Kao čovek čija je sveta dužnost – a neki bi rekli prokletstvo – da makar omiriše svaki strip u kome se pojavljuju likovi makar tangencijalno vezani za Spajdermena, danas vam donosim osvrt na prvih pet epizoda novog Marvelovog tekućeg serijala pod naslovom Spider-Boy. Ako slučajno deluje kao da je u pitanju najstarija šema na svetu – nekad smo imali superheroja popularnog kod dece ali je njegova publika odrasla a njegovi stripovi postali dosta kompleksni za praćenje pa ćemo mu izmisliti adolescentskog ađutanta koji treba da predstavlja tačku identifikacije za dečiju publiku – nemojte ni jednog trenutka pomisliti da je Marvel nekako iznad korišćenja ovih zaista klasičnih pristupa zanavljanju čitateljstva. No, fer je reći i da je ovde u pitanju jedan prilično kvalitetan rad na kome su upošljeni ozbiljni autori i Spider-Boy ni slučajno nije nekakva uzgredna, bez ljubavi skrojena, generička imitacija raznih Superbojeva i Robina iz vremena kada su superherojski stripovi bili najjača zabava na svetu.

Štaviše, rekao bih da je Spider-Boy sasvim dobro podsećanje na to koliko je Dan Slott ostavio dubok trag tokom deset godina pisanja Spajdermena, i da se s razlogom može smatrati možda i najvažnijim njegovim scenaristom u ovom stoleću. Takođe i najboljim? Well, to svakako zavisi od ličnog ukusa i preferenci, ja ću reći da je u nekim momentima Slottovog rada na Spajdermenu on dosegao i vrhunce svog ovaploćenja u trećem milenijumu, ali i da smo na par mesta dotakli i hrapavo dno. No, u globalu Slottov rad je bio obeležen smelim idejama i ambicijom da se sa Spajdermenom pričaju nove priče, a što jeste u oštrom kontrastu sa onim za šta se često vajkam kod drugih savremenih Spajder-scenarista: činjenicom da i Nick Spencer, i Zeb Wells, i Steve Orlando i ostali najčešće uzimaju omiljene priče iz Spajdermena koje su voleli kada su bili deca i onda ih prepričavaju u modernom setingu, odlazeći daleko preko granice omaža i upadajući u čistu reciklažu.

Slott je, naravno, i sam imao neke momente osvrtanja na klasične zaplete i davanja istim svog pečata, ali je to makar radio uz mnogo više ambicije, pa iako je njegova verzija klon-sage bila prilično užasan strip, ona je istovremeno bila i dosta originalno čitanje tog predloška. Fer je fer.

Slottova najveća kontribucija Marvelovom biznisu, ako pitate knjigovođe, ne odnosi se ni na jedan partukularni zaplet ili karakterni luk, koliko na uspostavljanje vrlo izdržljivog koncepta „Spajderverzuma“, odnosno seta multiverzalnih priča vezanih za „mrežu života i sudbine“ u kojima su Spajder-kodirani heroji iz različitih univerzuma tipično morali da se udruže u spasavanju svoje „braće“ i „sestara“ od zastrašujućih multiverzalnih pretnji. Poslednja Slottova priča o Spajderverzumu je bio s moje strane slabo ocenjeni The End of Spider-verse, ali je upravo ta priča i paradigmatična za Slottov uspeh u Marvelu i činjenicu da mu se stalno omogućava da radi nove Spajder-stripove, čak i kad veliki deo publike glasno gunđa da to kurcu ne valja.

Slott je, naprosto, najuspešniji u tome da spaja „biznis“ i „kreativnu“ stranu pravljenja superherojskog stripa u drugoj i trećoj dekadi dvadesetprvog veka. On razume kako da svoje stripove postavi i kao farmu intelektualnog vlasništva iz koje će biti spinofovani potencijalno uspešni individualni likovi koji kasnije mogu da imaju zasebne živote i komercijalne potencijale, ali i kao koliko-toliko kvalitetan kreativni rad koji, istina je, često Spajdermena odmiče od njegovih fundamentalnih vrednosti ali može da bude kvalitetan ili makar zanimljiv sam za sebe.

Uspeh Spider-verse filmova je naravno vezan za kreativni napor mnogo različitih osoba, ali stoji da je Slott bio neko ko je legitimisao koncept Spajderverzuma u stripovima* i da je lik veoma popularne Spider-Gwen došao direktno iz njegovog Spider-verse eksperimentisanja u stripu.

*iako ga, da podsetimo, nije on izmislio i radilo se najpre o razradi ideja koje je imao J. Michael Straczynski u svojim radovima na Spajdermenu početkom veka a koji su opet imali utemeljenje na onome što je sa likom radio J.M. DeMatteis osamdesetih godina, vezujući Spajdermena za totemističke koncepte.

A Gwen iz univerzuma 65 ni slučajno nije jedina. Slott je autor i druge relativno recentne Spajder-heroine, Silk, iz njegove glave je izašao i Spider-Punk, a ovo su sve likovi sa sada individualnim životima i potencijalom da u nekom momentu budu pretvoreni u naredni Marvelov viralni hit.

Spider-Boy je, dakle, samo poslednji u nizu, sa prvim pojavljivanjem u The End of Spider-verse i sopstvenim serijalom koji, za razliku od Silk, Spider-Punka i Spider-Gwen piše sam Slott.

I to sa vrlo eksplicitnom ambicijom da ovo bude strip za mlađu publiku. Ali na jedan vrlo iskren, dobronameran način. Spider-Boy, za razliku od nekih drugih superherojskih stripova namenjenih mlađim čitaocima nije zapravo satira na postojeće superherojske radove umotana u kid-friendly estetiku (kao što je slučaj sa npr. Spider-man & Venom – Double Trouble, ili, u poznatijem primeru, sa DC-jevim Tiny Titans) već jedan superherojski pikarski roman koji uspešno postavlja u svoj centar glavnog junaka prepoznatljivo ranjive dispozicije a koji će na ime svoje srčanosti, dobre duše i verovanja u to da heroizam pre svega podrazumeva požrtvovanje, imati legitimne herojske pustolovine i izgraditi, tokom ovih nekoliko brojeva sopstveni kanon, galeriju neprijatelja i saradnika.

Ono što potencijalno može da malo odbije mlađeg čitaoca je, naravno, i nešto što je sada sasvim ugrađeno u superherojski strip do te mere da ni autori ni urednici možda ne prepoznaju da je to problem. Naime, Spider-Boy ne samo da je vezan za krosover koji se dešavao negde drugde i nije bio namenjen klincima pa ga oni verovatno nisu ni čitali, nego je i osnovni problem glavnog lika vezan za jednu specifičnu koncepciju uspostavljenu u toku tog krosovera a koja pored njega pogađa samo još neke likove.

Naime, onako kako se danas niko ne seća da je Spider-Woman imala sina, jer je njena veza sa „mrežom života i sudbine“ bila na jedno vreme prekinuta i time je ona ne samo bila „ubijena“ već retroaktivno izbrisana iz postojanja, time i iz sećanja svih koji su je poznavali, tako je i Spider-Boy, Bailey Briggs, žrtva sličnog, hm, incidenta. Naime, za razliku od najvećeg broja Spajder-likova koje smo videli u Spider-verse stripovima, Bailey NIJE iz paralelnog univerzuma, već pripada glavnom Marvelovom univerzumu, i kaže da je nekada bio Spajdermenov (Peterov) sajdkik, da je išao u razne akcije sa oba „glavna“ Spajdermena (dakle i sa Milesom), ali se toga niko ne seća. Štaviše, Bailey je potpuno sam na ovom svetu i jedina uspomena od majke mu je slika koju ima na telefonu, a u svom sopstvenom serijalu živi sa usvojiteljskom porodicom kineskih imigranata koji, zahvaljujući teškom migrantskom životu trenutno stanuju u prihvatilištu za beskućnike.

