Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Take Yokoyama se javio pre par nedelja da ukaže kako izlazi novi album njegovog čikaškog kvarteta Mahjong Crib i, evo, Mahjong Crib: Mahjong Crib je, reći ću, jedan od najzabavnijih džez albuma koje sam čuo ove jeseni. Onoliko sirov koliko je potrebno da biste prepoznali da je „real“, onoliko tradicionalan da ne biste imali sumnji u to koje ploče kod kuće slušaju ovi ljudi, i onoliko maštovit i autentičan da razveje i najmanju primisao kako se radi o samo nostalgičnom prekopavanju po uspomenama, Mahjong Crib je ono što nam kao čovečanstvu u ovom trenutku očajnički treba: zvuk četvorice ljudi koji UŽIVAJU dok sviraju taj džez, stojeći čvrsto na ramenima, jelte, divova, ali gledajući u sopstveni horizont i svirajući samo svoju muziku.
O Yokoyami i ovom njegovom projektu sam pisao pre nepune dve godine a na ime albuma Tapenik koji je bio prvo studijsko izdanje za ovu ekipu. Koga mrzi da klikne, a to ste statistički svi vi, evo da kažemo da je Yokoyama rodom iz Japana, i da već izvesno vreme živi i radi u Čikagu, nastupajući sa raznim postavama. No, Mahjong Crib, kvartet koji on predvodi negde od 2022. godine, je sada njegov glavni projekat, sa kojim nastupa po čikaškim kluboma kao što su The Whistler ili Hungry Brain i na osnovu ove postave se o Yokoyami priča kao o jednom od naperspektivnijih mladih kompozitora u „Vetrovitom gradu“.
Već smo ukazali da je ime benda nastalo jednom, uh, dosta slobodnom asocijacijom gde je Yokoyama razmišljao o rečima svog, citiram, idola, Fele Kutija a gde je ovaj afrički umetnik rekao kako je „muzika naša spiritualna igra“ i onda je, kako to u japanskoj kulturi već zna da bude, nađen termin koji treba da asocira na igru, a to je u ovom slučaju mahdžong. Da bude jasno, kod kuće u Japanu je Yokoyama često igrao mahdžong i ova komplikovana igra na tabli – koju uvek preskačem kada igram naslove iz serijala Ryu Ga Gotoku jer sam suviše star i umoran da učim njena pravila – je nesumnjivo duboko ukorenjena u njegovoj ličnosti, onako kako je generalno ukorenjena u japanskom i šire azijskom mentalitetu. Tako da, to da je i drugi album ove postave nazvan Mahjong Crib ima priličnu težinu u opštem poretku stvari. A i stoji da je muzika Mahjong Crib i muzika NA Mahjong Crib muzika poigravanja, jedna poletna, vesela aktivnost četvorice ljudi koji jedan drugog dobro razumeju i poznaju i koji, kada su u istoj prostoriji, kreiraju nešto što je sasvim očigledno više nego prosta suma njihovih individualnih ideja i doprinosa. Način na koji muzičari ovde jedni druge inspirišu, kako se dopunjuju dok sviraju, ali i kako se nadmeću i izazivaju je u središtu tog radosnog, neumoljivo optimističnog i energičnog duha koji Mahjong Crib – bend – i Mahjong Crib – album – prenose i na slušaoca.
Yokoyama je u Čikagu imao i druge projekte, na primer Take Yokoyama Quartet, ali utisak je da se Mahjong Crib sa prvim albumom ozbiljno utemeljio kao jedna od najvrelijih novih postava na tradicionalno jakoj sceni ovog grada, ali i Srednjeg zapada SAD generalno.
Postava je nepromenjena u odnosu na prvi album – a isti su i studio i snimatelj – a što doprinosi osećaju da se radi o jednoj tekućoj avanturi, o projektu koji se razvija dinamično i živi brzo. Will Mallard, sjajni trubač je i dalje tu a i dalje se radi o čoveku koji radi i u drugačijim žanrovima. Ako se bacite do njegove Bandcamp stranice čućete da ovaj „dvadesetšestogodišnji multiinstrumentalista“ svira vrlo zabavan električni jazz-funk (Basement Spaceship) ili minimalistički elektronski fjužn (Re-Assembly). Njegov opus je veoma vredan istraživanja već i zato da podseti koliko je džez ugrađen u mnoge žanrove koje danas slušaju ljudi što nikada nisu bili na koncertu gde je neko na bini duvao u trubu.
Na tenor saksofonu je i dalje Rufus Parenti, a za koga sam i dalje zapanjen koliko dobro svira s obzirom na to koliko je nepodnošljivo mlad. Njegova glavna postava je danas Rufus Parenti Quartet, ali na njegovom Sooundcloud profilu naći ćete i mnogo improvizovane muzike u raznim drugim kontekstima, uključujući neke koji se sa džezom dodiruju sa pristojne distance.
Bubnjar Isaiah Keith je neka vrsta tajnog oružja ovog kvarteta, jedan eksplozivan, energičan mladi muzičar koji pritom ima izuzetan osećaj za sving i koliko god bučno da svira – a na ovom albumu svira VEOMA bučno – on ne zatrpava aranžmane svojim notama ili, jelte, bukom, i dopušta svima da oko njega dišu.
Uopšte, ritam-sekcija ovog benda, pogotovo na ovom drugom albumu je toliko prominentna da će čak i manje usredsređenom slušaocu biti jasno da je ovo bend koji predvodi kontabasista. Yokoyama je glasan u miksu, snažan i autoritativan u vođenju kompozicija, zadajući tempo svojim glasnim, energičnim „walking“ linijama. Kod njega nema neke velike egomanije i pesme ne moraju da prave prostor za solaže na kontabasu ili, alternativno, da se snalaze kako da pronađu usmerenje i, jelte, drajv, pošto kontabasista lebdi negde u svemiru i traži alternativne tehnike i skrivene zvuke u svom instrumentu. Muzika Mahjong Crib je, iako slobodna i sasvim bi je korektno bilo opisati i catch-all deskriptorom „free jazz“, u suštini hardbop i u njoj se zna da je kontrabas uzemljenje, veliko, toplo kucajuće srce koje služi kao orijentacija svim ostalim muzičarima, da lutaju po šumama svoje imaginacije ali da se u njima nikada ne izgube.
A što je možda i neophodno jer je Isaiah Keith ne samo razuzdan u svom sinkopiranju nego i VEOMA bučan. Kao i na prvom albumu, reklo bi se da je ovo sve snimano sa samo zakonski propisanim minimumom mikrofona i ovde nema separacije koja bi vam bubnjarski set razdelila na komponente i pažljivo rasporedila u miksu. Keithovi bubnjevi su masivna gromada drveta, metala i kože u dnu prostorije i odande se čuju grmljavina, talasi, kršenje i lom. Sirovost snimka podrazumeva da njegov bubanj iako veoma malo farban u miksu ne zvuči „prirodno“ već da je njegova dinamika prenaglašena, sa otvaranjem gejtova i aktiviranjem kompresora onako kako Keith jače ili slabije (ali uglavnom jače) udara, i dobar deo albuma, pogotovo na bržim pesmama, imate utisak da zajedno sa kvartetom surfujete na ogromnom talasu spremnom da se obruši na nedužnu publiku koja stoji na obali.
Stilski je Mahjong Crib smešten na i dalje vrlo udobnu poziciju između tradicije i slobode. Neizbežno je da i ovde pomenem Ornettea Colemana i njegov „harmolodics“ kao filozofiju koju najpre umem da prepoznam u Yokoyaminim kompozicijama i načinu na koji ih kvartet izvodi. One imaju teme i „normalne“ ritmove i Yokoyama na više od jednog mesta diktira vrlo distinktne promene tempa ili harmonije, vodeći kvartet kroz unapred pripremljene forme. Ali je onda svaki muzičar veoma slobodan da unutar tog okvira improvizuje iz sve snage i da drugim muzičarima zadaje izazove i pozive na saradnju.
Juju, koja album otvara je, tako, energičan hardbop u kome se odmah čuje razlika između onoga kako svira Mallard i kako svira Parenti. Yokoyama i Keith bacaju jedan kompulzivan, neizdrživo energičan ritam na traku, a Mallard onda stiže od nula do sto za svega par sekundi, štekćući i distorzirajući signal kao da je progutao celog Petera Evansa i sada ga podriguje natrag u mikrofon u sitnim komadima. Ovo je svirka koja se ne muči razmišljajući o registru i harmoniji, pa čak ni o tradicionalnoj trubačkoj tehnici, tok svesti i vrhunski improvizovan slobodni džez. A onda negde oko dva i po minuta Parenti kreće da iz pozadine ubacuje svoju harmoniju i kada Mallard završi soliranje kreće jedan skoro klasični „after midnight“ cool solo na tenoru, kao spušten sa neke druge ploče u miks, a sve to nekak zvuči baš kako treba, logično i neizbežno.
Nije Parenti, naravno, ovde neki „tradicionalista“ a Mallard nekakav revolucionar i naravno da će tenorista na narednim kompozicijama, ali već i u samom Juju pokazati da se ne radi o pukom reciklatoru. Ja sam i dalje zapanjen kako ovako mlada osoba ima ovako zreo ton, ali i smelost – i, naravno, veštinu – da se upušta u strahovito komplikovane solaže koje kao da sasvim ignorišu ritam koji ispod njih ide, a da se opet smeste u takt tačno gde treba.
Nisu sve kompozicije na albumu ovako brze i agresivne. Dali’s New Car je sporiji, relaksiraniji, tradicionalniji gruv sa bluziranim duvačkim temama, gde Keith i Yokoyama nude ugodan plesni ritam, a Big Stufffffffff je još plesnija, sa razobadanim fank bubnjem i preplićućim duvačkim soliranjem.
Duh Ornettea Colemana se veoma jasno čuje na uvodu za DITC Abstract koji je slobodan, poliritmički juriš kroz iznavredno optimističke duvačke teme, a Yokoyama onda stvari prebacuje u bebop gruv gde se stvari do kraja strahovito zakuvaju i ritmički i u soliranju duvača.
Picasso With A Gun je onda sumanuto brz hardbop koji bi mogao da bude i na špici neke krimi serije iz šezdesetih u kojoj detektiv koga zovu Pikaso jer je umetnik rešavanja zločina mora da rešava sve bizarnije nadrealističke slučajeve. Keith u ovoj kompoziciji solira i to je kao da slušate seriju detonacija kojima se ruši neko brdo da se probije tunel, a Mallard je ovde takođe razoran i neizdrživo zabavan u svom soliranju, lako se prebacujući između slatkog bluz tona u distorzirane rafale. Parenti onda stvari samo malo smiruje, nudeći duboki, sonorni tenor i prijatna razrešenja za nakupljene tenzije.
De Niro (na prošlom albumu je bio Al Pacino, tako da na sledećem možda bude… Joe Pesci?) je još jedan energičan bebop, sa sedam i po minuta gaženja po pedali za gas iz sve snage. Kvartet je izuzetno siguran u razvojima teme, u soliranjima, u dopunjavanju i komentarisanju muzike drugih muzičara i ovakve kompozicije su demontracija do kog je nivoa ovaj bend došao svirajući u poslednje tri godine zajedno.
Introduction je mali uvid u to „kako se pravi kobasica“, više neka vrsta studijskog ambijenta nego „kompozicija“ per se, a album zatvara Go Until Tomorrow, jedan ritmički sporiji, po atmosferi relaksiraniji komad koji treba da slušaoca malo smiri i pripremi za izlazak u stvarni svet. Ali Mallard neće tako lako pustiti da se ovo desi, i on ovde kombinuje lepe tradicionalne teme sa nervoznim, agresivnim soliranjem. Parenti onda nekako ipak uspeva da smiri stvar i bend se prizemljuje meko, nežno i elegantno, da vas ne probudi i da vam dopusti da još malo sanjate.
Fantastičan, dakle, album napravljen najjednostavnijim mogućim sredstvima. Ako ovaj bend ne bude VELIKI, to će biti krunski dokaz da živimo u najgorem od svih mogućih svetova. Ali ako je i tako, Mahjong Crib je melem na svaku ranu:
