprotnost štednji, dakle, ekstremna potrošnja, kada je rade ekstremno bogate osobe, može da bude štetna, a svakako disruptivna za društvo. Vizuelno, ovo je priča sa fantastičnim Barksovim predstavljanjem sve apsurdnije ogromnih razmera statua koje ljude čine da doslovno izgledaju kao patuljci, gotovo kao insekti, pred spomenicima podignutim u slavu kapitala i kapitalističkog ega.

Back to Klondike je verovatno jedna od tri ili četiri najpoznatije priče o Baji Patku koje su ikada napisane i nacrtane i koja je, i pored toga što je već bila deo prethodnih Fantagraphicsovih kolekcija, morala biti uvršćena u ovu. Njen rad sa likom Baje Patka je apsolutno esencijalan i kreiraće nove dimenzije njegove karakterizacije koje ostaju za sve decenije u njenoj budućnosti, a u njoj je Barks i zagrabio vrlo duboko u prošlost, Bajinu ali i američku uopšte, baveći se zlatnom groznicom sa kraja devetnaestog veka. U kontekstu 1953. godine kada je ova priča izašla, ovo su već bili „istorijski“ događaji, modernom čitaocu bliži kroz komične interpretacije poput one što ju je radio čarli Čaplin nego kroz „organsko“ sećanje, ali Barksovi roditelji su proživeli ovaj period lično pa je za Carla ovo bila decenijska fascinacija i prirodan deo ličnog mitološkog sklopa, dodatno inspirisan knjigom o zlatnoj groznici koju su Erhel Anderson Becker i Eric A. Hegg objavli 1949. godine.  

Rad sa karakterizacijama u ovoj priči je prvoklasan, sa maestralnim korišćenjem literarne alatke u vidu staračke zaboravnosti koju Baja leči preparatima prepisanim od strane lekara a gde čitava tema narativa – sećanje na mitologizovani period u kome je mladi, energični Patak zaradio svoje prvo stvarno bogatstvo nasuprot realnostima sadašnjice – biti provučena i kroz lični plan ali i analizirana kao metafora za promene kroz koje je prošla zemlja u periodu od šezdesetak godina. Baja će ovde biti prikazan na mnogo načina, kao otvrdli severnjalki kopač zlata koji se, u jednoj restauriranoj sceni koje nije bilo u originalnoj publikaciji, tuče sa celim salunom I POBEĐUJE, kao okoreli stari bogataš kome je jedino zadovoljstvo da siromašnije od sebe podseća na to koliko mu duguju i uzme im sve što imaju, ali i kao romantik koji jedan svoj vrlo brutalan potez iz mladosti – zbog koga je strip i bio cenzurisan – na kraju ispravlja na maestralan, romantičan, ultimativno plemenit način. Žena koja uspeva da Baju Patka natera da za trenutak zaboravi na bogaćenje i probudi u njemu romantične i erotske titraje inspirisana je stvarnom osobom, Irkinjom Belindom Mulrooney koja je na Jukonu imala salun i hotel, a iako je strip, rekosmo, isprva bio cenzurisan zbog scena praktično ropstva i prinudnog rada, moje je mišljenje da je Barks ove motive iskoristio ispravno, da pokaže evoluciju Baje Patka kroz decenije i podari mu više tanane emotivnosti ispod krinke nemilosrdnog kapitaliste. Naravno, činjenica da Baja iz flešbekova sa kraja deventaestog veka kopa zlato u znoju lica svog i „pošteno“ zarađuje a da savremeni Baja salivira na ime ogromne kamate za pozajmicu koji je dao pre šezdeset godina govori nam sve što treba da znamo o evoluciji percepcije vrednosti u „zemlji mogućnosti“.

The Secret of the Atlantis je jedna od onih klasičnih priča o Baji Patku gde naoko jednostavan, komični zaplet odlazi u smeru neverovatne, epske avanture u kojoj se Barks hvata u koštac sa jednim od temeljnih mitova zapadne civilizacije. Majstorstvo je ovde odmah vidljivo: komični motiv na početku je istovremeno i apsurdan i plauzibilan i Baja će, motivisan time da pokaže Paji da ovaj NIKADA ne može da se sa njim sukobi novčano i pobedi, organizovati otkup svih kopija novčića od 25 centi iz 1916. godine kako bi ih onda sve sem jedne uništio, kreirajući tako kolekcionarski primerak NEVEROVATNE vrednosti. Ova vrsta spekulativnog manipulisanja nečim proizvođenim serijski ima zanimljiv eho u recentnim marifetlucima vezanim za blokčejn tehnologiju i partikularno NFT investicije, dokazujući da je Barks imao njuh da napravi savremene priče koje će ostati istinite (ili dovoljno istinite) i decenijama nakon objavljivanja.

Komedija dobija vrlo fizičku komponentu u drugom delu stripa koji je sastavljen od praktično klasičnih Laurel & Hardy gegova, kulminirajući urebesno nacrtanim „ratom pitama“, a Barks onda menja brzinu i šalje Patke pod površinu Atlantika, suočavajući ih sa civilizacijom koja prethodi svim poznatim civilizacijama. Barks je ovde lake ruke, spretan da sažme ogromne delove mitoloških predanja u jasne motive, da kontrastira potrošačku civilizaciju savremene Amerike nečem što je staro-ali-ne-zastarelo, da stvori tenziju koja jasno simboliše kolonističke kataklizme što su zadesile nativna stanovništva u Amerikama nakon dolaska Evropljana, ali i da muziku kao najapstraktniju umetnost prikaže kao univerzalni jezik SVIH civilizacija. Maestralan strip čiji prikaz podmorskih tajni izgubljenog sveta pali maštu i tera vas da decenijama kasnije sanjarite u tri dimenzije.

I kad smo već u tom gasu, odmah nam stiže i The Fabulous Philospher’s Stone, još jedna poznata, popularna priča u kojoj Barks spaja legende o filozofskom kamenu što pretvara sve druge minerale u zlato – a za kojim su tragali srednjevekovni alhemičari – sa antičkom mitologijom, uspevajući naizgled bez napora da nas prošeta po Bliskom Istoku, kroz lavirint na Kritu, prikaže nam džinovskog Minotaura, ali i da od Baje patka napravi modernog kralja Midu. Ova je pustolovina utoliko impresivnija jer u njoj nema „stvarnih“ antagonista i Baja Patak i njegova porodica se ne sukobljavaju ni sa čim sem sa neumitnim protokom vremena. Detektivska, forenzička tehnika kojom patkovi otkrivaju put kamena kroz Mediteran je fascinantna oda istoričarima kao čuvarima naše stvarnosti, zapisima – na papiru ili kamenu – koji jedino ostaju kao svedočanstvo o životima koji su svima bili dragoceni, i teško je ne pomisliti kako je Barks kroz svoje stripove iznova i iznova činio sve što je mogao da istoriju – za koju danas mnogo jasnije vidimo kako nestaje pred našim očima jer, jelte, ne doprinosi „rastu“ i „razvoju“ – svojim čitaocima usadi u podsvest kao temeljnu vrednost civilizacije bez koje civilizacije jednostavno NEMA. Prikaz službenika „Međunarodnog novčanog fonda“ pred kojim Baja obara rogove i priznaje autoritet institucije iznad sopstvene žudnje za bogaćenjem je takođe važan dodatak karakterološkom portretu Patka koji, iako adikt novca, svoje bogaćenje na kraju NEĆE staviti iznad civilizacije, svestan da mu je možda njegov manijalčki rad bogatstvo DONEO ali da mu ga uređenost društva i poštovanje institucija čuvaju.

