Pročitao sam kolekciju Tiger Division koja sakuplja svih pet epizoda ovog Marvelovog miniserijala što je izlazio krajem 2022. i početkom prošle godine. Priznajem da mi nije bio visoko na listi prioriteta – kolekcija je izašla još u Septembru 2023 – ali, da budemo fer, nije bio ni Marvelu. No, ovo spada u jednu od njihovih smelijih „diversity“ inicijativa i to se valja pozdraviti, čak i ako sam strip ni u jednom trenutku nešto značajno ne prelazi liniju „korektnog“. Nema ničeg lošeg u, jelte, „običnom“ superherojskom stripu, koji nema ambiciju da se u njemu promeni status celog sveta ili univerzuma, da se retkonuje sve što znamo o postojećim likovima ili pobiju/ ožive favoriti publike. Tiger Division je jedna prilično standardna priča bazirana na likovima, a čiji je zaplet, fokusiran na visokotehnološki mekgafin, tu samo da bismo dobili dublja zaranjanja u njihove karaktere, prošlosti, motivacije, kajanja i procese sazrevanja.

Tiger Division je, za slučaj da Marvelove stripove pratite samo iz orbite, sa prstom na obaraču ili sa simpatijama, svejedno, dakle, ime superherojskog tima koji operiše u Južnoj Koreji, sa sve blagoslovom tamošnje vlade i prostorijama, resursima i svakojakom podrškom koju ta vlada daje. Ovo je jedna relativno staromodna postavka u kojoj su državni organi, jelte, po definiciji dobronamerni i svesni da građanima prete opasnosti sa kojima „normalne“ službe ne mogu da izađu na kraj, pa obezbeđuju finansiranje i podršku timu šarenih, kostimiranih ljudi – od kojih neki, da se razumemo, nisu, tehhnički, „ljudi“ – a koji onda stupaju u akciju kada se dese incidenti kao što je, uh, brod koji nekontrolisano skreće sa svoje normale putanje i preti da se zarije u pešačku stazu pored reke Han???

Zvuči malko nategnuto, ali upravo je ovo set pis kojim Emily Kim, scenaristkinja miniserijala bira da nam predstavi Tiger Division, njegove članove i njihove specijalne moći. Ne, dakle, nekakav pad aviona ili zemljotres, tornado, makar jači saobraćajni akcident na autoputu sa, recimo cisternom u kojoj se nalazi amonijak, NEŠTO što bi delovalo kao hitna situacija u kojoj vam muškarac što može da podigne stotinak tona tereta iz benča deluje kao najlogičniji „first responder“. Umesto svega toga, crtač Creees Lee (da, ima tri „e“ u njegovom naadimku, a pravo ime mu je Hyunsung Lee) nam prikazuje brod koji deluje kao prekookeanski kruzer, neobjašnjivo pušten da plovi po rečnom toku i još neobjašnjivije predstavljen kako nekakva pretnja koja se kreće velikom brzinom ka obali tako da samo neko sa supersnagom može da spreči tragediju. Osnovnoškolska fizika na aparatima, jelte.

Zvuči vrlo sitničavo da se žalim na nepoštovanje strogih zakona prirode u stripu gde je jedan od likova oživljeni totem, drugi sarkastični robot, treći polubg koji može da kontroliše vodotokove a tu su i jedna čarobnica kao i pop-zvezda sa ledenim moćima, ali ovakav početak sugeriše jednu lenjost u pogledu zapleta sa kojom nije problem imala ni autorka a ni njeni urednici i na neki način fatalno obeležava čitav serijal. Nije ovo, kako rekoh gore, loš strip, ali njegov zaplet jeste lenj, sagrađen od samih klišea i otvara dalje probleme vezane za samu strukturu pripovedanja koje ni gostovanje Doktora Dooma u finalu ne može sasvim da neutrališe.

Tiger Division je superherojski tim prilično novijeg datuma, kreiran u trećem broju serijala Taskmaster pre neke tri godine (i o kome smo pisali ovde), i mada su tamo služili samo kao jedan od delića sumanutg kaleidoskopa Taskmasterove aktuelne avanture, neko je sasvim korektno odlučio da je fer da se ovom timu da i sopstveni serijal pa da se vidi imaju li oni kapaciteta za samostalni život.

Iako je pomenuti Taskmaster pisao Jed MacKay, pa su Tiger Division, tehnički, kreacija ovog Kanađanina, istina je i da je ovaj tim u njegovom stipu bio povezan sa superheroinom White Fox, korejskom, uh, lisicom sa devet repova koja može da menja oblik („kumiho“) i superheroiše u formi žene sa belom kosom u crnom, pripijenom kostimu (i sa kandžama jer, jelte, nije seksi bez njih). Ono što je zanimljvo je da je White Fox (aka Ami Han) kreirana 2014. godine od strane korejskog autora, Young hoon Koa, a za potrebe stripa Avengers: Electric Rain, koji je rađen kao „infinity comic“, odnosno kao deo posebne Marvelove linije digitalnih stripova pravljenih ekskluzivno za mobilne platforme, konkretno, mobilne telefone, sa vrlo „vertikalnom“ organizacjom table, a što se savršeno uklapa sa činjenicom da je veliki broj korejskih stripova (manhwa) pravljen sa identičnom idejom orijentisanja prema ekranu mobilnog telefona i publikovan samo digitalno.

Neki Marvelovi infinity comic stripovi su samo prepakivanje stripova koji su već izašli „normalno“ za mobilne telefone, ali su drugi originalne priče, i deo su zvaničnog kanona. Tako je i White Fox iz digitalnog podneblja bez frikcije prešla i „na papir“, gostujući u raznim tuđim stripovima i pojavljujući se u krosoverima (recimo, vodila je južnokorejske oružane snage u War of the Realms) i do sada imala samo jedan sopstveni one-shot. No, kao što vidimo, njena popularnost je bila dovoljna da posluži za lansiranje propisnog serijala o Tiger Division. U kome se, da bude jasno, sama ne pojavljuje.

Da bude dodatno i nedvosmisleno jasno: meni se dopadaju ti Marvelovi napori da se kreiraju superheroji iz drugih kultura (indijske, kineske, sada i južnokorejske), čak i nevezano za „diverzitet“ i „reprezentaciju“ populacija koje se smatraju manjinama u SAD. Naprosto, zanimljivo je igrati se sa kulturnim kodovima i tropima i drugih kultura i crpsti energiju iz okruženja koje nije samo stari dobri anglofoni svet što ga Amerikanci jedino poznaju. Pogotovo je okej što su za ovaj serijal u vozačko sedište stavljeni autori korejskog porekla, mada američkog državljanstva.

Emily Kim je već za Marvel pisala Silk, koja je takođe superheroina korejskog porekla, ali i Spider-Gwen u njenoj najnovijoj inkarnaciji i mada je Kimova dosta zaposlen televizijski scenarist (Quantum Leap, Avatar, XO, Kitty…) moj utisak je da ona pisanje stripova za Marvel radi između važnijih poslova i ni za jedan njen strip ne mogu da kažem da me je nešto specijalno impresionirao. Kimova ima zanat i to se i u ovom stripu vidi po vrcavim dijalozima i instant-karakterizacijama, ali njene priče kao da su sklapane na brzinu, šablonski i često im fali malo životne energije.

Sa svoje strane Creees Lee je nedavni diplomac Škole za vizualne umetnosti u Njujorku i za sebe kaže da je odrastao crtaući Dragon Ball Z likove i Betmena. U njegovom crtežu se svakako prepoznaje snažan azijski uticaj, sa mladalačkim likovima i bez mnogo pozadina. Tuš je, pored njega radio Craig Yeung a kolore Kolumbijac Yen Nitro, dok je Ariana Maher bila zadužena za letering. Lepo je videti troje azijskih autora na stripu koji se dešava u Aziji i svi likovi (sem glavnog negativca i, dobro, sem robota) su korejskog etniciteta, ali i u grafičkom smislu imam utisak da je ovo nastajalo malo i na brzinu.

Da prvo istaknem ono što mi se u stripu dopada: Tiger Division ima šarenolik i, jelte, otkačen ansambl likova. Ovo je superherojski tim bliži crtanofilmovskim i istočnjačkim predlošcima nego pokušaj kreiranja korejskih Avengersa. Likove nije izmislila Kimova, ali ona im je ovde dala karakterizacije i malo dubine i mada sa jedne strane radi sa nekim klišeima (superherojski tim iz Južne Koreje MORA da ima jednu K-pop zvezdu u postavi), sa druge je postigla sasvim lepu dinamiku između pitoresknijih pojava kao što su The General (pomenuti oživljeni totem) i Gun-R II (pomenuti jezičavi robot) i „normalnijih“ likova kao što su Lady Bright (pomenuta čarobnica) ili Taegugki (pomenuti muškarac koji može da digne sto tona iz benča). Tim ima jednu lepu „porodičnu“ notu, likovima je stalo do drugih likova ali i vode dijaloge u kojima jedni druge podbadaju i Tiger Division ima sve potrebne elemente da bude zabavan „team book“ koji će originalnu dinamiku Leejevih i Kirbyjevih Avengersa apdejtovati za Koreju 21. veka.

