Madame Web je najgori superherojski film koji je Sony napravio u svom sada već maničnom kopanju po smeću da od restlova Sajdermena kog su iz očajanja morali da „vrate“ Dizniju, pronađe nešto što bi poslužilo kao zametak nekakve nove uspešne superherojske sage. Pomislili biste da su im dva Amazing Spider-mana Marca Webba bila dovoljna lekcija, a ako ne to, onda da će Morbius, film-mem, dvaput lansiran kroz gromopucateljne pohode na bioskope i dvaput ponižen pustim salama i praznim sedištima da trgne nekoga u Sonyju i da mu ukaže da je ionako vreme u kome je publika išla da gleda sve superherojske filmove, ma koliko loši bili, ipak prošlo. Nažalost, valjda je i dalje neobjašnjivi uspeh dva slaba, muljava Venom filma dovoljan da ubedi nekoga u firmi kako i dalje vredi kopati po starim Spajdermen stripovima i iz njih izvlačiti opskurne likove pa će možda jednom jedan od njih postati makar viralni hit na tviteru, a ostalo će valjda ići samo od sebe.

Čak i tako, Madame Web je skoro neobjašnjivo očajan film, isteran u bioskope Februara ove godine, a što zvuči i kao da je neko ipak pazio da premijere ovog filma i trećeg nastavka Venoma (zakazana za kraj Oktobra) budu dovoljno daleko razmaknute da zlatnu koku slučajno ne sapletu loše kritike, novinski napisi o „zamoru superherojštinom“ i tviter-zajebancije koje je ovaj film sa punim pravom sve popasao. Ali ako ZNATE da pravite smeće, zašto zaboga pravite smeće i trošite sto miliona dolara na film koji čak ni kao siroti Morbius, nije imao bar tu sreću da ga klinci gledaju na tviču i sprdaju se sa njim, praveći od njega svojevrsnu viralnu senzaciju? Madame Web je naprosto… potonuo, vukući sa sobom i reputacije žena koje možda i zaslužuju bolje.

Ali, eto, nije ni zgoreg reći kako je  Madame Web režirala žena ne samo bez iskustva sa superherojskim ili žanrovskim filmom nego bez iskustva sa FILMOM uopšte. Britanska režiserka S. J. Clarkson ni slučajno nije bez zanata u rukama, ali njena dosadašnja ekspertiza vezana je isključivo za televiziju. I, sad, daleko od toga da režiranje britanskih sapunskih opera poput Doctors, Eastenders ili, eto Footballer’s Wives nekog treba da diskvalifikuje od rada u superherojštini – trebalo bi da budete filmski snob posebnog kalibra da biste poginuli na TOM brdu – ali na osnovu svega prikazanog, ona sa ovim filmom nije imala pojma šta radi.

Možda ne svojom krivicom, naravno, Clarksonova nije bez žanrovskog i superherojskog iskustva (radila je neke epizode Dextera a onda i Jessice Jones i The Defenders) ali sa Madame Web je sasvim moguće imala u rukama projekat gde studio, poučen time da su zbrljani, u svakom pogledu nekompetentno rađeni filmovi o Venomu bili veliki hitovi, gledao da se više pažnje obrati na „easter egg“ nagradice za  strip-gikove u publici i bacanje udica za neke naredne Sonyjeve Spajdermenu-srodne filmove nego na dramaturšku konzistentnost scenarija, na glumce, vizuelni dizajn filma, specijalne efekte… Ima nečeg skoro pornografskog u tome kako u Madame Web Sony ide tako daleko da nam pokaže Spajdermena na ekranu ali da nikada ne izgovori njegovo ime, da umesto fraze „Spider-man“ čujemo „Spider-person“, i da se neko na projekciji filma šefovima studija verovatno slavodobitno hvalio kako su se, evo, BAŠ POJEBALI sa Diznijem, a da im ipak nikada nije ušao.

Ako su, dakle, u takve gluposti ulagani vidni napori, a ne u dramaturgiju, scenografiju, kameru ili dijaloge, nije sad ni neko čudo da je ovo i film koji ne zna ni tačno kog je žanra, pa se pijano povodi između televizijski konstruisanih scena koje treba da prenesu sitkom energiju, horor-trilerske kodifikacije sa negativcem što nekako u sebi treba da spoji telesni horor i jezu društva pod stalnim video nadzorom, i superherojske akcije koje ima jedva da se napuni rakijska čašica.

Sad, Madame Web i nije, striktno gledano, nikada mogao da bude „pravi“ superherojski film jer je teško – nećemo reći i nemoguće – da se napravi dinamičan akcioni film od nekih stopet minuta sa glavnom junakinjom koja je slepa i sedi u invalidskim kolicima, ali ovo odmah i ukazuje koliko je kopanje po Spajdermenovom kanonu i izvlačenju likova iz naftalina jalova rabota. Ipak, nemoguće je ne zapitati se: zašto Madame Web? Ako su vam već nedostupni likovi poput Scarlet Spidera ili Kainea, koji su „pravi“ superheroji (a ni ne znamo jesu li zaista nedostupni), ako možda mislite da su Gibon ili, eto, Tarantula nedovoljno marketibilni negativci (a da se razumemo, i nisu kada se uporede sa Venomom), zašto bi slepa starija žena koja nikada ne izlazi iz svoje sobe bila vaša dobitna kombinacija? Kao sporedni lik u stripovima o Spajdermenu Cassandra Webb, naravno, ima svoje mesto, vezano za koketiranje sa parapsihološkim u meri u kojoj je ovom stripu to potrebno. Kao protagoniskinja, ona je značajno problematičnija.

Film to rešava smeštanjem priče u prošlost (uglavnom u 2003. godinu), kreirajući origin story koji pokazuje kako je Cassandra stekla svoje parapsihološke moći, a što i znači da se niti u jednoj replici neće izgovoriti „Madam Veb“. Cassandra Webb je u ovoj priči mlada bolničarka njujorške službe hitne pomoći i njeno tramuatično otkriće da može da u nekim, neočekivanim situacijama vidi budućnost, a onda i da je svojim delanjem izmeni, dolazi bez mnogo prethodne najave i pripreme. Sony u odnosu na Marvelove produkcije još uvek ima tu slobodu da njihovi filmovi ne sugerišu svet u kome su superheroji uobičajena, svakodnevna pojava, pa je i ovo Njujork u kome nema Spajdermena a Cassy legitimno ne zna šta i zašto joj se dešava kada počnu da je napadaju vizije.  

Obrisi nekakvog plana studija se ovde vide i Madame Web nije sasvim „nekostimiran“ superherojski film. Korišćenje tri njujorške tinejdžerke iz vremena pre nego što će svaka od njih obući kostim i postati jedna od budućih superheroina sa paučijom kodifikacijom (dve će poneti ime Spider-Woman a jedna Spider-Girl/ Araña, a sve ih u fleš-forvardima vidimo u kostimima), kao i smeštanje priče u praktično komšiluk porodice Parker koja očekuje sina a čije se ime nikada ne izgovori (kako bi pažljiviji gledaoci u bioskopu mogli da laktom gurnu one do sebe i objasne im veze sa Spajdermenom) ukazuje da je ovaj film bio zamišljen kao artiljerijska priprema za post-Venom produkcije u kojima će figurisati mlade superheroine čiji su kostimi, ruku na srce, u ovom filmu sasvim lepo dizajnirani. No, apsolutna propast Madame Web u svakom komercijalnom i umetničkom pogledu verovatno je TOJ budućnosti oduzela svaku šansu da se realizuje.

Ako je moguće naći neku lepu reč za ovaj film, ta je da on nije, za razliku od, na primer, Deapool & Wolverine, sklopljen isključivo od fan-service referenci i mema. Takođe, u njegovoj postavci ima obrisa zanatske veštine. To da je glavna junakinja bolničarka u hitnoj službi se organski uklapa sa činjenicom da ona pod svoju zaštitu uzima tri devojčice što ih progoni mračni lik u crnom kostimu legalno-distinktnom-od-kostima-Spajdermena, ali figuriše i kasnije u finalu filma sa spretnim korišćenjem tehnologije na raspolaganju hitnoj pomoći i dobro plasiranoj sceni oživljavanja putem kardiopulmonalne reanimacije koja je odjek slične scene sa početka filma. Takođe, ovde ima nekih dobrih glumaca.

No, tu moramo da stanemo. I da zapravo kažemo da je pomalo i iritantno kada uzmete dobre profesionalce da bi glumili OVAKAV scenario. Ne samo da je talentovani francuski glumac Tahar Rahim zaslužio bolje od ove ravne, klišeizirane, skoro potpuno isprazne i nezanimljive figure negativca Ezekiela Simsa, nego je i sam Sims zaslužio bolje scenariste. Kao kreacija J. Michaela Straczynskog, Sims ima tu distinkciju da je verovatno najslojevitiji i najdublje motivisan Spajdermenov negativac stvoren u ovom veku pa je ova njegova filmska verzija, umotana u kostim koji deluje kao odbačena work-in-progress ideja za crnog Spajdermena ne samo konceptualno već i vizuelno DOSADNA.

Isto važi za ostatak dizajna filma. Scene smeštene u Peru (snimane u, pravite se iznenađeni, Masačusetsu) su OČAJNE, sa iskusnim direktorom fotografije Maurom Fioreom koji je možda najveće razočaranje ovog filma. Fiore je, ne zaboravimo, dobio oskara za Avatar i snimao i produkcije kao što su Training Day, Spider-man: No Way Home ili Tears of the Sun, no, nažalost sa ovim filmom ili uporedivo problematičnim Dark Phoenix podsećamo se da dobar direktor fotografije ne vredi ako radi sa režiserom koji ne zna šta hoće i set dizajnom koji je, hajde da kažemo, nemaštovit.

Madame Web je vizuelno naprosto zaboravljiv film, bez čak i pamtljivog CGI ekscesa Morbiusa, sa scenama u Njujorku i Džersiju (snimljenim u Bostonu, naravno) koje vidno pate od nesklada između televizijske režije dijaloga i Fioreovih pokušaja dinamizacije ovih razgovora, kadrirane bez imaginacije, bez energije, povremeno i bez smisla. Scene u Južnoj Americi su još gore sa grozomornim dizajnom „domorodaca“ koji znaju sve tajne paukova i moći što ih ljudi od njih mogu dobiti, lošim CGI efektima, korišćenjem filtera koji sliku čini razmazanom.

No, najveći problemi filma su očajan scenario, užasna naracija, bezvezan negativac i, bojim se, nedovoljno upečatljiva protagonistkinja. Da krenemo od ovog poslednjeg: Dakota Johnson je kroz svoju karijeru morala da se suoči sa mnogo kritike za nepotizam, kritike za otvoreno pričanje o svojoj depresivnosti i tome da ona može biti i „divna“ (kao da je osobi koja boluje od depresije potrebno da se ceo internet obruši na pomalo nesmotren komentar), te kritike da naprosto nije sjajna glumica. Za ovaj film ona koristi sva svoja jaka oružja, prevashodno tu auru „jake ranjivosti“ kojom podseća na Isabelle Adjani iz najboljih dana a što nije mali kompliment da ga nekom date. No, i bolje glumice od nje bi poginule na tekstu koji joj je dat da izgovara i, očigledno, potpunom odsustvu direkcije od strane ljudi iza kamere. Cassandra Webb u tumačenju Dakote Johnson nema TRUNKE karaktera i sve što izgovara su fraze na nivou daytime soap serija koje su možda Clarksonovoj po inerciji delovale kao dovoljno dobre, ali je prosto neverovatno da je neko OVO pustio u bioskope. Opet, i sama Johnsonova kaže da je scenario drastično menjan nakon što je ona potpisala ugovor pa se i, još u toku pres ture u doba premijere filma ona ogradila od konačnog produkta.

Prepravljanje scenarija u toku produkcije je, pogotovo kod superherojskih filmova, sasvim uobičajena rabota, no teško je onda zamisliti koliko su prethodne verzije skripta morale biti loše ako je OVO smatrano dovoljno dobrim za bioskop. Madame Web je film prepun dijaloga za koje imate utisak da su scenaristi probuđeni usred noći da hitno intervenišu jer scena mora da se snimi BAŠ SADA i da su onda u panici poslali SMS-om prvi draft koji im je stajao u fioci od pretprošle godine, govoreći sebi da je ovo samo privremeno rešenje i da će jednom sesti i napisati tu scenu ljudski i kako treba. A opet, pošto su ovo pisali Matt Sazama i Burk Sharpless, ekipa koja stoji i iza Morbiusa, možda je to naprosto nivo za koji Sony smatra da je optimalan.

Negativca smo već pomenuli, ali vredi podvući: Ezekiel Sims je ovde lik tanak poput flispapira, sagrađen isključivo od klišeiziranih motivacija i neodređeno „stranog“ naglaska koji treba da sugeriše pretnju, obučen u muljav, nezanimljiv kostim i sa moćima koje deluju kao da je juče krenuo u Spajdermenisanje, nije još siguran šta sve može da uradi pa za svaki slučaj nosi u džepu i ručnu bombu, zlu ne trebalo. Kako već rekosmo, madame Web nije siguran kojeg je zaista žanra pa je njegov negativac malo nezaustavljivi slasherski ubica a malo okretni kvazi-Spajdermen koji nekako uvek uspeva da bude poražen tako što ga ljudi udare kolima na kvarno, dok ne gleda. Njegovo koketiranje sa digitalnim panoptikumom je površno i ne uspeva čak ni da dobaci do metafore „paukove mreže“ u kojoj su „uhvaćene“ nedužne tinejdžerke što će ih on, „pauk“, na kraju proždrati a za njegove vizije, koje su mu i glavna motivacija za sve što radi, na kraju nema nikakvog objašnjenja, ni zašto ih ima, ni, jelte, zašto nisu istinite.

Ali to je samo delić te zaista rđave narativne tehnike koju ovaj film dovodi do nivoa paroksizma. Flešbek i flešforvard montaže mogu biti efektno sredstvo komprimovanja informacija, pogotovo u superherojskim filmovima koji moraju da gledaocu stalno daju male podsetnike na prethodne avanture likova, ali i u filmovima koji se bave predviđanjem budućnosti, no, Clarksonova kao da je sasvim izgubila kontrolu kada se ušlo u sobu za montažu i film se transformiše u seriju mikro-trejlera za naredne epizode od kojih se neke, očigledno neće dogoditi. U jednoj od prelomnih scena, Cassandra bukvalno kao da gleda najavu za drugi deo filma koja u pola minuta objasni njegov zaplet i pokaže kako će se stvari odvijati, i zatim se, u skladu sa čestim prigovorima da trejleri danas otkrivaju previše i da kasnije nemate zbog čega da gledate film, ništa od svega ovoga ne dogodi. U rukama nekog drugog režisera, neke druge produkcije, ovo je mogla biti i efektna narativna tehnika, kratko otvaranje prozora u budućnosti koje su zatim izbrisane, ali u OVOM filmu sve deluje kao da su nas sve vreme pripremali na drugi film koji nikada neće biti snimljen. Ili makar koji nikada neće biti izmontiran.

Istina je i da dobri kostimi za tri mlade superheroine (koje to u ovom filmu, da bude jasno, još nisu) ne znače i da bi filmovi o njima išta valjali, ali istina je i da bih mnogo radije gledao film o mladim superheroinama koje se bore protiv dinamičnijeg negativca, od ovog i ovakvog filma. Madame Web ima poneku svetlu tačku – na primer, Adam Scott i Mike Epps su vro dobri u svojim malim, sporednim ulogama od kojih bi lako mogla da se napravi low-key TV serija o ranim danima malog Spajdermena i da to bude SLATKO – ali je kao celina ovo projekat očigledno rastrzan odsustvom vizije i više usredsređen da poseje seme iz kog bi Sony mogao da uzgoji JOŠ spinof filmova, nego da bude valjano ispričana priča za sebe. Šteta, ali da ste pitali samu Madame Web, rekla bi vam da ni u jednoj budućnosti koju vidi ovo nije moglo da bude išta više od katastrofe. Pa, eto, onda, srešćemo se, kome JOŠ nije dosta, na premijeri trećeg Venoma.