Fantagraphics nas je zaista razmazio ove godine sa nekoliko novoizašlih tomova u svojoj seriji Disney Masters, dajući novoj publici priliku da se upozna sa radom važnih i uticajnih crtača iz istorije kompanije Walt Disney i njenih prekomorskih partera, a nas matore podsećajući na to koliko su neki stripovi uticali na formiranje naše percepcije Diznijevih stripova ali i stripa kao medijuma, pa i umetnosti uopšte. Najnovija kolekcija iz ovog serijala, izašla krajem Avgusta zove se Walt Disney’s Mickey Mouse: The River of Time: Disney Masters Vol. 25 i donekle se razlikuje od drugih kolekcija izbačenih ove godine, utoliko što je autor čiji se opus ovom prilikom slavi srazmerno mlađi od nekoliko prethodnih „mastera“. Argentinac Daniel Branca o kome smo nedavno pisali rodio se 1951. godine a legendarni Romano Scarpa čiju smo kolekciju obradili pre nekoliko meseci rođen je još 1927. U poređenju sa njima, Corrado Mastantuono je skoro pa mladić, kome su danas nepune šezdesetdve godine i kome je karijera i dalje traje. Gledajući hronologiju izdavanja na njegovom sajtu, vidimo da je najnovije od svojih nezavisnih radova objavio u Junu ove godine, a poslednji publikovani radovi u okviru Diznijevog univerzuma datiraju iz 2022. godine.

Mastantuono je prilično dobro poznat ovdašnjoj publici mada ne najpre na ime njegovih radova sa Diznijevim likovima. Ovaj prolifični crtač je jedan od retkih italijanskih (ili, uopšte, gobalnih) ilustratora koji jednako lako, rado i često rade i u okviru humorističkog stripa, sa karikiranim likovima i komprimovanom naracijom, ali i u okviru stripa sa realističkim likovima i „odraslijim“ pripovednim pristupom. Balkansko tržište je veoma solidno usluženo ovim drugim, pa je publika u našim državama imala prilike da čita mnogo Mastantuonovih stripova rađenih za Bonelli ali i druge evropske izdavače, prevedene i publikovane od strane naših firmi kao što su Veseli Četvertak, Libellus, Golconda, Čarobna knjiga, pa i Lokomotiva. Mastantuono je retko raznovrstan i veoma plodan umetnik i gotovo je neizbežno da ste neki od njegovih stripova držali u rukama ako ste makar povremeni čitalac Bonellijevih stripova o Texu Willeru i Niku Raideru, ako ste čitali Dylana Doga i Deadwood Dicka, ili možda Klon (koji je Mastantuonov kompletan autorski rad za Bonelli), ali i ako ste se hvatali Magičnog vetra. 2002. godine je nacrtao jednu epizodu Diabolika (koja je deo kolekcije Diabolik Drugim Očima, odnosno Diabolik Fuori dagli schemi, izašle u Italiji 2017. godine a kod nas ove, u izdanju Lokomotive i o kojoj ćemo, nadam se uskoro pisati), za Francusko tržište, odnosno Humanoids, je radio Elias Le Maudit (tj. Elias the Cursed) sa Sylviane Corgiat i nešto skorije Des dieux et des hommes za Dargaud. Mastantuono je naprosto autor koji ne voli da se drži jednog stripa, jednog univerzuma, jednog stila ili izraza i ova kolekcija ga citira kako kaže da uživa u menjanju stilova, jer to podstiče njegov entuzijazam.

Mastantuono je svakako neko kome nikada nije manjkalo entuzijazma. Kao i veliki broj notabilnih autora što su radili sa Diznijevim propertijima (od Flodya Gottfredsona i Carla Barksa, do Romana Scarpe) i on je prve profesionalne korake napravio u domenu animacije. Štaviše, Mastantuono se i originalno školovao za animatora na državnom Institutu za film i televiziju Roberto Rossellini i tamo mu je jedan od predavača bio legendarni italijanski ilustrator Niso Ramponi, poznat i pod pseudonimom Kremos i po svojim radovima na posterima za Diznijeve filmove, saradnjama sa Fellinijem, ali i po magazinskim stripovima koje je radio decenijama. Ramponi je i bio taj koji je Mastantuonou dao profesionalnu preporuku pa je ovaj već sa sedamnaest ghodina počeo da radi kao animator, ilustrator i scenograf za reklamnu agenciju Ital-Studio. No, nemirna duha i nezdravo preterane radne etike (veli da je bio u stanju da crta i po osamnaest sati dnevno), mladić je već polovinom osamdesetih krenuo da radi i svoje nezavisne animirane filmove, a čime je zapao za oko još jednom legendarnom italijanskom crtaču. Ovog puta radilo se o čoveku koji je već bio smatran nacionalnim blagom na ime svog rada na Diznijevim propertijima: Giovan Battista Carpi (o kome smo pisali prošle godine) je sa svojim „velikim parodijama“ Diznijevim junacima dao čitave nove živote i univerzume da u njima postoje, radeći veličanstvene transformacije klasičnih književnih dela u drugi medijum i žanr, a biram da verujem da je upravo Carpijeva literarnost snažno uticala na Mastantuonov pristup Diznijevim junacima, barem u slučajevima koje vidimo u ovoj kolekciji.

Mastantuono je od 1990. godine krenuo da radi za magazin Topolino, stožernu publikaciju za stripove rađene po Walt Disney licencama u Italiji i isprva je njegov crtež bio pod velikim uticajem drugog legendarnog italijanskog crtača po imenu Giorgio Cavazzano (o kome smo takođe pisali ovde). Cavazzanov „elastični“, dinamični stil je veoma prepoznatljiv i u kasnijim Mastantuonovim radovima, ali je mlađi crtač, naravno, pogurao ovu filozofiju nekoliko koraka dalje i radovi u ovoj knjizi su vrlo prepoznatljivo „njegovi“ sa dinamikom i energijom koje prosto pršte sa stranica.

Od 1997. godine Mastantuono počinje i da piše stripove pa je jedna od njegovih kreacija, Boomer Buff (u italijanskom originalu Bum Bum Ghigno), sirovi, primitivni predstavnik niže srednje klase, u odnosu na koga je i Paja Patak sofisticirani buržuj, postao vrlo popularan među Diznijevom publikom u Italiji. Nakon nekih veoma cenjenih stripova koje je uradio sa Diznijevim likovima tokom devedesetih, Mastantuono je lansirao svoju Bonelli karijeru radeći Texa, Nicka Raidera, Magični vetar i do danas nekako uspeva da sve ove različite loptice spretno drži u vazduhu. Rekosmo već da domaći čitaoci Bonellijevih stripova gotovo da nisu mogli da promaše barem neki od njegovih radova sa propertijima ove firme, a Kolekcija Walt Disney’s Mickey Mouse: The River of Time: Disney Masters Vol. 25 će nas upoznati sa drugom stranom velikog crtača kroz neke ključne stripove izašle u poslednjih dvadesetšest godina.

Kolekciju otvara naslovna priča, The River of Time, originalno publikovana 1998. godine, sa scenarijom koji su pisali Francesco Artibani i Tito Faraci – obojica više nego dobro poznati domaćoj publici – a koja je jedan od retkih primera među Diznijevim stripovima da se u narativu prepoznaje protok vremena i kontinuitet radnje što idu izvan granica trenutnog zapleta. Naime, uglavnom je poznato da se Diznijevi stripovi, naročito u posleratnom periodu dešavaju u „večitom sada“ i da se osim nekih najopštijih stvari vezanih za postojanje i funkcionisanje sveta, u pričama praktično nikada ne pominju detalji zapleta i ishoda radnje prethodnih stripova. To da Miki, primera radi, kontinuirano sarađuje sa policijskim komesarom O’Harom ili da se zna da je i ranije imao susrete sa špijunom po imenu Fantomska Mrlja su elementi podrazumevanog status kvoa i nove priče praktično nikada ne citiraju detalje prethodnih saradnji ili prethodnih susreta, odlučujući se umesto toga ili za neodređene reference ili za sasvim izmišljene prethodne događaje. Ovo je verovatno najzdraviji pristup za strip univerzum koji su u nekoliko država tokom mnogo decenija radile nebrojene legije scenarista a čime su skoro u potpunosti izbegnuti haos i bezumlje vezani za kontinuitet koje vidimo kod, recimo, superherojskih stripova.

No, sa The River of Time, autori se eksplicitno vraćaju jednoj staroj priči, štaviše, NAJSTARIJOJ priči, ur-priči iz koje je nastalo sve drugo, animiranom filmu Parobrod Vili iz 1928. godine, onom u kojoj su Miki Maus i Hromi Daba po prvi put bili predstavljeni publici a njihov antagonizam uspostavljen kao temeljna istina u nečemu što će izrasti u sada već gotovo stoletni univerzum.

The River of Time je primer kako autori koji su dobar deo svoje karijere radili za Bonelli prenose delić filozofije stripova za nešto odrasliju publiku u strip o Mikiju Mausu i Hromom Dabi i nude nam priču koja je po tonu zrelija. Ovo je i reflektivniji i nostalgičniji strip – jer mu je dopušteno da se osvrne unatrag i priseti se neverovatnog putovanja koje su ovi likovi imali preko svih tih decenija – a Miki i Daba su i emotivnija i kontemplativnija bića, sklona i sumnji u sebe (Miki) ali i skoro eksplicitnom priznanju da ih samoća guši i da čeznu za ljudskom toplinom (Daba). No,  The River of Time je i vrlo spretno sklopljen kriminalistički triler spojen sa komedijom u kome se dešavanja iz legendarnog crtanog filma stavljaju u novi kontekst koji omogućava Dabi i Mikiju da provedu neko vreme u močvarama i na rekama juga Sjedinjenih američkih država, pokušavajući da stave tačku na narativ započet toliko godina ranije.

The River of Time odiše i zrelijim tonom sa umešno korišćenom „filmskom“ naracijom tokom dekomprimovanih scena bez teksta, ali i sa likovima koji ospoljavaju svoj unutrašnji život i imaju misli za koje je jasno da nisu deo nevine detinje svakodnevnice. No, ovo je istovremeno i komedija sa perfektnim tajmingom i besprekornom „glumom“ likova, ali i izvanrednim slepstikom, pa i kvalitetnim akcionim scenama, da bi se završila nekom vrstom nemog pomirenja između dvojice rivala čiji je sukob trajao – u trenutku izlaska ovog stripa – punih sedam decenija.

Posle ovako veličanstvenog početka kolekcije, teško je smisliti čime ga uopšte ispratiti, ali Boomer Buff’s Big Boost iz 1997. godine, prva priča u kojoj se pomenuti patak pojavio je veoma dobar izbor već na ime toga da se vidi kako Mastantuono uzima Cavazzanov stilski predložak a onda sa njim odlazi u stratosferu, a onda i na ime same priče koja je iznenađujuće kompleksna.

Naime, Paja Patak je u ovom stripu post-barksovski, post-cavazzanovski pripadnik srednje klase u onom najboljem smislu, čovek solidnog obrazovanja, socijalnog statusa, prefinjenih interesovanja. Rani deo priče tiče se odlaska na koncert Patkovgradskog simfonijskog orkestra a u daljem toku radnje vidimo da je Paja učlanjen u tenis-klub i da je, dakle, decidno buržoaski kodifikovan. Kontrast artikulisanom, civilizovanom, socijalno uklopljenom Paji čini Boomer Buff, komšija za koga se u prvoj sceni vidi da je simbol onog što malograđani najviše mrze: pripadnik niže srednje klase, verovatno prva generacija rođena u gradu i samo srećnim spletom okolnosti apgrejdovana iz čistog proleterskog života na dnu društvene lestvice u nešto što podseća na „građanina“.

Mastantuono Boomera i crta kao nezgrapnu, debelu, krezavu kreaturu debelih, čupavih obrva i stalno besnog izraza lica, u prvim kadrovima obučenu u radnički plavi kombinezon i kariranu košulju, dok nespretno farba svoju ogradu i ovde se klasni prezir koji stiže iz Pajinog smera da lako naslutiti. Naravno, šok dolazi kada se ispostavi da je i Boomer član istog teniskog kluba kao i Paja, ali još više kada, nakon što ga Paja lako porazi u meču, ovaj nekoliko nedelja kasnije postane najbolji teniser u ekipi, a onda počne da dominira i u šahu, hokeju, sviranju hevi metal muzike, zamenjujući uspešne i cenjene profesionalce u ovim oblastima i demonstrirajući neočekivane intelektualne kapacitete i veštine.

Naravno, Boomer Buff’s Big Boost je komedija o strahu malograđana od nadirućih nižih klasa i mogućnosti da se one nekako dočepaju obrazovanja i počnu da traže svoje mesto među „nama“, a Mastantuono vrlo uspešno kombinuje „naučnofantastični“ motiv u centru priče (ne sasvim različit od onog što smo imali u klasičnoj priči i romanu Cveće za Aldžernona) sa komičnim scenarijima i urnebesnim crtežom, uspešno narativ pred kraj vodeći kroz još jedan preokret kako bi komični element dopunio humanim, emotivnim pančlajnom. Vrlo, dakle, uspeo debi za Boomera Buffa.

The Explorers of Tomorrow iz 2013. godine je još jedna priča o Mikiju Mausu koja povezuje prošlost i sadašnjost, ovog puta na „bukvalniji“ način. Francesco Artibani je ovde napisao intrigantan vremeplovni triler u kome tehnologija putovanja kroz vreme nije zanimljiva na ime svoje naučne osnove već pre svega na ime potencijala za disrupciju društvenog status kvoa. Artibani spretno vodi čitaoca, zajedno sa Mikijem, kroz misteriju koja će ga na kraju transportovati u 1932. godinu, odabranu nimalo slučajno, jer je u pitanju bio strip napravljen da se proslavi osamdeset godina izlaženja magazina Topolino, a vremeplovni paradoksi su ovde maestralno prepoznati a onda iskoriščeni u tkivu samog zapleta. The Explorers of Tomorrrow je raskošna akciona avantura starog kova u kojoj je Miki Maus istovremeno i mudri, iskusni detektiv, ali i akcioni heroj koji uleće u tuču bez razmišljanja kada je to neophodno i koji će svojim požrtvovanjem i uskakanjem da odbrani i spase nedužne i nezaštićene ostaviti veliki pečat na mnogim životima. Ovo je još jedan od stripova sa naglašenije filmskom naracijom (videti kako se u prvom od dva epiloga bez mnogo fanfara otkriva identitet glavnog negativca koga će upućeni odmah prepoznati) ali i sa humanom, emotivnom dimenzijom u završnici, te i neka vrsta literarnog spomenika Mikiju Mausu kao prototipu heroja koji, uprkos malom stasu i, jelte, tome da je u pitanju na kraju krajeva MIŠ, nikada nije pokoleban i nikada nije pobeđen.

Mouse in the Mirror iz 2001. godine je još jedan Mastantuonov kompletni rad, kriminalistički triler umotan u korice komedije zabune u kojoj Miki, pomalo narcisoidno navikao na slavu što je uživa u svom gradu na ime uspešnog konsultantskog „detektivisanja“ za lokalnu policiju, odjednom mora da se suoči sa nekim ko je u svemu što je Miki do sada radio – bolji, brži, okretniji i uspešniji od njega. Mouse in the Mirror se u vizuelnom smislu spretno igra sa kreiranjem neke vrste „anti-Mikija“, nudeći nam lik po imenu Ricky Rodent koji je suštinski samo Miki Maus kada bi ovaj bio „ružan“. No, Rickyjevo uspešno rešavanje kriminalističkih slučajeva pre nego što Miki to uspe da učini, ali i njegova street-tough persona pridobijaju na njegovu stranu ne samo javnost već i najveći deo Mikijeve neposredne okoline, uključujući policijske zvaničnike, najboljeg prijatelja Šilju i ljubavnicu Mini. Mastantuono ovde ponovo sebi kreira priliku da crta Mikija koji je iritiran, besan, osujećen, čiji je unutrašnji život ispunjen negativnim emocijama, ali protagonist dobija priliku da u veoma uzbudjivoj akcionoj završnici trijumfuje i moralno i intelektualno, a bogami i fizički, dovodeći strip do zadovoljavajućeg finala.

Once Upon A Pastry iz 1998. godine je još jedna kompletno Mastantuonova priča, ponovo sa Pajom Patkom i Boomerom Buffom u glavnim ulogama, ali ovog puta su simpatije autora vidno pomerene prema Boomeru od samog početka. Uspostavljen u prethodnom stripu kao čovek suštinski dobrog srca, sa željom da bude uspešan i socijalno uklopljen, Boomer će na početku ovog stripa ponovo vrlo filmskom montažom scena biti prikazan kao osoba uhvaćena u žrvnju modernog života. Neumoljivi tempo svakodnevnice, urbana gužva i buka,  nestrpljivost njegovih mušterija, ali i saobraćajne policije, pa i običnog sveta na ulici svi zajedno utiču na Boomerovo mentalno zdravlje, kreirajući mu snažan stres koji, kada se ovaj na kraju teškog dana susretne sa nametljivim prodavcem usisivača što odbija da se skloni sa njegovih vrata, mora da dovede do pucanja.

Paja Patak je taj koji onda Boomeru savetuje da se pronađe u nekom hobiju što će mu pomoći da se reši stresa pa Boomer zajedno sa Pajom kreće na časove kuvanja, ali zapravo pre svega pekarstva, gde ih tajnama spremanja raznih jela i poslastica od testa podučava cenjeni, nagrađivani kuvar. Mastantuono se u ovoj priči jasno oslanja na prethodnu, sa podrazumevanim znanjem da je Boomer čovek sklon traženju prečica u svom kretanju kroz društvene klase pa je onda i spretna, komična ali i dovoljno dramska varijacija na salijerijevsku ljubomoru ovde put do efektnog a ponovo humanog finala. Boomer uprkos svojoj ne naročito prijemčivoj spoljašnjosti u ovom stripu zauzima „tradicionalnu“ poziciju Paje Patka, antiheroja iz nižih društvenih slojeva, čoveka prepunog mana i slabih strana, ali koji istovremeno trpi i stvarne predrasude i diskriminaciju. Sve to uvezano sa urnebesno slatkim grafičkim prikazom jela koje likovi spremaju u sumi daje odličnu, komičnu ali i poučnu priču o klasnoj promociji, društvenoj inkluziji i ljudskim naravima.

Corrado Mastantuono je, dakle, iako tek (!!!) ušao u sedmu deceniju života i radi mnogo drugih stvari pored ovih stripova, više nego zaslužio da bude prepoznat kao „Disney Master“. Stripovi u ovoj kolekciji su izvanredno nacrtani, prepuni komilčne energije, ubedljive akcije, snažnih emocija likova, ali ih najpre izdvaja ta jasna ambicija za polemiku sa tradicijom i refleksije na pa i dekonstrukcije njenih tropa. Kada se to radi unutar Diznijevog sržnog univerzuma, koji je jedno od najkonzervativnijih fiktivnih okruženja na planeti, rezultati su, vidimo, veličanstveni. Ako imalo volite Mikija, Paju i Diznijeve stripove, ova kolekcija je za vas obavezna. Fantagraphics je ima ovde a Amazon na ovom mestu.