Mnogi od Barksovih stripova iz ovog perioda bavili su se idejom granice. „Granica“ kao koncept u kome su još i početkom dvadesetog veka – kada je on rođen – odvažni kolonisti otimali teritoriju i resurse od divlje prirode*i gradili civilizaciju i društvo, figuriše u njegovim pričama kroz mnoge simbolike. Klondajk je granica sećanja na poslednji period heroizma, gde je jedini antagonist bila negostoljubiva priroda. Atlantida je granica civilizacije, njen početak, prvi, skoro savršeni pokušaj čovečanstva a kome je, po Barksu, na kraju samo nedostajalo malo lepote u svakodnevnom životu. Filozofski kamen je poveo Patkove granicom pisane istorije, spajajući moderno i antičko neprekinutom sponom teksta. A onda je došao The Twenty-Four Carat Moon i granica je pomerena u kosmos.

* nažalost, naravno, i od „divljih“ starosedelaca, ubijanih, pljačkanih i dehumanizovanih

Barks je ovaj narativ objavio 1958. godine, godinu dana pre prvog sovjetskog slanja rakete na Mesec da se tamo spusti (uz, jelte, tresak), tri godine pre nego što će Jurij Gagarin poleteti u orbitu oko Zemlje, i jedanaest pre nego što će posada Apola 11 sleteti na Zemljin satelit modulom „Orao“ i napraviti prve ljudske korake po ovom nebeskom telu. „Svemirska trka“ je dakle još bila u budućnosti, ali je koncept postojao u ljudskoj svesti i Barks sa ovim stripom pokazuje tu trku u jednom komičnom ključu, već i time da postulira da je njen najjači – i jedini efikasni – motivator ljudska pojlepa. Otkriće meseca IZA Zemljinog Meseca, a koji je, spektrografi potvrđuju, čitav od dvadesetčetvorokaratnog zlata je pokretački motiv ove priče u kojoj Baja uspeva da nadmudri i Braću Buldoge i teksaškog bogataša i azijskog suverena serijom dovitljivih ideja Pajinih sestrića, samo da bi, po sletanju na zlatni satelit dobio lekciju o onome što je ZAISTA bitno. A to je, bukvalno, tlo pod nogama. Ovo je jedna od najizrazitije didaktičkih Barksovih priča gde naoko prvoloptaški komični motiv (da se Paja strašno plaši leta u svemir pa mu Baja pod tabane stavlja kutiju sa zemljom kako bi stalno bio u kontaktu sa delom matične planete) razvija u raskošnu parabolu o bogatstvu koje nam je doslovno svima pod nogama ali ga mi ne razumemo i ne cenimo. Neverovatno spretno vizuelno rešenje kreiranja čitavog novog sveta u drugi plan baca čak i tako genijalne scene kao onu u kojoj sestrići prave zlatne skulpture krava obrađujući asteroide acetilenskim plamenicima, ili onu u kojoj Baja pravi sopstvenu statuu od čistog zlata.

Motivi granice, kolonizacije i izgubljenih naroda koji su nekada naseljavali Ameriku su ponovo tu u The Prize of Pizzaro. Barks nije bio, jelte, komunista ili levičar, pogotovo ne po modelu koji bi danas prepoznala omladina dvadesetprvog veka i njegovo korišćenje mezoameričkih domorodaca u ovom stripu nije isključivo usmereno da kritikuje genocid što su ga izvršili španski kolonisti, ali ova tema stoji čvrsto kano klirusina u pozadini priče koja se pre svega bavi traganjem za „starim“ blagom putem  praćenja (istorijski zapisanih) koraka nekih od španskih osvajača. Barks ovde izraženije ide na komediju, pogotovo vizuelnu, i neki od prikaza klopki koje čekaju Patkove su (kanonski) inspirisali Georgea Lucasa za set pisove u filmovima o Indiani Jonesu, ali je možda najupečatljiviji element stripa kontrast između dve mitologije, dva seta folklornih verovanja. Sa jedne strane su Patkovi koji sebe izlažu ogromnim rizicima da nađu blago koje je pripadalo starosedeocima za koje se po definiciji smatra da su bili „necivilizovani“ (i šta će im onda blago?). Sa druge strane su potomci starosedelaca, još uvek skriveni od civilizacije, spremni da brane ono što im pripada ali potpuno nesvesni stvarnog protoka vremena i civilizacijskih skokova koji su nastupili. Niko ovde ne ispada GLUP ali svi su u zabuni i svi su u krivu i Barks nam dopušta da im se svima smejemo između veličanstvenih komičnih i akcionih set-pisova.

The Money Champ je druga priča u kojoj se Baja Patak nadmeće sa bogatašem po imenu Flintheart Glomgold* u tome ko je bogatiji. Prethodna, poznatija priča o njihovom skukobu nije u ovoj kolekciji i u njoj je urnebesno akciono-komično finale zavisilo na kraju od toga ko je skupio više kanapa u klupče (jer su po svim ostalim kriterijumima bili izjednačeni). No, Glomgold se u ovoj priči vraća da ponovo iskoristi Bajinu sujetu protiv njega i ponovo ga uvlači u nadmetanje, ali ovog puta sa planom koji je počeo da se realizuje DALEKO pre nego što je Baja bio svestan da će takmičenja i biti.

* za koga, nažalost, u ovom trenutku ne mogu da se setim kako je kod nas prevođen i dodaću ime kada konsultujem literaturu

Iako je ovo manje pustolovan narativ od prvog nadmetanja i veliki deo priče se odvija u Patkovgradu – na kraju krajevam premisa je da će oba Patka konvertovati svu imovinu u srebrne dolarske kovanice, staviti ih na gomilu pa da se meri čija je veća – ona je zapravo značajno kompleksnija, prvo jer prikazuje rani primer pump-and-dump manipulacija investicijama koje su danas uobičajene ali je 1959. još uvek bilo plauzibilno da će jedan staromodni bogataš poput Baje Patka na njih nasesti, a onda jer sve to razvija u polemiku o etičnosti (ekstremnog) bogatstva koja je, ponovo neiznenađujuće, izuzetno savremena po tonu i zaključcima. Glomgold bi, da je danas aktuelan, bio tipičan predstavnik moderne „move fast and break things“ milijarderske elite, osoba koja smatra da su sve tehnike bogaćenja legitimne jer je bogatstvo samo po sebi dobro, a da je zakone u redu kršiti jer će ionako biti promenjeni kada bogatstvom prokrčite put do vrha vlasti. Baja je sa druge strane jednačine: čovek koji veruje u RAD. Njegovo bogatstvo nije rezultat ni nasledstva, ni manipulacije, ni sreće već rada, možda i nezdravo preintenzivnog, ali RADA u okvirima propisa i podrazumevanih međa društva jednakih mogućnosti. Kada Baja shvati da će možda izgubiti ovo nadmetanje i kada mu se ponudi „magičan“ način da pobedi on ponuđača otera urlajući, sa konačnim iskazom: „Pobediću u nadmetanju POŠTENO ili neću pobediti uopšte“, stavljajući jednom za svagda tačku na evoluciju svoje karakterizacije koja je krenula od zelenaškog prototipa ranog devetnaestog veka, a završila u idealu „self-made“ bogataša koji je svojim znojem i žuljevima iz zemlje iskopao svoju sreću, zaobilazeći u potpunosti „rubber baron“ degeneraciju iz ranog dvadesetog stoleća koja će osakatiti koncept slobodnog tržišta i udariti temelje za danas aktuelne neoliberalne koncepte o „dobrim monopolima“. „Pošteno ili ne uopšte“ je rečenica koja definiše svetonazor zrele forme Baje Patka, one koje se više ne plašimo, kojoj verujemo i za koju navijamo.

Nisam siguran zašto je Hound of the Whiskerwilles, kratka komična priča koja obuhvata još jedan put Patkova na britanska ostrva uvršćena u ovu kolekciju radije nego neki ikonični narativi (pre svih, naravno, Tralla la iz 1954. godine), ali jeste osveženje videti kako Barks u njoj poseže za u ono vreme uobičajenim (uključujući u Diznijevim stripovima) sprdanjem sa modernim, nefigurativnim slikarstvom, ali onda ipak oko toga kreira narativ koji uspeva da Doyleov mračni šerlokhomsovski predložak iskoristi na iznenađujuće duhovit način, pa na kraju i poentira tima da apstraktna umetnost zapravo nije isprazna „glupost“ za budale koje ne umeju da prepoznaju pravu lepotu, povezujući njene nefigurativne forme sa umetnošću starih škotskih klanova. Kratko, slatko i maestralno.

For Old Dime’s Sake je onda ne prva ali jedna od najspektakularnijih Barksovih priča vezanih za kontinuirane napore italijanske čarobnice Mage Vračević (u originalu Magica De Spell) da od Baje Patka ukrade, otme ili na prevaru uzme njegov prvi zarađeni novčić za koji je ona sujeverno ubeđena da na neki natprirodan način stoji u korenu njegovog bogatstva i da bi novčić, i kada promeni vlasnika, i tom novom vlasniku doneo sreću i bogatstvo. Naravno, Barks ovde satiriše sujeverje i pokazuje iznova i iznova da je ovaj novčić za Baju bitan jer ima veliku simboličku i sentimentalnu vrednost, ali da on ni na koji način ne misli da bi bez njega bio neuspešan ili siromašan. Taj ga je novčić samo naučio kako se radom može prosperirati a što je u potpunoj suprotnosti sa svetonazorom čarobnice koja je navikla da magija stvari radi sama. For Old Dime’s Sake je procesija sve spektakularnijih napada magijom na Bajin trezor, ali se rat ovde završava (neuspelom) opsenom i krađom identiteta. Je li Barks i ovde predvideo budućnost? Reklo bi se da jeste.

The Giant Robot Robbers iz 1965. godine i sama ima mnogo proročkog u sebi. Na površini je ovo još jedan Barksov razdragani ples sa kaiđu motivima, prilika da crta džinovske robote kako pustoše Patkovgrad i okolinu, ali je srž priče ponovo vrlo moderna. Džinovski humanoidni roboti u čijim glavama sede inženjeri koji ih pokreću su na početku priče predstavljeni kao ovaploćena automatizacija što treba da pomogne čovečanstvu time što će veliki deo teškog fizičkog rada koji čoveka sprečava da se bavi finijim stvarima u životu preuzeti na sebe. Ali naravno da vrlo brzo oni postaju oruđe u rukama neetičkih likova kojima je na pameti samo bogaćenje i nisu iznad toga da ucenjuju čitav grad da bi se obogatili. Vizuelno, strip je procesija spektakularnih scena sa osećajem za razmere i, prosto, VELIČINU kakve ni jedan drugi Diznijev crtač onog doba nije umeo da napravi, ali konceptualno on je i opora kritika u kojoj vlasti glatko pristaju na ucene tehnokratskih ucenjivača jer je ovako napredna tehnologija mogla biti razvijena samo uz obilne investicije iz javnih fondova pa bi uništenje robota značilo da je sistem bacio pare u rupu. Roboti su u ovom stripu doslovno „too big to fail“ sve do momenta kada ne ugroze direktno ljude koji i dalje nominalno predstavljaju građane, i bivaju uništeni ne da bi se očuvao javni red i mir već kao odmazda za ugrožavanje bezbednosti političara. Sećate se koliko sam u prošlom tekstu Barksa nazivao cinikom? Ovaj strip je ogledni primer.

North of the Yukon je još jedan Barksov pogled na doba zlatne groznice i dualizam između onih koji su se obogatili krvavim radom i onih koji su to postali na ime pozajmica, zelenašenja i prevara. Soapy Slick je zelenaš iz onog vremena (inspirisan stvarnom osobom po imenu Jefferson Randolph „Soapy“ Smith) koji se nekoliko decenija kasnije pojavljuje da naplati od Baje dug za koji obojica znaju da ga je ovaj već izmirio, ali u šezdesetim godinama novog veka su događaji sa kraja devetnaestog već deo mita i legende i „normalni“ načini prenošenja informacija kao da više ne važe. Baja, naravno, ima priznanicu ali Barks maestralno piše priču koja od fotosešna za magazin sa početka na koji Baja jedva pristaje jer mrzi publicitet i novinare smatra pijavicama, dolazi do strahovito napete trke psećim zapregama po smrznutom severu SAD. Novinari će na kraju stripa biti i onaj sitni tas na vagi koji Baji obezbeđuje pobedu, time jasno pokazujući da slobodni mediji i stalni nadzor od strane odgovorne javnosti jedino obezbeđuju da se bogataši ne otmu kontroli i potpuno polome jedni druge pa onda i čitavo društvo, a Bajina plemenitost prema starom zaprežnom psu (takođe inspirisanom psom koji je zaista postojao i 1925. godine bio u vestima kao predvodnik zaprege koja je po užasnim vremenskim uslovima dostavljala lekove), čak i u momentu kada je jasno da će ga ona koštati čitavog njegovog bogatstva je vajda najjasnija poruka čitaocima šta je ZAISTA važno u životu i da je Baja toga uvek i svuda svestan.

Horsing Around with History je jedna od dve priče u kolekciji koje Barks nije nacrtao, ali ih jeste napisao. Zvanično penzionisan 1966. godine, Barks je tada prestao da crta pačije stripove – i kasnije se bavio slikanjem – ali je pisao scenarije za njih još decenijama. Horsing Around with History je, tako, izašla 1995. u crtežu Williama Van Horna (čiji sin, Noel van Horn, i sam crta stripove za Diznijeve publikacije, mada se vie fokusira na Mikija) i ovo je jedan kasni ali zabavni Carl Barks na bis, gde imamo i istoriju i mitologiju i futurističku tehnologiju… „Horse“ iz naslova priče je naravno trojanski konj koga Baja i rodbina traže po mediteranu a onda je on, naravno, i način da Braća Buldozi prodru u Bajin trezor. Relativno mlako i umireno finale ne smeta preterano jer je priča koja mu prethodi pitka i zabavna ako već ne previše originalna u Barksovom opusu.

The Duck Who Came to Dinner je i jedina priča u kolekciji koju Barks nije napisao, barem ne do kraja. Američki autor John Lustig je nedovršeni scenario od sedam strana (od deset predviđenih, kako je bio standard za kratke humorističke priče koga se Barks i kasnije držao)  kupio od Barksovih naslednika na ibeju pa kasnije dobio dozvolu od Egmonta da priču dopiše do kraja. Crtež je radio veličanstveni Nizozemac Daan Jippes i ovo je jedan old school komični haos u kome Baja Patak smišlja sve sumanutije načine da se privali kod Paje i sestrića na besplatnu večeru. Svakako ne BITAN momenat u Barksovom opusu ali potvrda da njegov legat živi – ovaj je strip, na kraju krajeva, publikovan u 2011. godini.

Kolekciju zatvara Watt an Occassion, geg-strip od jedne table iz 1955. godine kakvih je Barks napisao i nacrtao na stotine, i kakve inače Fantagraphics umeće između dužih priča u svojim kolekcijama. Tematski, ovo je vrlo prigodan kraj kolekcije jer Baja Patak smišlja „štedljiv“ način da zameni sedamdesetpet svećica koje bi trebalo da stavi na tortu za svoj rođendan i pomisao da je ovaj patak bio već STAR kada smo ga upoznali, a da je i dalje vitalan, snažan i inspiriše i autore i publiku je takođe prigodan način da se okonča čitanje ove veličanstvene kolekcije.

Ako vam je ovo prvo upoznavanje sa Carlom Barksom, verujem da ste posle svega GLADNI da vidite ima li još. Ima. I to mnogo. Fantagraphicsov napor da se svi Barksovi radovi za Dizni na kraju objave u okviru jednog serijala je strahopoštovanja vredan i za sada dobro ide. Napravite prvi korak: Fantagraphics ovu kolekciju prodaje na ovom mestu.