Ponekad morate pogledati unazad da biste shvatili kojom brzinom idete unapred, pa sam ponesen ovom mišlju i činjenicom da, barem što se bioskopskog mejnstrima tiče, ne mogu da se setim baš mnogo animiranih filmova namenjenih odrasloj publici poslednjih godina, seo i pogledao stari francuski animirani film, Les Maîtres du temps (poznat i kao Time Masters ili Az idő urai na Mađarskom) a koji je znameniti francuski slikar koji je postao animator a koji je onda postao i filmski režiser, napravio u nezavisnoj produkciji 1982. godine. Čitaoci sa dovoljno izraženim ADHD-om su već registrovali da je ovo jedva šest meseci nakon što je američko-kanadski Heavy Metal, animirani film baziran na istoimenom strip-magazinu, ušao u bioskope i vrlo je zanimljivo promišljati kako smo, eto, pre nešto više od 40 godina bili na ivici da upadnemo u možda i značajno bolju vrstu budućnosti u kojoj su animirani filmovi za odrasle gledaoce bili neka vrsta avangarde naučne fantastike i generalno žanrovskog filma i da posledično danas živimo u svetu u kome filmski glumci nisu tretirani kao polubožanstva a animatori, 3D modeleri i ostala tehnička lica koja njihove filmove prave „u kompjuteru“ kao ropska, u najboljem slučaju prekarna radna snaga koju ćemo uostalom da oteramo na socijalnu pomoć čim se još par šefova studija primi na ideju generativne veštačke inteligencije što će ne samo da će da animira buduće igrane (!!!) filmove nego će i da napiše scenario, sintetizuje glasove za glumce, da iskomponuje saundtrak.

René Laloux nije bio znamenit kao slikar, da ne bude zabune, ali mu to jeste bila prva vokacija. Ovaj Parižanin rođen 1929. godine je učio za slikara, a onda radio u advertajzingu, da bi posle zapošljavanja u psihijatrijskoj instituciji, kažu, „počeo da eksperimentiše u animaciji zajedno sa pacijentima“. Nisu to bili samo skromni terapijski eksperimenti pa je prvi Lalouxov animirani film, Les Dents du Singe, bio profesionalno produciran uz učešće pacijenata a u saradnji sa studijom uglednog Paula Grimaulta još 1960. godine. Laloux je zatim upoznao Rolanda Topora, jednu renesansnu ličnost francuske kulture (čovek je bio dramaturg, slikar, animator, strip-autor, filmadžija i glumac) sa izraženim nadrealističkim interesovanjem, pa je saradnja ova dva muškarca rezultirala u kraćim ali zapaženim animiranim radovima tokom šezdesetih, kao što su bili Les Temps Morts iz 1964. godine i Les Escargots iz 1965. godine a koji su i danas, nije preterano reći, ekstremno zanimljivo gledalačko iskustvo (i možete ih videti i na JuTjubu, ovde i ovde). Kruna saradnje ova dva čoveka bio je dugometražni film La Planète sauvage (Fantastic Planet odnosno, na Češkom La Planète sauvage, tj. „divlja planeta“) urađen u saradnji sa praškim studijom za animaciju koji je predvodio Jiří Trnka. Govorimo o divljoj, ali DIVLJOJ „svemirskoj“ viziji iz 1973. godine u kojoj se naučnofantastični žanrovski jezik sudario sa poznim nadrealizmom i proizveo nešto toliko vizuelno upečatljivo da ko god da je ovaj film u životu video ne može da ga zaboravi. JuTjub ga ne nudi u celini, ali nudi POPRILIČNE komade filma u raznim varijantama, pa ako ste previše škrti da platite bar mesec dana pretplate na MUBI i sve ovo o čemu danas pričamo vidite u lepim, novim 4K masterima, onda prošetajte do ovog Googleovog sajta i ostanite zapanjeni.

Naprosto, La Planète sauvage je neka vrsta idealne, danas skoro nezamislive savršene oluje u kojoj su se spojili francusko slikarstvo i češka animacija, nadrealizam i žanrovska naučna fantastika, i to EVROPSKA, naravno uglavnom francuska naučna fantastika sa svim svojim socijalnim i ekološkim i futurističkim zabrinutostima i zapitanostima. Podsetićemo da je ključni francuski strip-magazin koji je vizuelno i generalno estetski kodifikovao ovu epohu u francuskoj fantastici, Métal hurlant, počeo sa izlaženjem tek naredne 1974. godine, delimično jašući i na talasu koji je podigao La Planète sauvage, jedan nezavisno producirani, osobeno dizajnirani i animirani film koji je dobio Posebnu nagradu na Kanskom filmskom festivalu 1973. godine.

Naravno, u ono vreme je animacija bila skupa zabava – otud, verovatno, i ideja da se koriste animatori s one strane Gvozdene zavese – a La Planète sauvage sa svojim alegoričnim narativom (o ljudskim pravima i rasizmu, DAKLE, TAD JE BILO NORMALNO DA SE BUDE WOKE), i hermetičnim look-and-feelom, da ne pominjemo psihodelični saundtrak Alaina Goraguera, nije bio neki razbijač bioskopskih blagajni pa će René Laloux tek skoro deceniju kasnije, 1982. godine ući u distribuciju sa svojim narednim celovečernjim animiranim filmom, Les Maîtres du temps, a o kome danas pričamo.

I razlika između dva filma – iako se u oba slučaja radi o naučnofantastičnoj alegoriji – je vrlo upadljiva, do te mere da dobar prikaza korisnika IMDb-a naglašava da „ovo nije tako dobro kao Fantastic Planet, ali šta pa jeste?“ (Korisnici Letterboxd-a uglavnom lamentiraju nad sudbinom jednog slatkog krznenog stvora sa četiri noge i dve ruke koji strada pri kraju filma). I to je fer. Iako GOMILA korisnika pomenutog Leterboxda film opisuje kao „ludilo“ i „šizenje“ i da živ čovek tu ne može ništa da shvati, to je više odraz stanja svesti modernog, jelte, gledaoca koji je skoro sasvim bespomoćan ako film ne dolazi kao deo franšize o kojoj već postoji MASA sažvakanog i provarenog materijala što će vas podučiti „loreu“ i svemu drugom što treba da znate, nego što govori o samom filmu a koji je, u poređenju sa La Planète sauvage VIDLJIVO pomeren u smeru nekakvog „mejnstrima“ sa čak naklonima adolescentskoj publici. Jedan od likova je, uostalom, malo dete, ostavljeno samo na planeti o kojoj ne zna ništa i gde mu prete razni rizici i ono upoznaje čudnovatosti njene flore i faune i čak se na momente dobro zabavlja, i ne jednom ćete, čitajući o ovom filmu natrčati na reference koje pominju Mijazakija i njegove ikonične animirane filmove namenjene odraslima ali sa besprekorno funkcionalnim slojem radnje i estetike „za decu“.

Les Maîtres du temps vizuelno uglavnom ne podseća na filmove studija Ghibli ali čim vidite prve kadrove znaćete na ŠTA podseća. Na pomenuti Métal hurlant, NARAVNO, ili, ako ste više anglofonski nastrojeni onda na njegovu prekoatlantsku verziju, Heavy Metal a koji je, pratimo na času, svega sedam meseci ranije u bioskope gurnuo sopstveni animirani film namenjen odraslima (i urađen na osnovu nekih od priča objavljenih u magazinu) naslovljen isto Heavy Metal.

