Stiže kraj godine pa je onda i broj notabilnih izdanja smanjen. Ipak, nemamo lošu ponudu ove nedelje. Tradicionalno, blek metalci su predvodli ovaj napor da se godina zatvori dostojanstveno, sa mnogim od njih izbacujući albume koji bi profitirali od malo više promocije u medijima što se bave metalom, a koji su svi u hibernaciji zbog praznika. Zato smo tu mi, jelte, da prepoznamo, ispoštujemo i ukažemo. U Srbiji se prošlog vikenda dogodio narod i ona sada živi u jednom neobičnom kvazikonstruktu za koji i dalje ne znamo kako će na kraju da se raspadne, krvavo ili ne. Nadajmo se da, ako padne krv, to ipak bude minimalno ali evo za svaki slučaj muzike koja će vas ojačati i učiniti krvarenje podnošljivim.
Dakle, blek metal na početku, NARAVNO. Canis Dirus iz Minesote su predstavnici onog intelektualnog, filozofskog blek metala koji se gotovo sasvim odvojio od „standardne“ nihilističke vizije ovog žanra i bavi se promišljanjem ciklusa ljudskog života, duha, slavljenjem prirode. Četvrti album ove ekipe, za petnaestak godina postojanja zove se By the Grace of Death i predstavlja nam bend u izuzetno zreloj formi. Ne samo zato što su akustični instrumenti, uključujući klavir i violinu smisleno uklopljeni sa rokenrol alatom, već su i „prave“ blek metal pesme ovde napisane izuzetno sigurno, sa jednim odraslim pogledom na žanr i avangardnim otklonom koji nije toliko eksperimentalan koliko je naprosto prirodan smer evolucije za ovakav bend. Album je i odlično produciran i kako ja to obićno kažem, divim se bendovima koji ulože ovoliko rada i truda u projekat a onda tvrdoglavo ne odustaju od toga da ga objave u delu godine kada on neće dobiti ni trunku kakvog-takvog medijskog interesovanja. Pank ez fak i sve to. Ne propustite:
Sasvim slično može da se kaže i za Mađare Ismåne koji svoje prvo izdanje posle šesnaest godina pauze, EP Winter Obsession izbacuju u nedoba. Makar je izašao na prvi dan zime a to je u skladu sa naslovom. Ismåne su JAKO dobri ovde, sa četiri pesme i introm melodičnog, hladnog blek metala koji od narodne muzike uzima koliko mu treba ali su aranžmani uvek fokusirani na klasičan metal instrumentarijum i ovde nema ekspanzija u smeru simfonijske ili kamerne muzike. I jako to dobro zvuči, Ismåne znaju da napišu epsku pesmu koja ne mora da bude ni dugačka ni kompleksna po formatu – slušajte Shadow of A Pestilent Age kojom se zatvara EP – pa im čak ni relativno muljav miks ni malo ne smeta. Odlično:
Nema ničeg napadno avangardnog na debi EP-ju pitsburških Fictus Legatum koji se zove Sardonic Parable i ima sliku Gustava Dorea na omotu, ali, jelte, izbor reči i tema svedoči o izvesnim intelektualnim i filozofskim ambicijama. I lepo je kad su ambicije umotane u žestok, moderan ali ne trendovski blek metal, odsviran veoma ubedljivo i produciran solidno. Mislim, zvuk je ovde glasan, ali bend ipak ima neku dinamiku u svemu, a pesme su vrlo lepo napisani komadi besnog, furioznog ali ipak slojevitog blek metala koji ima i rif i melodiju i brzinu i raznovrsnost. Pritom, pored introa i autroa, ovde ima četiri odlične pesme, dakle, dobija se pun, kaloričan obrok. Odličan debi:
I njemački Morbus Dei sviraju dosta strejt blek metal, ali je njihov drugi album, The World Left Behind, svejedno vrlo prijatna ponuda za ovu nedelju. Ovo je energično, glasno, himnično, i mada je svakako melodičnije nego što ja načelno volim, ne mogu da kažem da me ta navijačka atmosfera koju bend pravi ne ponese u nekom trenutku:
Za svoju porciju sobnog, sirovog blek metala ove ćete nedelje otići do sunčanog Brazila, da poslušate debitantski EP, Majesty Blood Vomiter jednočlanog projekta Evokthum. Momak koji sve ovo radi krije se iza pseudonima Evokator of Storms mada se zove Leonardo i, iako ima samo 21 godinu, majicom na kojoj je Blasphemy demonstrira da ZNA i da RAZUME. Tako su ovo četiri pesme neumoljivog old school pank-metal prebijanja sa tekstovima o sablazni i sodomiji, ali je sve dovoljno disciplinovano odsvirano i pristojno snimljeno da starom čoveku poput mene zaigra brk u osmehu. Blasfemija je večna dok su joj deca verna.
