Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas idemo na Tajvan, samo da bismo nekakvim okolnim putem, preko Francuske, stigli do starog dobrog Balkana i uhvatili same sebe kako preplićemo nogama u sedmoosminskom ritmu i klatimo se na jedan istovremeno i seksi i smešan način u univerzalnom – balkanskom – signaliziranju dobrog provoda. NoMads Factory: Elefant On A Pink Leaflet ni i menom ni omotom koji zaista pokazuje slona na ružičastom listu papira ne sugeriše da će nam pružiti zabavu dostojnu vikenda u okolini ibarske magistrale, ali globalizacija je naprosto takav fenomen, uzima odasvud i daje na sve strane. Nema nam druge do da natočimo jednu i krenemo sa zagrevanjem…

NoMads Factory su osnovani 2020. godine kao tajvansko-francuska skupina u kojoj imate troje tajvanskih muzičara sa bogatim internacionalnim iskustvom i jednog Francuza. Svoju muziku ali i generalni koncept rada ovaj kvartet pakuje u sintagmu Jazz ethnic & Tribal koja zaista govori dovoljno, ali još uvek ne sugeriše da će publika iz ovih naših krajeva na njegovom debi albumu slušati nešto ovoliko poznato.

Naravno, nije sad neka velika tajna da je u francuskim džez (i šire) krugovima balkanska muzika ostavila dubok trag, velikim delom na ime Gorana Bregovića i njegovog stolovanja u Parizu nakon što su mu filmovi Emira Kusturice obezbedili svetsku prepoznatljivost i ozbiljan međunarodni brending. Danas je tako sasvim normalno sa iz Francuske čujete džez koji je AGRESIVNO balkanoidan a da u postavi nema ni jednog jedinog pripadnika naše dijaspore. I nekako, kada pričamo o tome da Evropljani i generalno ti kolektivni zapadnjaci uzimaju afričke etničke muzike i od njih prave nešto svoje, ja se često tu nešto rogušim i gunđam o postkolonijalnim kompleksnostima, ali kad je u pitanju muzika Balkana, dakle, nešto za šta legitimnije mogu da tvrdim da je „moje“, pa, tu nekako nemam ništa drugo sem osećaja da mi je drago.

Mislim, naši „narodnjaci“ su deo jedne folklorne tradicije koja je, mislim, u dobroj meri i dalje deo „normalnog“ života stanovništva ovih krajeva, ova muzika i dalje postoji, izvodi se, pravi se, razvija se i nije u pitanju nekakav muzejski program koji treba čuvati podaleko od nezapranih masa i pažljivo posmatrati pod mikroskopom. Ne mislim da ima ničeg oskrnaviteljskog kada se u toj muzici oprobaju muzičari koji nemaju balkanske korene niti da oni nju po definiciji „ne mogu da razumeju“, poglavito jer mislim da je ovo često muzika koja se ekstremno lako prima kroz kožu, vegetativni nervni sistem i ekstremitete, radije nego nekakav kompleksni intelektualni konstrukt za koji je neophodno da imate bar 3-4 semestra etnografije da biste uopšte smeli da razmišljate o uzimanju instrumenta u ruke. Sećam se mog bivšeg šefa Britanca, na Zlatiboru, pre nekih dvadeset godina, kada se uhvatio u kolo jer prosto nije mogao da izdrži da stoji uz ritam na koji je skoro cela sala plesala – ni posle pet minuta nije uspeo da uhvati korak sa ostalih pedeset učesnika u kolu i skoro nepogrešivo je stupao u levo kada su svi ostali stupali u desno ali niti je to njima smetalo niti je njemu kvarilo zabavu: kolektivni ritual ovaploćen kroz jednostavne ritmičke pokrete uz muziku neizdrživo kompulzivne forme, sve je to tada bila najprirodnija stvar na svetu.

U tom nekom smislu sasvim je prirodno da će bend tročetvrtinski poreklom sa Tajvana i sa jednim Francuzom imati sasvim solidne šanse da na svom prvom albumu ponudi dvanaest pesama užasno zabavno etničkog džeza. Zapravo i zabavnijeg od dobrog dela etničkog džeza sa ovih prostora koji možemo čuti nekakvom nasumičnom pretragom. Album Elefant On A Pink Leaflet je, dakle, programski napravljen da pokaže kako ova ekipa čuje folklorno nasleđe Balkana, i u manjoj meri Afrike, i NoMads Factory u priličnoj meri opravdavaju svoj manifest u kome kažu da smo danas svi nomadi, da ideje i zvuci putuju brže i utiču šire nego ikada pre. Kombinujući uticaje Balkana, Afrike i avangardnog džeza, ovaj kvartet apsolutno ima šta da kaže, i posle nastupanja po tajvanskim festivalima i klubovima u Taipeiju, prvi album, samizdat Januara ove godine – a od pre nekolliko dana dostupan na Bandcampu – je jedan siguran, ubedljiv, pre svega zabavan iskaz.

Da se razumemo, šefu benda, pijanisti i harmonikašu Lionelu Pinardu ovo nije proverbijalni prvi etnički rodeo. Ne znam tačno kada se ovaj čovek doselio na Tajvan ali njegov prvi „nomadski“ album izašao je još 2011. godine, pod nazivom Shãntia Ditu, urađen u Francuskoj sa ekipom koja se zvala The NoMads Ensemble. Primećujete, svakako, konzistentnost brendinga i interesovanja, no The NoMads Ensemble je bio internacionalna ekipa sa nekim Belgijskim i nekim azijskim muzičarima. Interesovanje za tajvansku muziku prikazao je i svirajući sa tajvanskim muzičarem po imenu Tangh-Suan „T.S.“ Lo na njegovom albumu Taiwan Erhu koji je pored tajvanskih narodnih tradicionala imao i kompozicije Claudea Debussyja, Erica Satieja ali i samog Lionela Pinarda. Sam NoMads Factory osnovan je, rekosmo, 2020. godine a pored Pinarda u njemu imamo još troje zanimljivih muzičara.

Najprominentniji od njih je svakako saksofonista i flautista Minyen Hsieh, koji je svoj muzički master zaradio na konzervatorijumu Koninklijk u Briselu, čovek sa masom nagrada i nominacija u azijskoj, jelte, sferi, i brojnim projektima i turnejama iza sebe. Kada Minyen Hsieh svira, vi to slušate sa pažnjom, a čućete kako je uspešan u rekonstrukciji balkanskog derta.

Ritam sekcija je jednako ozbiljna. Kontrabasistkinja Refa Wang je svoju profesionanu karijeru vezala za London i njegovu džez scenu, jer je tamo odbranila master na Guildhall školi muzike i drame. Svirala je sa mnogo savremenih muzičara a kaže da je od 2013. godine svake sezone zovu da nastupa na londonskom Fešn viku. Otmeno. Bubnjar Weichung Lin je krenuo kao rok muzičar, ali je posle zavoleo džez, studirao na Berkliju, posle se vratio na Tajvan i spojio svoja interesovanja za modernu rok i pop muziku, džez i etničku muziku u jedno.

I kada na gomili sastavite ovakve muzičare, skoro da ne može da se ne desi nešto magično. Elefant On A Pink Leaflet počinje istoimenom pesmom, šestominutnom egzibicijom ili makar jasno formatiranim manifestom koji Pinard odmah ubacuje u visoku brzinu sinkopiranom temom na klaviru da bi Minyen prihvatio poziv i pridružio se jednim finim kombinovanjem klasičnog džez fraziranja i samo malo etničkog mirisa. No, već sa drugom pesmom je jasno da više ismo u proverbijalnom Kanzasu. Ako ste za naslovnu pesmu mogli da zamislite da se čuje u nekom njujorškom baru u kome još uvek na zidu stoji Dizzyjeva slika, već druga, Apo Karek kreće vrlo emotivnim, da ne kažem dertaškim uvodom na saksofonu u kome svakako ima džez-ekspresije ali koji ne bi imao problem da osvoji sve simpatije publike na nekoj svadbi u okolini Leskovca. Iz ovoga se razvija vatreni ples, a od koga se odmaramo u trećoj kompoziciji, Moussapapa, prvoj u kojoj je afrički uticaj očigledan. Minyen ovde svira flautu a Pinard je na klaviru nežan i emotivan. No već sa Pontiakos se nastavlja u ritmu Balkana, sa sedmoosminskim vratolomijama i harmonikom koja secka tako sitno da vam ruka sama kreće za novčanikom. Ovo je i jedna od dve kompozicije na albumu koje nije napisao Pinard i u pitanju je grčki tradicionalni komad.

Banyan Tree Dance i sama ima harmoniku u prvom planu ali ovo je zapravo vrlo srećan spoj balkanskog i afričkog sa džezom, dok je naredna, Brass Me Up, kako i očekujete, jedan komad vranjanske vatre oplemenjen sopran saksofonom. Sledeća, Fe Gao Gao je fank koji uspeva da ode u vrlo naglašenu disonancu pa da se vrati u plesni gruv pre krešenda u finalu…

Do kraja albuma čućete i jedno klasično bugarso kolo – Gankino Horo – ali i srazmerno avangardniju The Parade I Want For My Funerals koja program zatvara prenaglašenom, burlesknom, ali iskrenom emocijom.

„World Music“ je termin koji, naravno, ne znači ništa sem što slušaocu sa kolektivnog zapada predstavlja muziku koju verovatno nije imao prilike do sada da čuje. NoMads Factory u tom smislu nisu world music jer ono što oni sviraju mi JAKO dobro poznajemo. No, to KAKO ga sviraju skoro da opravdava postojanje ovog deskriptora ali i globalizacije kao takve. Sjajan album, vrhunska zabava:

https://nomadsfactory.bandcamp.com/album/elefant-on-a-pink-leaflet