Slottova razrada Bailyjeve životne priče u ovom stripu je definitivno usmerena na to da ga umili mlađoj publici koja će pasti na srceparajuću priču o siročetu što uprkos životu koji ga sve vreme šutira, pokušava da uradi pravu stvar. Ali ovo je svakako i jedan klasični literarni trop, mnogo puta već primenjivan i u superherojskom stripu i lepo se uklapa u generalni ton i karakter modernog Marvelovog univerzuma. Slott Baileyja stavlja u nezavidnu poziciju i time što su njegove paučije moći skopčane i sa vrlo „biološkom“ transformacijom iz dečaka u humanoidnog pauka, sa sve osam očiju i velikim zubima, pa momak koji živi u siromašnoj porodici svoj beg nalazi u kostimiranim akcijama protiv zločinaca, ali i tamo nailazi na osudu javnosti i strah da se u Njujorku pojavilo „čudovište“ koje će možda napadati i normalan svet.

Slott iz nekog razloga ima opsesiju stereotipom „ludog naučnika“ koji manipuliše ljudskom biologijom pa posle njegove verzije Šakala u ovom stripu imamo Madame Monstrosity, ženu koja je svojevrsni moderni Doktor Moro, što ukršta ljude (često decu) sa različitim životinjama i time kreira armiju za nekakav budući juriš na čitav svet. Strip pravi dosta snažan napor da pokaže kako ona nije samo nova verzija High Evolutionaryja, već da, naprotiv, njeni eksperimenti sa ukrštanjima nemaju više filozofsko utemeljenje i da su prevashodno utilitarne prirode. Ona se na početku ne seća Baileyja, iako ga je sama kreirala, jer ga se ne seća ni ostatak sveta, ali upravo Madame Monstrosity je primarni negativac ovog narativa, ispunjavajući ulogu pitoresknog vodviljskog zločinca koji, u ovom partikularnom slučaju, eksploatiše decu u jednom sasvim amoralnom kontekstu.

A što može da deluje i malo HEAVY imajući u vidu da je strip, rekosmo, namenjen mlađim čitaocima. Slott se trudi da Madame Monstrosity piše u jednom razigranom ključu, izbegavajući horor-kodiranja koja biste očekivali i prikazujući njene minione kao pre svega fascinantne humanoidne životinje (ili animalizovane ljude) koji trpe njen teror prevashodno jer nemaju drugu roditeljsku figuru. Što je sasvim fer utemeljenje glavnog negativca i njegove vojske.

Sa svoje strane Bailey je mali, mlad i na momente vrlo tvrdoglav, ali srce mu je na pravom mestu. Iako Spajdermen i dalje nije siguran koliko može da  mu veruje, on i Miles se prema Baileyju ponašaju pokroviteljski i pokušavaju da ga zaštite od najsurovijih dimenzija superherojskog posla, istovremeno mu dajući podršku i naobrazbu. Slott Baileyja stavlja naspram nekih relativno kičastih i smešnih negativaca i kredibilno za njega gradi jedan odvojen deo Marvelovog univerzuma (i Njujorka) da u njemu isprobava svoje kapacitete, ali i da se suoči sa tim da njegove najbolje namere često u javnosti bivaju tumačene kao potezi monstruma koji je možda pretnja za građane. Ovo repliciranje matrice originalnog Spajdermena je apsolutno na mestu – i sami likovi ga eksplicitno prepoznaju – i stavlja Baileyjevo povremeno depresivno reflektovanje na svoj prilično teški život u jedan širi kontekst u kome će mnogi čitaci, istorija nas uči, umeti da se prepoznaju.

Prosto, Bailey je neko ko veruje da mu moći što ih poseduje diktraju i odgovornost, da je to prosto formula herojskog posla, ali će iznova biti šokiran kada shvati da civili na ulicama Njujorka u njemu ne prepoznaju tu herojsku prirodu i umesto toga vide sub-humanu, arahnidsku pretnju. Ovo je zapravo i osnova metazapleta serijala u prvih pet brojeva, sa sve srceparajućim razvojem situacije u kasnijim epizodama gde i superheroji počinju da sumnjaju da su Bailey možda dali previše kredita samo zato što je dete.

Slott ovo dobro vodi, dajući Bailey prvo nekoliko finih pobeda, sa sve team-upovima gde će se boriti rame uz rame sa Spajdermenom, Kapetanom Amerikom i Squirrel Girl, čime će kasniji deo stripa u kome je on progonjen imati jednu opipljivu dimenziju gorčine. Štaviše, svaki je broj ovog serijala sastavljen iz glavne i sporedne priče koje imaju odvojene zaplete (i druge crtače), gde je sporedna tipično „šašavija“ i pokazuje Baileyja kako upada u bizarne avanture sa bizarnim neprijateljima i saradnicima, a opet sve to funkcioniše u lepoj sinergiji tako da sporedni zapleti zapravo dodaju važne elemente glavnom zapletu i do kraja dobijamo višeslojniji narativ nego što biste očekivali od „dečijeg“ stripa.

Dodatno, Spider-Boyjeve moći su zanimljive, posebno sa njegovom verzijom „pauk-čula“ a koje je neka vrsta prekognitivnog upozorenja da će ne sam Spider-Boy već neko drugi biti u opasnosti, čime se još više podvlači njegova požrtvovana, nesebična herojska priroda. Čak i to da Bailey ume da razgovara sa paukovima, njihovim „jezikom“ je iskorišćeno iznenađujuće spretno i pomaže da se ovaj lik izdvoji iz mora Spajder-kodiranih likova u kome se poslednjih godina davimo u svim medijima.

Grafički, imamo na delu jako dobar program. Paco Medina nacrtao je sve glavne priče dok je sporedne radio Ty Templeton (u petom broju Julian Shaw) i oba ova umetnika su izuzetno dobra za ovu vrstu stripa. Medina je dinamičan, energičan superherojski crtač sa dobrim grafičkim pripovedanjem i sposobnošću da likove koji treba da deluju zastrašujuće učini istovremeno i slatkim (kolore mu je radio odlični Erick Arciniega), dok je Templeton veteran superherojskih stripova za mlađe čitaoce (dobio je još devedesetih dva Ajznera za Batman and Robin Adventures i jednog za Batman: The Gotham Adventures) i njegove „sporedne“ priče su vatromet maštovitosti i šašavih ideja koje savršeno funkcionišu. Kolore je za njega radio Dee Cunniffe, a za Shawa Edgar Delgado (naravno, letering je radio neumorni Joe Caramagna) i ovo su stripovi jakih, živih kolora, čistog a dinamičnog lejauta i pravo su zadovoljstvo za oko.

Naravno, možete ne biti naročito snažno zavedeni Slottovim insistiranjem na humoru baziranom na igrama reči, može vam smetati Baileyjev pomalo depresivni karakter, a ako ste BAŠ namrgoođena osoba možda ćete se mršititi i na „detinjaste“ ideje i zaplete (na primer na to da se Spider-Boy, Squirrel Girl i, uh, Deda Mraz u jednom momentu bore protiv negativca koji je karnevalski klovn, sa balonima ispunjenim gasom, vezanim tako da podsećaju na životinje) ili na forsiranje negativaca kao što je klinac, Killionaire, najuspešniji influenser na svetu, ali Spider-Boy je za sada vrlo dobro postavljen i generalno sigurno izveden strip o mladom superheroju koji ima sve one „probleme“ u životu što smo ih istorijski voleli kod superheroja koji više nisu mladi (notabilno kod originalnog Spajdermena) a da ima i njihovu požrtvovanu, nesebičnu prirodu. I tu nemam šta da prigovorim. Jedini drugi uporediv strip koji je Marvel recentno radio bio je Red Goblin, a koji meni NIJE BIO LOŠ, uprkos brojnim ograničenjima sa kojima se suočavao, pa je svakako lepo videti da Marvel sličnu koncepciju, sa predbubertetskim superherojem radi u produkcijski i kreativno boljim uslovima. Kolekcija prve četiri epizode izašla je krajem Aprila, a serijal putem Amazona možete pratiti ovde.