Da li je „zamor superherojštinom“ stvarni fenomen u poslednjih par filmskih sezona ili su naprosto superherojski filmovi poslednjih par sezona bili loši? Teško je jednoznačno odgovoriti na ovo pitanje jer, evo, stigao nam je Deadpool & Wolverine i ne samo da u trenutku dok ovo kucam (jedan dan posle premijere), film ima ocenu od 81% na Rotten Tomatoes nego postoje i predviđanja da će do kraja prvog vikenda film zaraditi približno 350 miliona dolara. Ovo nisu neke REKORDNE cifre kada se radi o istoriji superherojskog žanra ali su svakako impresivne kada se pogleda kako su prolazili  filmovi u proteklih par sezona, bilo da su dolazili iz Marvelove, domaće kuhinje (Ant Man 3, The Marvels), bilo da pričamo o Warnerovom zatvaranju stare firme (The Flash, Blue Beetle, Aquaman 2), bilo da je reč o Sonyjevim pokušajima da od Spajdermenovih, jelte, gomana, naprave pitu (Morbius, Madame Web…).

Takođe, ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da Deadpool & Wolverine nije sad neki sjajan film ili makar da on ponavlja većinu grehova koje su neuspeli superherojski filmovi iz poslednjih par sezona učinili delom obaveznog sadržaja, od humora zasnovanog dobrim delom na tviter i tiktok trendovima od pre godinu i po dana, preko referencijalnosti od koje se verovatno i opsesivnim JuTjuberima vrti u glavi, zapleta istovremeno i prekomplikovanog i generičkog, zasnovanog na multiverzalnim i hrononautičkim tropima, pa do vizuelne odbojnosti oteloveljene u duplom nokautu muljave kolorne palete i apsolutne vladavine CGI-ja. Ali nekako, iz nekog razloga, publika kao da je ovom filmu skoro uniformne rekla „HELL YEAH, dajte još!“, baš kako su se Ryan Reynolds i Kevin Feige i nadali. Tokom filma će se, uostalom, Reynoldsov lik titularni Deadpool, više puta obratiti Hughu Jackmanu koji igra takođe titularog Wolverinea, podsetiti ga da se ovaj posle filma Logan uz olakšanje penzionisao i odlučio da više ne igra u supeherojskim produkcijama, a onda mu zlurado reći da ga je Disney sada upecao mašući mu ispred nosa čekom sa prevelikim brojem ništica, i da će sada da ga teraju da ovo radi do smrti.

Jedna od glavnih diferencija specifika Deadpoolovog karaktera, u stripu, na filmu i u videoigrama nije to da je u pitanju moralno fleksibilni antiheroj koji „pravu stvar“ na kraju uradi jer je u sebi pronašao neko dublje etičko utemeljenje – ova bi deskripcija, uostalom, sasvim pristajala i Wolverineu i ogromnom broju Marvelovih likova nastalih u kasnim osamdesetima i devedesetima – već da je svestan da je u fiktivnoj realnosti i da ovu svoju svesnost često deli sa publikom, obraćajući se direktno u kameru i rušeći proverbijalni četvrti zid. Ovaj metafikcionalni element njegovog postojanja je toliko duboko utemeljen da je čitav Deadpool & Wolverine zasnovan na njemu i daleko pre nego što Ryan Reynolds u jednoj sceni glavom nabode kameru i razbije joj zaštitno staklo obraćajući se direktno Disneyjevim menadžerima, zaklinjući se na vernost i sekući sve veze sa preminulim 20th Century Foxom čiji je leš Disney metodično poharao, uzimajući sav porodični nakit i organe.

Deadpool & Wolverine je takav film, koji tokom odvijanja radnje komentariše tu radnju, radnju prethodnih Marvelovih i Foxovih filmova, radnju Warnerovih filmova, biznis poteze i produkcijske odluke koje su dovele do nastanka ovog filma, uključujući veto Marvelovog Kevina Feigea na pominjanje kokaina u ovom filmu a koji se onda pominje bar desetak puta.

Da li je ovo subverzivno? Deluje kao gotovo izlišno pitanje – ovo je korporacijski produkt superteške kategorije, film astronomskog budžeta u kome se nije žalilo para ni za skupi CGI ni za kameo-pojavljivanja ljudi za koje NEĆETE VEROVATI da su ih se setili, brižljivo umešena pita možda ne od gomana ali od referenci na skoro svaki superherojski film snimljen u poslednjih četvrt veka a koju su, tu pitu, mesila čak petorica scenarista, povezujući PRODUKT koji treba da u vama ponovo raspiri vatru superherojskog entuzijazma sa svim drugim superherojskim produktima koje Disney i Marvel štancuju kao na traci, sa direktnim, u kameru izgovorenim referencama na sezonu i epizodu serije Loki u kojim se prvi put pojavio jedan od minornih CGI „likova“ u ovom filmu – i subverzivnost je verovatno poslednji epitet koji možete prišiti trećem Deadpoolu i, uh, četvrtom Wolverineu.

A opet, klinci po trideset i kusur godina mlađi od mene su se kikotali na skoro svaku repliku* koja je na ovaj ili onaj način razotkrivala ili potkazivala superherojski biznis kao, pa, BIZNIS, rad po formuli u cilju marketinške validacije onog nekog zrnca kreativnosti koje su neki scenarista i neki crtač imali u nekom momentu osamdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka i koji danas od silnih miliona što ih ovi filmovi zarađuju dobijaju ono što se u struci zove GOLA KURČINA, a ako baš imaju sreće, napravi im se mala posveta u bekgraundu neke od scena ovog filma. U slučaju Roba Liefelda, čoveka koji je uz Fabiana Niciezu kreirao Deadpoola, posveta je u vidu logotipa prodavnice ispred koje Deadpool i Wolverine stoje u jednoj od scena, spremajući se da se pošibaju sa stotinak multiverzalnih DRUGIH Deadpoola, a koji, taj logotip, zbija šalu sa više od trideset godina starim memom da Rob Liefeld, čovek koji je u jednom trenutku bio najplaćeniji crtač stripova na svetu, ne ume da crta stopala i da će svaku svoju kompoziciju nekako podesiti tako da se stopala protagonista ne vide.** Naravo, Liefeld je posle premijere tvitovao oduševljeni panegirik ovom filmu, ističući njegovu posvećenost, pa, posvetama i referencijalnosti na Marvelovu istoriju, a što, da se vratimo na poentu sa početka pasusa, kao da dobro prolazi i kod mladeži koje se nije ni rodila u vreme kada je Liefeld harao Marvelom.

*štaviše i pre nego što sam došao do bioskopa na autobuskoj sam se stanici gotovo sudario sa devojkom u Deadpool majici, a dok sam nosio svoju Wolverine majicu u kojoj i ovo kucam

**u interesu istine, treba reći da je lenjost da se nacrtaju stopala bila jedan od manjih Liefeldovih pretupa protiv ljudske anatomije i da je, kad smo već kod stopala, on često crtao žene kako stoje na vrhovima prstiju, jer ih to, znate sigurno i vi, čak iako, statistički skoro sigurno niste Quentin Tarantino, čini seksepilnijim

Drugim rečima, a da se dalje vratimo na pitanje iz pretposlednjeg pasusa: ima subverzije i subverzije, odnosno, subverzija je kontekstualna. Vama i meni Vini Pu predstavlja samo dragu uspomenu iz detinjstva i podsećanje na to koliko smo i mi želeli da naše igračke ožive pa da konačno imamo prijatelje koji nas STVARNO shvataju i vole, ali u Kini je svaka referenca na nedužnog i blentavog plišanog medveda tretirana kao direktan nastraj na lik i delo vođe Sija Đinpinga i ne samo da su strani filmovi i serije zabranjivani zbog ovoga nego je služba uspela da i neke kineske produkte zatre na globalnom planu zbog zamumuljenih referenci na Vinija Pua.

U slučaju Deadpoola, jedan od njegovih pobedničkih trikova je to da on često produkte fikcije u kojima se pojavljuje tretira iz perspektive konzumenta, svesno amplifikujući i njihovo uzbuđenje onim stvarima koje gikove uzbuđuju*, a i jednako se svesno i solidarno oglašavajući kada se u produktu direktno vide korporacijski prsti, bilo kroz korišćenje izlizanih tropa, bilo kroz agresivno oslanjanje na kameo-pojavljivanja itd. Deadpool stoga nije tek fiktivni junak na koga projektujemo sebe u aspiracijskom smislu – da budemo heroj, martir ili plemeniti gubitnik poput njega – već fiktivni junak koji sebe projektuje na nas i postaje naš saučesnik. Deadpool RAZUME da volimo ovo superherojsko sranje čak i kada je ono, eh, SAMO sranje, i sam je pun besmislenih gikovskih opsesija – uključujući fetišističke fiksacije na likove iz popularne kulture – i reaguje sa autentičnim uzbuđenjem ili autentičnim, jelte, krindžom, na stvari za koje su petorica scenarista procenila da najveći deo publike ima konsenzualan stav. Tako je Deadpool u ovom filmu i panseksualan i rodno agnostičan, ali nema problem da proziva „woke“ zilote ili da se podsmeva svojoj varijanti iz alternativnog univerzuma koja je isuviše napadno fina, plemenita, inkluzivna. Ne pričamo o nekakvom „centrizmu“, nedobog, već o tome da je ovo lik koji vidi kada se ljudi pretvaraju, pošto se i on celog svog života, jelte, pretvara, živeći iza više maski, od kojih je ona bukvalna što mu prekriva lice samo najočiglednija.

*u ovom konkretnom filmu on doslovno publici najavi da je trenutak da izvade svoju „specijalnu čarapu“ – dakle onu u koju ejakulirate kada krijući to od roditelja masturbirate u svojoj sobi – jer sledi akciona scena u kojoj će se dva junaka svojski potući

Ovo je i neka osnova zapleta filma Deadpool & Wolverine mada bi vam bilo oprošteno ako biste pomislili da Deadpool & Wolverine uopšte nema zaplet. Zaista, film ne samo da ima nehronološki tok odvijanja radnje i pre nego što se baci svom snagom u smeru multiverzuma (sa sve komentarisanjem da je multiverzum pase jer ge svi rade i da se ta koncepcija izlizala), i ne samo da glavni junak tu radnju sve vreme prepričava i komentariše dok se ona odvija, već i oslanjanje na manipulaciju vremenom i paralelne univerzume deluje kao samo dobar tehnološki izgovor što uz Deadpoola u ovom filmu imamo Wolverinea i što se oni, eto, biju sa nekim drugim likovima.

Verujem da je Shawn Levy, prvi put za volanom Deadpoola ali ne prvi put da režira ni Reynoldsa ni Jackmana, uradio koliko je mogao da scenario sastavljen gotovo samo od metateksta a skoro nimalo od teksta, nekako uobliči u NEŠTO što ima NEKAKAV dramski zamajac. Kad film provrtite u glavi nakon gledanja shvatate da je u osnovi standardna matrica trećeg superherojskog filma u serijalu, gde glavni junak prolazi kroz krizu relevantnosti i mora da pronađe u ljudima oko sebe podsećanja zašto radi to što radi. Marvelovi filmovi su filmovi formule i za prvi Deadpool (i Wolverine) film rađen unutar Marvel Studios strukture formula se prati, poštuje, komentariše pa i ismeva, ali ne napušta.

Možda bi sve to bilo efektnije da film smisleno gradi na vezama koje je Deadpool izgradio sa ansamblom prva dva filma, pogotovo jer glavni lik eksplicitno svoju multiverzalnu pustolovinu zasniva na želji da spase svoje prijatelje koji su „čitav njegov svet“, pokazujući mrzovoljnom Wolverineu više puta njihovu sliku. Ali naravno da za to prosto nema mesta između DESETINA kameo-pojavljivanja svih mogućih likova iz svih mogućih filmova i serija iz poslednjih 25 godina. Stefan Kapičić kao Colossus i Brianna Hildebrand kao Negasonic Teenage Warhead ni u prethodna dva filma nisu imali VELIKE uloge ali u ovom dobijaju da izgovore doslovno po jednu rečenicu. Leslie Uggams kao Blind Al ima samo malo više replika ali ovaj lik je od početka do kraja formatiran kao komični predah i u filmu koji je SAV u gegovima, svodi se na izmišljanje dovitljivih eufemizama za kokain. Karan Soni kao Dopinder proleti kroz kadar tako brzo da nećete biti sigurni jeste li ga uopšte videli.

Jasno je dakle, da Deadpool & Wolverine sledi istu logiku koju su sledili superherojski stripovi još pre pet decenija: prilježan, strpljiv napor na građenju autohtonog ansambla stripa je bogougodna rabota ali su krosoveri sa drugim superherojima ono što STVARNO pravi pare. Deadpool je svoju opsesiju Wolverineom eksplicitno prikazao već u prethodnim filmovima pa se njegovo gikovsko oduševljenje Jackmanovim likom kog ne može da vrati iz groba u koji je spušten na kraju Logana, ali može da ga ima, kako mu više puta kaže, DO GROBA sad kad se Australijanac vratio u superherojsko kolo, jedan-na-jedan preslikava na ne mnogo plemenite, niske, ali razumljive i istorijski autentične prohteve publike. Mnogo je digitalnog mastila proliveno poslednjih petnaestak godina da se u superherojskim filmovima nađu nijansiranja, suptilnosti, analize ljudskog stanja nedostupne drugim žanrovima, ali Deadpool & Wolverine sasvim vidljivo uzmiče pred ovakvim ambicijama i svoju metu postavlja mnogo bliže nišanu: deco zar ne bi bilo jebeno cool da se Deadpool i Wolverine konačno upoznaju A ONDA POTUKU? Ko će pobediti u borbi dva tehnički besmrtna lika koja se regenerišu nakon svake povrede? Čiji je kostim kulji? Onaj koji je Rob Liefeld napravio za Deadpoola, imitirajući DC-jevog Deathstrokea ali menjajući kolornu šemu da neko u Warneru ne bi pejdžovao advokata, ili onaj žuti, klasični, koji je John Romita Senior osmislio a Dave Cockrum betonirao kao „originalni“ Wolverineov look?

Drugim rečima, zaplet, ali i nekakva smislena nadgradnja ljudskih relacija iz prethodna dva filma su ovde decidno u drugom planu i služe kao ne mnogo suptilno korišćen izgovor da se Wolverine i Deadpool prošetaju kroz vreme i dimenzije, upoznaju neke nove i neke stare likove iz Marvelove istorije i odaju i neku vrstu počasti 20th Century Foxu i njegovoj istoriji pravljenja filmova sa Marvelovim predlošcima. Nije ljudski da se ovde spojluje jer je film još uvek vrlo svež u bioskopima, ali ako ste old school ljubitelj (ili makar entuzijastični mrzitelj) superherojskog filma, koji ih je gledao (makar i gunđajući) daleko pre nego što je Feigeov MCU uspostavio standard (i formulu), ne samo da ćete biti ugodno nostalgično pogođeni nekim kameo-pojavljivanjima, već ćete i neke od pančlajna za šale umeti unapred da izgovorite i time impresionirate osobe sa kojima ste došli u kinoteatar.

Sve je to zabava i šala, ali i fer je da podsetimo na ono odozgo: Deadpool & Wolverine nije SJAJAN film u čisto kinematografskom smislu. O kameri, osvetljenju, set dizajnu itd. možemo malo kasnije ali čisto u pogledu priče, pripovedanja, narativnog postupka, ovo je još jedno podsećanje na to koliko je superherojski film duboko zaglibljen u dekadenciji i referencijalnom blatu. Ona scena iz Whedonovih Avengersa u kojoj Kapetan Amerika Chrisa Evansa ponosno kaže „I understood that reference“ je tokom poslednjih dvanaest godina izdignuta na nivo poželjne, ultimativne forme konzumacije superherojskog filma. „Pravi“ Marvel Zombie nije onaj koji je, kao, gledao sve MCU filmove, nego onaj koji je gledao sve MCU filmove po nekoliko puta, video sve serije, odgledao animirane filmove i ume da izdeklamuje na koju se epizodu koje sezone odnosi rečenica koju je neko od likova u sasvim drugom filmu ili seriji izgovorio.

Jedna od velikih, OGROMNIH prednosti MCU filmova u vreme kada su Marvel i Feige započeli ovaj projekat bila je to da su se svi autori svesno, programski držali podalje od oslanjanja na stripovski kontinuitet. Sasvim svesni da su neverovatno zapetljane decenijske priče u stripovima postale odbojne za sve potencijalne čitaoce sem za najtvrđe jezgro dajhard gikova i da zbog toga stripove o, recimo, Deadpoolu čita po par desetina hiljada ljudi jer ostali prosto nemaju snage da prekopavaju biblioteke ili wikije svaki put kad scenarista napravi referencu na strip koji je čitao u svom detinjstvu a likovi u njegovom stripu se ponašaju kao da je to bilo prekjuče, autori MCU filmova su u prvih nekoliko godina kreirali uredne, zdrave nove kontinuitete i istorije za likove, dajući tim likovima jasna porekla i karakterizacije, logične motivacije i smislene životne priče, inspirišući se stripovima ali im ne robujući. Prvih nekoliko godina ste Marvelove filmove mogli gledati bez nekog specijalnog predznanja, naoružani samo osnovnim, osmotski stečenim predstavama o superherojštini, dobijajući narative koji su bili samorazumljivi i zaokruženi.

Ali u poslednjih pet-šest godina, a pogotovo sa usponom striming servisa Disney+ i serijskog programa kreiranog da bude ekspanzija MCU-a, Marvelovi filmovi su postali deo jednog tekućeg programa koji nikada ne staje, koji radi sve da vam ne da šansu da predahnete, da ikada skrenete pogled ili, nedajbože, odete da vidite šta radi konkurencija. U poslovnom modelu zasnovanom na intenzivnoj incestuoznoj kros-polinaciji svaki pojedinačni film i serija su postali manje bitni sami po sebi a „značaj“ ili makar nekakva relevantnost im je pripisivana na osnovu toga koliko se uklapaju u metapriču ili koliko joj doprinose. Onako kako su superherojski stripovi migrirali od „univerzum u kome se događaju priče“ do „univerzum JE jedina priča“ tako je i superherojski film generalno a Marvelov partikularno došao do pozicije u kojoj su narativi ovih filmova i serija velikim delom čak ne ni nekakvo reformatiranje već ispričanih priča nego njihovo doslovno citiranje. Sa sve montažama scena iz prethodnh produkcija.

Deadpool & Wolverine je samo ekstremni primerak ovakvog filmmejkinga, kinematska remiaginacija one situacije kada se zateknete na dečijem rođendanu, opasno se dosađujete, pa se onda sa nekoliko jednako smorenih vršnjaka naduvate i krenete da pitate jedni druge „a jel’ se sećaš ono kad je Blade u onom filmu uradio ono“, sa sve traženjem klipova po Jutjubu. Ovo je serija referenci na stare filmove, serija kameo-pojavljivanja likova iz starih filmova, serija obraćanja kameri da se kaže kako je bilo gotivnih, ali i krindži stvari u starim filmovima, sve to nadeveno sa malo tuče i licencirane muzike sa naglaskom na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka.

Dakle, ne, nije ovo SJAJAN film. Ali da li je zabavan? Pa, jeste, naravno, ako imate dovoljno staža i minulog rada i smešno vam je da glumca koga prosti puk najpre asocira sa jednim, mnogo poznatijim likom, vidite kako igra drugu, skoro zaboravljenu ulogu. I ima tu par pristojnih akcionih scena, doduše veoma oslonjenih na CGI ali i dalje sa malo okej koreografije, režije i montaže. Levy akciju tretira više kao nužno zlo i svaku od ovih scena postavlja više kao jednu likovnu kompoziciju nego što ima ambiciju da prolazi kroz pojedinačne etape svake tuče, ali ume i to da uradi i kada mora, bude to dobro. Tih par momenata u kojima se Deadpool i Wolverine potuku su, naravno, komički intonirani, ali imaju jasnu logiku i smisao.

Dalje, Ryan Reynolds je definitivno svestan da mu je Deadpool uloga života, uloga koja mu je promenila klasu i obezbedila mu igru u najvišim ešelonima Holivuda, pa je on ovde i producent i scenarista i igra Deadpoola za SVE pare. I sjajno je to i dalje, sa besprekorno internalizovanim koktelom kurčevitog bravada i samozatajnog humora, superherojskog profesionalizma i smrknute depresivnosti. Ima razloga što ovaj lik tako jako rezornira sa publikom još od devedesetih a Reynolds je otelovljenje tih razloga.

Sa svoje strane Jackman treba da bude straight man pored hiperaktivnog, metatekstualnog Reynoldsa, i mada vidim da kritičari hvale njegov dramski performans, ovo naprosto nije film koji može da ima gravitas jednog Logana. Tekst koji Jackman izgovara ogromnim delom je sastavljen od psovki (Wolverine ovde višestruko češće izgovara „fucking“ nego „bub“) a kada treba da dobijemo bivšeg superheroja koji se rve sa demonima svoje prošlosti, to je sasvim okej ALI SMO SVE TO VEĆ VIDELI. Jackman ovde korektno radi Wolverinea koji insistira da on nije heroj, pa ni dobar čovek, i sebe krivi za smrt svojih kolega i prijatelja, ali nema ovaj film zaista mesta da se ovakva uloga razradi i da publika nešto kod nje oseti, pogotovo jer ju je čitav ostatak filma izbaždario na obraćanje hiperpažnje na sve sitnice sve vreme, da joj slučajno neka referenca ne promakne. MCU filmovi istorijski vole da imaju mirnije, „ljudskije“ scene između set pisova akcije i humora, ali u ovom filmu to je samo odrađivanje posla i ne postiže se bogznakakava emotivna investicija. Emma Corrin je pak vrlo solidna* kao Cassandra Nova ne samo vizuelno već i sa tim kanalisanjem „engleske“ perverznosti i dekadencije što ide uz ovaj lik. Plus, ovde su specijalni efekti urađeni ukusno, smisleno i nadahnuto, sa prikazom prstiju što kopaju po ljudskim umovima koji će izazvati kod gledaoca sasvim poželjnu reakciju somatskog gađenja.

*kao i obično, to što za nebinarnu osobu koristim rodno određene formulacije nije iz nepoštovanja već jer u Srpskom jeziku prilično nezgrapno zvuči korišćenje množine u ovakvim situacijama i bojim se da bi ovo zbunilo čitaoca

Nije ovo jedino dobro vizuelno rešenje u filmu i, imajući u vidu da u jednoj sceni vidimo stotinak Deadpoola i da svaki od njih ima nešto drugačiji kostim (old school strip-publika će ceniti MCU premijeru crno-belog kostima iz Remenderovog X-Force serijala), svakako treba odati priznanje kostimografima za prilježnost i trud. Ali dobar deo filma je naprosto brljivo dizajniran, brljivo snimljen, a zatim u postpropdukciji dodatno zbrljan. Realističnost i naglašene boja ranih MCU filmova (dakle, prvog Iron Mana, prvog Thora, prvog Kapetana Amerike) ovde su samo daleka uspomena i jarko žuti Wolverineov kostim je anomalija u filmu koji se davi u umirenim, mutnim kolorima, difuznom osvetljenju, kadrovima koji u prvi plan stavljaju likove a u drugom je samo nejasna, razmrljana, slabo osvetljena pozadina. Deo krivice tu MOGU da pripišem Domu Sindikata i njihovom neprihvatljivo slabom kvalitetu reprodukcije, ali neće biti da je baš srpski bioskop kriv za to što ovaj film dobar deo vremena izgleda kao da nije imao scenografa nego da je setove dizajnirao neki AI za koji se niko nije setio da uplati pretplatu pa je sve rađeno besplatnim, probnim paketom.

Glavni štab TVA, shvatam ja to, treba da bude mračan jer je u pitanju karikirana uberbirokratska agencija koja se bavi apstraktnim manipulisanjem vremenom, ali u nedopustivo previše scena što se dešavaju unutar ove institucije ne zna se šta je gore: agresivno bezlični, slabo osvetljeni setovi neke bivše fabrike u kojoj su sada kancelarije, ili CGI dizajn „futurističke“ mašinerije koji doslovno izgleda kao nešto što biste videli u demou sumnjive balkanske firme koja pokušava da vas prevari da plaćate godišnju pretplatu za njihov softver za 3D modelovanje. Pa jebem mu mater, nekada su ljudi išli po lokacijama, razmišljali, razgovarali, crtali na papirima, pa se svađali, pa je scenografija na kraju bila proizvod svih ovih procesa, ali i saradnje i kompromisa između osvetljivača, direktora fotografije, rekvizitera, režisera i producenata. TVA scene u Deadpool & Wolverine su toliko bezlične da doslovno izgleda kao da je ovo studio namerno forsirao kako bi za sledeći film moglo da se kaže „stanite što da plaćamo set dizajnere i rekvizitere kad ovako nešto SORA može da napravi za jednu noć I DA NIKO NE PRIMETI RAZLIKU“. Hoću reći, kada vam film VEĆ izgleda kao da ga je dizajnirao AI, dakle, mlitavo, beživotno, bez vizije, šta će vas spasti kada sledeći put producent kaže da će koncept-art ili izradu setova i kostima poveriti veštačkoj inteligenciji?

Ne izgleda SVE u filmu tako bezveze kao sedište TVA (mada su i kostimi i oprema njihovih agenata KATASTROFALNI, sa ponovo zamuljanim tamnim bojama i nula karaktera), ali impresivno je koliko Deadpool & Wolverine zapravo imaju malo scenografije koju ćete zapamtiti. Dobar deo radnje dešava se u „pustinjskoj“ dimenziji gde TVA odlaže problematične likove iz raznih univerzuma, i ovo je, kako i sam Deadpool primeti, manje kreativan ripoff Mad Maxa. No ovde se bar vidi da je NEKO radio na dizajnu vozila, opreme i kostima i film ponovo vizuelno padne tek kada se uđe u Cassandrin HQ koji, evo, manje od 24 časa nakon gledanja filma ne mogu ni da opišem jer u njemu nema ničeg što biste upamtili. Ostale scene u filmu su „podrum u kome je sve u neredu“, „napuštena kafana u kojoj je sve u neredu“, „druga napuštena kafana“, i „drugi podrum“. U kontrastu sa tim, scena blizu početka filma, gde se Deadpool u šumi bori protiv gomile TVA agenata je KUROSAWA – a ne smeta ni duhovita i krvoločna koreografija borbe – a Deadpoolov i Wolverineov sukob sa stotinu Deadpoola na ulici je Chan-Wook Park.

Levy svakako nije neko ko film režira „po osećaju“ i pažnja posvećena akcionim scenama, tajmingu komedije, na kraju krajeva pažljivom kadriranju i kretanju kamere da se primete neke od referenci, svedoče o zanatskom profesionalizmu visokog nivoa, ali problem sa Deadpool & Wolverine je onda baš u tome da se OVO htelo i da OVO uključuje i taj često neinspirisani a na momente i ružni vizuelni utisak koji film ostavlja.

No, da se ne zabunimo, pamte se uglavnom lepe stvari i ako ste dovoljno ugođeni na superherojsku frekvenciju, Deadpool & Wolverine ima mnogo scena koje su ikonične, epske, ugodno dinamične ili duhovite i koje će se memefikovati i prepričavati u mesecima i godinama koje slede. U globalu dakle, ovo je film koji uspeva da se nametne ne jer beži od toksičnih praksi koje unižavaju superherojsku produkciju poslednjih godina, nego jer ih oberučke prihvata a onda komentariše. I u tom komentarisanju je, velikim delom na ime posvećenosti Ryana Reynoldsa ali i drugih članova ansambla, iznenađujuće zabavan. Da li će ovo pokrenuti nekakvu renesansu superherojskih ili makar samo Marvelovih filmova kako se nadaju neki komentatori? Teško je u to poverovati jer je Deadpool ipak u jedinstvenom položaju da klišeima seče a da od klišea ne pogine, naprotiv, da na njih ukazuje i da se zajedno sa nama smeje činjenici da nas više zabavlja nešto poznato, sto puta ponovljeno i izlizano nego nešto novo, nepoznato, originalno. Praviti „ozbiljne“ filmove sa ovim nivoom interreferencijalnosti i metatekstualnosti je vrlo VRLO ozbiljan izazov – čemu svakako može da posvedoči Warnerov zlosrećni The Flash.

Deadpool & Wolverine je nesumnjivo bolji film od The Flash, ali najvećim delom zato što prepoznaje šta je to što fundamentalno ne valja u filmovima kao što je The Flash, a onda to ismeva (dok radi skoro iste stvari). (I, dobro, nema toliko loš CGI) Ovo je definicija imanja i jareta i pareta ali ne samo da ne vidim kako bi drugi MCU filmovi mogli da ponove isti trik, nego ni to kako bi naredni film o Deadpoolu ili Wolverineu mogao da bude barem ovoliko gledljiv i zabavan. Umesto početku renesanse, možda prisustvujemo poslednjem zabavnom superherojskom filmu naše ere?