Najbolji death metal koncert u mom životu, a i jedan, da se ne lažemo, od najboljih događaja u mom životu bio je prvi nastup Suffocation 2007. godine u maloj sali SKC-a. Nije bilo strašno mnogo ljudi, taman toliko da prostor bude popunjen, uvodnih bendova nije ni bilo ali se sećam da sam, kada je Suffocation krenuo sa svirkom, pomislio da je neko Abomination Reborn pustio sa CD-a. Zvuk je bio toliko dobar i čist, bend je svirao tako moćno i disciplinovano a opet živo i strastveno da bukvalno ništa drugo u mojoj pređašnjoj, a bogami ni potonjoj istoriji gledanja death metala nije moglo da se poredi.

Da se razumemo, gledao sam solidan deo onog što smatram nekom važnom postavom prvoboraca death metala, od Morbid Angel, Cannibal Coprse i Deicide, preko Malevolent Creation, Dying Fetus, Krisiun i Grave, do nešto mlađih superheroja kao što su bili su na primer Nile, Obscura ili Gutted i odgovorno tvrdim da NIKO nije zvučao onako dobro kao što su Suffocation zvučali u toj maloj sali, u postavi u kojoj su još uvek bili Mike Smith, Guy Marchais  i Frank „The Tank“ Mullen.

Suffocation u 2024. godini je naravno sasvim druga ekipa. Smith je otišao sam posle tada aktuelnog albuma, Frank je poslednjih nekoliko godina u bendu bio samo formalno, spremajući se da pređe na glumačku karijeru sa punim radnim vremenom – pa ga je na turnejama menjala reprezentacija sjajnih death metal pevača iz raznih američkih bendova – a Guy je konačno digao ruke 2016. godine i čuo sam mnogo, ali baš mnogo komentara da je Suffocation danas puki tribjut bend, ekipa plaćenika koju Terrance drži na uzici da svira obrade starih hitova i okreće keš.

Osim što, naravno, ovaj bend danas zvuči UBITAČNO. Album iz 2017. godine, …of the Dark Light, bio je više rutinirana demonstracija da se bend u tranzicionom periodu neće odricati starih pozicija, ali prošlogodišnji Hymns from the Apocrypha je, što se mene tiče, bila ploča zrelog, patiniranog autora koji je zasluženo prepoznat kao jedan od utemeljivača čitavog žanra, oplemenjena apsolutno razjarenim, nadahnutim izvođenjima osvežene, mlade postave.

Tu postavu gledali smo i večeras u KST-u a u koji ja nisam ušao možda i pune dve decenije, verovatno ne nakon koncerta koji je Acroholia tamo imala neke 2003. godine. Štaviše, jesam se začudio da Suffocation danas sviraju u prostoru koji je, tačno je, pre dve i pogotovo tri decenije bio najvrelija tačka beogradskog, ajde da kažemo, andergraunda, ali je u međuvremenu transformisan u mesto na kome se pušta „muzika osamdesetih“ i prave žurke sa vodenim pištoljima.  

Momci na ulazu, iz organizacije koncerta verovatno su rođeni otprilike negde u vreme mog poslednjeg pohođenja ovog prostora. Ljubazni su i vidi se da ovo ne rade jer haluciniraju da tu ima para. Takođe, niko me nije pretresao na ulazu što podseća na jednu važnu životnu činjenicu: death metalci su gospoda. A malograđani koji su se čudili što je Gojira svirala na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu su, da razjasnimo, malograđani.

Sa grupicom starih drugara razmatramo tezu da je prvi koncert Suffocation u Beogradu, pre sedamnaest godina možda zaista bio najbolji death metal nastup ikada viđen u ovom gradu. Neki se i slažu sa ovom ocenom. Svi smo sada MNOGO stariji i niko od nas ne očekuje da se nešto slično ponovi.

Naravno, i ne ponavlja se. Suffocation danas JESU preduzeće kojim rukovodi Terrance Hobbs i sva muzika koju oni danas prave dolazi iz njegove glave. Sad, Hobbs je jedan od najvažnijih, najboljih autora u svom ekstremnom metalu i metalu uopšte, čovek koji je kodifikovao mnoge žanrovske postulate koje danas uzimamo zdravo za gotovo, ali stoji i da kada Hobbs dovodi nove ljude u bend to je da bi oni svirali kako on kaže a ne da bi imali svoje ideje i interpretacije žanra. Utoliko, iako Suffocation u 2024. godini ni slučajno ne doživljavam kao tribjut bend, oni JESU grupa fanova Suffocation koja daje sve od sebe da ispoštuje legendarne pesme uz koje su odrasli.

Ricky Myers je svakako najupečatljivije gikovski zaljubljen u ovu muziku; čovek već godinama nastupa uživo sa ovim bendom i kada je prošle godine konačno ušao i u studio sa njim, to je za njega bila važna inicijantska tačka. Njegovo apsolutno poznavanje svakog, pa i najsitnijeg detalja svake pesme može da dođe samo iz pozicije diehard fana kome se ostvario neverovatan san. On, da se razumemo, NIJE Frank the Tank niti pokušava da bude Frank, ali jeste jedan od najupečatljivijih death metal pevača u ovom trenutku, sa jakom fizičkom prezentnošću, pa i kada izgovara uobičajene fraze (pita nas da li bismo još, a posle svega 20 minuta svirke, govori nam da smo „sick motherfuckers“ IAKO NEKI OD NAS UOPŠTE NEMAJU MAJKU, naručuje circle pitove i wall of deathove…) to je nekako šarmantno.

Naravno, ja sam zaljubljen (platonski) u Erica Morottija koji me je fascinirao još svirajući bubnjeve u Killitorous i čije dodavanje JOŠ nota na ionako strahovito guste aranžmane koje su mu u amanet ostavili Mike Smith i Doug Bohn ume da bude na granici karikature ali uvek nekako sa prave strane. U njegovoj svirci i naglasci imaju naglaske a to da tonac ubacuje reverb na NEKE od udaraca u doboš pri sporim delovima svemu daje jednu zaista burlesknu, dobrohotnu makabr dimenziju.

Charlie Errigo je svakako dobar izbor za drugog gitaristu, sa svojom navežbanom, disciplinovanom tehnikom i sposobnošću da prati Terrancea kroz modalne harmonije, ali je on i na bini jako solidan, sa entuzijazmom koji govori da, iako je ovo POSAO, on taj posao mnogo poštuje.

O Dereku Boyeru ne znam šta bih rekao. Čovek je NEVEROVATAN i kao svirač i kao scenska pojava, jedna avetinjska prikaza koja verovatno nije sa ovoga sveta. On i Terrance kao stara garda su stub benda i ni malo ne zaostaju za „novajlijama“ u fizičkom, telesnom proživljavanju muzike.

Oko mene su, gledam, uglavnom old school majice: Monstrosity, Carnage, Deranged, čak i, uh, Massacra??? Ne poznajem nikoga ko je njih slušao ni 1991. godine, ali čovek mlađi dvadeset godina od mene stoji metar ispred u baš njihovoj majici. Ovo je žurka za ljude koji ZNAJU i količina UPUĆENOSTI u muziku Suffocationa kojoj svedočimo je strahopoštovanja vredna. Publika zna svaki brejk, svaku promenu tempa, svako Terranceovo prelaženje na tanje žice da sa malo melodije osveži brutalno denflovane rifove. I kada se zasvira, ispred bine je bojno polje. Ako biste doveli „normija“ na ovaj koncert, on bi verovatno zvao policiju i hitnu pomoć već na Thrones of Blood jer je količina kilodžula koji se emituju iz mošpita zastrašujuća. Na sve strane lete ruke noge i glave i NIKO tokom čitavog koncerta nije ni posrnuo, kamoli pao. Bezbedno, razdragano, gospodski. To je death metal.

Zvuk je… ne dovoljno dobar. Eto, to se nije promenilo u bašti KST-a za sve ove decenije. Derek se čuje samo i isključivo kada bend stane da on svira bas-brejkove, ali i inače, kada se krlja iz sve snage, rifove čujete samo ako baš dobro znate opus Suffocation. Većina ljudi oko mene ga zna.

Sviraju se četiri pesme sa novog albuma, a sve ostalo (do bisa) je iz devedesetih. Seraphim Enslavement otvara svirku bombardovanjem iz mesta i kada posle nje dobijemo Thrones of Blood, kreće ršum. Ricky treba samo da zatraži i ljudi uleću u circle pit kao da su za ovo trenirali šest meseci. Funeral Inception je posebno krvoločna, sa ONIM delom kada Ricky kaže „Help us deny this so called god. FUCK HIM“ a ceo KST udara u beton vrišteći „GOD FORBID“.

Set lista je festivalska – bend i svira skoro isključivo festivale po Evropi na ovoj turneji i samo su dan ranije u Zagrebu i kod nas svirali solo koncerte – i traje jedva malo više od sat vremena, ali ovo je dovoljno s obzirom na brutalnost muzike. Uostalom, dobili smo Breeding the Spawn kojoj se nismo nadali i ovo je bio momenat strahovite katarze, a bend svira Pierced from Within negde oko sredine koncerta, sasvim svestan reputacije ove pesme kojom su nekada završavali nastupe jer posle nje malo ko ostaje na nogama.

No, ima Suffocation sa čime da završi. Štaviše NISU svirali naslovnu pesmu prvog albuma, a što je svojevrsni greh i zločin protiv čovečnosti ali jesu svirali Jesus Wept u prvoj polovini. Pred kraj, naravno, stiže teška artiljerija: Catatonia, Liege of Inveracity i Infecting the Crypts, pesme kojima je bend utemeljio zvuk brutalnog death metala i zadao domaći zadatak sledbenicima za decenije unapred. Kada u Liege of Inveracity krene onaj rif kojim je Terrance izmislio slamming death metal, ovo je najteži zvuk koji su mnogi u ovom betonskom dvorištu ikada čuli u životu.

Za kraj ostaje, iznenađujuće, Clarity through Deprivation, mada, kada je čovek čuje ovako, na koncertu, posle sat vremena masakra, jasno mu je da njeno nemilosrdno prebijanje blastbitom a zatim mlevenje najsporijim ritmom na svetu obuhvata kompletno Suffocation iskustvo i na pravi način zatvara koncert. To je to, sestre i braćo. Vidimo se ponovo za sedamnaest godina.