Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person, odnosno u kvebečkom originalu Vampire humaniste cherche suicidaire consentant svojim naslovom sugeriše šalu, komiku, možda i sprdnju sa današnjim klincima, njihovim hipersenzitivnim svetonazorom i visoko postavljenim etičkim standardima kojima se mi, stare, ogorčene osobe šibane vetrovima iskušenja i pune ožiljaka razočaranja smejemo i čekamo da se klinci facom zakucaju u šoferšajbnu stvarnog života pre nego što počnu da razmišljaju „zrelo“ i „realistično“. Ali Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je na sasvim suprotnoj strani. Ovo je mrtvoozbiljna eksploracija upravo one etičke dileme koja je karakrteristična za generaciju Z i još mlađe klince rođene u ovom stoleću: da li je etička potrošnja MOGUĆA i koliki napor jedinka treba (ili, realistično, MOŽE) da uloži da je ostvari, da bude sigurna kako njena potrošnje resursa ove planete ne ide na štetu drugih jedinki koje jednako kao ona imaju prava na život, sreću, i te iste resurse.

I dobro, sad, kad kažemo „mrtvoozbiljna“, uzimamo u obzir i da je u pitanju komedija, prava, nepatvorena, sa primereno apsurdističkom premisom u svom središtu ali sa onda uspelom dramskom razradom te premise, predvidivim ali uverljivim karakternim lukovima, dosta čiste, ubedljive emocije, zabavnim preokretima i na kraju dostojanstvenom, zrelom završnicom koja uspeva da tu apsurdnu premisu filma i razvoj svojih likova na kraju uveže u nešto što u podjednakoj meri deluje kao pančlajn devedeset minuta dugačkog vica ali i humana, zrela meditacija o umiranju pod SVOJIM uslovima, u okruženju koje vas podržava, razume, pomaže vam da odete sa ovog sveta dostojanstveni i ako ne RADOSNI a ono mirni.

Dodatno, Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je jedan vrlo sladak film sa glumcima koji su za svoje uloge odabrani PREFEKTNO ali i sa vizuelnom zrelošću koja ide značajno preko granice puke kompetencije i nudi iznenađujuće sigurnu likovnost u kompozicijama kadrova i korišćenju kolorita zajedno sa razigranom ikonografijom koja se nalazi između omaža i dobronamerne parodije (a na kraju bude i SVOJA). Muzika je takođe iskorišćena efektno, pogotovo dijegetička i Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je primer debitantskog dugometažnog filma koji stiže pred gledaoca potpuno formiran, sasvim siguran u to ŠTA ima da kaže, odnosno šta ima da doda tekućoj diskusiji – filmskoj i društvenoj – siguran u tehničkom smislu i, ako se odlučuje za komični ton kako bi izrekao svoje poente, to nije jer ne veruje u te poente već najpre jer neke stvari zaista najbolje vidimo kada ih redukujemo do apsurda. A komediju, da ona bude smešna, i nije BAŠ TAKO LAKO napraviti. Evo, pitajte Zorana Čalića. A, da, ne možete, umro je. I sada u njegovo ime govore samo njegovi filmovi. Aj rest maj kejs, jor onr.

Neukusno smo se našalili – a krivim vas koliko i sebe – sa legatom pokojnika, ali Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person i jeste film koji igra na samoj ivici neukusa usuđujući se da zapita baš to od svih najnezgodnijih pitanja: ne samo šta jednom kad odemo u postelju od ilovače znači čitav naš život već šta znači naša SMRT. Je li neko imao koristi od nas za života ali i je li neko imao koristi od naše smrti i jesmo li mi, pokojni, otišli u tu smrt svesni da čin našeg nestanka (dakle ČIN, delo u kome smo imali volju i suverenost, a ne puki događaj) nekom drugom daje ono što mu je potrebno da živi a što smo mu mi rado predali, na kraju krajeva svesni da smo svi samo deo jednog ekosistema u kome se materija neprestano reciklira i da ćemo ovako ili onako za nekoga ili nešto biti hrana. Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person zapravo svoju poentu nalazi baš u toj distinkciji: biti hrana za NEŠTO ili biti hrana za NEKOGA, šta je od ta dva bolje?

Kvebečka autorka Ariane Louis-Seize koja je napisala ovaj scenario (zajedno sa koleginicom Christine Doyon a koju je najviše ljudi pre ovog filma znalo po internet-serijalu Michaëlle en sacrament u kojoj se mlada žena stara o baki oboleloj od Alchajmera), i film režirala, već je imala zapaženih radova u domenu kratkog filma. Njen kratki film La Peau sauvage (tj. Wild Skin) iz 2016. godine je bio o ženi koja nalazi pitona u svom stanu i onda sa njim ima, hm, neočekivano erotsko iskustvo. La Peau sauvage je bio nominovan za nekoliko nagrada i utabao put za naredne kratke filmove autorke, Les petites vagues iz 2018. o tinejdžerki koja doživljava seksualno, jelte, buđenje sa neočekivanim partnerom, i Les profondeurs iz 2019. o mladoj ženi koja žali smrt svoje majke koristeći njenu ronilačku opremu da se izoluje u jednom tuđinskom svetu ispod površine mora. Nekakva tematska nit se dalje može primetiti i u Comme une comète iz 2020. godine u kome tinejdžerka ide na put sa majkom i majčinim dečkom (da gledaju zvezde padalice) i počije da shvata da se zaljubljuje u majčinog momka (sa sve seksualnom žudnjom koja nadire). Ovaj je kratki film dobio nekoliko nagrada i definitivno utro put za dugometražni debi, dakle za Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person, a koji je prošle godine imao premijeru na Venecijanskom međunarodnom filmskom festivalu i tamo autorki osvojio nagradu za najbolju režiju u okviru nezavisnog programa Dani autora. Odličan početak i veoma zaslužena nagrada jer je Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person, rekosmo, jedna vrlo sigurno izvedena produkcija koja sa malo para i dosta pameti postiže iznenađujuće mnogo.

Na primer to da je uvodna scena koja nam uverljivo prodaje premisu izvedena sa perfektnom kombinacijom ubedljive a ne prenaglašene komike i sugerisanog, ali ne neukusnog horora. U pitanju je rođendanski parti za devojčicu po imeu Sasha čiji su roditelji, tetka i sestra od tetke svi vampiri i pored silnih poklona koje je dete dobilo, dovode joj i klovna da svojim humorističko-ekvilibrističkim programom učini žurku nezaboravnom. To da na rođendanu nema druge dece je odmah primetno a postaje jasno i zašto kada familija Sashi kaže da će sada svi zajedno da posrču krv iz klovna i da će to biti njeno inicijantsko pijenje krvi iz žive ljudske jedinke.

No, Sasha je MALA i klovn je nekako jadan i simpatičan i nju ova ideja ali i prizor sirotog čoveka koji ne zna šta ga je snašlo i umire žalosno i nedostojanstveno na kraju traumiraju do te mere da joj se očnjaci uopšte ne pojave a pomisao da ubije ljudsko biće joj postaje permanentno neprihvatljiva. Dosta godina kasnije, Sasha je tinejdžerka, barem likom, sa odsečenim šiškama i crno farbanom kosom, obučena kao da je krenula na gotik najt u KST, ćutljiva, stalno namrštena i sa krvlju koju pije isključivo iz kesa koje joj u frižideru ostavljaju roditelji, a koji se malo i stide što dete još nisu naučili da lovi samo.

Komična dimenzija ove postavke je prepoznatljiva ma koliko godina da imate, sa decom koja odbacuju vrednosti svojih roditelja i zariču se na etičke vrednosti što ovima deluju apsurdno i nedostižno. Sasha bi u ovoj fazi filma mogla da bude i samo tinejdžerka koja maže nokte crnim lakom, svira električni klavir ispred lokalnog supermarketa da ne bi morala da gleda roditelje i meditira kako matorci ne razumeju njen veganski životni stil, ali kada roditelji izvedu intervenciju i saopšte joj da više ne može da živi s njima i da će morati da se preseli kod sestre od tetke, jedne nešto starije, samostalne devojke koja već dugo lovi sama (i živi u prerađenom magacinskom prostoru sa sve kukama koje vise sa tavanice), Sashi se u životu mnogo toga menja.

Pokušaji da se Sashi pokaže kako je prirodno da vampiri pronađu žrtve u populaciji ljudi i konvertuju ih u hranu su urađeni u udobno razrađenom komičnom ključu sa napaljenim dvadesetogodišnjacima koji ne mogu da odole prizoru dve „alternativne“ devojke što se muvaju po vankuverskim klubovcima i barovima te incidentima fizičke, ne-baš-slepstik ali dinamične fizičke komedije, ali i spretno izvedenim parodijama na horor trope koji se rade ukusno, sa „strašnim“ prizorima što se događaju izvan vidnog olja kamere i informacijom koja do gledaoca stiže samo putem zvuka. Gledajući rođaku kako rutinski ubija (mada pokazuje barem minimum empatije a to je bitno za finale filma), Sasha naposletku shvata da je jedini način da ostvari nezavisnost u životu to da počne sama da nalazi svoju hranu i onda prizor momka na ulici koji ima neuspeo pokušaj samoubistva u njoj nešto probudi.

Ima nečeg odvažnog u tome da jednu od scena filma smestite u okruženje grupe za podršku depresivnim osobama sa suicidalnom ideacijom, da zadržite komički ton filma, a da te osobe predstavite kao i dalje puna ljudska bića sa slobodnom voljom, sposobna da odlučuju u svoje ime i da izgovaraju stvari koje su na granici ljudskog poimanja (barem u poređenju sa našim svakodnevnim iskustvima), a da ni u jednom trenutku ne skliznete u parodiju ili eksploatacijski misery porn. Na ovoj grupi Sasha upoznaje Paula, starijeg tinejdžera, a koga je već videla kako razmišlja o tome da li da se ubije i njih dvoje odmah jedno u drugom prepoznaju kompatibilnost na praktično animalnom nivou. Oboje su otpadnici iz svojih zajednica, neshvaćeni, nevoljeni, neugodno uglavljeni u svoja „prirodna“ okruženja, oboje nemaju sa kim da zaista komuniciraju, oboje očajnički traže izlazak iz zamke koja deluje kao da će se protezati na ceo njihov život. Glavna razlika je da Sasha želi da živi ali ne zna kako a Paul želi da umre ali ne zna ZAŠTO. Kada Paul, usred razgovora grupe kaže da ne uživa u životu i rado bi ga dao u neku dobru svrhu, gledajući u Sashu, ovo je prvi put da na livcu ovog mladića – koga inače ismevaju i maltretiraju vršnjaci u školi i na poslu u kuglani – vidimo odlučnost, snagu, dostojanstvo.

Izbor odgovarajućih glumaca za uloge je veština za sebe i u ovom smislu Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je održao masterklas. Sara Montpetit i Félix-Antoine Bénard su SAVRŠENI kao dvoje mladih osoba sa deficitom socijalnih veština, ona maskirana iza ledene gotske maske Morticie Adams i umotana u crnu odeću, on permanentno prepadnutog izraza lica, velikih, toplih očiju, stalne, snažne želje da bude nevidljiv, neprimećen, ostavljen na miru da umre. Hemija između likova je izgrađena perfektno, spretno unovčavajući razlike i sličnosti između njih. Kada u jednoj sceni, neprekinutom dugačkom statičnom kadru Sasha i Paul slušaju – sa Sashinog old school gramofona – pesmu Emotions u izvođenju Brende Lee, ovo je majstorski režiran i odglumljen dramsko-komični igrokaz u kome likovi – i ne gledajući jedno u drugo – na trenutak uklanjaju svoje maske, pronalaze „prave“ ljudske emocije i razotkrivaju se kao baš ono što jesu – tinejdžeri. Mada naravno Sasha u tom trenutku ima 68 godina. Ali, poenta je, ako se u njih u toj sceni ne zaljubite, jer su tako divni i blentavi i nevini, verovatno ne treba da gledate film do kraja, a verovatno ni većinu drugih filmova o kojima ovde pišemo.

Sasha i Paul su simbiotski uklopljeni na najbolji moguć način: ona mora da ubija da bi živela, on želi da umre i biće srećan ako njegova smrt nekom drugom bude donela nešto značajno u životu, ali Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person nije samo Låt den rätte komma na Francuskom, nije samo Twilight sa izoštrenim komičkim čulom niti samo What We Do in the Shadows sa prelepim kanadskim tinejdžerima. On je neka vrsta idealnog preseka sve ove tri teze o modernim vampirima, prikazujući noć u kojoj Sasha i Paul pokušavaju da Paulovom životu u njegovim poslednjim satima daju barem MALO smisla, ali i romantična, nežna komedija o prvom STVARNOM zaljubljivanju, alegorija o gubljenju nevinosti (sva ta krv nije tu samo hrane radi, znate) pa na kraju i pouka o sazrevanju koje NE podrazumeva potpuno prihvatanje etičkog sistema svojih roditelja već pokazivanje, i tim roditeljima, da je etički ili barem etičkiji put ponekada zaista MOGUĆ.

Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je po prirodi stvari sniman gotovo isključivo noću ali je vizuelno izuzetno čitak. Pažljiva kompozicija kadrova i korišćenje dijegetičkih svetala kao tačaka na slici koje vode oči gledaoca i uokviruju scene daju svemu jedan odmeren, dostojanstven likovni ton koji radnju što bi inače zaista bila kodirana „džimdžarmušovski“ podiže na nivo ugodnog artizma dajući mu samo malo fulčijevskih (pa i bergmanovskih) začina. Pošto je ovo i komedija, komički elementi radnje – pogotovo ti sa fizičkom komedijom, gde gladne žene zaskaču blentave stonere da im piju krv a ima i scena kada jedan od likova popije ašov posred face – pa onda i ono malo „pravog“ horora što ga film sadrži su urađeni sa jednakom sigurnošću, bez shaky cam brljanja tako popularnog u današnjem filmskom jeziku (čak i kod visokobudžetnijih produkcija), sa pažljivo postavljenim kadrovima i spretnim korišćenjem rezova. Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person je „mali“ film ali njegov izraz je veoma siguran, sa veoma funkcionalnim spajanjem izvrsnih mladih glumaca, pažljivo uobličene slike i kolorita, dijegetičke (i originalne) muzike.

Konačno, njegova poruka, koliko god utopijska bila, jeste ubedljiva jer pokazuje ono što klinci intuitivno znaju a nas matore neko stalno mora da šutira u dupe i podseća: svet u kome živimo je NJIHOV a ne naš i oni će ga izgraditi po svom a ne po našem liku. Na nama nije samo da im se sklonimo sa puta ili pomognemo već i da u onome što oni jesu i pokušavaju da budu prepoznamo i sebe kada smo bili mlađi i budemo srećni ako naše smrti, pored naših života, njima budu donele nešto po čemu će nas pamtiti sa ljubavlju. Eto. Film je trenutno u rotaciji na MUBIju pa ako imate, pogledajte, ovo je prijatnih i krvavih devedeset minuta male, lepe filmske umetnosti.