Da li znate ko je Count Dante? Ako ne, nemojte se osećati loše, čak ni ja nisam bio svestan istorije ovog čoveka pre nego što sam pročitao biografski strip-serijal američkog izdavača Scout Comics naslovljen Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived. Puna usta sreće rekli bi mangupi, a serijal je izlazio između Maja meseca i kraja 2023. godine. Nisam siguran za tačne datume jer  Scout Comics kao da su digli ruke od većine uobičajenih distributerskih kanala, uključujući Amazon/ Comixology/ Kindle (na Amazonu se da kupiti samo prva epizoda) a za račun distribucije preko sopstvenog sajta. Smela, mada sumanuta strategija za koju se nadam da će im se isplatiti. Ono što je svakako zgodno je da Scout Comicsov sajt prodaje digitalne kopije svojih stripova za ne baš MALE pare (500 dinara po epizodi je na nekoj gornjoj granici prihvatljivog za strip od tridesetak strana) ali da se dobijaju DRM-free PDF-ovi i nema potrebe za otvaranjem nekakvih naloga ili nekim drugim zamornim radnjama koje bi čoveka odbile od kupovine. Link za kupovinu na kraju teksta a sada da vidimo zašto bi ikoga uopšte zanimalo nešto što se zove, da ponovimo, Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived.

Real talk: ako vas baš ni malo ne zainteresuje strip koji samim naslovom tizuje da će ispričati neautorizovanu i samo donekle istinitu biografiju „najsmrtonosnijeg čoveka koji je ikada živeo“, nisam siguran zašto čitate ovaj moj tekst i kako ste uopšte zabasali ovde. Marsela Prusta i Harukija Murakamija ćemo obrađivatu, uh, iduće godine, a DANAS imamo posla sa karateom iz njegove najromantičnije faze, dakle, kada su istočnjački misticizam, honkonški akcioni film i ribolovačke priče veterana iz korejskog i vijetnamskog rata nekako porodile potpuno novu i uzbudljivu urbanu mitologiju.

Elem, zašto bi iko znao ko je Count Dante? Pa, kako rekoh, vas ne krivim, verovatno ste dobra osoba, sa normalnim interesovanjima, ali sebe sam neprijatno iznenadio činjenicom da sada prvi put uz poznatu sliku mogu da prikačim i ime. Ja sam, da bude jasno, neko ko ne samo da je odrastao gikujući na ljude kao što su Bruce Lee, Chuck Norris, Bill Wallace, Leung Ting, William Cheung, Wilt Chamberlain itd, nego i neko ko je vrlo posvećeno čitao i stripove o borilačkim veštinama što su ih izdavali (ne samo) DC i Marvel, a onda i kasnije mnoge od DC-jevih i Marvelovih stripova čitao u njihovim originalnim izdanjima iz šezdesetih i sedamdesetih, sa sve reklamama koje su tada objavljivane. Count Dante je bio jedna od, jelte, „firmi“ koje su se reklamirale u američkim strip-magazinima tokom sedamdesetih i znam da sam njegove oglase doslovno stotinama puta viđao u njima, uključujući legendarno objašnjavanje smrtonosne tehnike „otrovne šake“, ali na svoju sramotu naprosto nikada nisam napravio napor da vidim ko je čovek iza tih oglasa.

Naravno, oglasi u američkim strip-magazinima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka su kulturološki i sociološki fenomen za sebe i pravi su rudnik ne samo mema koji skoro da se pišu sami (legendarni internet-komičar, Seanbaby je veliki deo svog urnebesnog materijala poslednjih skoro trideset godina kreirao satirizujući ove oglase, značajnim delom baš one koji se tiču borilačkih veština, kurseva samoodbrane itd.) već i materijal za bar dve-tri ozbiljne doktorske disertacije u kojima bi moglo naširoko da se secira do koje su mere deregulisani bili oglasi namenjeni deci, do koje mere su oglašivači bili slobodni ne da brutalno lažu prospektivne mušterije nego da im doslovno obećavaju nemoguće stvari (tipa rentgenske naočari pomoću kojih možete da vidite ljude gole iako na sebi imaju odeću), uključujući promovisanje priručnika za učenje borilačkih veština koji će vas naučiti, citiram „tehnike sakaćenja, unakaženja, izobličavanja, paralisanja i invalidiziranja koje zna samo šačica ljudi na svetu“.  Pa jebem mu mater, ko nije sa jedanaest ili dvanaest godina pročitao ovaj oglas i sebe bar 2-3 dana zamišljao kao majstora borilačkih veština što će se sada JEBENO osvetiti onim smradovima što ga diraju u školi, taj je danas verovatno izrastao u Elona Muska ili tako neku humanoidnu amebu.

Count Dante, da se odmah dogovorimo, nije bio ni grof niti se zvao Dante. Count Dante je bila izmaštana persona koju je za sebe pripremio John Keenan, čikaški karatista, krajem šezdesetih godina, kada je zvanično i zakonski promenio svoje kršteno ume u Count Juan Raphael Danté (tako je, „count“ mu je zvanično postalo deo imena) i počeo da tvrdi kako je njegova porodica izbegla iz Španije tokom građanskog rata tridesetih godina i morala da krije svoje plemenito poreklo tokom skrivanja od španskih komunista u SAD.

I, sad, fer je pomisliti da je, kad se na gomilu stave ekstremna preterivanja u oglasima za decu i izmišljanje pitoreskne porodične istorije, Keenan bio tek još jedan američki grifter, lik koji se potrudio da hakuje svoj put do obećanih petnaest minuta slave umesto da ih zaradi na, jelte, „pošten“ način, ali stvari su malo komplikovanije od toga. Keenan je bio jedan od najupornijih američkih promotera istočnjačkih borilačkih veština svoje generacije, bio jedan od direktora Karate asocijacije SAD, osnivač Svetske karate federacije*, osnivač kluba/ organizacije The Black Dragon Fighting Society (nema nikakve veze sa japanskom militantnom organizacijom sličnog imena) i organizator verovatno prvog zvaničnog full contact turnira u SAD (na čikaškom univerzitetu 28. jula 1963. godine). Kao i neki drugi vršnjaci, Keenan se posle godina treniranja zamorio od formalizma i protokola tradicionalnog karatea pa je i osnovao sopstveni stil koji je, ne sumnjajte, promovisao kao „street effective“ u kontrastu sa zastarelim idejama klasičnog karatea. Na kraju krajeva i sam Bruce Lee je ponikao u Wing Chun školi pa je kasnije utemeljio sopstveni, hibridni stil, Jeet Kune Do. Hoću da kažem, to se rada radilo i velika većina japanskih stilova koji su se vežbali na zapadu i u Japanu u drugoj polovini dvadesetog veka su i sami nastali u dvadesetom veku (Masutatsu Ōyama je inicijalno vežbao Goju-Ryu pa je početkom šezdesetih osnovao sopstveni stil, Kyokushin karate, a i sam Gichin Funakoshi je veoma široko popularni okinavljanski Shotokan stil osnovao tridesetih godina prošlog veka).

*da bude jasno, njegov WKF nema veze sa današnjim WKF a koji je samo jedna od nekoliko svetskih karate organizacija, ali i jedina koju u ovom trenutku Međunarodni olimpijski komitet priznaje kao reprezentativnu (sa nekih 198 članica). U vreme kada sam ja vežbao karate osamdesetih godina prošlog veka, WKF još nije postojala (osnovana je 1990.) i tada je glavna tenzija bila između old school IAKF federacije i novijeg WUKO koji je, ovaj potonji, nastojao da karate privoli bliže „normalnom“ sportu sa jasnijim pravilima i bodovanjem, ne bi li se uvećala njegova popularnost. Za Keenanov WKF niko koga sam ja tada poznavao nije bio ni čuo.

No, Keenan se možda odrekao istočnjačkog protokola, ceremonije i formalizma ali se nije odricao misticističke dimenzije borilačkih veština. Njegov sopstveni borilački stil, Dan-te, je bio reklamiran i kao „ples smrti“, sa, kako rekosmo gore, snažnim promovisanjem ideja o „otrovnoj šaci“, odnosno onoga što se u drugim stilovima uglavnom zove „Dim Mak“, „dodir smrti“, i apokrifna je tehnika gde navodno srazmerno slab dodir/ udar u posebnu tačku na protivnikovom telu, dovodi do smrtnog ishoda. Ova tehnika je inicijalno stekla popularnost kroz kineske wuxia romane, pa zatim hongkonške filmove koji su građeni na njihovom legatu, a u novijoj pop-kulturi je naširoko poznata na ime japanskog kultnog stripa Hokuto No Ken (tj. Fist of the North Star) i Tarantinovog filmskog diptiha Kill Bill.

No, Keenan/ Dante nije bio samo maštoviti lažov već i istrajni instruktor borilačkih veština, ali i onda učesnik (i, mada je to nedokazano na sudu, verovatno i dobrim delom inicijator) „dođo ratova“ u Čikagu ranih sedamdesetih godina a gde je njegovo Društvo crnog zmaja 24. aprila 1970. godne napalo rivalski dođo Black Cobra Hall a kojim je upravljao Green Dragon Society (organizacija koju su šezdesetih u čikagu osnovali, kako  barem to danas tvrde, Kinezi koji su vežbali severnokineski Chi Tao Ch’uan Gung-Fu) i sve je bilo zabava i šala dok Keenanov prijatelj (i instruktor) Jim Koncevic nije poginuo u nečemu što je možda trebalo da bude samo nedužni „dojo storm“. Nedugo potom bio je i jedna od osoba koje su ispitivane u krivičnom postupku vezanom za krađu 3,4 miliona dolara iz oklopnog vozila za transport novca, ali nije bio na spisku osmunjičenih i umro je 1975. godine pre kraja suđenja u kome je na kraju samo jedna osoba osuđena za ovu pljačku.

Dakle, jedna pitoreskna osoba koja se, da dodamo i to, pored karatea, dosta dugo izdržavala i frizerajem. Skoro da je neverovatno da niko još nije snimio film o Count Danteu.

Ali zato imamo ovaj strip. J.C. Barbour i Wes Watson nisu neka poznata imena u američkoj strip industriji, ali ako ima pravde, oni će to postati. Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived je intrigantan, zabavan, duhovit strip koji, razume se, uzima sebi VELIKE slobode u pričanju Keenanove životne priče i kreira narativ dostojan wuxia predložaka, uspevajući da do kraja ne ode u fantaziju, ali da fantaziju iskoristi za isporučivanje emotivnog udarca pravo pod solarni pleksus u samom finalu priče.

Wes Watson je američki ilustrator kome je ovo prvi objavljeni strip. Po profesiji pre svega art-direktor, Watson ima možda i neočekivano dobro izgrađenu grafičku naraciju i karakter kojim je ovenčao ovaj strip. Da bude jasno, nema ovde mnogo umiranja u artizmu, i Watson zapravo perfektno redukuje svoje kompozicije na najnužniji nivo detalja, nudeći nam pitoreskne karaktere, evokativne grimase, atraktivnu akciju, karikirajući likove taman koliko je potrebno da se dobije osećaj povišenog realizma koji Danteove tvrdnje o neverovatnim borilačkim tehnikama koje navodno ume da upotrebi, čini dovoljno plauzibilnim da se čitalac udobno zavali i čita ovu pripovest sa apetitom. Watsonove table imaju dinamičan lejaut, puno kinetičke energije, i čak i kada njegov kreatvini partner, J.C. Barbour, na stranice baci baš mnogo teksta, Watsonov letering je urađen umešno i spretno da uklopi sva ta slova u kompozicije i ne izgubi na brzini. Kolore je radila Paula Goulart i ovo je primer dobro shvaćene estetike ere u kojoj se priča događa. Golartova ne emulira direktno kolorističke tehnike i palete američkog magazinskog stripa poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina a opet postiže osećaj da čitate nešto što kao da je nastalo u toj epohi.

J.C. Barbour kaže da je svoje stripove iz detinjstva rasprodao kada je želeo da kupi svoja prva kola i da se ovom medijumu vratio tek pre nekoliko godina, iznenađen kada je video kako kul stvari rade Tom King i Mark Russell („nisam ni znao da se u stripovima ovo može!“). On i Wes su radili u istoj kompaniji i, kako to već biva, jednog su dana sedeli i gikovali kako se lože na Marvelove likove poput Iron Fista i Lukea Cagea (a koji su bili deo ’70s talasa promovisanja borilačkih veština kroz stripove, naravno) i onda nekako spontano došli do toga da žele da naprave strip o borilačkim veštinama. Wes je gurao ovu ideju iz sve snage i davao Barbouru korisne savete kako da napiše scenario (Barbouru je ovo prvi ovakav rad ikada) i onda su negde pre početka pandemije rešili da će ovo biti profesionalni projekat i Wes je dao otkaz u firmi i zapeo iz sve snage, uključujući podsticanje Barboura da pročita što više može o Countu Danteu.

I, sad, sam strip je veoma fikcionalizovana, romantizovana verzija Keenanovog životnog puta. Formatiran kao intervju koji Danteov afroamerički prijatelj i saborac Sidney Brown (izmišljen lik za potrebe ove priče) daje novinaru nekih desetak godina nakon njegove smrti, on je neka vrsta tajne istorije i svojevrsne hagiografije u kojoj se mnoge epizodice iz Keenanovog života proširuju u definišuće trenutke. Fakat je da je Keenan bio neko ko je namerno, svesno priču u svom životu filovao velikim brojem izmišljenih detalja i ne možemo onda ni preterano zamerati autorima što su se odlučili na zabavnu fikcionalizaciju tamo gde je i čitalac svestan da se stvari nisu tako dešavale u stvarnom životu.

Recimo, Keenan jeste bio u američkim marincima, ali ne postoji trag o tome da je ikada bio aktivan učesnik rata u Vijetnamu, pa se čitava prva epizoda u kojoj Brown opisuje kako ga je Keenan spasao iz vijetkongovskog logora za ratne zarobljenike valja čitati upravo u ključu stripova i filmova iz sedamdesetih koji su često i rado mitologizovali ove motive (naravno, Stallone je sa Rambo II posle od toga napravio BIZNIS kopirajući matricu koju je već Chuck Noris imao u svojim Missing in Action filmovima). I uopšte, ovaj strip je velikim delom oda ovoj epohi američke popularne kulture, preseku stripa, filma, televizije i ekspanzije interesovanja za borilačke veštine sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, a gde je Keenan/ Dante spretno postavljen na skoro idealno mesto između svoje persone iz stvarnog života – koja je bila, shvatili ste do sada, VEĆA od života, pothranjivana doslednom samomitologizacijom – i superherojskih likova poput Shang Chija ili Iron Fista.

Strip otud uspešno spaja realistične situacije i zaplete (uključujući sukob sa drugim dođoom, ali i čikaškom mafijom), ali i romantične i emotivne momente u životima likova, sa samo malo preteranim akcionim programom. Ovo je strip sa mnogo akcije, mnogo uličnih interpretacija istočnjačkog misticizma, istovremeno sav utopljen u mitologiju i pop-fantaziranje svoje epohe, ali i ubedljiv u njenom vernom prikazivanju, ne onako kako se stvarno odvijala već onako kako bi volela da je pamte.

Naravno, Dante je ovde prikazan kao svetac-martir ali kako čitavu priču dobijamo iz Brownovog rakursa, jasno je da ovo ne mora biti „objektivna“ ilustracija njegove ličnosti i života. Brown je bio verni Keenanov sledbenik i saradnik, takoreći brat po oružju i finale stripa je zapravo zanimljivo u tome kako iskače iz formata intervjua i nudi čitaocu i neku vrstu fickionalizovanog hepienda koji i on sam do ovog momenta želi protagonistima.

Barbourov tekst je sočan, dijalozi su energični i mada jasno aludiraju na strip-jezik onog vremena oni nisu njegova prosta emulacija već realističniji i ekonomičniji moderni rad na staru temu i Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived je naprosto zabavan, dinamičan strip „o borilačkim veštinama“ koji uprkos svom naglašeno fikcionalnom sloju, uspeva da ostavi utisak autentičnosti, makar u skladu sa mitologijom vezanom za Counta Dantea i eru popularne kulture u kojoj je ovaj delao. Kao poseban bonus moram da izdvojim izmišjene oglase koje autori umeću između samih tabli stripa i koji urnebesno satirišu gore pominjane oglase iz ove epohe. U konačnici, meni je ovo do sada najbolji Socut Comics strip koji sam pročitao a ako vam sve to deluje interesantno, izvolite do njihovog sajta.