Posle mnogo meseci natezanja i traženja pogodnog termina konačno sam pogledao prošlogodišnji film Čuvari formule Dragana Bjelogrlića, a koji već i time da ima reč „formula“ u imenu prilično uspešno sažima kvalitet iskustva koje se obećava gledaocu. Ovo ne mislim u nekom intenzivno osuđujućem tonu, ali od svega što sam do sada gleda a što je Bjelogrlić režirao, Čuvari formule su film koji je energetski najmanje uzbudljiv, sa svega par scena u kojima se prepoznaje karakteristična dinamika kojom je ovaj neočekivano dobri režiser osvojio publiku širom regiona, svojim prvim filmom, Montevideo, Bog te video.

Nije besmisleno povlačiti paralele između ova dva filma već po tome da su i jedan i drugi rađeni po književnim predlošcima i da oba mitologizuju, ili makar snažno romantizuju delove istorije Jugoslavije, nudeći istovremeno nostalgična ali i naglašeno humanistička iskustva. I Bjelogrlić je, ako na stranu stavimo Senke nad Balkanom, sa Montevideo, Tomom i ovim filmom uspostavio dosta jasan obrazac u kome se on bavi ikoničkim elementima jugoslovenske i srpske istorije, prelamajući ih kroz ljude na velikim iskušenjima, a na čijim plećima na ovaj ili onaj način, počiva čitav nacionalni mitos. Bjelogrlić u svojim filmovima ima jednu „meku“, građansku patriotsku perspektivu, uspevajući da eskivira koketiranja sa etnonacionalističkom mitologijom i gacanje po mulju u kome se srpska kultura nažalost poslednjih godina sve više davi. Štaviše, Bjelogrić sa ovim filmom naročito kao da sistemski gradi alternativu „državnim“ projektima oličenim u Olujama i Darama iz Jasenovca, uzimajući i sam motive „nacionalne“ traume i žrtvovanja za kolektiv ali ih postavljajući u naglašeno individualistički okvir i gradeći old school portrete likova koji prolaze Golgotu i na drugu stranu izlaze ne kao velikomučenici i sitni (nacionalni) sveci, već kao zrelije osobe sa većim kapacitetom za empatiju, čija grešnost nije time izbrisana. Što je, evo, da odmah kažemo, već dovoljno da Čuvare formule pozdravimo kao znatno odrasliji, umetnički suptilniji i mentalitetski savremeniji filmski rad od onog što sa druge strane rade „režimski“ autori kreirajući naručena dela što treba da imaju efekat zbijanja redova u naciji koju valja stalno podsećati da joj preti spoljni neprijatelj i da nema kome da veruje izvan uskog, tribalnim simbolima omeđenog kruga bliskih. Što će uskoro da se sav smesti pod jednu šljivu, krušku ili koje je već drvo aktuelno u tom proročanstvu.

Čuvari formule su u nekom ideološkom smislu i smeliji koncept od Montevidea jer se taj film bavio srpskim „belle epoque“ periodom, štaviše, na neki način ga utemeljio u modernoj srpskoj kinematografiji, paralelno sa Šotrinim Ranjenim orlom, nudeći sliku prosvećene, moderne Kraljevine Jugoslavije sa požrtvovanim, odgovornim Srbima na čelu. Naravno, kod Bjele smo imali i demonstraciju korupcije i nacionalnih tenzija, i častan prikaz levičarskih političkih frakcija, dok je Šotra daleko više terao vodu na vodenicu tradicionalnih vrednosti, ali nema sumnje u to da je Montevideo pogodio senzibilitet vrlo širokog dela gledališta u Srbiji prikazujući Srbe kao motor razvoja one države, sposobne, požrtvovane, sa odlaskom na svetsko prvenstvo u fudbalu neskriveno poređenim sa odlascima srpskih vojnika u ratove na početku prošlog stoleća.

Čuvari formule su, pak, film koji prikazuje Jugoslaviju iz doba komunističke vlasti, sa Titovim slikama na zidovima svih kancelarija. Vojnici se ovde vide samo u pozadini kadrova, kao bezlična dekoracija, a atmosfera paranoje, u kojoj se reč „bog“ ne valja izgovarati glasno jer nikada ne znate ko sluša, je u prvom planu.

Opet, Bjelogrlić i ovim filmom gradi argumentaciju uporedivu sa Montevideom, prikazujući pre svega Srbe kao one koji se najviše zalažu (i najviše žrtvuju) za progres jugoslovenskog društva a i najviši komunistički funkcioner koga vidimo u filmu, koga igra sam režiser, je, naravno, Aleksandar Leka Ranković, čovek mitologizovan kao komunista kome je na srcu ležao pre svega srpski nacionalni interes i koji je zbog njega i sklonjen, da penziju provodi daleko od očiju javnosti. Kada je 1983. godine umro, tvrdi se, na sahrani u Beogradu bilo je oko sto hiljada ljudi. A što, uprkos činjenici da sam tada već bio na pragu tinejdž urasta ne mogu da potvrdim.

Čuvari formule se u nekoj široj slici bave jugoslovenskim nuklearnim programom, inicijativom započetom nakon krize sa Informbiroom i razlaza sa Sovjetskim savezom 1948. godine kada je komunistička vrhuška zaključila da je u svetu nepovratno podeljenom na dva nuklearna bloka nezavisnost srazmerno male evropske države jedino moguće očuvati uz atomsku bombu. Tvrdi se da je Edvard Kardelj podržavao ovaj program pa makar se na njega trošila i polovina bruto nacionalnog dohotka tokom nekoliko godina. Kao što se verovatno zna, Jugoslavija nikada nije i napravila atomsku bombu, ali institut u Vinči koga je osnovao Pavle Savić je svakako imao velike koristi od skoro tri stotine miliona dolara koji su, procenjuje se, uloženi u jugoslovenski nuklearni program tokom prvih pet godina.  

No, Čuvari formule ovu celu priču drži u pozadini i sebi u zadatak stavlja pričanje intimnijeg, na likove usredsređenijeg narativa, baveći se incidentom u institutu u Vinči nakon koga je konstatovano da je nekoliko naučnika primilo visoku dozu jonizujućeg zračenja i koji su, u pokušaju da im se spasu životi, poslati na lečenje u Francusku.

Ovo je možda prvi ograničavajući faktor filma koji, za razliku od Montevidea koji je, ambiciozno, kroz fudbal prelamao mnogo elemenata stanja u jugoslovenskom i srpskom društvu svog vremena, te velike priče striktno drži u pozadini. Drama u ovom filmu tiče se pre svega likova i njihovog kredibilnog straha da im nema spasa, te napora francuskog lekara Georgesa Matéa da im spase živote eksperimentalnim tretmanom. Jugo-komunistički nuklearni program je ovde samo pozadina, neophodni kontekst za tu interpresonalnu dramu i taj kontekst ima samo onoliko dubine koliko je minimalno neophodno. Štaviše, iako film, reklo bi se po dužnosti, pominje to da naučnike UDBA špijunira dok rade i vidimo to opominjanje među kolegama da se ne pominje Bog jer, jelte, ne znate kako to može da se završi, Čuvari formule ni na koji način ne pokušava da prikaže incident u Vinči kao refleksiju stanja u društvu. On nije produkt ni nebrige autoritarnog sistema za ljudske živote, niti nekompetentnosti priučenih partijskih kadrova na odgovornim pozicijama, i time ovaj film svoj potentni bekgraund protraći, svodeći ga na puku kulisu.

Utoliko, prvih četrdesetak minuta gledanja izazivaju vrlo slabu reakciju kod gledaoca. Ili je barem tako bilo sa mnom. Naravno, Bjelogrlić je VEOMA kompetentan u zanatskom smislu i sarađuje sa takođe kompetentnim profesionalcima. Scenografija Jovane Cvetković i Jelene Sopić pažljivo kreira potrebni osećaj „komunističkog glamura“ poznih pedesetih godina prošlog veka, a naročito je efektna u scenama u eksperimentalnom postrojenju u Vinči gde analogni instrumenti ne samo da imaju kvalitetan estetski naboj već i jedan potencijalno teško čitljiv dramski momenat prikazuju kroz jasne, intuitivno shvatljive slike. Direktor fotografije, Ivan Kostić, ume da radi sa svetlom i dubokim kadrovima – tu je i malo učinkovitog kurosavaškog manirizma sa čestim prikazivanjem protoka vremena promenom klimatskih uslova jednog ponavljajućeg kadra – a montažerka Milena Predić ovim filmom potvrđuje da je izrasla u jednu od najboljih u svojoj branši na ovim prostorima, besprekorno vodeći gledaoca kroz česte flešbekove i promene mesta i vremena radnje.

No, kompetentnost koja postoji na svim nivoima – uključujući muziku Aleksandra Ranđelovića sa jasnim hanscimerovskim odjecima – počinje da bode oči kada postane jasno da filmu nedostaje stvarno dramsko središte. Čuvari formule, nažalost, pogotovo u tih prvih četrdeset minuta, deluje kao moderna televizijska serija, sa oprobanim ali i izlizanim rešenjima, i vizuelno, i karakterološki i dramski. Bjelogrlić se ovde striktno drži klišea i svaki put kada se glumac zakašlje pa pljune krv, kada iznervirani rukvodilac u firmi priđe stočiću u uglu kancelarije, pa natoči sebi tri prsta nekog bojenog pića, kada doktor koga svi oslovljavaju sa „doktore“ pasivno agresivno kaže „profesore“, teško je oteti se utisku da gledamo samo srpski napor da se rekonstruiše uspeh „period piece“ produkcija poput Mad Men, baštineći isti glamurizovani, pa onda pomalo i fetišizovani pristup prošlosti, bez stvarnog sopstvenog identiteta. Ili ičeg bitnog što bi da kaže.

Nije da su glumci loši, daleko od toga: Raša Bukvić je vrlo solidan kao čovek koji zna da je kriv za sve i pokušava da se iskupi, makar u svojoj glavi, nekakvim dobrovoljnim martirstvom i dobronamernim laganjem. On nije dobar čovek, a što će mu jedan od likova i reći, i, zaista, on ne IZGLEDA kao dobar čovek, niti dobar martir već kao loš lažov i neuspeli karijerista. Ognjen Mićović, Jovan Jovanović i Alisa Radaković su svi korektni u svojim minijaturama a francuski deo ansambla je takođe ubedljiv, na čelu sa Alexisom Manentijem čiji stoicizam i pasivna agresivnost uspešno kriju empatiju, sumnju u sebe, jedno humano srce koje kuca ispod ledene maske koju nosi na licu čitavog filma. No, scenario je predvidiv, nabijen stereotipima, i mada ništa u njemu ne štrči tako da se gledalac nervira, istovremeno mu nedostaje dublji ulazak u dramu, likove, muku koja se proživljava na ličnom planu i osetljivi politički trenutak u kome se sve to događa.

Nije da Bjelogrlić toga nije bio svestan: neksus drame leži u tome da francuska Tajna služba kroz intervjue sa pacijentima pokušava da utvrdi jesu li Jugosloveni pokušavali da naprave atomsku bombu u svom institutu, pa i pre odslaska u Francusku, profesor Dragoslav Popović – Bukvićev lik – od Rankovića dobija jasnu instrukciju da se tajna mora sačuvati.

Ali ovo je neobično mlitavo obrađen motiv u srcu drame, sa trivijalnim, tenzije skoro sasvim lišenim momentima „ispitivanja“ pa je time dramski naboj filma značajno oslabljen. Njegov drugi oslonac, odnos između tvrdoglavog pacijenta i frustriranog lekara koji želi da spase živote teških bolesnika ali ga nervira i to što mu se čini da profesor nešto krije, a i to što mu do sada ni jedan eksperiment na pacovima nije uspeo, je urađen nešto bolje i odnos dvojice muškaraca, profesora Popovića i Profesora Matéa je interesantniji. No, kako i on zavisi od katarzičnog preokreta u kome pacijent ne želi da ode u smrt lažući čoveka koji pokušava da mu spase život, finale je donekle oslabljeno tim odsustvom stvarne tenzije vezane za tajnu o Jugoslovenskom naporu da se proizvede atomska bomba. Ovde su dobri glumački performansi dvojice upečatljivih muškaraca, nažalost, u funkciji jedne ponovo vrlo rutinerski odrađene a nezarađene završnice u kojoj se ono neiskazivo ipak saopštava i ne uspeva da u gledaocu proizvede potrebne reakcije.

No, Bjelogrlić u nekoliko scena podseća na to da on nije uvek samo dobar zanatlija i rutiner koji oprobana industrijska rešenja ume da primeni na svoje produkcije. Njegovi filmovi su po pravilu humane priče, sa likovima koje gledalac ima priliku da vidi iz mnogo perspektiva, prepozna njihovu nesavršenost ali i bliskost sa samim sobom, i ovde ima nekoliko dobrih momenata ovog tipa, sa požrtvovanim francuskim donorima krvi i koštane srži gde glumci daju kredibilne, lepe minijature, vizuelnom ikonografijom koja priziva raspeća i Hristove muke a da to ne čini na eksploatativan, ponižavajući način koji u gledaocu treba da izazove nelagodu i strah od boga. Pogotovo je memorabilna „montevideovska“ scena sa slušanjem Radio Beograda u francuskoj bolnici gde se na trenutak podsetimo „starog“ Bjelogrlića i njegovog talenta da diriguje grupama glumaca u scenama koje imaju snažnu energiju, puno emocije i duha, koje komuniciraju solidarnost i snagu kolektiva a lišene su patetike i podilaženja mitovima o specifičnoj srpskoj sabornosti. Još par takvih momenata tokom filma dobro dođu da podsete da je Čuvari formule mogao da bude originalnija, zanimljivija priča u kojoj će likovi nadrasti klišeima nabijeni tekst i tipske uloge, a drama biti manje mehanička, manje oslonjena na neiskorišćeni politički kontekst a više pronađena u samim ljudima. Sve to ovaj film ima u zamecima, sa komplikovanim odnosom profesora i mladih istraživača, složenim konstruktom autoriteta koji će svoje podređene i iskoristiti (uključujući seksualno) a onda žrtvovati svojoj narcisoidnoj ambiciji, ali se Bjelogrlićeva režija time ne bavi dovoljno, zadovoljavajući se time da stvari dokači u prolazu i hitajući ka finalu koje priča neku drugu, mnogo manje zanimljivu priču. Kompetentno, ali to je sve.