No, tu onda dolazi kritika strukture samog pripovedanja. Jer, nakon otvaranja koje je definitivno orijentisano na „ansambl“, strip se u velikoj meri pretvara u priču o Taegugkiju, njegov origin story, njegovo susretanje sa prijateljem iz mladosti za kojeg misli da ga je izgubio a ovaj prema njemu gaji i tajni resantiman, njegovo gubljenje pa ponovno osvajanje svojih moći. Ostatak ansambla čak ni ne statira u pozadini nego je notabilno odsutan iz čitavog srednjeg dela priče, da bi se pojavio na sceni u finalu, u proverbijalnih minut do dvanaest, da kolegi priskoči u pomoć. Ovo nije najsrećnije rešenje jer svu timsku dinamiku koju Kimova potencira na početku, na kraju koristi samo kao začin, dok je ovo priča pre svega o Taegugkiju.

A sa druge strane, najveći deo te njegove priče dešava se u flešbeku, u vreme pre nego što je dobio moći. Štaviše, uz pomoć malo Marvelove magije uspevamo da imamo glavni lik koji je, iako u ovom trenutku u svojim kasnim dvadesetim godinama, zapravo rođen usred Korejskog rata, dakle, pre više od sedamdeset godina i njegovo odrastanje, upadanje u loše društvo i karijera maloletničkog kriminalca se odvijaju u dalekim decenijama dvadesetog veka.

Kimova ni ovde ne uradi nešto posebno sa „period piece“ pristupom i Taegugkijeve moći su rezultat kombinacije generičke spekulativne nauke i čiste magije, ali se makar priča o Taegugkijevom otrzanju kriminalu i kajanju za svinjarije koje je počinio dok je vodio bandu lepo ispriča. Ne mnogo originalno, ali kombinacija korejskog setinga i azijskog senzibiliteta svakako osvežava njegov „luk iskupljenja“. Dodatno, sasvim je lepo imati u Marvelovom mejnstrim univerzumu superheroja sa moćima nalik Supermenovim a koji u svojoj mladosti ima ovu vrstu legitimne sramote što treba da je iskupljuje celog života i Kimova je toga vrlo svesna.

No, ona nema previše prostora da ovo istražuje pa Taegugki dobija samo generički monolog u kome prepoznaje svoje grehe i zavetuje se da ih okaje koliko može. Sve je to, opet, sasvim korektan superherojski strip za decu i omladinu, ne i sjajan ali može da prođe.

Slično mogu da kažem i za grafički deo stripa. Lee ima solidan pristup dizajnu, ali mnoge kompozicije su mu natrpane, a pripovedanje u nekim scenama je nedovoljno jasno. Figure su mu u nekim momentima krute, a pošto u drugim nisu, rekao bih da su neke table rađene na brzinu, što kao da dodatno potvrđuje kvalitet tuširanja koji je negde bolji a negde vidno zbrzan.

Tiger Division, dakle, nije strip koji bih preporučio čitaocu koji traži da vidi ono NAJBOLJE od Marvela. Pored navedenih problema vezanih za pripovedanje, stoji i činjenica da iako je ovo prvi serijal o ovom timu, zaplet se u velikoj meri oslanja na utovarivanje prethodnog kontinuiteta lopatom. Što ne mora da bude problem, meni je svakako drago da Tiger Division nije napisan kao još jedan origin story za tim, ali opet, fokus u njemu je na samo jednom članu i NJEGOVOM origin storyju pa je i legitimno zapitati se zašto ovo naprosto nije bio serijal o Taegugkiju.

No, ako ste Marvel Zombie od staža i zanima vas tim koji je nov, nepotrošen i drugačiji od ostalih, Tiger Division je sasvim pristojna ponuda. Sasvim je fer da mu date šansu, pa, evo kolekcije na Amazonu.