Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
I ove Nedelje smo u Nemačkoj jer, eto, Nemci ove jeseni izbacuju neka zanimljiva izdanja. Album Christof Thewes Quartet: SurRealbook „i“ je već drugi album ovog kvarteta izašao ove godine, ali je on snimljen ranije nego u Februaru izašli SurRealbook „H“. Naime, za razliku od studijskog prethodnika snimljenog prošle godine, SurRealbook „i“je koncertni album napravljen negde 2022. godine u sarbrikenskom prostoru po imenu Theater im Viertel i u pitanju je jedna poletna živa ploča glasne, energične džez svirke i improvizacije koja se uvek oslanja na nekakve teme i melodije ali je i obešenjački sklona istrčavanjima i iz ritma i iz harmonije, pa i iz samog žanra, sklonija kreiranju zanimljivih mini-narativa nego očuvanju originalne forme. Uostalom, u donjem desnom uglu omota je sitnim slovima ispisano „Swing to Punk“ i ako to nije samorazumljiv manifest za ovaj album – i ovaj kvartet generalno – onda ste mi vi mnogo neka zbunjena publika.
Trombonista Christof Thewes je i inače neko ko ne voli da se zadržava u samo jednom žanru. Na svom sajtu navodi da kao lider predvodi razne muzičke projekte (od solo rada do big bendova), i da je tu raspon od modernog džeza i slobodne improvizacije/ „nove muzike“, do eksperimentalnog roka, fanka i popa. Molimlepo. Kao kompozitor je sarađivao sa raznim institucijama, u nemačkoj i Švajcarskoj, a kao izvođač ima u džepu pregršt nagrada, više od trideset albuma, saradnje sa brojnim legendarnim imenima (Olaf Rupp, Rudi Mahall, Nils Wogram, Axel Dörner, Paul Lovens, Paul Lytton) a o njegovom pedigreu verovatno najbolje govori to da se od 2008. godine vodi kao član Global Unity orchestra Alexandera von Schlippenbacha, koliko god da su retki nastupi TE legendarne postave.
Saksofone u ovom kvartetu svira Hartmut Oßwald, nesuđeni geograf i džezer sa karijerom od skoro četiri decenije. Veliki deo njegove profesionalne karijere vezan je za saradnju sa Thewesom, pa se i među njima čuje jedna decenijama građena sinergija i poseban muzički jezik kojim komuniciraju, no, Oßwald ima i druge svoje projekte, od dadaističkog Quatre Marteaux pa do šesnaestočlanog FreeJazzSaar Orchestra koji okuplja krem fri džez scene Sarbrikena i okoline.
Da nastavimo sa sarbrikenskom temom, kontrabasista Ben Lehmann je rođen u Berlinu (naglašava, u Martu 1990. godine, u periodu između pada Zida i ponovnog ujedinjenja dve Nemačke u zajedničku državu) i inspirisala ga je berlinska free scena (Schlippenbach, Mahall, Dörner itd.) ali je onda otišao da studira muziku u Sarbrikenu, pa je posle diplomiranja 2015. godine ponovo došao u Berlin. No, tokom studija je sklopio prijateljstvo i započeo saradnju sa Thewesom i Oßwaldom i stalni je član ovog kvarteta.
Četvrti član kvarteta, bubnjar Martial Frenzel je rođen 1985. godine i takođe je studirao u Sarbrikenu. Sa kvartetom je već godinama a ima i druge projekte, poput Phase IV (u kome takođe sviraju i Thwewes i Oßwald), ali i solo improv projekat Frenzel of Love.
Pričamo, dakle, o postavi ljudi koji su ne samo iskusni muzičari već i koji su dobri prijatelji, već decenijama, i čija zajednička svirka odiše dobrim raspoloženjem, štaviše energijom kao da se na bini nalazi više od četiri muzičara od kojih su neki već na isteku šeste decenije života.
Ima nečeg vrlo old school u muzici na ovom albumu, jer na kraju krajeva kompozicija koja ga otvara, I Remember Bloas Pit tokom svojih sedamnaest minuta prođe i kroz opširnu obradu i razradu starog diksilend hita, iz 1917. godine, Tiger Rag. No, i kada sviraju svoje kompozicije, odnosno kada bučno improvizuju, ovi ljudi zvuče kao „pravi“ džez bend starog kova, kvartet koji voli ritam, voli ples, želi da se publika i zabavi uz njihovu muziku.
Naravno, već tokom I Remember Bloas Pit čujemo da je ovo free jazz sa kojim nema mnogo šale. Oßwald i Thewes su toliko svikli jedan na drugog da se njihovi istrumenti uvijaju i prepliću međusobno kao dve mlade, raspoložene zmije, konstantno smenjujući teme i improvizacije, dok ritam sekcija smišlja najbolje načine da proprati stalne žanrovske skokove i skretanja pod pravim uglom. Ima ovde i neidiomatske svirke, oglašavanja tonovima koje je teško spojiti u bilo kojoj skali, ali muzika nikada ne skreće u nekakvu tešku apstrakciju i uvek kada vam se pričini da je bend potpuno rastrgao kompoziciju i da se nikada neće vratiti u temu, stiže Thewes sa trombon-rifom koji onda prihvata Oßwald da bi Thewes ispod njega krenuo da distorzira svoje tonove, a sve u metrici koja vam DELUJE kao da je u pitanju marševski džez, samo čim pokušate da je ispratite, shvatite da se saplićete o sopstvene noge.
Ovaj sedamnaestominutni uvod postavlja očekivanja slušaoca na potrebne pozicije i posle njega su svi komadi kraći, sa istraživanjem manjeg broja ideja u isto vreme. Što je i dobro, jer čak i ovako razigrana muzika, kada se stalno, svakih par taktova menja i mutira, u opasnosti je da slušaoca zamori i ostavi mu utisak monotonosti.
Im Zweifel ohne onda počinje temom koja ima upitnu intonaciju, nastavlja se kao hardbop pa prelazi u seriju mini-epizoda koje prevodi trombon a ostali muzičari Thewesa prate sopstvenim kontrapredlozima i varijacijama. Oßwald i Thewes u drugoj polovini pesme smenjuju svoje ideje i smernice a ritam-sekcija ih prati u korak, leteći da postigne svaki put kada duvači pređu u brzi, incidentima ispunjeni bop.
Immer das Gleiche isto tako kreće upečatljivom temom, a nastavlja se tečnim, energičnim improvizacijama. Thewes je vrlo energičan, čak agresivan lider sa kojim se, čini se, morate boriti da dođete u prvi plan i to energizuje ostatak kvarteta, terajući sve muzičare da se sve vreme „dokazuju“, bez upadanja u rutinsku pratnju.
In hundert Jahr’ ist alles vorbei je onda malo relaksiraniji komad koji skoro da bi uspeo da se kvalifikuje za cool jazz etiketu, kada čitava ideja pesme ne bi bila da se trombon pijano tetura krzo noćni „mood“ a ostali muzičari onda moraju da prihvate njegov nepravilni korak i snađu se sa temom koja svako malo izroni pa nestane.
In Sack und Asche je onda opet promena atmosfere i tempa, energičnija i hardbopu bliža kompozicija u kojoj se stiče utisak da je pisana za Big Band a da onda kvartet mora da radi prekovremeno da isprati Thewesovu viziju. Frenzel se svakako trudi, sipajući tribalne solaže kad god se ostali muzičari uklone.
Industrial Gruft Muck je skoro pa kao bluz ispao iz tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka, još malo pa proto-rokenrol pesma svirana anarhično i distorzirano, a finalna It’s full of stars je samo logičan zaključak odsviran u maniru tevtonskog free jazza koji se dobro provodi.
SurRealbook „i“ je ploča koja deluje neobavezno – na kraju krajeva ovo je osmi album ovog projekta, snimljen uživo – ali njena kombinacija improvizacije i kompozicje je disciplinovana a njeno insistiranje na čestim pozivanjima na predratnu istoriju džeza olakšava varenje jednog suštinski cerebralnog, zahtevnog free jazz obroka. Uz sve to, ona se i naplaćuje onoliko koliko ste sami spremni da date, pa se osetite slobodni da budete darežljivi ako vam se dopadne:
