Danas pričamo o stripu starom osam godina, ali koji je ove godine dobio novo izdanje, a koji istovremeno imitira, omažira, parodira, pa i prilično nestašno potprckuje stripove starije od pedeset godina. U pitanju je deo Disney Originals inicijative u kojoj su evropski autori dobili priliku da rade sa Diznijevim propertijima ali ne obavezno unutar uobičajenog family friendly/ all ages formata i Glenat je u saradnji sa Diznijem objavio nekoliko interesantnih albuma na kojima su radili autori od reputacije  kao što su Regis Loisel, Giorgio Cavazzano, ili Joris Chamblain (a o stripu koji je on pisao i koji se bavio mladošću Baje Patka u Glazgovu sam prošlog leta ja pisao ovde). No, album kojim se danas bavimo, Walt Disney’s Mickey and Donald: Mickey’s Craziest Adventures je na svoj način veoma osoben i među ovim radovima i zapravo se njegovo novo objavljivanje na Engleskom jeziku nekako perfektno poklapa sa dosta istorijski značajnim trenutkom u kome se nasleđe Mikija Mausa u 2024. godini nalazi.

Naime, kao što možda znate ako u životu nemate drugih briga i pametnijih interesovanja, ova godina označila je i isticanje perioda u kome je kompanija Walt Disney po zakonu mogla da polaže autorska prava na lik Mikija Mausa, onako kako je on prikazan u svom prvom javnom nastupu, crtanom filmu Steamboat Willie iz 1928. godine. Parobrod Vili je jedan od najpoznatijih artefakata ljudske kulture u domenu koncepta autorskih prava jer je decenijama unazad predmet Diznijevog lobiranja kojim je kongres SAD uspešno ubeđivan da menja zakone i da se datum nakon koga autorsko delo prelazi u javno vlasništvo stalno odlaže. Trenutna situacija u najvećem delu sveta gde se autorsko pravo zadržava sedamdeset godina nakon smrti autora i delo prelazi u javno vlasništvo tek nakon isteka ovog roka direktan je rezultat Diznijevog lobističkog napora da se što duže zadrži monopolističko pravo na korišćenje lika Mikija Mausa, što je, jelte, lep primer kako korporacije utiču na javne politike i time notabilno menjaju i društvena pravila i običaje.

Kako god, dosta se špekulisalo o tome da će Dizni ponovo izvesti neki trik ali im je deo tradicionalno naklonjenih republikanaca u kongresu pre par godina okrenuo leđa – možemo da nagađamo da im je smetalo blago skretanje kompanije ka otvaranju za LGBTIQitd. reprezentaciju – i na kraju je ovaj originalni Miki Maus prešao u javni domen. Ostaje to da su kasnije verzije Mikija i dalje zaštićene autorskim pravima, kao i da Dizni na osnovu obnavljanja robne marke i dalje može da ekskluzivno raspolaže samim filmom Steamboat Willie, ali prostor za autore koji nemaju veze sa Diznijem da koriste Mikija Mausa za svoja derivativna dela, bez potrebe da komercijalno ili pravno kompenzuju korporaciju je otvoren.

Kakve to veze ima sa stripom o kome danas pričamo? Tehnički nikakve. Mickey’s Craziest Adventures urađen je pre osam godina pod apsolutnom vlašću korporacije Walt Disney, u Evropi izašao za Glenat, pa u SAD za IDW, a ovogodišnji reprint izbacio je neumorni Fantagraphics, sve dakle, u skladu sa dugogodišnjim pravno vrlo formalnim saradnjama ovih firmi sa Diznijem, ali je DUH ovog stripa nešto što je još tada najavljivalo šta bi kreativni ljudi oslobođeni Diznijeve stege mogli da urade sa Diznijevim likovima i koliko bi to moglo da bude PREDOBRO.

Da kažemo to na najjasniji moguć način: čim je pre nekoliko meseci Miki Maus iz Parobroda Vilija prešao u javno vlasništvo, počeli su da se pojavljuju stripovi, animacije i videoigre koji su popularnog miša stavljali u predvidivo „šokantne“ kontekste. Pornografiju da stavimo na stranu, pravilo 34 je izmišljeno mnogo pre ovoga, ali ispostavilo se da i kreativcima ponekad ne bi na odmet bilo malo više mašte jer je ogroman broj ovih derivativnih radova na kraju samo sasvim očekivani „Miki ali sa nasiljem i seksom“ ili „Miki ali kao visceralni horor“. I ne da sad možemo da sa neke visoke moralne pozicije osuđujemo ljude što im je prva reakcija posle decenija dezinfikovanog family friendly sadržaja od strane jedne od najvećih svetskih korporacija ta da odu u smeru šoka i viscere, ali kao celoživotni štovalac Mikija Mausa generalno ali stripova o njemu koje je radio Floyd Gottfredson partikularno,* sasvim je fer da primetim kako Miki ima potencijala za više pa i da zaslužuje više. Popularnost ovog lika nije, na kraju krajeva, posledica SAMO toga što je iza njega stojala jaka i beskrupulozna kapitalistička mašina. Miki i njegov svet kao komično sažimanje i parodija našeg sveta imaju nečeg suštinski subverzivnog u sebi, pogotovo u low-cost stripovskim interpretacijama koje nisu morale da se poput skupih crtanih filmova tridesetih i četrdesetih formatiraju kao sadržaj glavnog toka. Još kad su Mikija krenuli da rade evropski (a pre svega italijanski autori), odvojeni sa par slojeva zaštitne administracije od Diznijevog kalifornijskog korporativnog nukleusa, prostora za laku, impliciranu ali potentnu subverziju kroz kritiku, parodiju ili samo apsurdističku komediju (čuj SAMO) bilo je još više.

*i o kojima sam, osvrćući se na prve Fantagraphicsove kolekcije od pre više od jedne decenije, čini mi se i nešto pisao za rahmetli UPPS

E, pa Mickey’s Craziest Adventures nastaje upravo u ovom prostoru, napravljen kao i dalje legitimno licencirani Diznijev produkt, ali i kao prkosno, možda i malo besno autorski strip koji uzima Mikija Mausa i Paju Patka, te njihov uobičajeni ansambl i postavlja (neizgovoreno) pitanje: kako bi stripovi o ovim likovima izgledali da su svi oni prešli u javno vlasništvo još šezdesetih godina prošlog veka, kada je to originalno i trebalo da se desi?

Francuskog crtača Nicolasa Keramidisa možda znate po njegovim saradnjama sa Didierom Crisseom sa kojim je za Soleil radio serijal Luuna, ili sa Christopheom Arlestonom sa kojim je za istog izdavača radio Tykko des sables, dok je kasnije sa Joann Star i Lewisom Trondheimom radio na Delcourtovom Donjonu. Bilo je tu kasnijih radova i za Dupuis i Glenat ali je za ovu našu priču bitno da se kaže i da je Keramidis devedesete skoro cele proveo radeći za Dizni.

A bitno je i da je radio sa Trondheimom, jer je on scenarista ovog stripa. Lewisa Trondheima ne moramo da nešto opširno predstavljamo jer se radi o jednom od najplodnijih francuskih scenarista u poslednjih trideset godina, čoveku koji je za deset godina napravio više od trideset strip-albuma raznih žanrova a koji je i posle proklamovanog „penzionisanja“ 2004. godine (jer nije želeo da „pasija postane posao“) objavio više notabilnih stripova i dobio više nagrada od maltene bilo kog nasumičnog franko-belgijskog autora koga biste se nasumično setili.

