Kao neko ko se više od dvadeset godina bavi demografskim starenjem sa njegovih raznih aspekata kroz svoj posao, tokom gledanja filma Plan 75, debitantskog dugometražnog ostvarenja tokijske režiserke i scenaristkinje po imenu Chie Hayakawa, dobar deo vremena sam sa odobravanjem klimao glavom. Plan 75 je film koji kompleksnost društva što stari razume na mnogo važnih nivoa a onda nudi i jednu tužnu, humanu, ali istovremeno i strašnu priču o tome kako (demografski) najstarija nacija na svetu pokušava da reši problem koji je neko svojevremeno dosta pesimistično opisao kao „srebrni cunami“.

Planeta de fakto postaje sve starija, sa razvijenijim društvima koja stare brže – ovo je jedan od retkih trendova u kojima Srbija prednjači, kad smo već kod toga – i sa ogromnim posledicama koje ovo ima na toliko aspekata naših života da nije ni malo preterano ili dramatično to što maltene svaki tekst koji sam na poslu napisao poslednjih nekoliko godina počinje rečima da je „demografsko starenje najvažniji trend dvadesetprvog veka“. Starenje stanovništva ima velikog uticaja na ekonomiju, na to kako se organizuju zdravstvo i nega, a zbog toga posredno, ali veoma izraženo, na migracije stanovništva; ono veoma jako utiče na trendove na tržištu rada ali i na socijalne odnose sa sve dubljim shvatanjem da je uvećanje udela starijih u stanovništvu delom opterećenje za sisteme zdravstva, nege, penzionog osiguranja itd, ali sa druge strane velika pobeda nauke i medicine i izvor brojnih novih ekonomsnkih mogućnosti. Ono što mnogi u mojoj branši zovu „srebrnom ekonomijom“, naravno, u dobroj meri zavisi od mogućnosti društva da obezbedi starijima adekvatnu negu, smeštaj i podršku u samostalnom životu kako bi oni mogli da svojim vremenom i resursima raspolažu onako kako žele i doprinose društvenoj dobrobiti.

Plan 75 je jedna skromno naučnofantastična, samo blago spekulativna dramska vežba koja uzima ove teze i zatim se njima igra u kontekstu samo jedne, jedine „fantastične“ ideje koju film nudi. Naime, Japan, kao najstarija nacija na planeti, u fikciji ovog filma u jednom trenutku odobrava kontroverznu javnu politiku koja se zove Plan 75. Njome se omogućava da se svi građani stariji od 75 godina dobrovoljno prijave za asistirano samoubistvo, odnosno udobnu, pažljivo vođenu eutanaziju, kojom će svoju rodbinu ali i ostatak društva osloboditi tereta i doprineti demografskom ali i ekonomskom i socijalnom boljitku svoje zemlje. Od prijave do izvršenja imaju nekoliko nedelja tokom kojih primaju psihosocijalnu podršku i imaju pravo da odustanu na svakom koraku. Tako barem piše na papiru koji su potpisali…

Chie Hayakawa je školovana u Njujorku i završila je Školu vizuelnih umetnosti u ovom gradu. No, nakon što je rodila dvoje dece, vratila se u Tokio 2008. godine i nastavila da se školuje i snima kratke filmove. Njen master-film Niagara je 2014. godine prikazan na Festivalu u Kanu  i dobio nagradu Pia Film Festivala u Japanu. Plan 75 je sniman usred pandemije i imao premijeru u Kanu 2022. godine, gde je dobio Zlatnu kameru, a na japanskim festivalima je ovaj prvenac osvojio dosta nagrada, uključujući za scenario, ali je i glavna glumica, Chieko Baisho dobila nekoliko nagrada za svoju ulogu.

Hayakawa je scenario pisala sa Jasonom Grayjem, Amerikancem koji od početka stoleća radi u japanskoj filmskoj industriji, na raznim pozicijama, od prevodioca, preko režisera i producenta, pa do glume – igrao je jednu malu ulogu u Tokyo Sonata Kiyoshija Kurosawe – a film je nastao u kombinovanoj japansko-francusko-filipinskoj produkciji. No, sem činjenice da su neki od likova filipinski migranti u Japanu i da se sem Japanskog u nekim scenama čuje Tagalog izmešan sa Engleskim, Plan 75 je veoma „japanski“ film. Njegov tempo je odmeren, nenametljiv a efikasan, bez scena koje su tu samo za građenje atmosfere, a opet mu je atmosfera majstorski izgrađena i nudi melanž duboke melanholije i veoma uzdržane socijalne satire. Hayakawa ga režira izrazito realistički, sa likovima koji imaju naturalističke dijaloge i ponašanje, i bez ikakvih nedijegetičkih informacija. Kada glavna junakinja, Mishi Kakutani (igra je izvanredna, pomenuta Chieko Baisho, inače rođena još 1941. godine) priča telefonom, gledalac neće moći da čuje sagovornika sem ako montažer ne „prebaci“ kameru na drugu lokaciju tokom scene – ali gledalac će takođe prepoznati da Mishi često samo priča u telefon a da sa druge strane nema nikoga, jer njena ćerka više voli da joj majka ostavlja poruke na govornoj pošti nego da sa njim priča u stvarnom vremenu.

Hayakawin i Grayjev scenario majstorski hvata mnoge elemente onoga što danas čini starenje mučnim procesom. Paradoksalno, iako su društva sve starija, ona još uvek nisu uradila potrebna prilagođavanja na ovu činjenicu. U Srbiji, na primer, imamo više osoba starijih od 65 godina nego dece mlađe od 15, ali i dalje mnogo više specijalističkih lekara i obučenih medicinskih sestara imamo za decu nego za starije, gde nam očanički fale gerijatri i gerijatrijske sestre.

U Japanu, jednom organizovanijem društvu u kome se dužnost prema kolektivu shvata ozbiljno i deo je mentaliteta to da uvek razmišljate kako da drugima ne budete na teretu, koncept kao što je Plan 75 deluje sasvim realistično. Ovo je, dakle, plan legalizovane eutanazije gde vlada daje starijima malu ali ne beznačajnu novčanu stimulaciju ako se prijave za ovaj plan i garantuje im dobro vođen, udoban odlazak na onaj svet, možda ključno: pod njihovim uslovima i u skladu sa njihovom voljom.

Ili je to barem ideja. No, film izrazito elegantno onda satiriše i kritikuje ovu ideju, pokazujući kako i odlazak u smrt ima klasnu dimenziju, kako obična raja ovu uslugu dobija besplatno (čak je i sahrana/ kremacija besplatna ako se prijave za grupni plan, dakle, da budu sahranjeni ili spaljeni zajedno sa drugima koji su se takođe za to prijavili) ali da bolje stojeći građani mogu da plate luksuzniji paket. Činjenica da Mishi i njene koleginice listaju kataloge i komentarišu kako imaju i ti neki baš dobri paketi, sa vikendom gde se dobije puno ukusne hrane i pića, pa spa i bjuti tretman i profesionalno fotografisanje, a još sa članovima porodice ako ste i to platili, je dobra poveznica sa drugim ansamblom u filmu, gde pratimo mlađe/ sredovečne osobe koje rade u jednoj od privatnih agencija koje nude Plan 75 i čiji je posao da učine odlazak starijima udobnim, ali PREVASHODNO da obezbede da se ovi ne predomisle.

Hayakawa ovo režira veoma pažljivo, prikazujući nekoliko različitih službenika koji svi na svoj način imaju sumnje u to da je ovo što rade ispravno. Jedan od njih prodaje aranžmane (izvrsni Hayato Isomura koga ste možda gledali u drugoj sezoni Alice in Borderland) i njegov posao je da celu stvar nakiti isto onako kako bi službenik turističke agencije vama pokušavao da proda letovanje. Tu je zatim filipinska migrantkinja Maria (veoma upečatljiva Stefanie Arianne), negovateljica u domu za starije koja, zbog veće plate – a potrebne su joj pare da plati ćerki operaciju – prelazi da radi u istu firmu i tamo je zadužena da ličnu imovinu starijih, posle smrti razvrsta i stavi je firmi na raspolaganje. Iskusniji kolega joj kaže da sve što je vredno stavi sebi u džep jer „mrtvima neće trebati“. Treća je devojka iz kol-centra koja starijima što su se odlučili na Plan 75 pruža psihosocijalnu podršku tokom tih nekoliko nedelja koje prolaze do izvršenja dogovorene eutanazije. Na obuci njoj i njenim koleginicama šefica objašnjava da je njihovo da starije sa poštovanjem slušaju, a onda i dodaje „i da ih vodite tako da ne odustanu“.

„Dobrovoljnost“ ovog celog aranmžmana za starije se dovodi u pitanj vrlo organski, pokazujući kako oni bivaju primorani da poveruju u raširenu predrasudu da su društveni teret i da su tu samo zato što se drugi žrtvuju za njih. Film izuzetno plastično pokazuje mnoge probleme koji danas more starije, na primer tu „epidemiju usamljenosti“ koja nastaje kada društvo svoje socijalne sadržaje podešava po potrebama i kapacitetima isključivo mlađih generacija (ovo važi i za prevoz, uslove stanovanja, komunikacionu tehnologiju…) i ostavlja starije da se osećaju odsečenim od sveta, neželjenim, nepotrebnim i nekorisnim. Dalje, Mishi i njenih nekoliko drugarica na početku filma rade u hotelu kao sobarice iako su debelo zagazile u godine za penziju, jer su im potrebni prihodi, ali kada incident u hotelu lišava Mishi ovog posla, ona mora da se suoči sa činjenicom da niko više neće da je zaposli i da je primorana da na kraju prihvati bizarno težak i naporan posao na ulici da bi ikako zaradila dovoljno novca za stan i hranu. Naravno, onda vidimo kako u njenoj zgradi sve manje stanova ima stanare – savršeno dijegetički prikazano kroz postepeno nestajanje poštanskih sandučića – da bi na kraju zgrada bila predviđena za rušenje a žena duboko u osmoj deceniji života se suočava sa beskućništvom jer svuda gde može da iznajmi stan, vlasnici traže da se kirija plati dve godine unapred kada vide da se radi o starijoj ženi. Chieko Baisho ima izuzetan pristup ovoj ulozi, kanališući više od pola veka glumačkog iskustva u evokativne izraze lica, glumu očima, jedan savršeni spoj dostojanstvenosti, tuge, straha, poniženosti ali i nepredavanja. U jednoj sceni, kada sa mlađom poznanicom ode na kuglanje i obori svih deset kegli odjednom njena sreća je neverovatno prirodna a momak koji prilazi da joj baci kosku ima jaknu na kojoj piše „against all odds“. Film sa mnogo pažljivo postavljenih vizuelnih informacija u kome ništa nije u kadru preterano ali ništa u njemu nije ni slučajno.

Mishi, dakle, u Plan 75 ne ulazi kao ponosna, odlučna japanska staramajka koja se glasno i gordo žrtvuje za buduće generacije, kako bi država želela da sve predstavi, već kao uplašena, tužna žena kojoj se čini da nema ni jedan drugi izlaz. Čak i sa devojkom iz kol centra ostvaruje topliji i prisniji odnos nego što ga ima sa ćerkom koja joj se više ni ne javlja na telefon, ali ova je na kraju mora obavestiti o proceduri na dan eutanazije i to je scena koja obema lomi srce iako je privid očuvanja društvenog digniteta očuvan.

Plan 75 sasvim jasno pokazuje sa koje strane debate stoje autori. Film je čitav snimljen iz statičnih kadrova, sa škrtim osvetljenjem tako da likove gledamo kako prolaze kroz unutarnje dileme i borbe, dok im je deo lica skoro uvek prekriven senkom. Stanovi su štedljivo osvetljeni i još štedljivije grejani – u više scena čujemo da je „danas baš hladno“ a samo na jednom mestu vidimo skromnu kvarcnu peć postavljenu na tatami, u stanu koji, po tradiciji, nema ni stolice – a likovi izgledaju dostojanstveno, ali uplašeno i nesigurno u to da li zaista žele ono što su potpisali. Baishova kao Mishi i Takao Taka kao Yukio Okabe su dvoje starijih osoba čiji čitav put do ležaja u kome im na lice stavljaju maske i postepeno ih uspavljuju i ubijaju gasom, pratimo svesni da su ovo osobe koje ovako nešto rade ne jer podnose ponositu žrtvu za svoju decu, nego jer se stide svoje samoće, bespomoćnosti i konfuzije i jer se, više od svega, stide da traže pomoć, da drugima budu na teretu.

Ovo je veoma japanski po tematici i izvedbi, ali i veoma relevantno za Srbiju – više studija je pokazalo prominentni model samožrtvovanja kod nas, u kome stariji svoju imovinu i druge resurse dobrovoljno prepuštaju svom potomstvu i neretko dublju starost dočekuju u siromaštvu i potpunoj zavisnosti od tuđe dobre volje da im pruže pomoć a koja, pravite se da ste iznenađeni, neretko izostaje. Uostalom, film je prikazan na Kustendorfu prošle godine i iako nije imao bioskopsku distribuciju u Srbiji, makar se može i kod nas pogledati putem (HBO) Maxa.

Naravno, Plan 75 je, rekosmo, mračna satira i on i ne nudi konačni odgovor na pitanje kako rešiti problem demografskog starenja, ali je dosta uspešan u pokazivanju da poziv na požrtvovanje nije taj odgovor. Ovo je film koji uspešno prepliće obezljuđujući jezik državne birokratije sa marketingom privatnih firmi i industriju organizovanog ubijanja ljudi koji su samo usamljeni ili tužni prikazuje kao jedan „normalan“ biznis u kome spretni, maštoviti preduzetnici nalaze nove načine da uvećaju profit a porodice i njihovi najstariji članovi elegantan, čist način da preduprede neurednost i negativne emocije starenja, razboljevanja i umiranja. Prekinuti život pre nego što se pokvari zvuči kao dobra ideja na papiru, pogotovo kada vam je predstavlja nasmejani službenik firme koja u logotipu ima smajli.

To da Plan 75 u konačnici UOPŠTE ne deluje kao naučna fantastika i da bi verovatno bar sedam od deset osoba kojima biste ispričali da se u Japanu ovo već radi verovalo da je to istina, čini još važnijim njegovo nenametljivo ali jasno ukazivanje da i vlade i kapital uvek teže najefikasnijim rešenjima i da će oni koji su sami na kraju sami i verovati da nikome ne trebaju i – zato što se stide da priznaju da se plaše – do kraja nastaviti da se prave da je sve ovo na kraju bila njihova slobodna volja. Mali ali važan film i moćan debi.