Evo mene, evo vas, rat Srbima!
A u rat se kreće sa blek metalom, naravno. Elegiac je samo jedan od pregršti solo-projekata koje potpisuje Zane Young iz Kalifornije. No, u pitanju je talentovan muzičar ali i vrlo posvećen blek metalac jer Elegiac, koji postoji desetak godina i ima deset albuma zvuči zapravo vrlo solidno na novom albumu, Black Winds of Wotan. Iako ime benda sugeriše melanholičniju atmosferu, Black Winds of Wotan je agresivna ploča paganskog, sirovog blek metala. Sirovost se ovde pre svega odnosi na sam zvuk i old school fokusiranost na rifove i agresiju, ali Elegiac je umešno pa i sofisticirano podešen projekat, sa dobro napisanim pesamama pa i dobrim sekvenciranjem albuma. Ako volite ovu vrstu blek metala, sa Elegiac ne možete da pogrešite:
Nijemci Convictive imaju drugi album šest godina nakon prvog i Rastlos ima novu pevačicu (kojoj je odabrano ime doslovce Nova), lepe, melodične rifove, čak i relativno solidan zvuk. Nije ovo tip blek metala koji je meni najmiliji ali Convictive zvuče ubedljivo, nisu produkciujski prebudženi, svirka je dinamična i vokal je odličan tako da, preporuke!
Danci Marterpæl su posle par demoa snimili debi album, Hævnens lys, i njihova kombinacija sirovog pankerskog blek metala i heavy rocka je u dobroj formi. Ovo je kolekcija poletnih pesama snimljenih u jeftinoj, praktično garažnoj produkciji, sa atmosferom jedne dopadljive pretnje i prijemčive propasti. Jednostavno, prostački a efektno. Izdavač kaže da ako volite Hersker ili Martyrdöd ima da volite i Marterpæl, pa isprobajte:
Eudaemon iz Mineapolisa su dve žene i dva muškarca koji ne sviraju blek metal, ali sviraju blackened screamo i to je dovoljno blizu. Tour Demo 2024 ima četiri pesme melanholične krljačine i vriske koja će svakom blackgaze friku biti bliska po definiciji. I dobro je, i svirački i produkcijski a prodaje se za koliko sami date:
Francuzi Diablation za četiri godine izbacuju, evo, već treći album, Irrévérence, i to je vrlo „francuski“ blek metal sa kompleksnim aranžmanima, puno teatralnosti, visokim kvalitetom svirke i produkcije. Lepo je kada bend nastupa ovako sigurno i publici pruža, pretpostaviću, tačno ono što ona traži. Ja možda nisam BAŠ ta publika – album ima premalo, jelte, rifova, više nekakvih neodređenijih tema i atmosfera – ali mogu da cenim dobar materijal:
Polemicist više nisu iz Filadelfije nego iz Portlanda, ako je verovati novoj Bandcamp stranici. No, muzički talenti ovog komboa se nisu promenili, sržni duo (Josiah Domico i Lydia Giordano) i dalje piše melodične, tečne a oštre blek metal pesme dok novi bubnjar, Elijah Losch – koji je svirao u milion bendova ali vrede da se pomenu Uada i Luctum – radi posao na visokom profesionalnom nivou. EP Polemicist je, reklo bi se, okretanje novog lista za bend, ali to je urađeno elegantno, sa pet odličnih komada inspirisanih filozofskim tekstovima, punih slatke, melodične a i dalje agresivne muzike. Američki blek metal u svojoj najlepšoj formi:
Imamo još američkog blek metala, ali losanđeleski Orcblood su jedna baš onako old school, sirova ponuda. Bend sebe i dalje opisuje kao „upcoming“ iako su još prošle godine imali split EP sa Deformem, a novi EP, Of Mythic Lore je vrlo solidan. Ovo je, rekosmo, old school krljačina, ne bez melodije i atmosfere, ali jednostavna u svojoj suštini, neposredna u izrazu, iskrena i bez kalkulacija. Tri pesme, sirovija produkcija, sve tr00 i pošteno, po ceni koju sami odredite:
Britanski blek metal, moja jedina slabost (u negativnom smislu) ove nedelje nudi ruku pomirenja u formi debi albuma mančesterskih Magnetar. Ovo, nazvano There Will Be no Peace in My Valley, je melodičan, atmosferičan, ali primereno oštar i agresivan album koji ukršta uticaje švedskog blek metala i klasičnog thrasha za jednu meni simpatičnu kombinaciju. Pesme nisu sad nešto PRETERANO maštovite, produkcija je prihvatljiva a svirka na momente podseti da ovo sviraju ljudi a ne mašine i na gomili sve ima šarma:
Isti izdavač, njemački Vendetta Records ima ove nedelje i debi album ukrajinskih Floscule koji se zove samo Ї. I meni je ovo baš lepo leglo, Floscule svciraju old school krljački blek metal sa minimumom melodije i maksimumom klanja, a sa opet dovoljno „pametnim“ temama da pesme ne budu banalne i dosadne. Produkcija opet okej, svirka srčana, divan album:
Dying Victims Productions ima ove nedelje tri nova izdanja ali samo jedno spada u blek metal. Sol Invictvs In Vmbrae Satanae je treći album za nemački Warlust i ovo je raskošna kombinacija black, death i thrash metala. Warlust su iskusna, usvirana ratna mašina u ovom trenutku, sa duže od decenije rada i nemaju problem da pišu kompozicije koje su istovremeno epske i melodične, ali i „tehničke“ i kompleksne u smeni ritmova i harmonija. Ugodno!
Stella Pandora je osmi album za poljski sastav Arkona i ovde nema nekih iznenađenja. Materijal je svirački visokokvalitetan, produkcijski upeglan, a pesme su melodične, epske himne paganštini i antihrišćanstvu svirane ubitačnim tempom, uz maksimum ubeđenja. Bend radi već duže od trideset godina i DOBRO zna šta radi pa je ovo samo redovno podsećanje na to koliko je poljski blek metal JAK:
Dobro, idemo sad na doom metal, stoner rock, hard rock, psihodeliju i sludge metal. Ex Abyssus je simpatičan portugalski doom metal bend, koji je prošle godine izdao debi album a ove imaju već drugi EP. Ex Abyssus II ima četiri pesme melanholičnih rifova ali čvrstog, punog zvuka koji, opet, nije prebudžen u masteringu. Sve zvuči, dakle, toplo i prijatno, sa vokalima koji vole da kombinuju clean naricanje sa malo agresivnijim, više „metal“ stilom. Fino:
Moon Goons iz Indijanapolisa sviraju zanimljiv progresivni rok, sa toplim, faziranim zvukom, puno „svemirskih“ sintisajzera i vokalima pod jakim efektima. Album Lady of Many Faces je, pak, sastavljen od srazmerno kratkih pesama i ovde nema sedamnaestominutnih epopeja koje bismo možda očekivali od klasičnog prog-roka. Moon Goons su modernije, okretnije i vitkije tumačenje proggy formula sa pesmama koje su relativno brze, skakutave i duhovite, a producirane i odsvirane odlično. Još i cena od koliko date za ovo malo remek-delo!
Ako, kao i neki od nas, malko krizirate što King Gizzard & The Lizard Wizard evo već mesec i po dana nisu snimili novi album, pokrpiće vas kvalitetni butlezi koji poslednjih nedelja stižu ogromnom brzinom. The Lord Of Lightning & The Murder Of The Universe je kolekcija pesama sa albuma Murder Of The Universe iz 2017. godine, Omnium Gatherum Live 2024 sa albuma Omnium Gatherum iz 2022, a The Silver Apocalypse kolekcija pesama sa PetroDragonic Apocalypse i The Silver Cord sviranih na ovogodišnjoj turneji po Severnoj Americi. Snimci su profi (uradila ih je KG&LW ekipa iz tehnike) a momci su u ubitačnoj formi. Nema greške, a zna se da Gizzardi butlege podržavaju, dakle ne propustite:
Mournful Ruin su supermračan, superteški sludge-doom sastav iz Kolorada. Dessicated Demo ima četiri pesme pretnje, muke, crnine i, ipak nekakvog gruva. Meni se veoma dopada, sa tri spore, iznurujuće a ipak seksi pesme i obradom Griefa za kraj:
Za manje mračan, štaviše prilično veseo sludge metal, tu su Redwood Temple iz Norveške. EP Pine House ima pet pesama hardrokerske, energične provinijencije sa samo malo „otežanja“ da ovo kredibilno bude opisano kao sludge metal. Redwood Temple nisu pitomi i njihova muzika je i sirova i divlja i agresivna, ali na jedan „prirodniji“ i komunikativniji način i to mi je ovom prilikom veoma prijalo. Plus, imaju blastbitove, to uvek pomogne!
Austrijanci Endonomos su osnovani 2021. godine i već imaju drugi album. E, ta radna etika je ono zašto su oni tu gde jesu a mi ovde gde smo mi. Enivej, Endonomos II – Enlightenment je ploča simpatičnog doom-death metala, teška, mračna, spora i preteća, ali dovoljno gruverska i melodična i sa dovoljno klin pevanja da se deca ne poplaše baš na SMRT (mada vidite vi taj omot!). Solidan miks, živahna svirka, dosta lepih rifova, lepo:
Belgijski Marche Funèbre donose još death-dooma sa svojim četvrtim albumom, After the Storm. Ovo je melodično a heavy, sa po nekim zaista lepim rifom, okej zvukom i hrskavim death vokalima koji se dosta fino smenjuju sa melodičnim klin pevanjem. Generalno nije ni presporo ni prebrzo već baš kako treba. Doom, za opuštanje i uživanje:
Psychlona su iz Bredforda u Engleskoj i njihov četvrti album je izašao za Magnetic Eye pa odmah znate da je ovo nekakav „pametniji“ stoner rok. I jeste, ova ekipa, čiji su članovi svirali i u sludge postavi Lazarus Blackstar, ume da istrese težak a nestašan, melodičan, zarazan, a opet ozbiljan teški rok. Warped Vision je ploča na kojoj imate dovoljno bluz i folk momenata da se osetite prijatno ako ste i mojih godina, a da je sve spakovano u jedan kinematski, čak i pomalo epski format. Fino je, a ništa manje od Magnetic Eye nikada ni ne očekujemo:
Njemački trio Kant je na nekom lepom mestu između okultnog roka i doom metala. Album Paranoia Pilgrimage je produciran starinski – i prelepo – sa organskim, dinamičnim zvukom, a pesme su kao ispale sa najbolje strane sedamdesetih, bluzirane a psihodelične, heavy a progresivne. Ako volite ovakav zvuk, sa Kantom nećete pogrešiti:
Blue Heron iz Albukerkija imaju drugi album, Everything Fades i ovo je skoro pa idealna kombinacija pustinjskog roka po uzoru na Kyuss, dubokih stoner halucinacija i možda onda i malo seksi grandža. Veliki deo albuma otpada na spore, teške a melodične i atmosferične rifovima vođene komade, u kojima vokali Jadda Shicklera s pravom zauzimaju centar pozornice i vaše pažnje. Shickler razume bluz i dobro ga peva iako je muzika ispod njega harmonski kompleksnija, no uz njegov dorinos i prominentnu ritam sekciju, Blue Heron imaju dobitnu kombinaciju. Voleo sam i prethodna izdanja ove ekipe a sada kada su na etiketi Blues Funeral drago mi je da vidim da i drugi prepoznaju njihov kvalitet:
Sad prelazimo na thrash i speed metal, hardcore i grindcore, te na death metal. Hate the State (you do not Exist) je drugi album – ako se sa sedam pesama ovo može računati u albume – za virdžinijski thrash metal kvartet Blödhren. Nisam slušao njihov debi iz 2019. godine, ali muzika koja se ovde čuje je izvrsna. Blödhren sviraju čvrst, agresivan a opet raznovrstan, dinamički i idejno bogat thrash metal sa sociopolitičkom oštricom i odličnom produkcijom. Zvuk je moderniji i Blödhren ne idu samo na rekonstrukciju ’80s predložaka, a ako vam se sve ovo svidi, bend obećava da se radi na još materijala. Odlično je:
Češki trešeri Bob najavljuju, izgleda, kraj rada EP-jem naslovljenim Final EP. Ako je tako, šteta, jer ovo su vrlo solidne tri pesme thrash metala sa taman toliko hardcore punka u receptu da sve lepo zamiriše. Produkcija neidealna ali pesme odlične. Plaća se po želji:
Fire at Will je prvi EP za katalonski thrash metal kvartet Radity i UBIJA. Ovo je savršeno produciran, bezgrešno odsviran thrash metal tenzičnih rifova, vratolomnog tempa, nervoznih ritmičkih prelaza, odličnih vokala itd. Savršeno!
Od benda sa imenom Bestial Strike sam očekivao garažnu produkciju i orgiju vrištanja i mikrofonije ali ovi Turci su zapravo gospoda pa je EP Legacy u stvari pet pesama prvorazrednog thrash metala odlične produkcije, kompjuterski precizne svirke i nestašnih, napaljivih rifova. Bestial Strike sviraju izvrsno, pišu odlične, kratke i razaračke pesme i zaslužuju svu vašu pažnju i novac:
Njujorčani Neck Surgery sviraju, recimo blackened thrash metal, mada je album Table Torture dosta originalan u ovim žanrovskim okvirima, sa puno pesama i puno ideja koje bend isprobava u tih puno pesama. Nešto od toga je i odlično, nešto ne, ali se ceni trud. Solidna svirka, solidna produkcija, vredno pažnje:
Finska petorka Beatrix svira mnogo klasičniji blackened thrash pa je i EP Maggot Infested Brain tačno ono što čoveku treba: dve pesme zakucavanja iz zaleta, sa pržećim rifovima, visokim tempom i garažnom produkcijom. Ugodno!
I Francuzi Exhaurio imaju black thrash osnovu ali im debi album Insomnia ima i death metal i progresivne elemente. Ambiciozno, poogotovo što su ovo mladi momci, ali ima tu dosta štofa i impresivnih ideja. Vredi da se posluša čak i uz ne savršenu produkciju:
Bewitcher iz Portlanda u Oregonu cepaju rokerski blackened thrash metal i iako objavljuju za Century Media, četvrti album, Spell Shock im ne zvuči kompromitovano. OK, melodično je ovo i dobro producirano pa već time odskače od tvrdog jezgra svog podžanra, ali su pesme suviše dobre da bi iko tu išta sitničario. Bewitcher su kao Motorhead i Venom na istoj bini u paklu, sa najboljim toncem na svetu i dovoljno piva da podavite bataljon demona:
I Distant Dominioniz Pensilvanije su negde u blackened thrash kategoriji ali njihov debi album, Ripping Through Time je više „tehnička“ ploča, sa više denflovanih rifova, više promena ritma, nešto komprimovanijim zvukom. No, ima tu i dalje autentične black thrash razuzdanosti (slušajte bas-gitaru!) da se zabavi i obična, prosta raja i meni je ovaj pitki, dosta brzi album lepo legao:
Njemački kvintet Off.Deaf! svira pristojno simpatičan thrashcore sa dosta old school profilom i tekstovima na Njemačkom, Engleskom i Španjolskom. Album Defizitwelt je zabavan, solidno produciran, energičan i raznovrstan pa proverite:
Vicious Blade iz Pitsburga kombinuju surov, old school thrash/ speed metal sa malo crustcore elemenata i njihov se debi album, Relentless Force ispije na eks, bez zastajanja. Rifovi su opasni i zli, tempo jak a pesme su vitke i ne nameravaju da vam oduzmu mnogo vremena, pa pumpaju energiju iz sve snage. Produkcija je isto odlična a pevačica Clarissa Badini je ZVIJER. Ne propustiti:
Danci Earn Your Scars na slici izgledaju kao da ih je napravio AI, ali muzika na istoimenom albumu je solidan metalizirani hardcore, kao iz devedesetih samo sa kvalitetnom modernom produkcijom. Vrlo je to solidno, sa moškor gruvom ali i nešto bržeg čukanja, puno solidnih rifova, dobrim pevačem… I još je i cena koliko sami date a što je ekstremno fer. Preporučuje se!
Švedski TÖLP svira, da se ne lažemo, prilično nemaštovit grindcore na EP-ju Hypervelocity, ali opet, ovo je solidno snimljeno, agresivno, pesme su kraće od minut, dosta se roka… Mislim, ne treba da budemo nerazumni, TÖLP je savršeno prihvaltljiv i preporučuje se:
Da nam slučajno ne zafali grajdnkora ove nedelje, tu su kanadski Fâché sa svojim novim albumom, Violent Au Volant. Kako ovo izdaje HPGD znate u startu da tu nema mnogo prostora za sumnju a Fâché smo uostalom, i ranije dosta slušali. Violent Au Volant je možda malecni korak unapred u smislu dužine i kompleksnosti pesama ali to je zaista samo zato što prva pesam traje skoro dva minuta. Ostale tridesetčetiri su kraće (samo jedna prebacuje minut) i ovo je NEMILOSRDNA polivačina strahovitim blastbitovima, procesija ZVERSKIH vokala i nenormalnog rif rada. Fâché kapiraju grindcore i rade ga odlično ali najbitnije je da i u tim mikroformatima kojma se bave imaju dovoljno mašte i raznovrsnih ideja da sve bude – i pored očekivano jednoličnog intenziteta zvuka – zabavno. Ako ne biste da platite normalnu cenu HPGD-u, bend na svom Bandcampu album daje po ceni koju sami odredite. LJUDSKI.
Ne znam ko ili šta je Ishimura iz, navodno, Srbije, ali znam da je ovaj bend/ projekat/ entitet uzeo ime po brodu iz igre Dead Space. Nrdovi će nrdovati, jelte, i tako i treba da bude. Elem, Saudade je prvo (?) izdanje za Ishimuru, jedan solidan melodični deathcore EP od četiri pesme pristojnih rifova, pristojnih vokala, pristojne produkcije. Meni prija što je gruv solidan, što su solo gitare prominentne, što muzika nije niska nemaštovitih breakdown instanci, tako da, verujem da će prijati i vama:
Isto deathcore, ali „tehnički“, sviraju End it All iz Filadelfije. No, EP END IT ALL, VOL. 1 nije uopšte naročito tehnički nastrojen i fokusiran je pre svega na kvalitetan mošerski gruv. Meni to vrlo prija, a po ceni od koliko date može se kupiti OVOG TRENUTKA pa da prija i vama:
Kalifornijski death metal duo Thornlord nije ništa snimio od 2008. godine, ali se sada trijumfalno vraća EP-jem isto nazvanim Thornlord. Novi početak, i to baš u godini kada je bubnjar, Danny Walker – čovek koji je svirao i sa Jesu, Phobia, Teeth, Exhumed, Hirax, Cephalic Carnage i O Zorn! – počeo da svira u DRI. Enivej, EP, a koji je više minialbum, je odličan, sa šest podužih pesama agresivnog a pametnog death metala. Walker savršeno vlada bubnjevima, prosipajući kompleksnu teksturu nota i akcenata jednim vrlo tečnim, naoko beznapornim stilom a njegov kolega Jake Vossler radi sve ostalo i odličan je. Death metal za sladokusce:
Očekivali biste, sasvim razumno, da bend sa imenom Homicyde svira nekakav gangsterski hardkor ali pošto danas niko ne poštuje pravila, ova porodična manufaktura iz Južne Karoline zapravo radi čist death metal. Treći album je pretpostavljam u pripremi ali ovogodišnji minialbum, Immortal je osvežavajuće melodična i gruverska ploča kinematičnog death metala sa puno truda uloženog u aranžmane ali i zvuk koji je pun, glasan ali ne prebudžen, sa dovoljno porostora u miksu i frekvencijskog opsega u masteringu da ima i snagu i toplinu. Vrlo lepo:
Iz nekog razloga, propustio sam, zajedno sa ostatkom sveta, činjenicu da su finski war metalci Concrete Winds izbacili treći album još tridesetog Avgusta. U nekom drugom slučaju bih slegnuo ramenima ali Concrete Winds su SUVIŠE zajebana pojava da se prepuste zaboravu, pa evo, sa mesec dana zakašnjenja: treći album Concrete Winds se zove Concrete Winds i UBIJA. To što su ga svi sajtovi koje pratim ignorisali nije refleksija njegovog kvaliteta: bend je u divljačkoj formi, pesme su na granici totalne buke, svirka je uraganska a zvuk, za promenu, sa MRVICOM topline. Jedan od najbrutalnijih bendova koji rade unutar death metala ili bilo kog žanra je snimio ultimativnih 25 minuta soničnog pakla. Ne propustiti:
Rusi Grace Disgraced sviraju prilično osobenu verziju tehničkog death metala. Njihov peti album, Revoltality je i po zvuku i po pesmama prilično originalan, sa dosta naglaska na gruvu i bez forsiranja tehnike u prvi plan. U prvom planu je pevačica Polina Berezko, dok ostatak benda iza nje prosipa ozbiljno muziciranje, ali sve tečno, gruverski, bez pornografskog skretanja pažnje na silne tehničke detalje. Okej je to i producirano i apsolutno vredi vašeg vremena i para:
Swarm Effect su dva lika iz Ukrajine sa albumom vrlo gruvi death metala. Ovo je uglavnom srednjeg tempa i plesno, sa malo slem elemenata ali ne onako brutalno kako slem voli. Cotard’s Syndrome je ploča i po zvuku toplija od granitno tvrdog, nedinamičnog brutal death / slem standarda, a same pesme su zaista mnogo više zainteresovane za neprekidni plesni gruv nego za bilo šta drugo. Dosta je to dobro!
Ingurgitating_Oblivion sviraju toliko komplikovanu kombinaciju avangarde i tehničkog death metala kao da je ceo bend sklopljen od malih Weasela Waltera. Četvrti album ovog trija, Ontology of Nought ima samo pet pesama ali najkraća je duža od deset minuta i ovo je NEUMOLJIVO presretanje svih vaših očekivanja u letu i njihovo rušenje na tlo i nemilosrdno skakanje po njima. Nenormalne metrike, stalne promene ritma, konstantna disonanca, sve je skoro kao karikatura avangarde ili tehničkog death metala, ali u tome je i poenta:
Poljaci Obsidian Mantra u svom death metalu imaju i dosta groove metala pa nisu neki moj prvi izbor, no debi album, As We All Will, ima dosta blastbitova i brutalnog rif-rada pa ne mogu da ga ignorišem. Ako volite granitno čvrstu produkciju, post-metal umušenost uz death metal krljačinu, ovo apsolutno vredi da se čuje:
Servitude je prvi album mičigenskih prvoboraca melodeatha The Black Dahlia Murder bez Trevora Strnada na vokalnim dužnostima. S obzirom koliko je Strnad bio lik velikog formata u svakom pogledu, iznenadio sam se da bend ne samo ima snage da nastavi sa koncertima posle njegove smrti, već i da se snima novi album. No, Brian Eschbach, gitarista i jedini osnivač koji je još uvek u postavi, je preuzeo vokalne dužnosti i to se pokazuje kao vrlo adekvatno. I, znate šta, Servitude je JOŠ The Black Dahlia Murder bez mnogo filozofije i eksperimentisanja i to je ne samo dovoljno već i odlično. Previše modernog melodeatha je prekmplikovano u koncepciji i ima premalo METALA u sebi, dok TBDM i dalje znaju tačno kako da iskombinuju barokne melodične kompozicije sa znojavim krljanjem. Pa onda Servitude ide još i par koraka dalje u očiglednom trudu da se pokaže da sa Trevorom nije umrla i duša ove muzike, i pesme zvuče više nadahnuto a manje generički. Produkcija solidna, muzika, dakle, standardna po formi ali vrlo kvalitetno napisana i aranžirana, bend naoštren. Rispekt:
Njemački Keitzer opasno zakucavaju na svom osmom albumu, Pandemonium Humanitas. Ovo je bend koji radi četvrt veka, ima puno iskustva i to se dobro čuje na ploči koja je energična, pa i divljačka ali istovremeno i promišljena, pažljivo aranžirana i sekvencirana da se razaračke, brze pesme smenjuju sa gruverskim, tenzičim komadima za najjači efekat. Dobri rifovi, solidan zvuk, sve u svemu vrlo dobro:
Estonski Deceitome imaju drugi album, osam godina nakon prvog i nazvali su ga isto kao bend, a što je, dakle, STEJTMENT. Kako god da mu priđete, Deceitome je pre svega DOBAR ALBUM death metala koji ne ide naročito brzo ali MELJE. Deceitome su, mislim, inspirisani švedskim death metalom (zvuk) i Bolt Throwerom (kompozicije) pa ovde imate deset pesama nisko naštimovanih chainsaw gitara i srednjetempšakog teškog gruva sa hipnotičkim ritmom i zverskim a toplim vokalima. Odlično je:
Dosta se dugo čekalo na treći album britanskih Adorior (prvi je bio 1998. godine, drugi 2005. ) i nismo se razočarali. Adorior, naravno, ne sviraju death metal onako kako to drugi rade i Bleed on my Teeth (ARGH! Taj omot!) je urnebesna, frenetična kolizija ludačkih rifova, stalnih promena ritma, maničnih solaža i satanskih vokala Melisse Gray. Nije to ni za svakoga jer ovo na momente zvuči kao da se samo uselilo u leš death metala i rastrže ga od iznutra, ali je u pitanju ozbiljna ploča koja svoju ekstremnost traži u kompleksnim kompozicijama i poštenoj, znojavoj svirci a ne u pukom budženju zvuka a kopipejstovanju tuđih ideja. Dark Descent ne objavljuje ni loše a ni prosečne albume pa je ovo obavezno za slušanje:
I,u poslednjoj smo sekciji, gde ćemo čuti razne krosžanrovske projekte ali i klasičan heavy metal. The Belgrade Beaches je… jedan čovek (bar je tako na slici) iz Beograda (bar tako kaže) koji na EP-ju One One Five svira kombinaciju surf rocka i djenta. I mada je ovo više proof of concept nego sad neko FORMIRANO žanrovsko izdanje, koncept jeste zdrav. Produkcija je fina, surf delovi su prijemčivi a kad se zgazi na pičšifter i gitara se spusti za par oktava, dobije se lep kontrast. Plaća se po želji a svakako imati na radaru ovog čoveka:
Britanci As Living Arrows sebe taguju i kao „post-screamo“ što znači da negde prave i pun krug i to se zapazi u momentima kada čujete samo klavir, distorzirani, meditativni bas i prošaptane vokale. No, album Hope and Ruin je maštovita ploča posthardcore, post-metal pa malo i mathcore trikova, emotivna i melanholična ali istovremeno i glasna i razaračka. Nije da je slušam svaki dan al kad je slušam BAŠ je slušam i plačem slobodno, muški:
Circle Breaker iz Virdžinije imaju tu neku čudnu i zanimljivu kombinaciju blek metala, treš metala (dum metala…) i kinematskih atmosfera koja iznenađujuće dobro funkcioniše na debi EP-ju Hopesmoker. Ovo je pet pesama dobre produkcije i maštovitih kompozicija koje brzo prelaze iz stila u stil i vode vas sa sobom. Treba ovome još brušenja, al za početak je lepo, pogotovo po ceni koju određuje kupac:
Beloruse Crypt Of Reason bismo morali postaviti negde na razmeđu death-doom metala, post-metala pa i malo progresive. Nije to nužno baš sasvim po mojoj meri ali album Stargazer, debi posle nekoliko kraćih izdanja i duže od decenije i po rada, je maštovito i ambiciozno izdanje koje ipak ima i jednu neposrednu, skoro naivnu fiksaciju na emotivne teme. Produkcija glasna u pičku materinu, ali bend solidno zanimljiv:
Francuski Star Rider su snimili debi album, Outta Time, i kako bend izgleda, tako i zvuči. Dakle, ovo je priličlno tradicionalni, ’80s heavy metal sa hard rock osnovom, ne PRETERANO ali ukusno cheesy, sa produkcijom koja je, uh, prihvatljiva, i pesmama koje, za moj groš, više imaju kul delove nego što su kao celine odlične. Ali hajde, pitko je, dobroćudno je i sluša se bez napora:
Graveyard Thunder je split album između italijanskih Bottomless i brazilskih Witching Altar i pošto je ovo izdao Dying Victims, znate da se automatski uvršćuje u lektiru. Bottomless iza sebe imaju dva albuma i sviraju perfektan okultni metal sa ’70s doom šmekom, nežnom, tankom produkcijom i pesmama koje su adiktivnije od fentanila. Witching Altar imaju jedan album u katalogu i njihov doom/ okultni metal je takođe retro intoniran, melodičan i beskrajno lep. Nema greške sa Dying Victims:
Dying Victims ove nedelje imaju i treći album škotsko-nemačkog Midnight Force u ponudi. Naslovljen Severan, on je ceo posvećen antičkoj grčkoj istoriji, Aleksandru Velikom i tako tim stvarima. Mislim, ko TO može da ne voli? Ovo je, naravno, epski tradicionalni heavy metal sa suvom, old school produkcijom i refrenima koje ćete pevušiti na ulici neobično dobro raspoloženi. Pravi protivotrov za preproducirane i dosadne, predvidive heavy metal ploče kojih je ovih dana previše:
https://midnightforce.bandcamp.com/album/severan https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/severan
U internacionalnom power metal bendu Serious Black peva i naš Nikola Mijić iz Alogije i na sedmom albumu ovog projekta, Rise of Akhenaton, se dokazuje izvrsnim performansom, što bi se reklo svetskog ranga. Sama muzika je okej, ja više volim power metal koji je luđi i brži, ali Serious Black su programski više u melodiji i atmosferi i nemam šta da prigovorim, epski je i i cheesy je i ko voli, uživaće:
Ni Britanci Grimgotts nisu preterano po mom ukusu, ali ne mogu da kažem da novi album, treći u njihovom opusu a prvi post-pandemijski ne zvuči impresivno. Zapravo ako volite simfonijski power metal, The Time of the Wolfrider je vrlo simpatična ploča haripoterovskih priča, poletnih, optimističnih melodija, glasnog zvuka ali solidno aranžiranih i miksovanih kompozicija. Metal za, rekao bih, malu decu, prijateljski nastrojen i prijemčiv:
Evo, nemački Turbokill je odmah više po mom ukusu sa svojom kombinacijom power i heavy metal pristupa. Drugi album, Champion, je naravno i sam vrlo cheesy ali je i brz, energičan, bez mnogo filozofije, kao da ste ukrstili Helloween i Gravedigger i dobro promućkali. Pesama je dvanaest i album traje 53 minuta, dakle, dosta tu i ima da se sluša ali je uglavnom vrlo lepo, melodično, epski a nekako neposredno i bez poziranja:
Nijemci Writhen Hilt sviraju epski tradicionalni metal i mada je demo The Iron Sparrow relativno skroman – ima samo dve pesme – bend svakako ume da se predstavi i old school produkcijom i melodičnim, cheesy kompozicijama. Obećava! Mislim, cena je koliko date i mada je sve to još uvek u potrazi za čvršćom formom i ima previše SVIRANJA a premalo MUZIKE, obećava. A vidim da je u ovih par dana demo postao jedno od najprodavanijih metal izdanja na Bandcampu, tako da, ima tu nečega!
Njujorčani Mirror Queen vrlo solidno zvuče i na novom albumu, Dying Days. Njihov hard rock je utemljen u jako old school zvuku (Blue Oyster Cult, Wishbone Ash, možda i Mountain) i bend ovo radi sa mnogo elegancije i osećaja i za melodiju i za gruv. Lep zvuk, dostojanstveno napisane i izvedene pesme, jedna retro otmenost koja jako prija:
Tu su onda i Nehoda iz Nešvila koji na istoimenom albumu sviraju nekakav moderniji hard rok. Ali moderniji u smislu da je ovo hard rok koji je svestan postojanja panka i grandža i ima pored toga i neskrivenu folk komponentu. Dosta je to dobro, sa bluzerskim momentima i lepo upotrebljenim Hammond orguljama. Šest pesama, dosta atmosfere, lepo je:
Imamo još old school hard roka. Rimski Pantheøn Band ima novi album, Upswing i to su sve sami kul bluzerski rifovi, Hammond klavijature i dobro raspoložeje. Sve je to dosta cheesy, ali šta DRUGO očekujete od italijanskog benda koji svira kao da su Whitesnake JUČE osnovani, ima „band“ u imenu i svoju muziku opisuje kao „solid rock“? Mislim, Pantheøn Band ovo rade decenijama i mislim da im se jebe za vaše mišlljenje sem ako to mišljenje nije pozitivno. Enivej, Upswing je jako staromodan album ali ako VOLITE staromodni, poletni teški rok na transverzali Deep Purple-Whitesnake-Rainbow-UFO, nemate šta da se mislite, ulećite:
Grci Triumpher su svoj drugi album, Spirit Invictus, pustili na JuTjub nedelju dana pre izlaska, sasvim sigurni da će njegova neumoljiva energija osvojiti publiku bez ostatka. I trebalo bi! Meni je ovaj album značajan korak, MA SKOK unapred u odnosu na prošlogodišnji debi. Power metal cheese i epika su i dalje tu ali bend je samu svirku značajno unapredio, intenzivirao, nudeći propisnu hevi metal krljačinu u koju se epski, melodični refreni poput onog u Athena perfektno uklapaju. Album se, pritom, bavi antičkom grčkom istorijom, što je ove nedelje svojevrsna tema, i mislim da joj je muzički idealno prilagođen sa samo malo egejskih harmonija međ propisnim metalom. Odlična ploča koja je ovaj bend u mojim očima pomerila nekoliko klasa na gore:
Album nedelje je… Whoa, Ripped to Shreds imaju novi album? I to jedva mesec i po dana nakon odličnog solo albuma njihovog gitariste Andrewa Leeja u njegovom alijasu Houkago Grind Time? Pa čime smo TO zaslužili? Enivej, samo još jedno svedočanstvo o visokoj radnoj etici death metalaca i grindera, a četvrti album ove grupe (drugi na kome bend nije samo Lee), Sanshi je odlična ploča moćnog, nervoznog death metala. Ozbiljno, impresioniran sam kako Ripped to Shreds počinju album pesmom od šest minuta za koju u startu mislite da će biti grindcore petarda od dajbože 40 sekundi. No, Lee i ekipa BAŠ imaju goriva u sebi i album se razvija u ekstremno zabavnu procesiju pesama koje se šetaju od obožavanja old school Autopsy rifova, preko melodeatha do grindcorea. I sve je prelepo. Ripped to Shreds sada nastupaju sa toliko sigurnosti da je jasno da su njihovi najveći uspesi na obzorju. Ako nastave da snimaju albume koji imaju ovoliko spontane energije zajedno sa kvalitetnim songrajtingom i dobrom produkcijom, nebo je granica:
