Pošto je juče bio, jelte, helouvin, praznik koji je snagom marketinga postao kalendarska stavka na mnogo većem delu globusa nego što je to bilo u mojoj nedužnoj mladosti i sada JA mora da se setim da kupim neke slatkiše 31. Oktobra jer će kostimirana dječica zakucati i na moja, nekada svetosavljem imunizovana vrata, onda sam i gledao da za današnji filmski osvrt budem koliko-toliko u tonu. Dragan Šolak je svakako pomogao, praveći, dobro možda ne SVOJIM rukama, lako pretraživ izbor svih horor flmova koji su dostupni na svim televizijama što ih njegov kablovski servis pušta kroz moj televizor, a moja lenja pretraga kroz desetine naslova za koje sam odmah odlučivao da me uopšte ne zanimaju i da ću samo zaspati ispred televizora I ŠTA ONDA ŠOLAČE KO ĆE TO DA PLATI, završila se kada sam se setio da nikada nisam odgledao Voz za Busan (aka Busanhaeng), korejski zombi-horor hit iz 2016. godine, ne samo proglašen za jedan od najboljih horora te sezone već i film koji je korejsku kinematografiju uspešno gurnuo na naredni nivo i proizveo potražnju za azijskim zombi filmovima u dovoljnoj meri da smo par godina kasnije dobili izuzetno cenjeni i srazmerno skupo producirani televizijski, istorijski  spektakl Kingdom. Pa, izvinićete, to nije mala stvar.

Voz za Busan mi je, evo, neverovatnih osam godina lebdeo negde u bliskoj orbiti ali se nikako nisam privoleo da ga pogledam. Sa jedne strane, svesno sam ga odlagao za neki intimni momenat u kome ću ga konzumirati kao grešno zadovoljstvo, uveren da će mi pružiti samo prečišćenu zabavu, trenja lišenu visokooktansku vožnju i azijski eye candy, bez nekakvih teških filozofiranja i žanrovskih dekonstrukcija. Sa druge, malo sam ga i odlagao baš na ime toga što sam bio svestan da je ovo film koji ne pruža posebno svežu perspektivu na zombi-trope i da se mogu nadati tek spretno zanatski izvedenom žanrovskom radu.

Ali znate šta? Kao što će svako ko je prijatne sate proveo u kovačnici, berbernici ili u prisustvu zaposlenog pica-majstora moći da posvedoči, ponekada je milina gledati ljude kako se dobro bave svojim zanatom. Voz za Busan zbilja nije nikakav tektonski pomeraj u žanru zombi-filmova ali Voz za Busan je i jedna mala, okretna demonstracija kako se ovakve stvari prave da budu zaista all-killer-no-filler krtina, letalno kalorična bioskopska vožnja toboganom SMRTI, prepuna ikoničkih prizora i kvalitetnog CGI krvoprolića, skoro kao nekakva pokazna vežba drugima kako se to radi.

Nije da je zombi-žanr oskudevao u pokušajima u ovom stoleću. Od Boyleovog 28 Days Later i Andersonovog Resident Evil 2002. godine, preko Snyderovog rimejka Dawn of the Dead (i dalje sa ponosom neodgledanog sa moje strane, dvadeset godina kasnije), samog Romerovog povratka u žanr sa Land of the Dead, do zabavne komične dekonstrukcije Edgara Wrighta sa Shaun of the Dead, brana je provaljena dovoljno rano da smo uzgojili generacije što su televizijske adaptacije The Walking Dead i The Last of Us pretvorile u neke od najpopularnijih serija u ovom stoleću. Dodajte na ovo druge medije (videoigre sa serijalima Resident Evil, The Last of Us, 7 Days to Die, Left 4 Dead, Dead Rising, Dying Light, The Walking Dead, Day Z… a onda stripove sa, naravno, The Walking Dead, Marvel Zombies ali i možda najbrutalnijim mejnstrim stripom izašlim od početka veka, Crossed) i bezbedno je reći da su zombiji, iako „star“ koncept, dobrano izlizan još osamdesetih godina prošlog veka sa imitatorima Romerovog genija što su došli sa raznih kontinenata, u ovom stoleću doživeli komercijalnu, a u nekim momentima i kreativnu renesansu.

Voz za Busan je, dakle, ušao u VRLO gaženu travu i ako je išta novo uspeo da donese nečem vrlo izraubovanom to je pre svega ta izražena tehnička ekspertiza koja poznatim tropima daje novu energiju i gledaoca stalno drži u pred-klimaksu nepopuštajućom serijom izvrsno odrađenih set pisova, ali onda i sa malo humanizma koji prelazi u standardnu azijsku patetiku i uspeva da filmu koji zaista ne pokušava da kaže bogznašta NOVO, da jedno emotivno središte, taman toliko dobro formatirano da u poslednjih pet minuta gledalac bude na ivici suza iako POTPUNO svestan da autori njime manipulišu. Ali dobro, jelte, manipulišu i morate im malo aplaudirati i zbog toga.

Voz za Busan je, na osnovu originalne priče Joo-Suk Parka režirao Sang-Ho Yeon, čovek dosta spretan u poigravanju sa žanrovima i prodavanju svetu onog što je svet već mislio da ima, samo prepakovano na dovoljno originalne načine. Prvi Yeonovi međunarodni uspesi su došli na ime animiranih filmova namenjenih odrasloj publici (The King of Pigs i The Fake) a nakon Voza za Busan je napravio i prvi „zvanični“ korejski superherojski film (Psychokinesis). No, Yeonova sudbina je, na ime velikog uspeha Voza za Busan, za sada čini se neraskidivo vezana za ovaj partikularni zombi-univerzum, sa animiranim prikvelom Seoul Station koji je urađen iste godine kada i Voz za Busan i zapravo u bioskope u Koreji ušetao jedva mesec dana kasnije, te sa „nastavkom“ (odnosno filmom koji je smešten u isti univerzum i događa se nakon dešavanja iz prvog filma) Train to Busan Presents: Peninsula, urađenom u produžetku uspešne saradnje sa Parkom. Iako je Peninsula dobila značajno lošije kritike od originalnog filma, Yeon trenutno radi na scenariju za njegov nastavak a franšiza je uspešno prodata i Holivudu pa James Wan u ulozi producenta (sa još nekoliko partnera) već evo šest godina priprema The Last Train to New York, a koji je trebalo da u bioskope uđe još prošle godine ali se sada ne zna kada će se to desiti. Ovaj film ne bih ni imao interesovanja da gledam da Wan nije uspeo da ubedi indonežanskog maverika po imenu Timo Tjahjanto da ovo režira. Tjahjanto je OPASAN autor (ovde smo pisali o njegovom krvoločnom akcijašu The Night Comes for Us) i ovo bi MOŽDA moglo da bude za klasu iznad holivudskog standarda, tako da, imam neke male nade.

Jer, da se razumemo, holivudski STANDARD, barem onako kako je uspostavljen u vreme kada je Voz za Busan nastajao, uspostavljen je možda i nerazumno popularnom adaptacijom romana World War Z za veliko platno (2013. godine), u produkciji Brada Pitta i sa njim u glavnoj ulozi (i Đuričkom u jednoj sporednoj, slatkoj roli od nekoliko sekundi). Ovaj film Marca Forstera je nekako uspeo da dobaci do mejnstrim publike – dezinfikujući zombi žanr i zamenjujući veliki deo obaveznog visceralnog sadržaja ružnjikavim digitalnim efektima i 3D modelovanjem – i u jednom trenutku delovao kao naredna velika zombi franšiza ali je planirana trilogija (sa sve Fincherom koji je trebalo da režira drugi deo) kolabirala, priča se uglavnom zato jer je kinesko tržište postalo nedostupno na ime zabrane „filmova sa zombijima ili duhovima“ koja je stupila na snagu negde u to vreme.

Utoliko, Voz za Busan je nekako srećno uleteo u nebranjeni šesnaesterac i zabio nekoliko golova dok nismo stigli da se okrenemo, ponoviću, na ime ne sad neke velike VIZIJE o tome kako bi ovaj žanr mogao da se reinventuje, već na ime dobrog, efikasnog zanatskog rada.

U prvom redu, Yeon i njegov direktor fotografije Hyung-deok Lee srećno su se odlučili za to da ovaj film ne bude opterećen zamornim, očekivanim horor intonacijama od svog početka. Ovo je svetao, kolorno zdrav film koji se najvećim svojim delom događa preko dana u dobro osvetljenim enterijerima i eksterijerima, sa ljudima obučenim u uredne, poslovne kostime i odela, i kombinacijom „službenih“ boja – žuto za železnicu, plavo za uniforme, crno-belo za poslovna odela – koja svemu daje ton „prave“ drame, u kojoj „pravi“ ljudi imaju „prave“ probleme i zombi apokalipsa koja onda krene da se iritantno dešava i sjebe im planove za još jedan radi dan efektno obavlja posao katalizatora koji te ljude natera da promene svoju vizuru i pronađu ono što im je u životu zaista važno. Za najmanje dva lika ovo je očinstvo, jedan od njih kao neko koga će dolazeća beba naterati da se mane svojih „momačkih“ navika i postane stvarni partner svojoj supruzi u projektu podizanja porodice, drugi kome se porodica već raspala i koji će kroz urlajuću plimu zombija* morati nekako da bude tu za svoju malu, ranjivu ćerkicu koja je samo htela da svoj rođendan umesto sa ćaletom koji radi po ceo dan u investicionom fondu i posle ne može da se seti ni šta joj je prošli put poklonio** provede sa majkom koja sada živi u Busanu i koju on sad, ćerku a ne majku, NE SME DA RAZOČARA. Ima i likova sa manje plemenitim izoštravanjima karakterizacije, kao što je šef transportne kompanije koji se ponaša kao da je važnije da on preživi nego bilo ko drugi, sve vreme komanduje svima uključujući mašinovođu i, kada proverbijalna jaja dođu do proverbijalne stražnjice, nije iznad toga da žrtvuje deo svojih saveznika kako bi osigurao svoj opstanak.

*da ukažemo na bitnu žanrovsku distinkciju: ovo su „inficirani“ ljudi koji ne moraju da prvo umru pa da ožive, a što je manje-više standard za moderne zombi radove u svim medijima

**Nintendo ovde dobija mnogo vremena u kadru sa multiplim Wii konzolama i prominentno postavljenom magazinskom reklamom za njihov DS, što je više nego što dobija čak i Hyundai. Srpski patrioti koji već dva pasusa gunđaju što i u ovom filmu nema Nikole Đurička iako ne postoji ni jedan međunarodni zakon koji to zabranjuje, mogu, I TREBA, da se zadovolje simpatičnim „kameom“ Novaka Đokovića na reklami za Seiko časovnike u istom magazinu. Japan ovde apsolutno dominira što se tiče product placementa.

Ovo su sve jako razgaženi tropi i stereotipi horor i zombi radova, ali Yeon uspeva da ih proda sa dosta elegancije i uverljivosti. I to ne čak ni na ime nekakvog kvalitetnog teksta filma, naprotiv, Parkov scenario je vrlo utilitaran što se tiče dijaloga, stvaljajući likovima u usta samo zakonski propisan minimum teksta uglavnom sklopljen od žanrovskih fraza i ekspozitornih poštapalica. No, Yeon ima dva oružja na svojoj strani: dobre glumce i sopstvenu efikasnu, ama POŠTENU režiju.

Sa strane režije, naime, Voz za Busan je RAZORUŽAVAJUĆE brz, efektan, vitak, okretan. Ovo je film koji veoma časno koristi svoj relativno skromni (ali ne i za Koreju) budžet od osam i po miliona dolara i shvata da bi bilo džukački da priču nabijenu tenzijom i akcijom usporava nekakvim sporim karakternim momentima i proizvodnjom drame. Publika nije, na kraju krajeva, u OVAJ bioskop došla da gleda ljude kako sede, muče se i pričaju jedni sa drugima o svojim traumama, propuštenim prilikama i onome što bi voleli da su drugačije uradili u životu. Kada ovakvih momenata otvaranja srca i ima, to je uglavnom u grotlu bijelo usijane akcije, dok svi mišići pucaju jer lik pokušavaa da plimu nadirućeg, urlajućeg, KRVOŽEDNOG post-ljudskog mesa zadrži svojim telom još nekoliko sekundi dok njegovi još-uvek-neinficirani saveznici uspeju da se sklone u relativnu sigurnost sledećeg vagona, pa se poslednjim rečima oprašta od ovog sveta, i ostavlja preživelima zavet da ga ispune. Sve je to vrlo azijski emotivno, patetično, i slatko, ali je i brzo, efektno, bez gubljenja koraka. Yeon apsolutno odbija da filmu uspori tempo i mada on ima narativnu dinamiku i dobro postavljene mirnije scene koje pripremaju gledaoca za naredni volej strave i akcije, na njemu nema ni trunke sala. Set pis prelazi u set pis prirodno, logično i organski i to da se gotovo čitav film (sem uvodnih nekoliko minuta) dešava u vozu koji putuje iz Seula u Busan, tokom svega nekoliko sati (glavni junak, pomenuti menadžer u investicionoj kompaniji svom asistentu javlja da očekuje da se vrati u kancelariju do ručka, čim ćerku isporuči majci u Busanu) je vrlo uspešno posredovano tim njegovim jakim tempom i bežanjem od „veštačke“ ljudske drame.

Druga strana TOG novčića je da se likovi izražavaju maltene isključivo kroz akciju, što ja u svoje ime mogu da pozdravim, ali sam čitao i ne SASVIM neutemeljene kritike da likovi do kraja onda i ne nadrastu svoje tipske, žanrovski eksplicitno tipizirane postavke. No, tu onda imamo na delu činjenicu da su glumci mahom ODLIČNI.

Ovde pre svega mislim na prvi red ansambla. Yoo Gong će pola decenije kasnije igrati u korejskom televizijskom megahitu Squid Game, ali on se već ovim filmom preporučio kao običan-čovek-u-ekstremnoj-situaciji i uspešno izbegava i mačo-klišea sa jedne strane, ali i cmizdravu emotivnost sa druge. Njegova uloga, tog, rekosmo, neprisutnog oca koji nikako da se konektuje sa ćerkom što ju je uspešno oteo od žene posle razvoda, je ovde spretno razvijena do sasvim očekivanog ali efektnog finala, bez glumatanja „emocija“ i sa jednom podrazumevanom, poslovnom, ZRELOM požrtvovanošću u završnici kojoj se mora aplaudirati.

Onda je tu veteran Eui-sung Kim, čija je sada skoro tridesetogodišnja karijera procvetala posle ovog filma a gde je pružio odličnu ulogu jedinog „stvarnog“ negativca, čoveka koji klasnu superiornost u odnosu na ostale ljude oko njega doživljava i kao neku vrstu prirodne potvrde da je njegov život vredniji i ako deluje da Kim ovaj lik malo i karikira, onda niste proveli dovoljno vremena okruženi imućnim ljudima.

Odlična je i Yu-mi Jung, kao trudna žena koja ne smara nekakvim slanjem neprekidnih signala ranjivosti i naprotiv, preduzimljiva je i požrtvovana, čuvajući hladnu glavu i spasavajući druge, a njenog muža igra internacionalno najpoznatiji korejski glumac, Dong-seok Ma, korejski akcioni star ali i jedan od članova ansambla Marvelovog Eternals. Ma je, naravno, u svakoj sceni u kojoj se pojavi, u centru pažnje i ima jedan udobni, a opet nenametljivi star-power koji mu obezbeđuje odličnu hemiju sa Gongom i rušenje zamornih mitologija o alfa i beta muškarcima.

Sad, vredi primetiti  i da je najveći ansambla instruiran da glumi primetno napadnije od glavnih glumaca, da su pogotovo likovi koji dobijaju kratke scene u kojima treba da izraze strah, paniku ili tugu režirani tako da glumataju i ovo je, uz taj utilitarni jednostavni tekst replika, neka vrsta namernog, smišljenog sloja „naivnosti“ ovog filma a koji je, nagađam, konstruisan da bi se on uspešnije prodao zapadnoj, poglavito američkoj publici. Ta neka prenaglašena „azijska“ dimenzija filma vidi se i po tome koliko je u vizuelnoj sferi citata preuzetih skoro pa direktno iz animiranih filmova (dakle, filmova, ne televizijske serije) Ghost in the Shell ili iz igračkog serijala Silent Hill, ali i po tome da je mnogo toga i na vizuelnom i na tekstualnom planu prilagođeno anglofonom gledaocu. Vozovi, tako, imaju kontrole sa natpisima na Engleskom, pesmica koja predstavlja emotivno težište filma je havajska i znamo je doslovno SVI koji smo živeli na ovoj planeti u poslednjih stopedeset godina, srednjoškolski bejzbol-klub ceo nosi koledž-jakne sa Engleskim logotipima, a i replike su pažljivo očišćene od bilo kakve „korejske“ sadržine, pa ovde mašinovođa zove telefonom „kontrolu“, a kada se na televiziji vide prvi snimci izbijanja zombi-pošasti u velikim gradovima, komentatori samo kažu da su u u pitanju „protesti“ i film i na koji način ne ulazi u bilo kakvu dalju alegoriju ili komentar.

A što je svakako šteta jer pored svoje vizuelne zrelosti i dinamične, sveže režije, Voz za Busan se apsolutno uzdržava od toga da bilo šta dublje u društvenopolitičkom smislu kaže o bilo čemu. Dakle, likovi mogu da budu loši očevi i beskrupulozni kapitalisti, ali sama zombi-apokalipsa nije alegorija za društvena previranja u Južnoj Koreji (mada se ova tema onda pomalja u animiranom prikvelu Seoul Station) i najdalje što film ode u nekakvom povezivanju tačkica je da se asistent glavnog junaka glasno i očano pita je li kompanija u koju je njihov fond najviše investirao nekako odgovorna za ovo što se dešava.

Odgovora, naravno nema jer ovaj film time prosto neće da se bavi i to jeste šteta.

Ali je on i dalje jedna brza, zabavna, ekstremno spretno režirana zombi-akcija.

Prvo, sami zombiji su urađeni odlično sa tim iskrivljenim figurama, stakato kretanjem, krvoločnim facama i erbrašovanim kapilarima ispod kože. Ovo nisu spore, klateće figure iz Romerovih klasika nego strahovito BESNI, krvožedni likovi koji trče kao ludi kada vide čoveka i nekako su simpatično nemoćni i zbunjeni kada ga ne vide. To da zombiji ne umeju da se snađu u mraku (čak ni kada im samo prebacite jaknu preko glave ili nalepite novinu na prozor da vas kroz njega ne vide), niti umeju da otvore vrata koja nisu zaključana je i ljupko i dobro iskorišćeno za napete situacije i set pisove koji deluju uverljivo.

Dalje, sam izbor voza kao primarnog mesta dešavanja radnje je dobro opravdan veštim odvijanjem narativa i pametnim stadijumima raspadanja „zajednice“ putnika i konvertovanjem sve većeg broja istih u zombije. Yeon režira nekoliko IZVRSNIH akcionih scena koje se dešavaju u skučenom, tesnom prostoru i uspeva da sa kamerom uleti usred akcije i da sve bude i žustro i visceralno i besno i strašno, ali i da bude čitko i jasno, bez potrebe za mnogo rezova. Majstorstvo je majstorstvo i to se mora pozdraviti.

Konačno, čak su i CGI i trodimenzionalno kompjutersko modelovanje ovde iskorišćeni na zapravo dobar i dovitljiv način, sa povremenim kulminacijama scena u kojima su zombiji predstavljeni kao amorfna ali kompaktna masa tela što eruptira iz pozadine i daje ovim set pisovima njihova vizuelna krešenda a da se opet, za moj račun, ne prelazi (ili ne prelazi DUGO) fatalna linija uncanny valley uverljivosti koja bi filmu oduzela taj njegov osnovni „dramski“ ton i pretvorila ga u animirani film gde ne osećate nikakvu tenziju niti brigu za likove jer „vidite“ da ništa nije stvarno.

Voz za Busan je time jedan od najzabavnijih zombi-filmova koje sam gledao u poslednjih, pa… par decenija. Ne inovativan u konceptualnom smislu i svakako ne dekonstruktivan pa ni SMEO, on je primer dobro zaokružene ideje o tome šta će se reći – dakle, film se bavi ocem koji mora da bude TU za svoju ćerku, pre svega i posle svega – i efikasne, dinamične režije koja vam ne dopušta da se dosađujete niti da, čak, postavljate sebi mnogo pitanja tokom odmotavanja radnje jer ste suviše zauzeti navijanjem. Kada se film završi tek onda na red stižu ta promišljanja o njegovoj dubini i onome što on kaže ili ne kaže, ali, dakle, dok traje, on je VEOMA zabavan, kaloričan a lišen sala i, da odmah i ovo kažem, sasvim, mislim, zgodan za ponovljena neobavezna gledanja. Pa ako ste ga i već gledali i ovaj tekst je u vama proizveo prijatne nostalgične flešbekove, dajte mu još malo ljubavi (možete ga strimovati putem Cinestara), nećete se pokajati. Ili bar ne MNOGO.