Povezujući faktor je naravno, Moebius, tj. Jean Giraud, globalno najpoznatiji francuski strip-crtač i ilustrator svoje generacije. Naravno da su Enki Bilal (doduše Jugosloven) ili Milo Manara (doduše Italijan), Philippe Druillet ili Guido Crepax (doduše opet Italijan) i sami ostvarili vrlo lepu prepoznatljivost na globalnoj sceni, uključujući visokobudžetne filmove rađene po njihovim radovima (Bilal) ili ekstenzivan rad za američke izdavače (Manara), ali od svih autora stripova iz Métal hurlant koji su bili objavljivani u Heavy Metalu, Moebiusova estetika, ali i generalni svetonazor su prosto definisali „francuski“ naučnofantastični strip za generacije koje će zatim u Heavy Metalu čitati Richarda Corbena, Bernija Wrightsona, ali i superherojske superstarove poput Walta Simonsona, Neala Adamsa, Briana Bollanda, Simona Bisleyja…

Moebiusu u produkciji Les Maîtres du temps nije u opisu posla stajala samo art-direkcija, ali naravno da je to prvo što će vam zapasti za oko kada film krene, jedan izgrađen, ikoničan, i, do 1982. godine već izvanredno pročišćen vizuelni jezik u kome ne da nema viškova već su praznine i velike bele površine veoma važni elementi kompozicija i generalno slika. No, Moebius je ovde bio i jedan od scenarista, zajedno sa samim Lalouxom i Jeanom-Patrickom Manchetteom (u to vreme vrlo uglednim piscem krimi-proze a koji je za ovu produkciju bio zadužen da napiše dijaloge), dok je priča bazirana (i u dobroj meri je verno prenela fabulu) na romanu L’Orphelin de Perdide francuskog pisca naučne fantastike, Stefana Wula. Ovaj Parižanin (pravo ime Pierre Pairault) je bio ekstremno plodan u periodu između 1956. i 1959. godine kada je objavio deset naučnofantastičnih romana (poslednji, jedanaesti je publikovao tek 1977.) i mada oni sami VEROVATNO nisu bili baš najvišeg literarnog nivoa – Wul je na kraju krajeva bio dentalni hirurg koji je istovremeno bio pasionirani ljubitelj naučne fantastike i aktivan u francuskom fandomu nekoliko decenija – izvan Francske ga znaju po dve adaptacije njegovih knjiga. Nagađate, prva je La Planète sauvage urađena po romanu Oms en série, a druga Les Maîtres du temps, dovezena u bioskope pet godina nakon što je Wul objavio svoj poslednji roman i prestao da piše, a pune dvadesetčetiri nakon što je L’Orphelin de Perdide izašao kao jedan od tri romana što ih je Wul publikovao 1958.

Ako ovo deluje kao mnogo babica koje se bave jednim u perspektivi kilavim detetom, valja dodati i da je film zatim, produciran od strane MASE evropskih firmi (uključujući iz Francuske, Švajcarske, Zapadne i Istočne Nemačke, Mađarske, pa čak i iz Ujedinjenog kraljevstva, pošto je i BBC bio jedan od koproducenata), gotovo kompletno animiran u Mađarskoj, a od strane studija Pannonia Film Studio iz Budimpešte, istorijski najvećeg mađarskog studija za animaciju ikada, osnovanog 1951. godine i konačno zatvorenog negde 2015.

I znam šta mislite: „češka animacija je imala izvestan ugled i prepoznatljivost i van granica Čehoslovačke, pa i van granica istočnog bloka, ali MAĐARI? Pa oni su radili samo Gustava. Zar ne? ZAR NE?“

Naravno da ne, Pannonia Film Studio JESTE pravio Gustava, i to mu je bio uspešan izvozni produkt, ali pričamo o firmi koja je do 1982. godine nakon Gustava iz 1964. godine producirala još SEDAM drugih animiranih serijala i pet celovečernjih animiranih filmova, osvajajući i oskara za svoj kratki animirani film A légy snimljen 1980. godine. Pričamo dakle o studiju sa VRLO jakom tradicijom, ispunjenom vrhunskim animatorima koji su verovatno znali da se tamo negde u prokletoj Americi (i Kanadi) upravo priprema Heavy Metal, sa budžetom od koga bi pola Mađarske moglo da se greje i da lepo jede godinu dana i koji su uložili svoj najbolji napor da Moebiusove upečatljive slike pretvore u jednako upečatljivu, memorabilnu animaciju.

Veliki deo ovog filma odvija se na planeti Perdide, koju ste zapamtili iz naslova proznog predloška, a koja u OVOJ alegoriji glumi divlju, neistraženu granicu. Ljudska rasa je, kao što vidimo, u istorijskom trenutku koji film prikazuje, kadra za kosmički let, štaviše veliki deo njene ekonomije i socijalne dinamike podrazumeva komunikaciju između društava na različitim planetama (ali i sa vanzemaljskim rasama koje su i same deo pan-kosmičkog društvenog poretka) i otac Claude i sin Piel koji se zatiču na planeti Perdide sami i doživljavaju ozbiljnu nezgodu, uspevaju da pozovu u pomoć Claudeovog prijatelja Jaffara, čoveka koji je neka vrsta kosmičkog autoprevoznika što ljude i robu vozi gde mu se kaže i to naplaćuje ne bi li zaradio za koru hljeba. Jaffar ima tradicionalnu žanrovsku „cosmic rogue“ kodifikaciju, ali: 1. „cosmic rogue“ arhetip je na filmu tek počeo da se formira (najviše pod uticajem Lucasovog Star Wars i lika Hana Sola u tumačenju Harrisona Forda, a koji je u filmu Imperija uzvraća udarac iz 1980. godine utemeljio tu estetiku otmenog gubitnika koju danas baštine SVI, uključujući protagoniste Fireflyja ili Guardians of the Galaxy); i 2. Les Maîtres du temps nije akcioni film i mada će Jaffar u njemu imati prilike za svojevrsni akcioni program, on je do kraja filma mnogo više posmatrač i tumač događaja koje gledamo nego neko ko „rešava problem“.

Les Maîtres du temps, ruku na srce, nije dramaturški najsrećnije postavljen. Iako „gospodari vremena“ stoje u njegovom naslovu, oni se u njemu ne pojavljuju do desetak minuta pred kraj pa i tada samo kao alatka za razrešenje, a ne kao stvarno prisustvo u narativu koje je bilo delatno od samog početka samo to gledalac tada nije znao, iako film insistira da je baš tako. U tom nekom smislu, razrešenje i pančlajn do kog film dolazi ima manji emotivni ali i intelektualni impakt nego što su autori, moramo pretpostaviti, želeli. Naprosto, ovde imamo posla sa pametnim (ili makar ambicioznim) naučnofantastičnim konceptom što se laća temporalnosti kako bi produkovao emociju i kontemplaciju na strani gledaoca kada stigne do kraja, ali uvođenje komplikovanog, pa i neuverljivo objašnjenog „fantastičkog“ elementa u narativ u minut do dvanaest, a bez dovoljno prethodnih sugestija da ova priča ima dublji sloj od onog koji se najpre vidi* rezultira osećajem šuta na prazan gol i prebacivanja prečke za metar-dva u finalu filma.

* i, kad smo već tu, i bez povezivanja niti radnje što su se pojavile u međuvremenu, zatvaranja karakternih lukova pa i zapušavanja rupa u zapletu

Ovo je, naravno, podsećanje da kada pišete scenario nije loše da u timu imate BAR JEDNOG dramaturga (pored, dakle, dva ilustratora i dva romanopisca), ali je čitav film podsećanje i na to da FILM ne čini samo njegova dramaturgija, pa i da loša dramaturgija ne mora da bude fatalan nedostatak filma, ako on ima druge kvalitete.

Les Maîtres du temps ima MNOGE druge kvalitete. Jaffar i posada njegovog broda su zanimljivi likovi, sa naizgled jasno žanrovski kodifikovanim ulogama (i tu ne pričam samo o žanru naučne fantastike) ali sa onda neobičnom implementacijom tih uloga u odvijanju priče. Štaviše, to da karakterni lukovi ne dolaze nužno do jasnih razrešenja za sve likove čini da film deluje SVEŽIJE, originalnije i smelije od onog što danas gledate u žanrovskoj naučnoj fantastici koja je, koliko umem da kažem posmatrajući je uglavnom sa bezbedne udaljenosti, procesija readymade rešenja spuštenih u scenario da se uklope kao deo slagalice.

Tu je i ta dinamika pripovedanja u kojoj film ima jasan osnovni zaplet – kosmički brod koji ima drugu misiju mora da tu misiju na trenutak ostavi po strani kako bi doleteo do opasne planete i sa nje spasao usamljeno dete što sa brodom razgovara aparatom za instant-komunikaciju a koji svi zovu samo „mikrofon“ – ali se onda njime bavi jednim ležernim tempom, smišljajući dovitljiva obrazloženja zašto Jaffar i njegova ekipa imaju vremena da bleje po drugim planetama i plivaju po vanzemaljskim ribnjacima, pa i da svedoče komplikovanom i veličanstvenom događaju u životnom ciklusu jedne tuđinske vrste, umesto da su dali gas do daske i stigli na Perdide u rekordnom roku.

Ovde ta „loša“ dramaturgija radi u korist filma tako što omogućava i Jaffarovoj ekipi ali i Pielu, dečaku koji je izgubljen na tuđinskoj planeti i čeka spas a za to vreme ništa ne kapira i istražuje divljinu kako mu dune, da prođu kroz niz epozoda koje nemaju nužne veze sa centralnim zapletom ali oslikavaju svemir u kome se priča događa, daju likovima momente rasta i razvoja, konačno, bave se nekom od tema koje, opet, nisu ključno vezane za sam ZAPLET ali su važne kao deo čitavog korpusa diskusije o tome kuda ljudska rasa ide na svom putu u budućnost i koji su etički načini da se u nju stigne. Pielove avanture na planeti Perdide su, tako, kodirane kao susret nevinog deteta, intelektualne tabule raze koja nema kontekst da tumači događaje oko sebe, sa neograničenom, pa i neshvatljivom „divljinom“ u kojoj, kako nas je Ryusuke Hamaguchi podsetio, „zlo ne postoji“ i u kojoj je ekonomija postojanja sasvim razdvojena od ljudskih shvatanja etike i morala. Kontrast između dva dela priče u dva odvojena dela kosmosa je zbog toga potentan, sa Jaffarovim delom priče koji je „čista“ spejs-opera, uključujući kratke uvide u strukture moći i represije u kosmičkom društvu i sa Pielovim delom priče koja je spretno vođena alegorija o rajskom vrtu netaknute prirode u kome svaka (a ne samo jedna) voćka što je uberete da ne biste umrli od gladi može da bude fatalna a svaka životinja je potencijalna zmija.

Moebiusova vizuelna rešenja a zatim crtež i animacija mađarskih umetnika predvođenih Tiborom Hernádijem su, svakako, ono što gledaocu ostaje urezano u sećanje nakon što, posle nekoliko decenija (ili godina, ili čak i meseci) sam zaplet i likovi izblede i počnu da se mešaju sa gomilom druge naučne fantastike iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih (na više mesta sam video da se ovaj film pominje kao neka vrsta animiranog ovaploćenja sociopolitičkih ideja i koncepata koje je u svojoj prozi baštinio američki SF velikan Jack Vance). U jasnom raskidu sa nadrealističkim pristupom iz prethodne decenije, Les Maîtres du temps vizuelno, rekosmo, odlikuje pročišćenost, pa i minimalizam karakterističan za Moebiusa ovog perioda a onda i animacija koja se smestila negde između ambicioznog animiranog artizma (videt scene sa ribama, notabilno onu u kojoj likovi plivaju pod vodom) i televizijskog mejnstrima namenjenoj mlađoj publici. Ne znam sa koliko je artikulisane ambicije Laloux planirao da ovaj film, za razliku od prethodnika, bude prijemčiviji za decu, ali stoji da nemai broj rešenja koja u njemu vidimo mogu da vas asociraju na, recimo, serijal He-Man and the Masters of the Universe a koji je sa emitovanjem krenuo tek naredne, 1983. godine.