U uvodu za Mickey’s Craziest Adventures Trondheim i Keramidis tvrde da je ovo u stvari strip koji su našli na improvizovanoj tezgi, da je u pitanju nepotpuna kolekcija geg-radova od po jedne strane koju su objavljivani u Diznijevom magazinu Walt Disney’s Comics & Stories, ali ne na svim teritorijama, između 1962. i 1969. godine i da, zbog svog pomalo problematičnog sadržaja oni nikada nisu sakupljeni u kolekcije, te da je ovo izdanje, napravljeno skeniranjem spasenih – često iskrzanih i umrljanih – stranica jedini način da se sačuva sećanje na stripove koji su inače sasvim zaboravljeni od strane istorije.

Naravno, ovo je sve uz namigivanje ispričana izmišljotina, ali trud oko fabrikovanja uverljive patine ovih stripova je više nego pohvalan, mnoge od ovih tabli su zaista iskrzane i oštećene, na nekima se vide otisci šoljica od kafe a koloristkinja Brigitte Findakly, inače Trondheimova supruga, je koristila tehnike koje imitiraju old school štampu pa ovde Keramidisov dinamični crtež dobija puno zabavnih rasterizovanih efekata.

Trondheim ovo piše kao neku vrstu parodije na klasičnu Diznijevu akcionu avanturu a od kojih su mnoge već i same bile parodije na popularne filmove ili književne predloške, nekada manje a nekada više prikrivene i ova dvostruka udaljenost od pripovednih standarda proizvodi neumoljivu humorističku energiju. Scenario je svesno i namerno baziran na najizlizanijim elementima zapleta stripova o Mikiju i Paji, ali egzekucija onda koristi svaku priliku da sa njima uradi nešto duhovito i subverzivno.

Tako su ovde Miki i Paja nevoljni partneri, ovaj prvi poslat na detektivsku misiju od strane policijskog komesara O’Hare (što je bila česta postavka Mikijevih avantura, pogotovo u italijanskim stripovima), ovaj drugi od strane strica-na-rubu-nervnog-sloma poslat da kako zna i ume povrati SVE pare koje su mu Braća Buldozi po ko zna koji put opljačkali iz trezora jer je, nagađate, Baja našao način da za sopstvene greške okrivi Paju koji ga je samo slušao. Kako su se Buldozi udružili sa Hromim Dabom, tako i Miki i Paja prirodno sarađuju na zadatku koji će ih brzo iz predgrađa Patkovgrada odvesti putem egzotičnih lokacija u džungli, pustinji, ispod zemlje, pa onda i, u jednom kratkom momentu, i na površinu Meseca.

Konceptualni okvir u kome je ovo predstavljeno kao serija gegova od po jedne stranice labavo povezanih u avanturistički narativ, ali gde oko polovina tabli nedostaje jer su pogubljene tokom decenija, daje Trondheimu odrešene ruke ne samo da nas zasipa urnebesnim humorom, često i sa iznenađujuće izraženim (mada nikada omalovažavajućim) podsmehom klišeima ovih stripova, već i da priča ima jedan sumanut tempo u kome čitalac dobija samo komična krešenda i biva instant-teleportovan iz jedne u drugu bizarnu situaciju a bez nužde da scenarista smišlja „logične“ načine da se likovi dovedu sa jednog na drugo mesto i gubi vreme na razrešenja situacija koje su kulminirale gegom i ostavljaju likove u neverovatnim okolnostima.

Ovakav pristup, iako je komičan po efektima, ima jednu izrazito ozbljnu, artističku dimenziju i Mickey’s Craziest Adventures funkcioniše i kao iskaz u kome autori viviseciraju formulu klasičnih Diznijevih stripova o Mikiju (i nešto manje Paji), od Gottfredsona pa do Romana Scarpe, vade iz nebrojenih varijacija na ovu formulu ono što se u njoj stalno ponavlja i onda od tog materijala prave svoju avanturu nalazeći energiju upravo u apsurdnosti ponavljanja i klišeu koji je ponavljanjem postao više od klišea i transformisao se u obred. Čitajući Mickey’s Craziest Adventures na pameti mi je stalno bilo da su Keramidis i Trondheim u stripu postigli isti efekat kao kada slušate dobrog hip-hop didžeja koji manipuliše snimkom i poznate muzičke fraze pretvara u gradivni element SVOG narativa a koji onda magijom skrečovanja poništava očekivane vremenske relacije između zvukova i proizvodi nešto sasvim novo.

Pripovedni postupak je tako izvanredno efektan – Miki i Paja ovde bivaju smanjeni Prokinim zrakom za smanjivanje, bore se protiv buva, iskaču iz aviona iznad džungle i više puta upadajući u rupe u tlu pronalaze stare izgubljene gradove i još uvek žive drevne civilizacije, i posle izvesnog vremena im to više nije ni zanimljivo – da je lako prenebregnuti da strip počiva na interesantno pomerenim karakterizacijama dvojice glavnih likova (i u nešto manjoj meri okolnog ansambla). Miki i Paja ovde nisu u full „Mataković“ modu, što Dizni svakako ne bi dopustio, pa ovde nema psovki, „odraslog“ rečnika ili otvorenih seksualnih aluzija ali oba lika su, za razliku od svojih „originala“ svesna da su perpetualno uhvaćena u stalno ponavljajućem ciklusu bizarnih pustolovina za koje nikada neće dobiti zahvalnost od drugih likova, da se od njih očekuje da rešavaju strahovite avanturističke izazove ali da istovremeno budu i porodični ljudi, da budu i obrazovani intelektualci koji u kontaktu sa starim civilizacijama ili graničnom naukom ispoljavaju ono najbolje što ljudska rasa treba da ima itd. I jako je osvežavajuće videti da ih je to pretvorilo u pomalo cinične akcione heroje koji jedan drugog umeju da pošteno podbodu ali i da neke situacije rešavaju na načine koji pretpostavljaju svesnost da je njihovo „normalno“ stanje uma jedna family friendly naivnost od koje su malo i umorni. Fantastično poostavljeno i izvrsno realizovano kroz dijaloge koji u prevodu na Engleski prosto pucaju od karaktera i energije.

Keramidis sve ovo pakuje u crtež koji spaja posleratni američki i italijanski stil sa tim osećajem nagriženosti, kako fizičke, tako i moralne. Miki i Paja su u njegovoj izvedbi likovi pritisnuti tim egzistencijalnim zamorom, pomalo umorni, dosta rastrešeni, ali uvek energični, spremni jednako na očajničku akciju da se spase život i pretekne do sledeće pustolovine, ali i na vizuelni geg u kome su oba lika naizmenično komedijaš i straight man. Keramidis ostale likove crta dosta blisko njihovim originalnim predlošcima pa i njegov dizajn dvojice protagonista sugeriše da su oni drugačiji od ostalih, svesni da se nalaze u ponavljajućem narativu i ovo je odlična sinergija teksta i crteža na delu. Naravno, prilika da obiđe sve standardne lokacije na kojima se ovakve avanture uobičajeno dešavaju takođe deluje kao da je inspirisala crtača koji je, vezan za format zaokruženih narativa od po jedne table pružio pravu lavinu sjajnih ideja, duhovitih vizuelnih rešenja i urnebesnog humora.

Mickey’s Craziest Adventures je neka vrsta realizacije mojih maštanja iz detinjstva o stripovima o Miikiju i Paji koji bi bili zreliji i usmereniji na odraslu publiku a koje bih onda mogao da nastavim da čitam kada porastem. Naravno, OVA realizacija je parodična, dekonstruktivna i subverzivna, ali ona ne samo da podseća na to šta smo autentično voleli u ovim stripovima tokom tolikih decenija već i jasno pokazuje da bez njih ne bi ni mogla da postoji. Savršen primer derivata koji original nemilosrdno parodira ali ga pritom i slavi kao neke od vrhunaca stvaralaštva u svom partikularnom medijumu. Pa proverite, originalno IDW-ovo izdanje na Engleskom imate samo u sekondhend varijanti, a novi Fantagraphicsov hardkaver ili digitalnu ediciju Amazon prodaje ovde.