Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas slušamo ne jedan nego dva albuma, najviše zato što se lepo pogodilo da su izašla iste nedelje i nekako veoma dobro premošćuju vremenski period od nepunih trideset godina, oslikavajući dobar deo karijere čoveka koji ih povezuje. Taj je čovek Dennis Warren, bubnjar, aktivista, revolucionar stare škole, koji u punoj meri veruje da muzika ne samo može već i treba da menja svet. Warrenov glavni projekat se uostalom zove/ zvao Full Metal Revolutionary Jazz Ensemble, ali sasvim je jasno i da je FMRJE u suštini Warren i kogod drugi da se u tom trenutku zatekao uz njega i odazvao se njegovom pozivu da se improvizuje otvorena uma i čista srca. Warren uostalom sam kaže: „Ključ humanosti je u ovoj muzici! Rat osvete i mržnje mora da se završi. Improvizacija je umetnost 21. veka. Improvizacija sadrži nauku o evoluciji i prirodnom haosu univerzuma sa svim njegovim potencijalima. Ova muzika demonstrira naše drevne korene i naše buduće komunikacije, kovitlajući se kroz naše biohemijske sfere i ložeći vatru u našim dušama sa nadom za ljubav u čovečanstvu.“ Mislim, ako to nisu reči jednog old school džezera koji muziku ne odvaja od sopstvene biologije,a biologiju ne odvaja od duha, onda ne znam šta su.
Dennis Warren je rođen u Bostonu, i od rane mladosti je želeo da svira bubnjeve (kao i svaki pošten mladi čovek, dodao bih), ali za razliku od mnogih muzičara o kojima pišem u ovim Nedeljnim džez-crticama, nije zapravo počeo da uči sviranje dok nije ušao u dvadesete godine. Već tada je znao da ga zanima improvizacija – uostalom malo ljudi seda za bubnjeve jer misli da će na taj način dosegnuti status muzičke zvezde i biti seks-simbol – pa je radio kao lud. „Želeo sam da budem čudovište, i da imam supermoći. Želeo sam da budem neporeciv.“
Prvo je upao na koledž Antioch u Yellow Springsu gde je imao – barem iz moje perspektive – tu privilegiju da ga podučava jedan od najvažnijih free jazz bubnjara ikad, Andrew Cyrille, pa je, kad su stvari postale finansijski tenzične, napustio školu, kupio konge, svirao po parkovima. Sa skoro trideset godina je uspeo da se upiše na koledž Benington koji je nudio studije Crne muzike, a bubnjeve (i uticaj azijske i afričke muzike na zapadnu muziku) je tamo predavao legendarni Milford Graves – a koji je obećao Warrenu da će mu pokazati „deset stvari koje će ti dati pristup stotini stvari“.
Kriptično, ali obećavajuće. Warren je pored Gravesa učio i kod Cecila Taylora i kada čujete kako ovaj čovek – danas u osmoj deceniji života – svira, imaćete flešbekove na tu najurnebesniju generaciju free jazz muzičara, na ljude poput Gravesa (i Taylora, naravno), ali i na Sunnyja Murrayja, Andrewa Cyrilla, Jeromea Coopera, dakle na bubnjare koji su svoj instrument shvatali kao „totalni“ izvor muzike i zvuka, ne samo alatku za davanje takta ostalim muzičarima. Warren kaže i da, bez obzira na tolike decenije rada, improvizacija njemu i dalje pali vatru uzbuđenja i kreacije jer kad svira – ali i kada o muzici misli – doslovno ne zna gde će završiti. Full Metal Revolutionary Jazz Ensemble, njegov životni projekat, radi od kasnih osamdesetih, sa promenljivom postavom, a u prvom lajnapu je imao veterane koji su se tesali sa Cecilom Taylorom poput Raphea Malika i Glenna Spearmana.
Discogs na svojoj stranici o bendu kao aktuelne nabraja sledeće muzičare: Albey Balgochian, Andy Voelker, Chris Florio, Larry Roland, Marco Eneidi, Martin Gil, Raphe Malik, Raqib Hassan, Tor Yochai Snyder, ali naravno, neki od njih nisu više sa Warrenom, neki nisu ni živi. Uostalom, Warren je prošle godine grupu preimenovao u Full Metal Revolutionary Jazz Eclectic, za potrebe povratka u akciju posle skoro dvodecenijske pauze i ovo je bila postava u kojoj su pored njega i dugogodišnjeg perkusionističkog saborca Martina Gila, na bini improvizovali Earl Grant Lawrence, Vance Provey, Tor Yochai Snyder, Michael Shea, John Turner i Mowgli Giannitti.
Ako odete na sajt FMRJE saznaćete MNOGO više o kvantnoj mehanici nego o istorijatu ove grupe pa to, valjda daje jasan profil Warrenovih interesovanja. Ali, mislim da je važno da se shvati koliko je Warren odlučna ali istovremeno empatična osoba, jedan KLASIČAN free jazz revolucionar koji u svakom trenutku svakog dana razmišlja o tome kako se ljudi mogu bolje povezati, bolje razumeti, bolje živeti zajedno. Uostalom, kada je završio koledž i osnovao FMRJE, njegov zvanični posao bio je pružanje nege osobama sa invaliditetom…
Prvi album koji danas preporučujem za slušanje je snimak koncerta iz 1994. godine a koji nije snimio FMRJE. Raqib Hassan Trio Live at the Western Front je napravljen na koncertu u klubu Western Front u Kembridžu, jednom legendarnom lokalitetu zatvorenom 2013. godine posle više od četiri decenije rada na promociji džeza, regea i ritma i bluza. Ovaj je trio predvodio saksofonista Raqib Hassan, rođen u Teksasu ali kasnije jedna od bitnijih figura bostonske free jazz scene. Hassan je umro 2014. godine a pored Warrena ovaj je trio kompletirao kontrabasista Larry Roland – Hassanov saradnik još od polovine sedamdesetih kada se ovaj doselio u Masačusets – a koji je i sam umro prošle godine. U tom smislu, Raqib Hassan Trio Live at the Western Front je objavljen kao svojevrsna komemoracija, ali i najava da Warren u svojoj arhivi ima još mnogo starog free jazza snimanog po Novoj Engleskoj a koji čak i oni koji znaju da je postojao, smatraju izgubljenim.
Naravno da Boston i okolina nisu neka meka ove muzike i, zaista, kada slušate ovaj koncertni snimak, imate utisak da u publici nije bilo više od desetak slušalaca koji se između (neimenovanih) imoprovizovanih komada oglašavaju vrlo skromnim aplauzima. No, to ni na koji način ne umanjuje žustrinu svirke koja stiže sa bine. Hassan, Roland i Warren započinju oprezno, razigravajući mišiće i ne preteruju sa notama na početku nastupa, kao da žele da publiku uljuljkaju u osećaj sigurnosti, ali ovo je od samog početka ČIST free jazz. Ovde nema dogovorenih tema, dogovorenih krešenda i nekakve unapred pripremljene dinamike. Trio improvizuje stoprocentno i sve vreme, krećući se od komada do komada i pojačavajući intenzitet svakje dimenzije svoje muzike. Vrlo brzo postaje jasno da ovo nisu tri tezgaroša koji će malo da se igraju sa improvizovanjem i Raqib Hassan Trio Live at the Western Front se posle kratkog vremena izmeće u veličanstven free jazz spektakl, sa svim onim duhovnim uzletima koje pamtite sa legendarnih albuma šezdesetih ili sedamdesetih. Hassanov tenor saksofon je preuzeo koltrejnovske i ajlerovske pozive na pogled u nebo i dalje od njega, u svemir, Rolandov kontrabas peva po skalama kao anđeo a Warren je razigrani demon koji po svojim bubnjevima pleše kao da ima sedamnaest udova. Sa preko sat i po svirke, ovo je album iznenađujuće nadahnjujuće, moćne i ni malo iznurujuće energije, idealan da čoveku prespoji neke sinapse i pretvori ga u free jazz zilota koji će posle slušanja ove ploče muziku čuti i u žuboru vode, cvrkutu ptica i hujanju vetra kroz granje:
https://denniswarren.bandcamp.com/album/raqib-hassan-trio-live-at-the-western-front
Dennis Warren FMRJE: The Springboard Session je onda snimljen dvadesetdevet godina kasnije, to jest prošlog Oktobra, u Warrenovom FMRJE studiju i mada se razlika između dva albuma čuje, i jedan i drugi zvuče vanvremeno, više kao delovi kosmičkog haosa kreacije iz kog se free jazz ploče odvajaju poput kometa i odlaze da zagreju ledeni svemir a manje kao muzički projekti koje će neki istoričar žanra sa razumevanjem rasporediti na vremenskoj liniji.
Mislim, Waren ovde pored bubnjeva svira i digitalne instrumente i koristi MIDI interfejs, u postavi je i sintisajzer, ali The Springboard Session bi mogao biti i album snimljen u sedamdesetima ako ga čovek ne sluša sa beležnicom i studiozno analizira svaki njegov zvuk.
I, da ne okolišimo mnogo, ovo je IZVANREDAN album džez improvizacije u kojoj svaki od muzičara (Vance Provey na trubi, Eric Zinman na klavijaturama i sintisajzeru, Tor Snyder na gitari, Albey Balgochian na kontrabasu i Warren sa bubnjevima i asortimanom akustičnih i elektronskih udaraljki) ima apsolutnu slobodu da radi šta hoće a da ansambl zajednički zvuči potpuno svrhovito, usmereno, fokusirano.
Bogatsvo boja i tekstura je omamljujuće – a vredi i primetiti da je Alexandra Rozenman, autorka omota, sedela sa muzičarima u prostoriji dok su svirali i u realnom vremenu skicirala omot – atmosfere su duboke i impresivne a energija zajedničke improvizacije legitimno u sećanje priziva albume Cecila Taylora koje volite tolike decenije.
To da Wareren ima toliko energije, mašte i entuzijazma da u osmoj deceniji života radi ovako briljantnu, višedimenzionu a izluđujuće samouverenu improvizovanu muziku koja se naprosto DEŠAVA pred vama, da ume da je ovako dobro snimi i predstavi slušaocu je već samo po sebi čudesno, ali to da ima ovakve saradnike koji vam pružaju nešto za šta stariji među nama često pomisle da više ne može da postoji, pa to je više od čudesnog i graniči se sa neverovatnim. Apsolutne preporuke i obaveza da pratite Warrenov rad i u budućnosti:
