Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Iako mi ovde (ili samo ja?) harmoniku shvatamo kao instrument prevashodno za narodnu muziku, ona ima i već dugu i uglednu akademsku tradiciju, a, onda, ima je i u džezu. Album Josh Hou: Diaspora uspešno spaja ove tri dimenzije nudeći umiljate foklorne motive, slobodu džez improvizacije i jednu, ipak, akademsku disciplinovanost u izvođenju kompozicija čija je prevashodna karakteristika, barem za moje uho, ljupkost.
Josh Hou je, dakle, harmonikaš koji će nas danas zabavljati. Rođen u SAD i danas baziran u Sijetlu, Hou je kinesko-malajskog porekla i detinjstvo je proveo u Pekingu i Kuala Lumpuru pre nego što će se sa šesnaest godina vratiti u Ameriku da tamo nastavi da živi i da se formira kao muzičar. Klavir mu je bio prvi instrument koji je učio da svira, ali je onda 2013. godine preskočio u drugu traku i dohvatio se harmonike. Nisam siguran koji je opseg njegove profesionalne naobrazbe jer ni jedna njegova biografija niti intervju koji sam čitao ne navode škole, ali Hou je aktivan muzičar i kompozitor, pa onda i džez-aktivist u Sijetlu. Sa bubnjarem Maxom Holmbergom je pola decenije bio autor podkasta Jazztalk Seattle i član je sastava How Short Andyja Shorta koji izvodi sving a gde Hou peva.
No, Hou je pre svega zanimljiv na ime toga da pokušava da pronađe smislen način spajanja tradicionalne i pop muzike koju je slušao u kući i džeza koji je zatim zavoleo. I njegovi dosadašnji albumi (komada dva) su tematizovali krosover između džeza i tradicionalne i popularne muzike azijskog porekla, a Diaspora je možda najizraženije okrenuta u tom smeru, sa Houovim aranžmanima tradicionalnih i popularnih kineskih i malezijskih pesama pored svojih autorskih kompozicija.
Hou je jedan od onih muzičara koji će otvoreno reći da se ne identifikuje sa mnogo „azijskog džeza“ koji se pravi u Severnoj Americi i njegov osećaj je da se azijski kulturni identitet ne čuje dovoljno u onome što danas rade muzičari azijskog porekla u ovoj muzici. Između ostalog zato je prošle godine bio jedan od organizatora događaja Asian American Jazz Showcase u Sijetlu kojim je predstavio svoju viziju azijskog džeza, odnosno džeza koji sviraju Azijati u dijaspori.
Naravno, džez je bitan za Houa kao muzičara i kompozitora, on oblikuje način na koji razmišlja o svoj muzici ali jedan momenat u recentnom intervjuu je bitan da se shvati kako je nastala Diaspora: „Veliki deo džez tradicije u prošlosti sastojao se u uzimanju pesama koje su deo popularnog pejzaža, kao što su pesme iz mjuzikla, filmske teme… a zatim improvizovanja preko njih ili sviranja u harmoniji sa njima. Želeo sam da uradim isto sa muzikom iz sopstvenog nasleđa i tradicije“. Diaspora je otud album snažno zasnovan na muzici koju je Hou slušao kao klinac u Kini i Maleziji, tradicionalnim narodnim i pop pesmama njegovog detinjstva. Naravno, Hou je i svestan da je ideja o „azijskim Amerikancima“ u najboljem slučaju dobronamerno konfuzna jer se radi o frazi kojom se pod jednu kapu guraju ljudi iz mnogo različitih delova ogromnog kontinenta, mnogo različitih kulturnih tradicija. Otud Diaspora sigurno nije nekakav reprezent SVIH azijsko-američkih tendencija u džezu ali je veoma simpatičan korak u pravom smeru.
Pored Houa na albumu svira cenjeni mladi sijetlski trubač, flugelhornista i kompozitor Raymond Larsen, kontrabastistkinja je sjajna Kelsey Mines, bubnjar je Tai Taitano a azijsku reprezentaciju dopunjava Alex Chuang na violončelu. Tu su još i gosti na flauti (Leanna Keith, takođe azijskog porekla) i na saksofonu (Brian Bermudez), ali harmonika i violončelo su definitivno najjači glasovi ovog albuma.
I ovaj album je negde na zaista prilično zlatnoj sredini između džeza, pop i tradicionalne muzike, sa toplim, prirodnim zvukom i propisnom improvizatorskom energijom, bez prenaglašenih studijskih peglanja i umiljavanja bilo mlađoj bilo starijoj publici. Izašao pre nekoliko nedelja ispostavilo se da mi je bio prijatniji za slušanje i ostao jače u sećanju nego neki aktuelni albumi iz hardbop produkcije koji su, nominalno, bliži mom ukusu.
Houove kompozicije zvuče prilično klasično, a što se da verifikovati već sa Wren’s Happy koja album otvara. Zasnovana na trotonskoj temi koja postavlja pitanje više puta dok ne stigne odgovor ona spretno ulazi u gruv i menja ritam a da ne izgubi svoju radosnu, radoznalu energiju. Čuje se da je ovo pesma napisana za dete (Joshovu kumicu, takođe kineskog porekla), ali ne u nekom podcenjivačkom smislu. Naprosto, ovo je optimističan komad lepog tempa i kvalitetnog ritma sa ugodnom temom i njenim razradama.
Colorful Clouds Chasing the Moon je, pak, tradicionalna kineska kompozicija koju ste verovatno i vi čuli. Napisana negde u vreme dinastije Ćing (koja je, ruku na srce vladala trista godina…) ovo je i danas popularna tema smirene ali velike radosti koju harmonika i violončelo istiskuju preko diskretnog ali poletnog ritma.
Blue and White Porcelain je, pak, tajvanska pop-melodija (napisao ju je uigrani duo Jay Chou i Vincent Chang), a za njom sledi Houov Double Dog, naglašenije „džez“ tema (o dva psa) predvođena trubačkom melodijom preko energičnog, gruverskog bubnja.
Theme from the Butterfly Lovers je, naravno, aranžiranje teme iz jedne od najpoznatijih kineskih modernih orkestarskih kompozicija, The Butterfly Lovers’ Violin Concerto. Napisana krajem pedesetih za „klasični“ (dakle zapadnjački) orkestar ona koristi mnogo tradicionalnih kineskih harmonskih obrazaca i tehnika sviranja violine i bazirana je na kineskoj narodnoj priči o tragičnim ljubavnicima. Sasvim je verovatno da ste i ovu temu već negde čuli jer je kineski orkestri skoro obavezno izvode gde god da sviraju a njihovi takmičari u umetničkom klizanju često prave koreografije za nju. Hou je aranžira sa puno ljubavi i daje svojim saradnicima priliku za soliranje – čak i kontrabasistkinji – završavajući sa jednom od najlepših pesama na albumu.
Da ne nabrajamo sada sve, Eight je Houvoa posveta osobama (od čega je bilo šest azijskih žena) ubijenim u rasističkom napadu u Atlanti 2021. godine, jedna tenzičnija a opet nežna i topla kompozicija, a Rasa Sayang je malezijska narodna pesma koja će svojim sedmoosminskim ritmom i poletnom temom odmah na noge podići ovdašnju publiku.
Josh Hou radi nešto dobro i zanimljivo spajajući kontinente i kulture i trudeći se da koncept dijaspore – često sputavajući i težak za mnoge ljude – pretvori u inspiraciju za lepotu i optimizam. Pozdravljamo iz sve snage:
