Local Man je zanimlljiv novi tekući serijal Image Comics – započet Februara 2023. godine – a koji pokazuje neke od izazova sa kojim nezavisni, creator-owned superherojski strip mora da se hvata u koštac. Tu mislim prevashodno na činjenicu da je ovaj strip delom dekonstrukcija partikularne superherojske estetike, delom satira a delom omaž i da on neće funkcionisati onako kako treba ako nemate predznanje.

A što je, naravno, antitetično onome kako neka teorija kaže da bi trebalo da izgledaju novi superherojski stripovi koje prave nezavisni autori. Ako pogledamo uspešne primere iz poslednjih deceniju i po, počev od The Boys, pa do Imageovog Massive Verse univerzuma, vidimo da se tu izdvajaju nekakva dva pristupa. Massive Verse je na likovima i na kompleksnijim naučnofantastčnim konceptima zasnovano preduzeće gde superherojština dolazi kao posledica događaja izvan sfere ljudskog poimanja i nije readymade element ljudskog društva onako kako je to u mejnstrim stripovima. S druge strane, The Boys (ali i različiti radovi Marka Millara, recimo), uzimaju taj readymade koncept, gde su superheroji samorazumljivi, integralni deo ljudske kulture i onda parodiraju poznate, arhetipske modele, uglavnom se oslanjajući na DC panteon kao na prauzor.

Lovcal Man ne radi ni jedno ni drugo i njegova diferencija specifika je da se sa nostalgijom ali i sa vrlo naoštrenim kritičkim sečivom okreće nečem trećem i onda radi neobičnu kombinaciju rekonstrukcije, dekonstrukcije, satire i časne, poštene priče zasnovane na višedimenzonalnim karakterima i komplikovanim zaverama koje imaju i politički i lični sloj. Da li je, legitimno je pitati, savremena superherojska publika uopšte spremna za ovakvo konceptualno komplikovane stripove?

Tim Seeley i Tony Fleecs misle da jeste a Image Comics im je rado pružio priliku da se oprobaju u kreiranju jedne kompleksne storije, stavljajući im na raspolaganje ne samo svoju postojeću logistiku i produkcijske standarde, već i ansambl svojih starih likova koje možda pamtite iz devedesetih, ako ste tada bili živi i čitali superherojski strip. A što je korisno jer je Local Man upravo polemika sa, rekonstrukcija, dekonstrukcija, omaž i parodija na Imageove stripove iz devedesetih i ovaj koncept neobično ojačava kada se pored likova koje su Fleecs i Seeley kreirali sami (neke i u vreme kada su bili tinejdžeri) pojave i neki koje pamtite iz tog mračnog doba superherojštine.

Seeley i Fleecs su obijica i crtači i scenaristi. Fleecs je najpoznatiji po svom serijalu Stray Dogs za Image, ali je radio i stripove u Star Wars i My Little Pony franšizama, dok je Seeley radio dosta toga za DC (poglavito Graysona), ali i za IDW, kao crtač i scenarista na G.I. Joe. Njegov možda najpoznatiji creator-owned serijal je Hack/ Slash koji je prvo izlazio za Devil’s Due a sada za Image, a koji je stigao nadomak toga da dobije filmsku adaptaciju (ali nikad se nije iskopao iz development hella). Local Man, sa svojim odmerenijim tempom i nešto ozbiljnijim tonom kao da je kandidat da bude filmovan ili, verovatnije, transformisan u televizijsku seriju mnogo pre nego što Hack/ Slash ugleda svetlost dana.

Mada, naravno, prepreke koje tu postoje su one koje sam već pomenuo gore: Local Man se bavi vrlo partikularnom epohom u istoriji superherojskog stripa, koja se, iako se mogla pohvaliti velikim profitima i od autora je napravila superzvezde, danas uglavnom smatra prevaziđenom, zastarelom, štaviše malo sramotnom. Rane godine Image Comicsa i „X-treme“ superherojskog stripa su bile neka vrsta kolonizacije industrije od strane kreatora što su umakli Marvelovoj uredničkoj kontroli i onda, bez cenzure, bez ograda koje su bile prisutne u okoštalom korporacijskom stripu, proizvele mnogo BUČNOG ali, u retrospektivi, vrlo često vrlo plitkog sadržaja.

O ovome sam već pisao više puta, o tome kako su u ovim partikularnim stripovima superheroji bili više plaćenici, vojnici ili profesionalne ubice (demoni, vanzemaljci…) nego nekakvi viđilante pravednici, kako su mnogi od njih koristili vatreno oružje češće nego natrprirodne supermoću, kako su muškarci nosili oklope a žene strahovito seksualizovane kostime itd. Bilo je to vreme u kome su superherojski timovi bili u službi vlada i korporacija a mnoge od njih su njihovu proizvodnju industrijalizovale, shvatajući da se moderna trka u naoružanju tiče pre svega metaljudskog istraživaja i razvoja.

Znate sve o ovome ako ste čitali stare Stormwatch ili WildC.A.T.S. stripove, ako ste čitali Spawna ili Wetworks, Witchblade itd. Ali ako niste… veliko je pitanje ne samo koliko će Local Man imati kapaciteta da vam se dopadne već i koliko ćete uopšte razumeti ono što Seeley i Fleecs sa ovim stripom pokušavaju da urade.

A nije da ovde nema ambicije. Local Man je pokušaj da se kroz ličnost jednog vrlo nesavršenog glavnog junaka – štaviše antiheroja epskih razmera – prelomi i komplikovana smeša stida i nostalgije koju prema Imageovim stripovima iz devedesetih oseća makar jedan deo današnje strip-publike, a među njom i Seeley – koji je u jednoj od njegovih poslednjih inkarnacija u prvoj deceniji ovog veka i crtao deo serijala WildC.A.T.S.

Osnovni zaplet Local Man je ne samo zanimljiv već i neizlizan jer se bavi jednom od najređih stvari u superherojskom stripu: priznavanjem da postoji protok vremena. Glavni junak, Jack Xaver se na početku stripa vraća u svoj rodni gradić u Wisconsinu nakon što je proveo par decenija kao deo superherojskog tima Gen 3 koji je, u skladu sa standardnim Image programom iz devedesetih, bio pun pitoresknih, ekstremnih likova, borio se protiv terorista i vanzemaljskih pretnji, pa čak i nekoliko puta spasao svet. No, Xaver je ne samo dobio „dishonorable discharge“ zbog kršenja pravila službe, nego mu je i sudski zaprećeno da više ne sme da se bavi superherojskim poslom, da navuče kostim koji je trejdmarkovan od strane tima, pa čak ni da koristi štit u borbi, jer mu je to bio zaštitni znak u vreme kada je bio superheroj Crossjack i smatralo bi se da time narušava autorska prava koja mu ne pripadaju jer su ime, kostim i stil njegovog superherojskog lika osmislili drugi u vreme kada se pridružio timu.

Jack ne samo da mora da se bori sa sopstvenom depresivnošću koja dolazi nakon šut karte koju je dobio iz sveta moćnih i slavnih, već i nailazi na vrlo hladnu dobrodošlicu u rodnom gradu. Na ulici mu ljudi neprijateljski dobacuju, roditelji jedva podnose to da se sada odrastao muškarac ponovo doselio u kuću koju su oni odavno adaptirali za život u dvoje (pa Jack sada mora da spava u podrumu) i on, generalno, ima sva negativna iskustva vezana za svoj status „javne ličnosti“ a bez praktično ijedne prednosti. Reč „cancelled“ se ni jednom ne pominje u ovom stripu, ali Jack je vrlo temeljito kenslovan od strane svake zajednice kojoj bi i pomislio da može da pripada.

Jedini koji nema problem sa Jackom je porodični pas koji je, nekim čudom, još uvek živ iako je već bio mator kada je Jack učinio sve što je mogao da zapali iz srednjezapadne provincije i postane globtroterski superherojski selebriti, i vrlo je simpatično kako se maleni džukac provlači kroz većinu scena ovog stripa i OČIGLEDNO ima mnogo značajniju ulogu nego što mu iko pripisuje, u narativu koji postaje sve komplikovaniji sa svakom epizodom.

Ova komplikovanost je i interpersonalnog ali i trilerskog karaktera i Local Man posle nekoliko epizoda od stripa koji deluje pre svega kao studija karaktera i smalltown drama, postaje i ekspanzivniji superherojski triler, sa konspiracijama, interesima velikog kapitala i ljudima što imaju i javnu i tajnu personu u svom centru. Ovo nije nužno najudobnija žanrovska transformacija, pogotovo ako ste sa prvih par epizoda bili uvučeni u priču upravo tom interpersoalnom dimenzijom, ali Local Man, bez obzira što postaje dosta teži da se prati kako epizode odmiču, ostaje dovoljno intrigantan da zadrži uz sebe publiku koja je investirana u superherojštinu.

Neksus drame u početku je erotska tenzija koja postoji između Jacka i njegove nekadašnje devojke, Inge, koja je ostala da živi u ovom gradu i napravila uspešan restoranski biznis, udata je za lokalnog šefa policije, sa decom i ambicijama da proširi svoju ugostiteljsku franšizu. Jack je neko ko sada ima mnogo vremena za introspekciju  i promišljanje svojih mnogobrojnih grešaka, grehova i ogrešenja o druge ljude, i čitalac vidi njegove iskrene napore da bude bolja osoba nakon decenija jahanja na adrenalinu, hajpu i marketingu i svog razuzdanog ponašanja (uključujući seksualno ponašanje) koje je išlo uz to. Ali Jack je i emotivno ranjiva, nikada dovoljno sazrela osoba koja će Ingu koristiti i kao neku vrstu emocionalne štake na načine koji nisu etički baš najispravniji. Ali, huh, i Inga će koristiti njega jer ni ona nije jednodimenzionalan lik, kao što to nije ni njen muž, niti su to Jackovi roditelji koji svi imaju komplikovane odnose sa posramljenim selebritijem koji se vratio u grad iz kog je pobegao iz sve snage pre toliko godina, ali i svoje sopstvene agende.

Stvari onda dodatno komplikuje kada postane jasno da ovaj gradić, sa svojom davnašnjom ambicijom da bude trening-centar za narednu generaciju korporativnih i državnih superheroja, krije i neke prljave tajne i da Jack, kome je, rekosmo, zabranjeno da se bavi superherojštinom, uključujući izigravanje neregistrovanog privatnog detektiva, rizikuje mnogo više od svoje već upropašćene reputacije, time što počinje da kopa po njegovim tajnama.

Komplikovanost ovog stripa je svakako i u tome što ton osciluje između uspele komedije, sa Jackom koji je na momente TEŠKA budala (u jednoj od scena će Ingi poslati sliku sopstvenih genitalija jer raspadnut od psihodeličnih droga i ubeđen je da ona sa njim koketira preko poruka), flešbekova koji su urađeni u parodičnom stilu i ozbiljnih trilerskih epizoda gde treba brzo i sa što je manje moguće frikcije da usvojimo mnogo informacija o svetu koji ima složenu istoriju superherojštine u službi javnih interesa.

No, ako inklinirate ovakvom stripu, Local Man nudi mnogo kvaliteta, makar mu, kako vreme protiče, priče bile sve složenije i sve manje vođene karakterološkim studijama. Seeley i Fleecs rade izuzetan grafički program ovde, mešajući realistični dramski ton sa slepstik komedijom, a onda odlazeći u ’90s flešbekove i nudeći strahovito verne rekonstrukcije X-tremne superherojštine onog doba koju skoro da je nepotrebno parodirati. Strip besprekorno potkazuje seksističke i militarističke fetiše ovih stripova, ali tako da ih čini integralnim delom priče koja se SADA odvija, dakle, ne zadovoljavajući se samo lakom satirizacijom devedesetih već istražujući kakve su dalje posledice usredsređivanja na ove elemente u starim stripovima. Rezultat je jedan grafički raznovrstan, tonalno divergentan ali uzbudljiv i fukcionalan strip u kome se polemika sa superherojštinom MTV generacije vodi sa poštenih pozicija. Seeley i Fleecs ni slučajno ne misle da je dovoljno pokazati kako su neke stvari od pre trideset godina bile „krindž“ a da smo sada bolji, pametniji i senzitivniji i Local Man je intrigantno sklopljen melanž nostalgije, kritike, satire, ekstrapolacije, pa, u neku ruku i alternativne istorije jer se u ovom stripu pojavljuju reference na likove (a negde i sami ti likovi) iz Imageove istorije.

Ovo Local Man čini stripom koji svakako sebi ograničava potencijalnu publiku, ali koji istovremeno i shvata da generacije koje su sada u poznim tridesetim, četrdesetim pa i pedesetim godinama, a i dalje kupuju stripove, na ovaj strip mogu da imaju vrlo jaku emotivnu (dobro, i intelektualnu) reakciju. Local Man pruža sav grafički vatromet X-tremnih superherojskih stripova iz MTV generacije, rame uz rame sa realističnim, dekonstruktivnim programom, kolorisan pažljivo i sa razumevanjem (Felipe Sobreiro, Brad Simpson i Brian Reber) i sa sjajnim leteringom, a narativno je intrigantan i ambiciozan. To što se bavi jednom vrlo partikualrnom temom ga zaista ograničava ali mu i daje slobodu da u nju uđe duboko, bez potrebe da zadovoljava mase i da je promisli iz više perspektiva. Ako sve ovo deluje intrigantno, Image serijal ima ovde pa se poslužite.