Verujem da je Laloux priželjkivao izvestan komercijalni uspeh koji će doći sa svesnim okretanjem dela estetike filma ka mlađoj publici – scene sa Pielom pre svega – ali je fer i reći da je ova kombinacija artizma i „komercijalnijeg“ pristupa u animaciji radila naprosto odlično. Les Maîtres du temps NIJE akcioni film i zapravo rizikuje da bude dosadan svakom ko od njega očekuje mnogo korišćenja zračnih pištolja i pesničenja sa tuđinima (mada IMA i toga), a dobija lepo napisane, ekonomične dijaloge i začudnost vanzemaljskih lokacija, ali on JESTE spejs-opera po svojoj širežanrovskoj kodifikaciji i kao takav demonstrira da se alatke i nameštaj spejs-opere (dakle, pankosmička društva sa pankosičkim ekonomijama, jezikom, politikom itd.) mogu iskoristiti i za priče koje ne slede ono što smo, na ime uspeha Star Wars danas počeli da smatramo praktično jedinom vrstom narativa unutar konstrukra spejs-opere, do mere da i Villeneuve svoje adaptacije Dine režira na takav način.

Les Maîtres du temps je dragocen baš zato što ne radi ovakve stvari i što je u njemu DALEKO važniji taj za artikulaciju komplikovani ali za percepciju neporecivi OSEĆAJ koji na gledaoca ostavljaju prizori planete Perdide, mesta psihodelične, beskonačne maštovitosti, koje se pred gledateljkinim očima otvara polako, prikazujući sve više svoje dubine sa svakim Pielovim narednim korakom, ostajući nesaznatljiva i prkosno DRUGA do samog kraja. Jack Vance na stranu, u vizuelnom smislu Perdide u ovom filmu ima karakter mesta, ali pre svega jasno kodiranog jedinstvenog ekosistema kakav biste pronašli u romanu Svet se kaže šuma Ursule LeGuin ili, čak u Lemovom Solarisu.

To da se ovo posreduje samo vizuelnim sredstvima i da, strogo uzev, nije ni u vezi sa glavnom temom filma i njegovim zapletom NIJE problem dramaturgije. Naprotiv, to je podsećanje da, rekosmo, dramaturgija nije centralni kvalitet filma po definiciji i da filmovi kao što je Les Maîtres du temps mogu ostaviti u vašem sećanju strahovito jake slike – i sa njima povezane teme, ponovo, sugerisane samo vizuelno – dok njihova priča priča o nečem sasvim drugom. Kada to uporedim sa vizuelnim, da budem fin, SMEĆEM kakvo nam kao scenografiju podmeću moderni SF filmovi (videti šta sam pisao o Guardians of the Galaxy Vol. 3 i notabilno o trećem Ant Manu), značaj samog postojanja nečeg poput Les Maîtres du temps počinje da biva jasan. Ovo je film koji je sanjao da bude mejnstrim, ali koji nije kompromitovao svoju viziju unutar tog napora, uzor na koji vredi podsetiti svaki put kada čoveka uhvati malodušnost što su moderni naučnofantastični filmovi samo animacije koje se pretvaraju da su igrani film i nemaju mašte do te mere da kada dizajnere i animatore na kraju zameni AI, mi to nećemo ni primetiti. Spas će, kao i uvek, doći iz neke strane koju ne očekujemo. Pa makar i iz Mađarske. A vi ovaj film pogledajte na MUBIju i UŽIVAJTE.