Pošto u mom životu ništa nije stvarno dok o njemu ne javi Drugi dnevnik Javnog servisa Republike Srbije tako sam i za likovnu izložbu Sećanje – Zapisi iz prirode prošle godine preminulog Ratka Lalića saznao, evo mesec i po dana nakon što je ona otvorena, a na osnovu kratke vesti u pomenutoj informativnoj emisiji. Da stvari budu GORE, jer uvek su gore, galerija Sanjaj se nalazi na doslovno dva minuta hoda od mog radnog mesta pa je još jednom potvrđeno da ja nisam u stanju da sa svetom stupim u smislenu interakciju ako taj svet meni ne dođe nezvan u goste putem nekog ekrana. To da je ovom prilikom u pitanju ekran moderne TV Bastilje je samo dodatna uvreda na moralnu povredu kojom sam sam sebe počastio činjenicom da sam neke od najintenzivnijih slika koje možete videti u Beogradu ove jeseni, i koje su mi stajale pod nosom poslednjih mesec i po dana mogao da propustim da slučajno nisam video najavu kako će se u Utorak petog Novembra organizovati stručno vođenje kroz izložbu. Pošto meni ni struka ne može da pomogne čak i tako su morali da me na pauzi za ručak na poslu odvuku do galerije jer sam STAR i sve ZABORAVLJAM.

Ratko Lalić je jedan od onih savremenih slikara koje je izgleda teško stilski i svetonazorski odrediti. I sama kustoskinja u galeriji je na pitanja moje koleginice (inače žene sa diplomom primenjene umetnosti između ostalog) o njegovom stilu umela da kaže samo da tu ima realizma ali i prelazaka u ekspresionizam. Pominjala je emocije i privremene povratke figuraciji u nekim od kasnijih perioda ali i ukazala da su slike izložene ovom prilikom iako sve redom prikazuju prirodu u dobroj meri često na ivici apstraktnog. A gde je zaista zanimljivo misliti o recepciji ovih dela koja u prvom redu privlače oko posmatrača svojom izrazitom taktilnošću. Iako možda pre i posle svega CRTAČ, Lalić je u ovoj svojoj najpoznijoj fazi radio najviše akrilik na platnu, nanoseći mnogo slojeva boje, od kojih su neki više ili manje transparentni, zatim crtajući preko njih, dajući gotovoj slici ne samo osećaj OPIPLJIVOSTI već i bogatstva. Kustoskinja kaže da je za sliku Strnjik, urađenu 2014. godine više ljudi sa ulice ušlo kako bi pitali smeju li da je dodirnu, ubeđeni da se radi o stvarnom materijalu koji je zalepljen za platno.

Naravno, slikarstvo-kao-optička-varka nije nekakav endgame kome iko od nas treba da teži niti da zbunjivanje prostodušne mase nekako proglasi vrhuncem umetničkog rada, ali Lalićeve slike imaju u sebi ono što možda najviše cenim kod slikarstva – a ovo pišem kao intenzivni laik i prostodušna masa – a to je slojevitost koja ne vara samo oko već i zavodi duh, uvlači čoveka u prizor koji je možda i nemoguće verbalno sasvim rastaviti na komade i opisati ga, i dajući mu doživljaj koji je intenzivan ali ne i zaista prepričljiv. „Živeti u nekoj slici“ za mene jeste endgame slikarstva i vrhunac umetničkog rada, makar sa strane mene kao recipijenta, a ove Lalićeve slike na kojima nema ni ljudi ni životinja, ni čovekovom rukom napravljenih objekata, dakle, u pitanju je „priroda“ u svom najapstraktnijem obliku, su mesta u koja ulazite i, čak i kada napustite galeriju, ostajete da u njima živite.

Lalić je rođen u Dolipolju kod Visokog, za vreme rata, 1944. godine, bio redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu do narednog rata a onda nakon prelaska u Beograd (i dvogodišnjeg perioda predavanja na Akademiji likovnih umetnosti u Cetinju početkom devedesetih) predavao na Akademiji likovnih umetnosti u Banja Luci i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Izlagao je mnogo – pedeset samostalnih i oko pet stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu – i dobio silne nagrade, ima to sve na Vikipediji ali vredi da istaknemo da je još 1973. godine dobio Oktobarsku nagradu za „studentske, umetničke i naučne radove“, dakle, dok još nije imao ni punih trideset godina. Pre svega izvanredan crtač, on je u Sarajevu i predavao crtanje i slikanje, ali slike na ovoj izložbi – sve osim jedne iz ovog stoleća – govore o u potpunosti razvijenom slikaru kome i crtež i rad sa bojom dolaze jednako prirodno, kome su i realistički prikaz i apstraktna tekstura podjednako bliski i integrisani su u jedan očigledan, jasno shvatljiv svetonazor, čak i ako, kako rekosmo taj svetonazor nije lako stilski odrediti.

Ono što se na Lalićevim slikama na ovoj izložbi – a koje uglavnom nisu do sada izlagane i deo su kolekcije u vlasništvu Lalićeve porodice – jako primećuje je ta opsesija prirodom koja je nabujala, narasla, snažno navire sa platna, ali koja nije nužno priroda vitalnog, mladog, svežeg, zdravog, optimističkog. Naprotiv, slike koje se ovde vide uglavnom prikazuju biljke u poslednjim stadijumima života, travu koja se sasušila  i požutela, loze koje vise i lišće koje na njima vene, suve grane i busenje prekrivene snegom. Ova sugestija zamiranja, prolaznosti, potrošnosti svega živog, pak, nema u sebi nužno sumornu dimenziju. Ako su ove Lalićeve slike melanholične – kolorit to svakako sugeriše ako su već same kompozicije dinamične i pune tihe, dostojanstvene energije – one su to na jedan pritajeno radostan način, u prepoznavanju lepote koja dolazi uz zrelost i pred konverziju nečeg što je živo u nešto što je neživo a koje će, opet, nahraniti nešto što je živo. U tom smislu, biljke koje vire kroz sneg su podsećanje na život koji neće stati, nikada, jer će svaki nestali život hraniti naredni koji ništa neće moći da izbriše.

U sličnom tonu biram da gledam i vertikalne kompozicije sa suncokretima čije su glave teške, ali ako njihova pognutost označava starost i poodmakli period u životu ona istovremeno, i isto tako snažno, označava i zrelost i bogatstvo. Glave suncokreta na Lalićevim slikama (Triptih iz 2017. godine) su otežale ne od pukog vremena koje je prošlo nego od semena koje je u njima izraslo, a iz svakog tog pojedinačnog semena može da se rodi novi suncokret iduće godine.

Tihi optimizam se može naći i na drugim slikama. Zapisi uz rijeku iz 2013. godine, istina je, prikazuju suve listove koji vise sa tankih stabala, ali ovo je prizor BOGATSTVA, raznovrsnosti biljaka koje rastu uz reku, sa nekoliko različitih vrsta koje sve postoje na istom prostoru i tvore ekosistem koji živi, zamire i obnavlja se svake godine. Najstarija slika na izložbi – Obala pored rijeke u Dolipolju, iz 1994. godine – će, poznajući okolnosti i teški, prelomni period u životu slikara koji se priseća rodnog mesta što je sada u drugoj zemlji, prirodno sugerisati tugu i nedostajanje, a zagasitiji kolorit svakako pojačava ovo osećanje. Ali, sa druge strane, ovo je jedna od najbogatijih, semantički najgušćih kompozicija sa najmanje tri distinktne oblasti na slici – skoro do apstrakcije „nefigurativna“ zemlja obale u donjoj polovini, trava u sredini i jedva kroz maglu vidljivi zadnji plan sa drvećem na vrhu slike – i ona sugeriše, ponovo, pre svega bogatstvo, za početak oblika i boja raspoređenih u tri celine koje se prirodno nadopunjuju ali i vode posmatrača po minimalno dve ose čim sliku vidi, a onda i po dubini u bogatstvo života koje se ovde prikazuje. Ovo nije spaljena, suva trava niti je u njenoj pozadini gola šuma. Zemlja iz koje trava raste je jaka, moćna, a trava, hranjena rečnom vodom je bujna, prkosna, dinamična, nepobediva, dok je šuma u pozadini puna oblika u finoj izmaglici koji su oku poznati ali intelektu ne uvek do kraja nesaznatljivi, sugerišući beskonačnost mogućnosti ili, ako kao i ja, nakon gledanja ove slike nastavljate da živite u njoj, beskonačnost avanture.

Đorđe Kadijević je još 2005. godine, dakle, čak i pre nego što je većina ovih slika nastala, u Ninu pisao da se sa Lalićem ne zna da li slika prirodu koju nikada nije dotakla ljudska ruka (edenski vrt) ili prirodu koja sebi ponovo uzima nekada kultivisani, nekada „čovečiji“ prostor i vraća ga u pređašnje stanje. Ova dilema je intrigantna ali u krajnjoj liniji nije presudna za recepciju Lalićevih slika. Priroda na njima je u isto vreme i mrtva i živa, ona pred našim očima umire ali i pokazuje da ne može da umre i da njena snaga nije u konfrontativnosti već u jednom relaksiranom, „organskom“ večnom vraćanju. Svaki uveli list i suva grana su na Lalićevim slikama imali svoj život i dobro su ga proživeli, obezbeđujući svojim zamiranjem život za neki sledeći list i naredni izdanak koji će biti na ovom istom mestu naredne godine. Kad ne bude ni nas, oni će i dalje biti tu, kao da nam je rekao Lalić svojim platnima.

Ratko Lalić umro je osmog Avgusta prošle godine i ova je izložba tu da nam pokaže slike koje do sada nisu izlagane i podseti na njegovu poruku. Ona je i prodajna pa neka od ovih platna mogu završiti na vašem zidu ako to poželite. A svaka kuća bi sa nekim od njih imala dragoceno podsećanje da život hrani drugi život i nikada ne nestaje. Pa požurite, izložba traje još samo četiri dana.