Da ostanemo na južnoameričkom kontinentu, sada ćemo poslušati treći album jednočlanog projekta Algol, naslovljen The Black Sands of Madness. I, da se odmah razumemo, iako je Algol sada situiran u Buenos Airesu, Братислав Дюгуров je Rus iz Rusije koji je živeo u Rusiji do nedavno a onda ga je, cenim, Putinov avanturizam podstakao da zapali u divnu srebrnu zemlju na drugom kraju sveta. Дюгуров piše vrlo tr00 blek metal, čime hoću da kažem da ovo zvuči jednostavno, sirovo i neposredno bez, za Ruse i generalno Slovene, čestih skretanja u melanholične atmosfere i ljupke melodije. Nije da na The Black Sands of Madness nema melodije, niti atmosfere, ovo je veoma dobro napisan album veoma karakternih pesama, ali u prvom planu je rif i energija tog rifa, sa moćnim gruvom, pamtljivim temama, jednom žustrom izvedbom koja sugeriše da ovo nije muzika da se stoji i kontemplira nego da se ŠUTIRA. Vrlo pristojna produkcija, takođe, a pesme su kratke, ekonomične, ne smaraju. Hladno i neposredno, ovo je blek metal izdanje koje mi se uvuklo u srce i u njemu našlo svoje mesto:
Kad blek metal bend izda album baš na „njihov“ božić, to je valjda znak da žele da posebno podvuku svoj antihrišćanski svetonazor. Espiritismo su isto iz Argentine i La Misteriosa Influencia del Poder Mental im je peti album u deset godina. Sppravljen je IZUZETNO kompetentno, i mada ne smem da kažem da su same pesme nužno sad kao MEMORABILNE, sve ostalo je vrhunski: svirka, produkcija, aranžiranje, pre svega jedan zreo, karakteran zvuk i izvedba. Ovo je rifaški, energičan blek metal, srazmerno razgovetan i komunikativan što ga na neki način, naravno, čini opasnijim:
I još jedan južnoamerički bend izdaje album na božić. Solemne su Čileanci a pre ovog, živog albuma izdali su jedan studijski prošle godine. Live Ritual je simpatičan, vrlo solidno snimljen koncertni album sa muzikom koja je negde između melodičnije i sirovije strane blek metala. Sve svakako zvuči autentično i ovaj bend, skloniji filozofskim temama nego pukoj šok taktici, dobro zna da mu je živi nastup jak adut:
Za ljubitelje BAŠ sirovog, kućnog blek metala, španski jednočlani projekat Hässlig je svoj proljetošnji album Apex Predator uradio u novoj verziji. Naslovljen a Apex Predator (死) ovo je svojevrsna stilska vežba iz „dimejkinga“ odnosno, remiksovanja i remasterovanja tako da se malo čvršći, kvalitetniji zvuk originala približi sirovoj, haotičnoj estetici prvih izdanja ovog projekta. I okeje to, Hässlig je generalno dobar u svemu što radi pa i ovo ima šmeka:
Hajde sada da vidimo i stoner rock, doom metal, psihodeliju, hard rock i sludge metal. Nirmberški Kaputth sebe opisuju rečima „German Funeral Mountain Doom Wizards“ ali njihova muzika nije BAŠ funeral doom. Naime, rifaškija je i gruverskija od toga i ovo je doom metal više namenjen publici Black Sabbath sa očuvanim tragovima bluza u svojoj osnovi. Debi album, nazvan samo „I“ je dostatno hermetičan, sa sporim, mučnim pesmama i pevačem koji progresivno gubi razum i na momente je prilično psihodeličan a što veoma cenim:
Psyop Victim iz Kalifornije sviraju spor, težak, ali opet pankerski sludge metal. Eponimni EP pleni kratkim, agresivnim pesmama i strašnim ženskim vokalom. Sludgecore FTW:
Australijski Smoke Witch su letos imali fino EP izdanje, a evo sada i novog albuma, Ravens Ledge. Koji doduše izlazi tek u Januaru, ali pustili su ceo da se čuje putem omiljenog JuTjub kanala. I, mislim, nema tu sad nekih skretanja sa zacrtanog kursa, ovo je gruverski Black Sabbath ukršten sa malo Hendriksa i sve je kako treba da bude. Power trio kome „power“ daje, jelte THC. Prelepo je, a to kažem ja koji nisam džoint u životu popušio:
Evo ih i psychedelic source records sa novim džem sešnom, Old Oak Session, snimljenim u blizini zamka Pusztazámor. Ovi divni Mađari (za ovu priliku sa gostima iz Njemačke i Irske) su malo usporili tempo izbacivanja novih ploča poslednjih dve godine, ali je kvalitet proporcionalno porastao. Ovde dobijamo i kvantitet, sa malo manje od dva sata slobodne psihodelične improvizovane rokenrol svirke, od strane devetoro ljudi kojima smo naučili da verujemo na neviđeno. Izvrsno je a i cena je, za daunloud, koliko date. Podržite jer ovi ljudi su odavno poazali da su hardcore:
Ukrajinski stoneri Stoneganj imaju album Live at Stonehenge za koji ne smem da potvrdim ni da je snimljen zaista uživo niti da je snimljen u Stonhendžu. Mislim, ovo drugo SIGURNO nije. Sem ako to nije neki klub u Kijevu or sumtin. Enivej, četiri pesme ODVRATNO štrokavog stoner roka na koji roditelji upozoravaju svoju decu i drhte od pomisli da bi ovi mogli da ga slušaju. Ali mi koji smo odavno zaraženi ćemo sa odobravanjem klimati na ove BRUTALNO isprocesovane gitare, teške, lepljive rifove, spori, mrtvački gruv i te psihodelične vokale. Drugim rečima, vrlo je to prijatno:
Lep poklon za kraj godine dobili smo od grčkih stoner rokera King Mountain. Dobro, ne baš POKLON poklon, ovaj se album plaća, ali King Mountain su kvalitetna ekipa čija izdanja TREBA plaćati. VII je, jelte, sedmi album benda za jedva četiri godine postojanja i mada svakako ne pričamo o nekom REVOLUCIONARNOM doprinosu stonerskoj teoriji i praksi, taj blend frigijskih harmonija, poštenog, čvrstog hard rok i metal zvuka, te melodičnih, emotivnih (oni sami kažu „soulful“) vokala i dalje veoma lepo radi. Često kažem da Grci imaju stoner rok scenu kakvu nema ni jedna država na svetu i King Mountain su lepo podsećanje na ovu istinu sa držanjem tog visokog grčkog standarda na svojim izdanjima a sa opet originalnim i autentičnim zvukom koji nije puki izdanak „scene“ već proizvod sume ličnih iskustava i, uopše, ličnosti. Sjajno:
Portlandski (iz Oregona) bendovi Defiant Body i Asphalt su izdali split EP naslovljen samo Defiant Body / Asphalt i ovo je najcrnji, najmračniji moguć sludge doom metal. Sa ove četiri pesme imate utisak da upadate u crnu rupu i prolazite kroz proces špagetifikacije dok poslednjim ostacima svesti registrujete da tu ima i neki zapravo solidan rif. Vrlo teško, vrlo sporo, vrlo mračno ali KUL:
Poljaci Skullbong su na božić izdali živi album Rozrywka snimljen dvadesetdevetog Novembra i na Bandcampu za tekst svake pesme napisali samo „Who gives a fuck“. To otprilike sugeriše i kakva će biti muzika pa dobijamo šest pesama vrlo teškog, gruverskog stoner-sludge razbijanja sa finom dozom okultnog i satanskog u tematskom domenu. Zvuk je masivan i glasan ali nije neprijatan i Skullbong ne samo da imaju okej tejsturu sa tim superdistorziranim gitarama i blackened vokalima, nego su i na kraju izrazito psihodelični, upošljavajući svu silu efekata na gitarama da tom obrušavanju iz visine na slušaoca daju dubinu i toplinu. Fino je:
The Lumbar Endeavor dan posle božića izbacuje album On Performing an Exorcism a koji kroz pet pesama izlaže tehniku i filozofiju isterivanja demona, na karakteristično mračan, ciničan način. Muzika je i dalje kvalitetan, gruverski, agresivan ali ne primitivan sludge metal i Aaron Edge, uprkos visokom tempu kojim izdaje albume, drži jedan vrlo solidan nivo standarda za svoju muziku. Respekt:
Dobro, sada malo speed i thrash metal, hardcore, grindcore i death metal. Detection su simpatičan mladi speed metal bend iz Šćećina i mada su vrlo verni old school zvuku i formatu njihov debi EP, First Blood nije samo stilska vežba. Prvo, pesme su i melodičnije i kompleksnije od onog što prosečan čovek (pa i prosečan Poljak) danas doživljava kao speed metal, a drugo, produkcija je ovde dosta kvalitetna sa punim, živim zvukom koji nije ispresovan onako kako se to danas radi ali nije ni lo-fi podrum-core atavizam. Vrlo lepo izdanje i bend na koji vredi obratiti dalju pažnju:
Imaju dva benda sa imenom Sacrifizer i oba sviraju blackened speed metal, pa ih je lako pomešati. No, jedan je iz Francuske, a drugi, o kome danas pričamo, iz Njemačke i, nakon prošlogodišnjeg debi albuma, ima EP In The Sign Of The Scythe, taman na vreme za blagdane. I sjajan je – ovo su tri pesme poštenog, znojavog blackened speeda, jednostavne a ne glupe, sirove ali ne SASVIM neprerađene. Ima tu i blackened rock’n’roll komponente u himničnosti i prijemčivosti rifova i refrena ali u prvom planu je jednostavnost i neposrednost. Ovo je jednočlani bend a taj jedini član je Rus, dakle, naš čovek, dakle, ovo da se sluša sa posebnom pažnjom:
Izraelci KEA svoj EP su nazvali III iako im je ovo, koliko vidim, prvo izdanje. Neka, što bi sve bilo logično kad može da bude zbunjujuće… Enivej, III ima tri pesme blackened speed krljanja i to je sasvim korektno, sa natrprosečnim trudom uloženim u rifove, teme i melodije. Produkcija jeftina ali veoma lepo radi posao a bend energičan, prljav ali disciplinovan. Fino:
Scarsin iz Indijane (i to iz grada koji se zove – Gary) su napravili desetogodišnju pauzu između prvog i drugog albuma ali instiču da je zato drugi album proširen po zvuku i filozofiji, da ovde pored surovog thrash metal zakivanja ima i melodije, uticaja klasične muzike ali i slemova. Dobro, Your Kingdom on Fire svakako profitira od tog dugog vremena u kome su pesme nastajale pa su one međusobno ugodno različite i zaista prikazuju dosta različitih uticaja. Produkcijski je ovo korektno, svirački dobro, a stilski svakako ima dovoljno širok zahvat da svima bude zanimljivo:
War Before Dawn iz Vajominga kažu da im je Tactical Variationsdebi album mada ovo ima samo sedam kraktih pesama i ja bih ga eventualno nazvao minialbumom. No, nije bitna klasifikacija, bitno je da muzika ovde greje srce i dušu sa sedam pesama abrazivnog ali i gruverskog metaliziranog hardkorpanka. Ovo je bliže, da odmah kažem, britanskom mračnom, metaliziranom HC zvuku nego američkim moškor formatima i meni prija:
Kad stvari postanu alarmantne, dobar je i screamo. Kiowa iz Kalifornije imaju EP sa dve pesme doslovno nazvan 2-Songs i to je vrlo solidan emotivni i vrišteći hardcore. Ne bih ga slušao NAMERNO, ali sad kad sam ga čuo, ne mogu da kažem da nije odličan. Daje se po ceni od koliko sami odaberete, a OTKIDA:
I Multiple Pieces iz Nebraske je negde na screamo spektru mada je EP Promo 2024 zapravo više okrenut u metalkor i false grind smeru. Bend sebe opisuje kao „weirdo shit from NE“ ali nije ovo TOLIKO „weirdo“ ako volite nabrojane žanrove. Kvalitetno je, manično, posluša se sa apetitom i traži se još.
Ako volite chiptune muziku transformisanu u metalcore (dakle, jelte, „Nintendocore“) i imate nostalgične uspomene na MySpace metalkor bum od pre petnaest i kusur godina, Unicorn Hole iz Južne Karoline ima album na kome pored novih pesama dodaje i gomilu old school MySpace radova pravljenih pod imenom Hawaiian Donkey Punch. Ako ne znate šta je Hawaiian Donkey Punch, predlažem da to nikada ne guglate. Enivej, Hawaiian Donkey Punch pesme su svakako bile zanimljivije u vreme kada su nastajale ali imaju solidnu istorijsku, jelte, težinu, dok su nove, Unicorn Hole pesme VRLO solidne i mogu da se slušaju čak i ako ne patite od vrlo partikularnog blenda više nostalgija. Album New Tricks: The Terrible Accord Where Gaming Mods Meet Computer Viruses se naravno daje po ceni koju sami odredite:
Umbra su hardkorpank ekipa iz Barselone a Todo empieza en tu cabezaim je EP sa šest pesama jednostavnih rifova, jednostavnog gruva, jeftine produkcije. Jednostavnost je ovde svakako deo šarma koji bend ima, a u korektnoj i energičnoj svirci ne smetaju povremeni gitarski falševi, naprotiv. Pevačica je posebno upečatljiva sa svojim promuklim, moćnim glasom i strastvenom izvedbom pa svakako poslušajte:
Šveđani Lingchi sviraju powerviolence ali album (ili minialbum) Lingchi ima pesme i od preko četiri minuta. Dobro, JEDNU pesmu od preko četiri minuta. Ostale su kraće ali ovo je, dakle, powerviolence spakovan u malo veći format, sa dosta sporog, bolesnog gruva i punktuacijom u vidu eksplozivnih, brzih ispada. Zvuk hermetičan, svirka dobra, generalno odlično:
Rot of Occupation je kratki EP kazahstanskog grindcore benda Ajal. Ajal donose samo dve pesme na ovaj dejt i to je jednostavan, što se kaže, klasičan grindcore, kakav su pre trideset godina svirali Destroy! ili Rot. Ali, ne da tu nema ničeg lošeg nego je sve i nekako šarmantno. Pesme su kratke, energične i brze, rifovi klasični a produkcija SASVIM OKEJ. Andergraund:
The Apocalyptic Darry Cowl Musical je, pretpostavljam bend, ali možda je i jedan čovek, nemamo informacije. Znamo da je projekat iz Francuske i da „neuspešno svira mathcore od 2023. godine“. No, EP, Anna Sage Didn’t Stop the Dillinger Escape Plan She Made Him a Deadguy je makar vrlo ambiciozno spravljen sa pet pesama kompleksnih aranžmana i kvalitetne produkcije. Uz svu ekscentričnost koju ovaj bend projektuje (pogledajte koliki su tekstovi pesama), proizvodnja muzike se ovde shvata ozbiljno i to vredi čuti:
Filadelfijski krosoveraši Hot Zone imaju novi EP i daju ga po ceni koju sami odredite. The HOT DRONE ep, kako se ovo zove, nije sad neka biblija krosover treša, ali ima pet pesama krljanja i besa sa dovoljno ložačkih rifova i gnevnih vokala da niko kući ne ode nezadovoljen.
Sarcophila je iz Milana a debi album, Sarcophila je mešavina nekoliko žanrova ekstremnog metala, uključujući grindcore i death metal no, osnova zvuka je, išak, trešerski krosover, rifovi su takvi, gruv je takav i onda se to tako i sluša. Ne nekakav GRAUNDBREJKING alubm, ali ovde ima dvanaest pesama ozbiljnog metal zakucavanja i sve je solidno producirano i jako pitko:
Norvežani Husmanskost i Amerikanci Ground Sweat imaju split EP koji nema posebno ime ali je ODLIČAN. Ground Sweat su negde između krosovera i grindcorea za tri pesme izuzetno disciplinovane, kvalitetne svirke u maniru stare škole. Na primer, kao da su Wehrmacht prešli u grindcore. No, onda Husmanskost dođu sa svoje četiri pesme grindcorea koji RAZARA furioznim tempom, strahovitim kvalitetom svirke, neumoljivom žestinom. Perfektno:
Destripar, uprkos imenu, tvrde da su iz Poljske a EP Asesino de Demonios im je, pretpostaviću prvo izdanje. Ali UBIJA. Ovo su tri pesme razaračkog grindcore/ deathgrind zakucavanja sa tekstovima na Španskom, debelim, teškim zvukom i disciplinovanim divljanjem u izvedbama. Opasno ovo diže pritisak i puls:
Sin-Eater iz Ohaja su osnovani još krajem osamdesetih kao Carnage, pa promenili ime, pa prestali da rade u ranim devedesetim, pa se ponovo formirali početkom prošle decenije. Ali da su nešto bili aktivni u smislu snimanja i izdavanja, nisu, pa je aktuelni demo Volume I: Primitive Sin prvi studijski rad nakon singla kojim su 2016. godine najavljivali album koji nikada nije izašao. Možda sada budemo bolje sreće? Volume I: Primitive Sin je svakako prijatna ponuda sa tri pesme old school death metala koji nije puko prosviravanje žanra nego te pesme imaju karakter i svoju priču. Bend sebe opisuje rečima „Black Sabbath na metamfetaminim“ ali to samo znači da se ovde cene rif, gruv i atmosfera i da nema laži ni prevare. Solidan zvuk, a na kraju sviraju i obradu Tin Machine, kratkovečnog projekta sa kraja osamdesetih u kome je pevao David Bowie. Vrlo je to lepo sve na gomili:
Doomsday Manifesto iz Olbenija nemaju u postavi bubnjara, ali za prvo duže izdanje, miniLP Doomsday Manifesto Voi. 1 su ipak angažovali čoveka da sve to odsvira i to VEOMA cenim. Kvalitet je generalno na iznenađujuće visokom nivou ovde i nudi nam se šest pesama krljačkog metala koji na death metal osnovu kači malo blackened nadgradnje, pa dodaje i malo metalcore začina i mada su takve kombinacije meni, starom i konzervativnom, po definiciji odmah sumnjive, Doomsday Manifesto pišu dobre pesme i zvuče veoma dobro. Pažnja posvećena produkciji i pisanju pesama se dobro čuje pa ovo izdanje ima od mene jake preporuke:
Pretpostavljam da Desoration iz Krajstčrča na Novom Zelandu svoje ime duguju nekakvoj dobronamernoj pošalici na račun Japanaca koji slabo razlikuju „L“ i „R“ u izgovoru, ali jeste to malo, jelte, neukusno. Enivej, EP Apotechnosis im je solidan sa četiri pesme melodičnog death metala koji ide brzo, roka pošteno i ne smara previše sa nekakvim atmosferama i teatrom. Svedena produkcija, kvalitetna svirka, ugodno:
Ako volite brutalni deathgrind sa odvratnim tekstovima kada ga sviraju jednočlani bendovi, pa još da je taj jedan član Sloven, ima da se oduševite novim EP-jem beloruskog projekta Posthumous Blasphemer. Ovo nije uvek bio jednočlani projekat i u pitanju je bend koji ima preko dvadeset godina iskustva i više albuma iza sebe. No, trenutno je Аляксандр Гайдукевіч aka Fiendharon jedini autor i izvođač a Devil Supports Brutal Music je šarmantni EP sa dve pesme sasvim fino napisane muzike koja ima izraženu „tehničku“ dimenziju ali je istovremeno slatko gruverska, pa i u nekom smislu prijemčiva sa svim tim weird hromatskim melodijama koje Fiendharon piše. Vrlo korektan materijal a već sam naziv izdanja pa onda i naslov prve pesme – Confession Through Anal – čoveku donesu osmeh na lice A ŠTA JE VREDNIJE OD TOGA U OVO SUMORNO VREME?
Prelep je debi album indonežanskih Neopteryx, naslovljen Genosida Endemik. Momčad iz Džakarte trpa old school death metal/ deathgrind, sa petnaest kratkih, brzih, BESNIH pesama koje se bave socijalnim i političkim temama i KRLJAJU. Svaki od ovih komada je prvoklasan pitstarter, sa puno ložačkih rifova u miksu, opakim duplim vokalima, rasturačkim blastbitovima, kvalitetnim moš-deonicama i generalno vrlo solidnom produkcijom. Neopteryx još jednom podsećaju na to koliko je indonežanska death metal scena (i metal generalno, ali death metal PARTIKULARNO) jedan nepresušan rudnik suvog zlata. Ovo se sluša sa širokim osmehom na licu:
Britanski Hacksaw Tracheotomy je u principu jednočlani slam/ brutal death projekat Dana Sykesa ali za Demo 2024 je postava apgrejdovana na dva čoveka, dodatkom pevača Billyja Clementsa a koji i sam ima jednočlani slam/ brutal death projekat Necrotoxic Amalgamation. Ako vam to nije slatko, nemate srca pogotovo što u Billyjevom slučaju pričamo o generaciji Z. A i, mislim, ovo DOBRO zvuči. Nije to sad nekakav najinteresantniji slam snimljen u 2024. godini ali Hacksaw Tracheotomy nudi tri pesme vrlo solidnog, teškog i jakog zvuka, pristojnih rifova i dobrog gruva. Deca su na dobrom putu.
Nisu loši ni argentinski Virulence sa svojim prvim EP-jem, Xenobiotic Mutation. Već po imenu je jasno da je i ovo slam/ brutal death i mada ni ovde nema neke velike i originalne invencije, gaučosi nude izuzetno kompetentan, mrveći nastup, solidan zvuk, poneki lep rif, komponovane solaže, dobre vokale. Sve je to meni simpatično a i omot KIDA:
Evo nas na kraju, pa da se čuju i ta krosžanrovska izdanja, te propisni heavy metal. Beastial Piglord kaže da svoj novi album, The King Of Excess mora da naplaćuje jer je dobio otkaz na poslu dan nakon božića. Brutalno. Enivej, The King Of Excess je uobičajeno involviran, spor, slojevit, psihodelično-hipnotični blend gitara, ritma, sanjivih napeva. Industrial metal je ovde možda malo više u prvom planu nego na nekim drugim izdanjima prolifičnog autora iz Severne Karoline, ali on to radi jako dobro, ne posežući za readymade klišeima i uvek isporučujući kvalitet. Vrlo solidnih pesama ovde ima pa ako vam je želja da nekom pomognete a zauzvrat dobijete album dobre muzike, izvolite:
Iako tokijski Bloodeyed Sunset sebe opisuju kao „melodic/ heroic death metal“, njihov drugi album, netom izašli Inheritance of Fire je više melodični heavy metal sa grubljim vokalom. I sladak je. Ovde ima dosta mejdnovske harmonije i tog herojskog gruva a povremeni ispadi u thrash/ death čukanje su fin začin.
Jordanski Dragonrider (sada situirani u Njemačkoj) imaju novi EP. Nazvan Ride the Dragon on je prevashodno podsećanje da je bend živ, da postoji i radi, i nudi dve pesme, od kojih je jedna nova verzija stare Below the Stars a druga je naslovna. I HITČINA JE. Pričamo o melodičnom, junačkom, zmajojahačkom power metalu sa dovoljnom količinom heavy metal prljavštine ispod noktiju da čovek samo zažmuri od ljutine i zajeca od uživanja. Produkcija je, jelte, pristojna za nešto što je ipak polukućni projekat u ovom trenutku i slušanje donosi užitak.
Album nedelje je EP a taj EP portugalskih Azzaya, naslovljen Raging Satanic Aggression je baš ono čemu se nadam na kraju svake godine, jedna blek metal ploča toliko apsurdno uverena u svoju ispravnost da nema problem da izađe u poslednjim danima perioda kada niko ne proverava nova izdanja i POCEPA. Ovo je, u skladu sa naslovom, blek metal divljačke, razjarene i satanske dispozicije. Odsviran iz sve snage, produciran da sve puca, on je idealan za svakog kome je potrebno nešto da mu skrene pažnju sa depresivne realnosti i napuni mu baterije da se sa njom posle toga suoči.Ugodan praznični program želimo vam sa pesmama poput Anticristo, Empyreal of thy Lord Infernal i naravno Evoking the Khaosatan, pa se vidimo sa druge strane:
