Kad čovek provede svih – na mišiće nategnutih – devedeset minuta akcionog filma pitajući se kako je ZABOGA ikada iko pomislio da ovako nešto treba da se snimi i koja je TAČNO trebalo da bude ciljna grupa filma koji ne zna da li je detinja superherojska fantazija ili gritty, revizionistički ’80s akcijaš sa elementima horora, znate da prava zabava dolazi isključivo od nagađanja koja su to, pobogu, bila očekivanja producenata od nečeg OVAKVOG, a ne od pukog gledanja filma. Mislim, gledao sam dosta lošijih filmova nego što je Samarićanin (odnosno Samaritan) iz 2022. godine i kao neizlečivi adikt prljave ’80s akcije i njenih modernih derivata, nema sumnje da ću ih gledati još pre nego što me polože u postelju od ilovače, ali ipak je svojevrsni šok pomisliti da se Sylvester Stallone sa skoro 75 godina svesno i voljno podvrgao nečem ovakvom. Čuj mene „podvrgao“, njegova firma Balboa Productions je jedan od PRODUCENATA ovog filma. Hoću reći, Bruce Willis makar ima kao izgovor dijagnostikovanu demenciju i ovo kažem bez trunke šale. Samarićanin je toliko loš film da doslovno ne razumem zašto bi Stallone na polovini osme decenije života trošio svoje vreme i novac na nešto ovakvo.

Plan je, naravno, bio da se ovog vikenda gleda Furioza ali pošto ljudi planiraju a život se dešava, to se nije dogodilo. Na kraju sam krenuo da klikćem po HBO-u, tražeći nešto da me prikrpi dok se ne steknu uslovi da dobacim do bioskopa, a Dina 2 mi je delovala kao dvoiposatna tortura koju ne bih mogao da izdržim u treznom stanju. A prestao sam da pijem pre trideset godina! Neke odluke, kako i ovaj film ukazuje na jednom mestu, progone nas ceo život.

Izbor je onda – prirodno – jedino mogao da padne na Samarićanina, nešto što je delovalo kao gritty, jednostavan omaž jeftinijem krilu akcionog bioskopa osamdesetih u kome se jedan od njegovih najikoničkijih eksponenata vraća da ispali još po koji gotivan uanlajner dok šalje sociopate u spektakularnu smrt i da još koji put napravi onu njegovu animalnu facu kojom se sluti gubitak kontrole pre nego što počnu da lete glave, sa decenijama učinjenu još animalnijom na ime svih tih steroida kojima se Sly održava u borilačkoj kondiciji. Urađen u koprodukciji Amazona i Stalloneovog Balboa Productions, Samarićanin je krenuo sa snimanjem u proleće 2020. godine pa stao zbog Pandemije, pa onda ipak produžio krajem te godine jer, jebiga, glavnu ulogu u filmu igra četrnaestogodišnjak koji bi dramatično izmenio svoju fizionomiju da se sa snimanjem malo duže čekalo. Pubertet je prosto takva vrsta supermoći.

Onda je i premijera filma – ako se puštanje na striming servise može tako nazvati – odlagana, sa nekoliko konsekutivnih datuma na koje je trebalo da se uđe u bioskop, pre nego što će film na kraju prosto biti pušten na Amazon Prajm Video, mesto na kome jedino i ima smisla da ovako nešto ponudite gledaocu i nadate se da neće posle pet minuta da se okrene prema vama i pita vas da li vi to njega zajebavate.

Čujte, kablovska televizija i striming servisi su tradicionalno puni smeća koje se gleda sa pola pažnje dok radite nešto drugo – ima razloga što se termini direct to cable i direct to streaming i dalje koriste u polupežorativnoj formi – ali Samarićanin je film koji je koštao oko sto miliona dolara da se napravi i ima Stallonea u (drugoj) glavnoj ulozi. Poređenja radi, Creed III koji je izašao iduće godine – još jedna Stalloneova saradnja sa Amazonom – koštao je sedamdeset pet miliona. I naravno da je već tu legitimno pitati šta ZABOGA košta toliko para u filmu koji je u suštini realistička drama bez specijalnih efekata, ali svakako je svima jasno da se „holivudsko knjigovodstvo“ razbaškarilo i izvan tehničkih granica Holivuda i da firme kao što je Amazon sigurno nisu primer domaćinskog poslovanja kada je produkcija „sadržaja“ u pitanju.

Svejedno, i dalje je fascinantno pitati se za koga su tačno u Amazonu mislili da prave ovaj film. I jedino što mi pada na pamet – a čime se Samarićanin i ovaploćuje kao film koji je jedino i mogao da nastane u produkciji Amazona – je da su u Bezosovom kampu mislili kako televizijska adaptacija strip serijala The Boys, koja im je donela mnogo uspeha, pohvala i, pretpostavka je, nekakve zarade, formula koja se može replicirati bez mnogo razmišljanja, takoreći kopipejstovati. Samarićanin, da bude jasno, nije The Boys ni po jednom drugom elementu osim što je i ovo priča o superherojima lišena superherojskog glamura, smeštena u „praviji“ ako već ne pravi svet, i što su i jedan i drugi produkt pre velikog ekrana zaživeli u stripu.

Sad, naravno, The Boys je pisao Garth Ennis, jedan od najboljih scenarista američkog mejnstrim stripa poslednjih tridesetak godina i ova superherojska dekonstrukcija je njegov kasnoživotni masterpis, u velikoj meri informisan dugim radom za Marvele i DC-jeve ovog sveta. U kontrastu sa tim, Samarićanin je napisao Bragi F. Schut, za koga niste čuli sem ako ste jedna od retkih osoba koja se istovremeno loži i na Escape Room i na seriju Ninjago, a koji je, nakon što je scenario uspeo da proda MGM-u (koji u tom trenutku još nije bio kupljen od stane Amazona ali otkup scenarija koje niko nije ni tražio ni naručio je jedno od mogućih objašnjenja kako su sebe doveli u poziciju da ih danas poseduje Jeff Bezos) isto tako uspeo da po njemu bude urađen i strip, za Mythos Comics. Za koji isto verovatno niste čuli. Ni za strip, ni za izdavača. I ako se sad u sebi mislite kako loših, gritty kvazisuperherojskih stripova koji izlaze za male, ne naročito izbirljive američke izdavače ima koliko hoćete i da nije jasno zašto bi takav jedan strip istovremeno bio i film od sto miliona dolara sa Stalloneom u glavnoj ulozi – evo nije ni meni jasno. Stallone bi trebalo da je svoj superherojski svrab pošteno počešao radeći Guardians of the Galaxy, a za rekonstrukciju i reviziju ’80s akcije valjda mu služe The Expendables. Samarićanin je takav šitšou od početka do kraja da doslovno i dalje ne razumem kako se Slaj spustio na ovaj nivo i još ga producirao.

Enivej, glavni problem filma je što je sklopljen iz potpuno nekompatibilnih delova. Ovo je delom, rekoh, detinja superherojska fantazija u kojoj klinac iz komšiluka preko uvodne, stripovski stilizovane montaže priča o dva supermoćna brata u gradu Granite City od kojih je jedan bio zao a drugi dobar i tome kako su se na kraju pošibali i onaj koji je bio zao je na kraju poginuo a onaj dobri je prestao da se bavi borbom protiv zla i utopio se u anonimnosti da hrani urbane legende sledećih dvadesetpet godina. Drugim delom ovo je ’80s akcijaš u kome Slaj usred napuštene fabrike smrknuto prima metke na prsa i baca kroz zidove gangstersku pešadiju koja u njega prani svoje šaržere. Verovatno ima razloga što niko u Holivudu nikada spustio lulu sa hašišom i promrmljao „narode, upravo sam imao epifaniju: ŠTA AKO BISMO UKRSTILI GOONIES I ROBOCOP“, pa od toga nastao film, ali Amazon nije Holivud i ovde očigledno nije bilo nikog da pozove hitnu pomoć.

Julius Avery nije sad neki UMETNIK ali on je verovatno bolji režiser nego što ovaj film sugeriše. Na kraju krajeva, Overlord bi trebalo da je solidan film. Australijanac je, verujem, doveden pre svega kao nesindikalizovana radna snaga da radi stvari onako kako mu se kaže a ne kako propisuju tamo neki pravilnici – pogotovo tokom pandemije – a ovakav način pristupa proizvodnji filma dodatno objašnjava to što glumački ansambl izgleda kao da je sastavljan metodom RNG-a. Danac Pilou Asbæk igra negativca, direktno dovučen iz Overlorda (a igrao je i u nesrećnom Ghost in the Shell i tamo bio jedna od retkih svetlih tačaka tog filma), Sophia Tatum je posle devetog Fast & Furious – gde joj se uloga, ne zezam se, zvala „Racer Chick“ – upisala još jednu rolu u kojoj se ne glumi i samo treba da se pravi da je nije blam da se ispred kamere šeta sa tetovažama na licu, Javon ‘Wanna’ Walton, pomenuti četrnaestogodišnjak, je kao talenat otkriven na društvenim mrežama, a Moises Arias – ove godine puni dvadeset godina – je jedini za koga se može reći da je posle ovoga otišao na malo bolje jer je imao solidnu ulogu u ovogodišnjoj, takođe Amazonovoj, seriji Fallout.

Da se razumemo, Samarićanin je film od sto miliona dolara koji služi kao dobar argument da je ponekada bolje, svakako katarzičnije, sto miliona dolara podići u kešu, nagurati u smederevac i zapaliti ih šibicom pa sve to snimati telefonom jer će makar snimak toga na TikToku da dobije dosta lajkova, no, Avery nije nekompetentan u nekom zanatskom smislu. On je sasvim svestan da ima Stallonea ispred kamere bar šestinu filma i ume oko ove ikonične figure da osmisli kadar, da je fetišizuje onako kako ona zaslužuje. I generalno, scenografski i kostimografski, u smislu kreiranja nekog here and now osećaja koji film treba da u nama proizvede, Avery i njegova ekipa rade dobar posao. Ovo je post-supeherojski film koji prikazuje pošten radnički grad u kandžama recesije, radnike kako gube posao i maloletnike koji na ulici okreću zajebane šeme jer ih niko ne pazi, prodavce u radnjama koji demoliraju više inventara pokušavajući da oteraju lopove nego što je vrednost robe koju lopovi izvuku, pesimističnih reportaža o otpuštanjima i štrajkovima koje svi gledaju na old school CRT televizorima ako uopšte uspeju da uđu u svoj stan kada im gazde od zgrade zapečate bravu zbog neplaćene kirije.

Dah osamdesetih je, dakle, snažan u ovom filmu i mada je, naravno, slika preoštra a kolorna šema isuviše živa da bi nam se mozak skroz zavarao kako gleda nešto autentično, grafiti po zidovima i Stallone sa vunenom kapom na glavi su ipak ikoničke stvari.

Ali problem je onda što je ovo dobrim delom dečiji film namenjen deci. Stvarni glavni junak, Sam, je trinaestogodišnjak koga samohrano podiže etnički kodirana majka, po profesiji medicinska sestra. Ćale je čukao prodavnice pa više nije živ a Sam je opsednut pričom o Samarićaninu i Nemezisu, dvojici pomenute braće sa supermoćima od kojih je jedan želeo da grad razori/ opljačka/ potčini sebi (zaokružiti jednu ili sve ponuđene opcije, pošto se scenario ne trudi da objasni šta je Nemesis koji kurac zaista hteo da uradi nakon što isključi struju celom gradu) a drugi je štitio nejač i na kraju mu osujetio plan ali po cenu bratovljevog života. Ovo se sve dešavalo ZNATNO pre Samovog rođenja, ali pošto Samu fali očinska figura – kako je to već i red u filmovima koji fetišizuju maskuline stereotipe – a ima i puno slobodnog vremena jer mu keva radi dugo i naporno, on se opseda Samarićaninom, svako malo proklamuje da zna ko je on i koji mu je današnji civilni identitet i insistira, smarajući mnoge oko sebe, da je Samarićanin urbani heroj koji je štitio grad i građane pa je i njegovom ocu jedared spasao život.

Ima tragova smislenosti u ovoj postavci. Scenario svakako – da kažemo i namerno – ide na to kombinovanje superherojske mitologije sa klasičnim urbanim mitovima i kada posle određenog vremena Sam i njegov komšija Joe budu spojeni spletom okolnosti, Sam počinje da se kredibilno opseda ćutljivim samcem koji radi kao đubretar a onda sa đubrišta spasava stare aparate, kod kuće ih strpljivo opravlja pa posle proda lokalnoj zalagaonici za neki sitan keš. Jer, jelte, Stallone – koji igra Joea – ima tu uverljivu pozu mačo-sveca-mučenika, i jeste neodoljiv u njoj. Pogotovo kada Sama odbrani od lokalnih mangaša koji bi da ga odvuku nizbrdnim putem sitnog kriminala.

I, da ne budemo nefer, ima tu malo i hemije u kadru kada su Sly i dete Javon zajedno. Klinac je pristojan glumac makar za standarde NEBULOZNOG scenarija koji mora da izgovara a Stalllone ne upada u šmiru i mada samo glumi samog sebe iz bar 10-15 starih filmova, tako samog, u celibat, depresiju i sitne životne rituale umotanog muškarca koji je svetu dao mnogo a taj svet to nikada nije znao da ceni, on to, jebiga, i dalje dobro igra.

No, problem je sve ostalo u filmu. Scenario je skoro pa katastrofalan, bez trunke imaginacije u dijalozima, postavci motivacija, ili makar, MAKAR prisećanja šta je ko rekao ili uradio pre tri strane. Iznenađujuće solidni glumci su svedeni na svoje post-milenijalske kostime i maske – dakle, tetovaže po licima, pirsinzi, skupe brade, edgy frizure, kao da gledate intro za nekakvu multiplejer free-to-play igru koju je ceo art-tim pravio apdejtujući istovremeno svoje sivijeve za narednog poslodavca – i ako to filmu daje „stripovsku“ dimenziju, on to ne primećuje, jer je sve režirano staromodno, obično, kao da se radi o normalnom akcionom filmu ili o normalnoj produkciji za decu i omladinu.

U jednoj sceni figuriše Martin Starr, kao novinar-publicista koji se trudi da živi od pisanja o Samarićaninu i malo je i opsednut celim tim mitom, ali potpuno je nejasno ne samo zašto biste odličnog Starra protraćili na scenu koja nema apsolutno nikakvu funkciju u priči ionako spakovanoj u jedva sat i po trajanja filma nego i šta u dramaturgiji ove produkcije tačno treba da bude Sam. Je li on vektor preko koga mlada, dakle predadolescentska publika treba da se identifikuje sa filmom i uđe u njega, pa zajedno sa Samom nauči neke lekcije i sazri? Evo, ne znam, Sly, nakon što njegov lik, po uobičajenom rasporedu za ovakve narative, prvo pokuša da se otrese klinca, postaje mu neka vrsta nevoljne očinske figure i onda ga uči nekim teškim lekcijama o tome kakav je STVARNI život i da se pravi šmekeri u stvari ne biju po ulici i ako ih neko napadne oni se krenu i beže. „Zašto bi se tukao sa nekim ko ti u životu ne znači baš ništa a ima mogućnost da ti život upropasti“ je dragulj ulične mudrosti koji je možda i previše vredan za film koji apsolutno ne zna šta u stvari hoće da kaže jer Sam do kraja ne samo da ne nauči ni jednu lekciju nego i ide direktno KONTRA poduci koju je dobio od Stallonea, odlučujući se radije za dalju perpetuaciju mita nego za oslobađajući potencijal istine.

Ali, mislim, kad smo već kod dramaturgije, film je apsolutni haos – likovi rutinski ne znaju šta su rekli doslovno u prošlom kadru i čine suprotno od onog što su proklamovali da će raditi, u nekim scenama negativci pucaju u zidove i nameštaj iako je jasno da je stan u koji su ušli prazan, ženu koja je maltretirana i tučena na krovu zgrade od strane kriminalaca Stallone posle nalazi na podu njenog stana, sa otvorenim vratima kao da se ta scena u stvari tu dešavala itd. Ključno, doslovno je nejasno šta glavni negativac, harizmatični lokalni gangster Cyrus hoće, kako zaboga „grafitne bombe“ koje on koristi da to što hoće postigne uopšte funkcionišu (od scene do scene one menjaju svojstva i negde imaju kapacitet da ljude povrede a drugde ne), zašto on uopšte radi SVE što radi uključujući potplaćivanje policije, jer ga u više scena gledamo kako napada i ubija policajce bez ikakvog kasnijeg problema koji bi mu ovo napravilo.

Ali sad, vidite, sve to NE BI BILO PROBLEM da je Samarićanin samo iskoristio Stallonea onako kako je njega bogougodno koristiti. Nije da su filmovi poput Cobre ili, da se ne lažemo, bilo kog nastavka Ramba bili sad kao nešto dramaturški dosledni i napisani sa mnogo slojeva i nijansi. Ali imali su i tekst i podtekst, dok Samarićanin ima samo maglovitu ideju da hoće da naskoči na superherojski voz, da zbog toga mora da bude PG-13 film, kako bi ga gledala i deca, a da nekako u to ušnira i Stallonea koji će biti Stallone samo na superherojskim steroidima. I čije supermoći, ne šalim se, zavise od toga da li u frižideru ima dovoljno spremnog sladoleda. Ne, zaista, NE ŠALIM SE.

I, mislim, Avery nije baš toliko trapav da ne ume da snimi dobru akcionu scenu, ali opet, toga ima MALO. Recimo, u prvoj akcionoj sceni Stallone prebije grupicu klinaca koji su napali Sama i, mislim, ne znam za vas ali ja ne dolazim da gledam Stallonea da bih ga gledao kako odvaljuje od batina mlađe tinejdžere.

Do kraja filma dobijamo propisnog Stallonea koji besno urla i ruši pesnicama i priručnim inventarom čitavu armiju Cyrusovih goonova dok oko njega sve gori i kada jednu od ručnih granata gurne u grudni koš jednog od negativaca-sa-imenom, aktivira je i odšeta uz preko ramena dobačeno „have a blast“, ovo je, naravno dobrodošo-kući-domaćine momenat kakvih smo MORALI da dobijemo mnogo više. Ali naravno da nismo. Stallone je i u poodmaklim godinama u formi i mada montažeri moraju da dosta seckaju akcione scene, ima tu impresivnih kadrova, recimo onaj sa kreativnim korišćenjem protivpožarnog aparata. No, kreativnost GENERALNO nedostaje filmu koji ipak samo reciklira ikoničke momente ’80s akcijaša ali bez mogućnosti da ih ikako nadogradi, zarobljen malko nedostatkom mašte a malko i diktatom rejtinga koji omogućava da vidimo kako klincu lome ruku francuskim ključem (sve dok se sam trenutak dodira željeza i nežnog detinjeg tkiva ne vidi pred samom kamerom) ali ni slučajno na dopušta da se prolije ni kap krvi dok Stallone masakrira Cyrusove momke. Otud je i u svojim najboljim scenama, gde je Stalloneova mačo-harizma na najmaksimalnijim nivoima, Samarićanin samo inferiorni omaž boljim filmovima i to ne može da bude dovoljno.

Recimo to ovako: odrastao sam gledajući desničarske maskuline fantazije o dobrim ljudima koje gurnete malo jače nego što treba i oni se pretvore u masovne ubice što pravdu moraju da isteraju sačmarama i motornim testerama jer institucije neće da rade svoj posao i samo nam se smeju u lice dok guze progresivne studentkinje i šmrču kokain, i u trećoj deceniji 21. veka sam sasvim voljan da i dalje gacam kroz tu vrstu političkog dreka AKO će filmovi koji se na njemu baziraju da prepoznaju i prigrle visceralni deo TE formule i pruže nam makar somatski užitak u pokolju. No, Samarićanin ovako nešto ne ume, ne sme, ne želi da uradi i njegov JEDAN „neočekivani“ preokret, par smislenih linija teksta i Stallone koji izgleda vrlo dobro, naprosto ne mogu da pomognu. A ni meni. A Amazon i Stallone, neka nam sve nesveto bude u pomoći, trenutno pripremaju i nastavak.