Sa dosta zakašnjenja, a koje je valjda indikator moje sumnjičavosti prema novim Marvelovim likovima koji treba da se dopadnu mladoj publici, pročitao sam kolekciju Bloodline: Daughter of Blade izašlu još prošlog Septembra. U ovom je paketu čitav petodelni miniserijal koji je izlazio negde od početka pa do sredine prošle godine, plus prvo pojavljivanje titularne junakinje u Avengers/ X-Men stripu koji je izašao za Free Comic Book Day 2022. godine PLUS kratki strip sa pojavljivanjem iste te, jelte, titularne junakinje u antologiji Crypt of Shadows koju je Marvel izbacio o prošlom Helouvinu. Ovo je, dakle, zaokružen, fin paketić sa svim do sada izašlim stripovima o ćerki najpoznatijeg Marvelovog lovca na vampire i za slučaj da ste celog života  sebi govorili da je Blejd u redu ali da bi strip o Gen-Z tinejdžerki koja borbu sa vampirima treba da pomiri sa srednjoškolskim obavezama i da nekako ne naljuti opasnu samohranu majku s kojom odrasta bio ONO PRAVO, pa, imam dobre vesti. Pogotovo što su ovo sve radile iste autorke, dakle, ista scenaristkinja i ista crtačica i ako ništa drugo, za Bloodline može da se kaže da je za sada ovo lik sa relativno jasnom postavkom, senzibilitetom i ansamblom, nekakvim usmerenjem i vizijom, a ne tek puki gest popunjavanja kvote „raznolikosti“ u nekom Marvelovom Excel sheetu…

Te autorke su, redom, Danny Lore i Karen S. Darboe i , uh, dobro, obe su crne queer žene, tako da je Bloodline definitivno u nekom smislu poslužio da Marvel može da se okrene prema svojim kritičarima i trijumfalno kaže: „Evo, upošljavamo autorke iz manjinskih grupa i dajemo im kreativnu slobodu!!!!!!!! PA ŠTA BISTE SAD JOŠ HTELI!“

Marvel će onda odjuriti u drugu prostoriju, mlatarajući nekontrolisano rukama, dok mu vikleri ispadaju iz kose a donji deo trenerke spada sve niže sa svakim korakom, a ja ovde želim da kažem da, ma koliko da je činjenica da se sve ovo i može tumačiti kao popunjavanje diversity kvote, opet nekakav dobitak za, jelte, čovečantvo postoji. Ne zato što je ovo mnogo dobar strip – nije – niti zato što su sad Loreova i Darboeova ispričale priču toliko unikatnog glasa, tematike, senzibiliteta i boje da će ovo pokrenuti kaskadnu promenu u čitavoj superherojskoj industriji i koliko sutra-prekosutra a najdalje za pet godna ćemo imati autentičnu globalnu demokratiju, mir u svetu i pangalaktičko zdravstveno osiguranje najvišeg zamislivog standarda – mislim, neće se to sve BAŠ tako desiti – ali čovečanstvo ipak nesumnjivo profitira od toga što mejnstrim superherojski strip, makar pod pritiskom tvitera, internalizovane bele krivice ili neke treće nečiste (ili, što da ne, čiste) sile izlazi iz svoje zone komfora i isprobava nove stvari.

Dozvolite da podsetim da sam u nekom ne toliko davnom logorejičnom ispadu lamentirao kako su Marvelovi (i DC-jevi) gestovi u smeru nalaženja „manjinskih“ autora* često umeli da odu u smeru nuđenja lukrativnih poslova poznatim književnim ili publicističkim imenima (Jemisinova, Coates) a koji su onda, onako bez iskustva sa medijumom, morali da prilagode svoj izraz stripu, ponekada i malo na silu.

*a ovde pričamo prevashodno  o scenaristima – crtači, tušeri, koloristi itd. iz manjinskih grupa su mnogo više zastupljeni u superherojskom stripu ali se ne tretiraju kao stvarni „autori“ već kao najamna radna snaga, sa, jelte, adektavnim odnosom prema tome kako se ta radna snaga plaća

Da ne nude zabune, nisu to bili loši stripovi ali ovde je primedba prevashodno to da veliki korporativni strip-izdavač nije zaista pružio ruku „zajednici“ koja uz njihove stripove odrasta, sazreva, teše svoj ukus i interesovanja, a onda pravi fan fiction, uči da crta, publikuje svoje radove na internetu i nada se da će jednom imati priliku da stavi ruke na zvanično licencirani properti i donese superherojskom stripu nekakav dah svežine i nove perspektive. Hoću reći, dobro je imati N.K. Jemisin u stripovima, ali UZ NJU treba da imamo i klince koji ZAISTA vole, poznaju i žive superherojski strip a pritom su crni, queer, ili nešto treće, jer onda superherojski strip ispunjava, pored literarne i svoju socijalnu funkciju koja nije ni malo zanemarljiva (pogotovo jer će mnogi ovde zajedljivo primetiti da mu literarnost ionako nije jača strana).

Ako smo se tu složili, da kažemo i da je Danny Lore poznatija od ove dve autorke. U pitanju je crna, ne-binarna osoba (o kojoj pišem u ženskom rodu samo jer mi je tako lakše) iz Njujorka a koja je već radila i za druge izdavače, uključujući Vault (naravno), DC ali i Dynamite (i to James Bond od svih stvari) i sarađivala sa Vitom Ayalom a koja je jedan od Marvelovih najsvetlijih „Diversity Hire“ primera. Loreova je prevashodno prozna autorka ali pisanje stripova joj očigledno ide.

Karen S. Darboe je, pak, odrasla u Evropi (Italiji, gde i dalje živi), tesala svoj rani strip-ukus na mangama (Detective Conan, pre svega), posle studirala klasičnu umetnost (slikanje i vajarstvo) i kaže da su joj Milo manara i Gustav Klimt najveće umetničke inspiracije. Jako! U strip industriji je prvo radila naslovne strane, uključujući za Black Mask, Marvel, BOOM! i Skybound (pored drugih, manjih izdavača) a nakon kratkog stripa u BOOM!-ovoj antologiji Noir is the New Black, kontaktirao ju je Marvel i dok dlanom o dlan, Darboeova je postala polovina kreativnog dvojca koji je lansirao Bloodline u svet. Ovde vredi i istaći da je Marvel legitimno učio na svojim greškama – ako greškom možete smatrati to da su pre nekoliko godina planirali serijal Blade the Hunter, u kome tinejdžerka Fallon Grey otkriva da joj je Blade otac a koji je, taj serijal, otkazan kada se narod malko pobunio što strip sa dva crna glavna lika rade dva bela autora.

Nije, naravno, da beli autori to ne mogu, ali jeste zgodno ako možete da posao date i nekome iz ZAJEDNICE, jelte, pa će taj neko, ako se dobro pokaže, kasnije raditi i druge stripove i neće biti do kraja života samo neko za popunjavanje kvote…

Elem. Kako sam već negde gore pomenuo, Bloodline za sada nije neki fantastičan strip. Ali nije ni loš. Kao star i ogorčen čovek, mogu da nađem dosta razložnih zamerki i na zaplet i na strukturu pripovedanja i na crtež, ali sa druge strane, treba primetiti i da je ovo superherojski strip i da je kod ovakvih radova često možda važnije da li taj strip ima energiju i karakter nego da li su same priče nužno odmah savršene. Bloodline spada u kategoriju omladinskih superherojskih stripova i kao takav on se valja posmatrati unutar tradicije koja u Marvelu obuhvata takve stvari kao što su rani Spider-man, Wolfmanov Nova, ali i ovovekovni klasici poput Runaways i Ms. Marvel.

Naravno, Bloodline ima tu distinkciju da je ovo istovremeno i „vampirski“ strip i da je protagonistkinja, Brielle htela-ne htela uvezana u ikonografiju ali i galeriju likova koji su povezani sa njenim ocem, Bladeom, Marvelovim slavnim crnim lovcem na vampire, tako da strip svakako ima svoju perspektivu i karakter.

Blade, naravno, do nedavno nije imao ćerku. U stripovima koji su se njime bavili sedamdesetih godina prošlog veka (u magazinu Tomb of Dracula kojim je Marvel utemeljio svoju horor-liniju, lomeći okove CCA  cenzure) on je uz sebe imao snažnu crnu ženu, Safron Caulder i mada je ona kasnije nestala iz stripova, bez ikakve primisli o tome da se igde natukne da je možda, jelte, gospođa  sa Bladeom imala nezaštićeni seks i, eto, zanijela, Bloodline: Daughter of Blade se bazira na pretpostavci da se sve to ne samo desilo nego da je Blade istovremeno i sasvim svestan da ima ćerku ali da zbog neobjašnjenih ali potpuno razumljivih razloga ne živi sa majkom svog deteta i svojim detetom.

Ovde vredi primetiti da je ovakav retkon prilično radikalan i da ne viđamo baš tako često da superheroji iz te neke premijer lige (Blade je, da se razumemo, sada praktično redovan član Avengersa) odjednom imaju potomstvo i da to potomstvo odmah ima svoj strip. Peter Parker, Spider-man, je pre nekoliko godina, u serijalu koji je pisao Chip Zdarsky otkrio da ima sestru ali ona je postojala samo u stripovima koje je pisao sam Zdarsky i nikada nije zaživela kao „svoj“ lik. Što čini Bloodline prilično retkim primerom – pogotovo što za razliku od recimo Skaara, Hulkovog sina, ona nije prvo zaživela u očevom serijalu već je odmah dobila sopstveni strip.

Elem, već dve i po strane ne odgovaram na pitanje koje je sigurno svakome na usnama: da li je Bloodline: Daughter of Blade samo Buffy the Vampire Slayer sa afroameričkim likovima? Pa da kažemo da donekle i jeste. Samo naravno, podešen na senzibilitete generacije Z i sa gostovanjem samog Bladea koje dosta osvežava narativ.

Generalno, Brielle je u ovom serijalu tinejdžerka koja počinje da shvata da nije kao, jelte, druga deca, a što može biti i sasvim okej metafora za postepeno kvir-osvešćivanje u poznijem pubertetu. Naravno, superherojsko-vampirsko okruženje diktira da se ovde stvari moraju odvijati dinamično i energično pa Brielle posle šoka što ga iskusi kada shvati da vampiri zapravo postoje i da nisu samo izmišljotina autora neo-gotskih ljubića, u tri-četiri koraka mora da apgrejduje svoje borilačke kapacitete i, da do kraja stripa, kroz team-up sa sopstvenim ćaletom porazi jednu zajebanu vampirsku monstrumčinu koja se namerila da, znate već, eksploatiše slabe i tako stekne moć u svetu koji je već ionako pun eksploatacije, bola i muke.

Naravno, ono zanimljivo kod Brielle je da ona mora da pomiri svoj normalni školski život sa supernaturalnim noćnim avanturama u koje upada i ovde se mora istaći da je lik njene majke, Safron Caulder i njen odnos prema ćerkinom ekstrakurikularnom radu ali i prema njenim školskim obavezama osvežavajuće moderan. Safron nije ni „tiger mom“ koja će svoju ćerku neograničeno štititi od kritika školskog osoblja – naprotiv, Brielle biva kažnjavana zabranom izlaska iz kuće kada keva odluči da se granica nepoćudnosti previše pregazila – ali ni neko ko će dati da joj ćerka bude na meti posebnih mera u školi samo zato što nastavnici i psiholozi, navikli da su crna deca „problematična“, i njeno dete posmatraju pod neugodnim mikroskopom.

Brielle ima i mali ansambl školskih drugara (ženskih i kvir-kodiranih mada je kvir dimenzija ovog stripa ipak u pozadini) ali glavni zaplet tiče se nove učenice koja je, ispostavlja se, mnogo više od štreberke i šlihtare i između koje i Brielle se razvija jedan komplikovan odnos što traje i u školi ali onda i noću, na nesigurnim uličicama i gradilištima Atlante gde vampiri vrebaju običan svet ali lovci na vampire vrebaju, jelte, vampire.

Brielle je za sada okej lik. Nije ni iritantna ali ni sad nešto NAROČITO zanimljiva i Loreova prolazi kroz standardni set pokreta kad pišete tinejdž protagoniste koji moraju da shvate da nisu kao drugi, da neće voditi normalan život i da će im postojanje biti obeleženo borbom i mukom. Opet, ovo je gen-Z strip, pa Brielle nikada nije zaista sama, kako su to bili superheroji pre nekoliko decenija, i ima dobre prijatelje koji joj pomažu, a onda i oca i majku koji su dobri, razrađeni likovi i oni strip zapravo čine bogatijim i ugodnijim za čitanje.

Sama priča je dosta generička, ali veća zamerka je da Loreova kao da nije sigurna šta tačno hoće sa kojim likom pa sama Brielle na momente kao da zaboravlja šta joj se dešavalo u prethodnim epizodama a njena glavna rivalka tek ima problem sa konzistencijom motivacije, uzevši u obzir da vrlo eksplicitno MRZI vampire i trenira ko nenormalna da ih sve istrebi a da istovremeno uspeva da ne primeti da radi za vrlo monstruoznog vampira…

Ni dijalozi neće biti po svačijem ukusu, ali meni nisu previše smetali, no, moram da priznam da je strip najviše „radio“ ne u akcionim scenama ili momentima najveće drame već najpre u dobro postavljenoj dinamici Brielleine čudne, nestabilne porodice. Ako bude nastavaka ovog stripa, voleo bih da se Loreova (koja sada piše serijal Dracula za Marvel) još više pozabavi likovima Safron i samog Bladea i njihovim odnosom sa ćerkom jer je ovde ovaj strip najjači.

Darboeova je, pak, jača u dizajnu nego u akciji i njeni likovi imaju karakter i izgledaju i lepo i „artistički“ na jedan prijatan način, ali se u nekim od akcionih scena primećuje malo nejasnoća u pripovedanju i u „režiji“. Nije mi smetao crtež koji se ovde vidi (pre bih rekao da je kolorist Chris Peter mogao da ide malo više ka svetlijim nijansama jer strip sav deluje zagasito sve vreme), ali oseća se da crtačica tek pravi prve korake u superherojskom stripu.

Dakle, Bloodline: Daughter of Blade je za sada više interesantan predlog nego nekakvo za čitanje obavezno štivo. Ali ako volite Bladea ili su vam na srcu autori iz manjinskih zajednica, on od mene dobija tople preporuke. Nadam se da će ovaj tim dobiti još šansi da radi sa likom jer se potencijal vidi ali fer je reći da je za sada ovo osrednji rad koji obećava ali još uvek ne isporučuje sve što može. Amazon kolekciju prodaje ovde.