E, pa da vidimo šta ima novo u Energon univerzumu. Zvuči vam poznato, ali niste sigurni da možeta da konkretno locirate ovu referencu u koordinatnom sistemu konfuzije? Nemajte brige, statistički vi ste svakako prestari da se igrate sa plastičnim lutkama (AKCIONIM FIGURAMA PROKLETI BILI) a dovoljno mladi da vam pomisao na to igranje i kompleksne narative koje ste osmišljavali za to igranje i dalje budu u živom sećanju. U tom smislu, Energon je, NARAVNO referenca iz Transformersa i odnosi se na gorivo (neki bi rekli i hranu) inteligentnih robota iz Transformers univerzuma, ali „Energon univerzum“ je nešto više. A to više ćemo objasniti malo niže, uzimajući za primer novi tekući serijal na Image Comicsu, Void Rivals.

Energon univerzum je primer biznis odluka iz kojih su onda izrasle kreativne odluke. Naime, godinama je stripove bazirane na intelektualnom vlasništvu kompanije Hasbro objavljivao IDW. I Transformers i G.I. Joe stripovi su sasvim dobro funkcionisali u ovom aranžmanu, bez, naravno, blokbaster statusa koje su imali filmovu rađeni po istim predlošcima, ali sa solidnim kreativnim timovima i stabilnom čitalačkom populacijom. No, Hasbro je negde u najmračnijem periodu pandemije zaključio da je vreme da se neke stvari promene pa je ušao u razgovore sa Robertom Kirkmanom i njegovom firmom Skybound Entertainment, ne bi li se ova dva stripa preselila u njegovu produkciju, a da bi ih onda izdavao i distribuirao Image Comics u kome je Kirkman i dalje predsednik. Kirkman kaže da je, s obzirom da je rođen 1978. godine, bio TAČNO pogodnog uzrasta da mu Transformersi postanu lična religija kada je u bioskopu 1986. godine gledao Optimusa Prajma kako umire i da je ovo na neki način obeležilo veliki broj stripova koje će on raditi kasnije u životu, uključujući The Walking Dead i Invincible, gde se uvek trudio da čitaoca iznenadi nečim neočekivanim. No, kako su Transformersi u svojoj IDW inkarnaciji imali vrlo cenjene stripove, njegov predlog je verovatno došao iz želje da učini nešto što će iznenaditi i sam Hasbro. Otud je Energon univerzum, onako kako ga je Kirkman predložio a Hasbro odobrio, zapravo spoj Transformers i G.I. Joe univerzuma, nešto što bismo nazvali deljenim univerzumom i verujem da su u Hasbrou samo zadovoljno mljacnuli pomišljajući kako je red da oni dobiju sopstveni multiverzum kada je to već nešto na čemu svi drugi rade. Istina je i da je Hasbro već sa studijom Paramount Pictures pregovarao oko kreacije filmskog deljenog univerzuma između njihovih propertija pa pošto je to propalo, Kirkmanova ideja je verovatno došla kao melem na ranu.

Ono što je zapravo odlično u vezi sa stripovima iz Energon univerzuma je da vam nije potrebno neko ogromno predznanje da biste u njima uživali. Štaviše, stripovi kao što su Void Rivals ili Duke su dizajnirani upravo da budu laki za čitanje neupućenom čitaocu, sa originalnim likovima i pričama, i postepenim uvođenjem referenci na poznate likove i događaje iz Transformers i G.I. Joe istorije na koje će stara garda reagovati ekstatičnim kricima a novi čitaoci će i sami steći utisak da se radi o nečem većem i širem nego što je trenutni opseg priče koju čitaju.

Sa Void Rivals na delu je, odmah da kažem, veoma solidan strip koji ima i tu distinkciju da je uz Kirkmana (koji je, naravno, na scenarističkim dužnostima) ovde ponovo crtač Lorenzo De Felici a koji je sa njim već radio solidno primljeni Oblivion Song. Kolore je radio Matheus Lopes, a leterer je Rus Wooton i što se produkcije tiče, ovo je jedan strip dostojan Skybound i Image logotipa na svojoj naslovnoj strani. A i što se tiče sadržaja.

Kirkman je, rekosmo, zaljubljenik u Transformerse, ali u Void Rivals se, za sada, ovo pokazuje najpre tako što se neki podzapleti vrte oko poznatih i manje poznatih likova iz Transformers istorije, kao neka vrsta mamca zabačenog ka old school publici, dok su glavni zaplet i tok radnje sasvim originalni, sa originalnim likovima i intrigantnim naučnofantastičnim zapletom.

Naravno, kažem „naučnofantastičnim“ ali Void Rivals je prvo i pre svega spejs opera, format u kome se Kirkman oseća vrlo udobno – na kraju krajeva Invincible je jednim svojim delom i sam bio spejs opera – i koji koristi sa razumevanjem da čitaoca odmah zakači na udicu i vuče ga kroz narativ koji iz epizode u epizodu ima sve više kompleksnosti, likova, lokacija… No, Kirkman je definitivno majstor svog zanata i u Void Rivals se sve ovo razvija spontano, organski, bez vidljivih šavova na mestima gde je priča zaustavljana, sečena i u nju ubacivani podzapleti koji nemaju veze sa centralnim narativom. Ovo je stoga vrlo prijatno za čitanje i izbegava taj sintetički ukus televizijske-serije-u-stripu koji je toliko prisutan u modernim američkim serijalima namenjenim „ozbiljnijoj“ publici. Void Rivals je u trenutku dok ovo kucam izbacio devet epizoda, od svog debija polovinom prošle godine, i iako ovde postoji podela na narativne lukove, osećaj da čitate jednu priču koja se prirodno razvija je snažan, a mrvice dodatnog zapleta koje Kirkman znalački ubacuje u pripovedanje vuku vas da idete dalje.

Početak Void Rivals je vrlo klasičan i postavljen na oprobane temelje koje je u naučnu fantastiku uveo Barry B. Longyear svojom novelom Enemy Mine iz 1979. godine, da bi po njoj kasnije bio snimljen i film, a imali smo i jednu epizodu (stare) Galaktike urađenu po istoj mustri… Dakle, dva pripadnika dve na krv i nož posvađane svemirske rase se zatiču na udaljenom planetoidu, smeštenom negde bogu iza tregera izvan svih zvezdanih karata. Oboma su se kosmička plovila koja su koristili pokvarila, i niko od njih sam ne može da popravi sopstvenu mašinu kako bi pobegao sa malenog nebeskog tela i nekako našao put do kuće. Naravno, oba lika su na važnim misijama od kojih u velikoj meri zavisi tok rata što se između njihove dve rase vodi generacijama. Dvoje, dakle, zakletih neprijatelja imaju opciju da smrnuto sarađuju i MOŽDA se spasu, ili da poslušaju multigeneracijski imperativ sopstvene kulture i presude onom drugom, osujećujući usput njegovu misiju ali i i sebi, verovatno, zatvarajući potencijalni spas sa mesta na kome će uskoro umreti od nedostatka hrane i vode.

Mlađi čitaoci će bez sumnje pomisliti i na Imageov strip serijal Saga posle ovog opisa, ali Void Rivals ide u sasvim drugom smeru i mnogo je manje priča o dvoje neprijatelja koji prevazilaze neprijateljstvo i pronalaze porodicu, a mnogo više politički triler sa dvorskim spletkama, značajnim rodbinskim vezama, izdajama, prevarama i očajničkim potezima koji nekako treba da okončaju sveti rat.

Prva referenca na Transformers se dešava još dok je dvoje glavnih junaka zarobljeno na pustom planetoidu, ali ovo je zaista samo potvrđivanje old school publici da se ne brine i da smo suštinski i dalje u univerzumu koji ona poznaje. De Felici ovu sekvencu crta fantastično, dajući čitaocu da iskusi svu zapanjenost protagonista kada se susretnu sa nečim monumentalnim što ne umeju da ikako uklope u svoje poimanje sveta. Transformersima se ovde vraća veliki deo njihove začudnosti koja je, razume se, postala malo manje začudna sa četrdesetak godina eksploatacije u raznim medijima.

U nastavku radnje Void Rivals, rekosmo, organski uvodi nove likove, lokacije, proširuje zaplet i od jedne intimističke duodrame razvija se u raskošni politički triler sa egzotičnim lokacijama, briljantnim dizajnom nekoliko tuđinskih kultura i nekoliko različitih klasa i društvenih grupacija unutar tih kultura, te sa akcionim sekvencama od kojih zastaje dah. De Felici nije crtač opsesivnog detalja i eksperimentisanja sa lejautom, njegovo pripovedanje je veoma energično, brzo i atraktivno, a kompozicije su mu jasne, dinamične i ikoničke. Ima ovde i dosta rada perom na pozadinama koje samo na prvi pogled deluju apstraktno a zapravo su vrlo „ručno“ pravljene i doprinose atmosferi stripa ali i istaknutosti likova koji, opet, zaista profitiraju od vrlo promišljenog dizajna njihove opreme, oklopa, oružja, mašina koje koriste. De Felice ovde dobija priliku da radi sa nekim klasičnim konceptima, kao što je koplje koje sluša mentalne komande svog vlasnika, ili futuristički „motocikl“ pa su scene u kasnijim epizodama, pogotovo urnebsene borbe  sa jednim od najopasnijih likova u čitavom univerzumu, veoma upečatljive. Wootonov letering je takođe prilagođen spejs operi, a Lopesovi kolori idu od umirenih tonova hladnog svemira pa do usijane akcije.

Kirkman je ovde sa dijalozima postigao vrlo solidan balans. Ako vam je The Walking Dead bio previše raspričan a neki njegovi kasniji stripovi imali premalo teksta koji niste ni primećivali, mislim da ovde možete biti zadovoljni time da se Kirkman apsolutno sklanja u stranu kada je jasno da će pripovedanje efikasnije da se odradi vizuelnim radije nego tekstualnim metodama, ali i da ovo što je ispisao likovima daje lepu količinu karaktera i strip stavlja u taj ugodni prostor spejs opere gde je zaplet ozbiljan, ljudima se dešavaju i vrlo ružne stvari, ali protagonisti nekako i u najzajebanijim momentima nađu inspiraciju da ispale neki duhovit komentar. Odnos između dva glavna lika prirodno i organski nastavlja da se razvija od inicijalnog neprijateljstva, preko nevoljne saradnje, do prokreta koje ovde neću spojlovati, a jedan od najboljih poteza je svakako bilo uvođenje inteligentne kibernetske rukavice koju nosi jedan od njih dvoje (tzv. „Handroid“) a koja je neka vrsta kombinacije ličnog asistenta i superherojskog oružja. Zamislite C3PO androida iz Star Wars ali da je par stepeni više birokrata, par stepeni više ciničan, ali i da možete da ga kredibilno upotrebite u borbi… Handroid definitivno dodaje finu dinamiku u dijaloge i daje Wootonu razlog da koristi „robotski“ crveni font koji lepo izgleda na stranici i čitljiv je a da jasno sugeriše „sintetički“ glas.

Void Rivals je, mislim da je jasno, za sada vrlo dobar strip koji bih preporučio svakome ko voli spejs operu, bez obzira da li voli ili uopšte poznaje Transformers (ili G.I. Joea). U nekim narednim obraćanjima ćemo se osvrnuti i na ostale stripove iz Energon univerzuma, one koje radi Joshua Williamson (mnogo više usredsređene na G.I. Joe) kao i sam Transformers koji crta i piše Daniel Warren Jonshon i koji je, vele, jedan od najbolje prodavanih stripova ove godine u američkoj industriji, no za potrebe razgorevanja vaše gladi za svim tim, jelte, sadržajem, verujem da je Void Rivals apsolutno idealan apetajzer. Image Comics ga prodaje ovde.