Poslednjih nekoliko puta što sam pisao o Garthu Ennisu bio je to tekstualni ekvivalent škrgutanja zubima i udaranja dlanom po čelu u činu frustracije i čuđenja da je jedan ONAKAV scenarista sebe redukovao na gunđanje o woke omladini i zaboravio da šokiranje čitaoca nije isto što i pružanje čitaocu legitimnog umetničkog sadržaja. No, jednu stvar Ennisu i dalje ne mogu da oduzmem: čovek voli i UME da piše ratne stripove. The Lion & The Eagle, kolekcija koju je pokojni ali ne i potpuno upokojeni Aftershock Comics izdao Marta prošle godine – neka tri meseca nakon što je firma proglasila bankrot – sakuplja četiri epizode istoimenog serijala koji je izlazio tokom 2022. godine, u vreme kada je Ennis već uveliko radio za AWA, a gde je i jedan od partnera, je podsećanje na to koliko ovaj irski autor dobro radi klasičan ratni strip – možda i bolje nego iko drugi u ovom trenutku.

Uostalom, ratni strip, postavljen u ratove udaljene od današnjeg trenutka barem 7-8 decenija u prošlosti, danas nije tako popularan žanr u zapadnom stripu. Evropljani ga rade sporadično, a u Americi se time zapravo najviše bavi upravo sam Ennis – koji ima njihovo državljanstvo od 2016. godine – i zlatno doba ratnog stripa, britanskog – na kome je sam Ennis odrastao – a onda i onog koji je pravljen na drugim strip-scenama je definitivno nešto čega se sećamo samo mi matoriji, koji smo u raznim Zabavnicima, Denisima, Stripotekama i drugim strip-revijama čitali razne ratne stripove.

No, The Lion & The Eagle nije puki pokušaj rekonstrukcije onoga što je Ennis kao dete gutao na stranicama magazina koji su u imenima imali reči poput Battle ili Commando (ovaj potonji i dalje izlazi) već jedna zrela, moderna analiza jedne srazmerno malo poznate epizode vezane za period Drugog svetskog rata i, kroz tu analizu bavljenje za autora već uobičajenim osudama kolonijalizma i imperijalizma u paru sa divljenjem samim vojnicima koji u žaru borbe, u momentima kada je ljudska rasa, čini se, najdalje udaljena od svoje ljudskosti, imaju momente ogromnog herojstva. Kako je to i običaj kod Ennisa, heroji su oni vojnici koji rade nešto dobro za svoje drugove, za ljude oko sebe, koji su im najbliskiji na svetu kada oko njih fijuču meci i sve eksplodira, a oficiri, pogotovo oni najviši, koji predvode čitave armije su neosetljivi, distancirani imperijalisti za koje je upravljanje ljudskim životima samo jedna kompleksnija partija šaha.

Otud je i blago iznenađenje da je glavni junak The Lion & The Eagle zapravo potpukovnik u britanskoj armiji. Ennis je, u skladu sa pominjanim stripovima na kojima je odrastao, u svojim ratnim narativima mnogo skloniji da se bavi vojnicima nižeg čina, poručnicima, kapetanima, narednicima – ljudima koji su bliži tlu, za koje je realistično da će omirisati barut, gledati smrti u oči na bojištu i, ključno, biti tu kada ljudi iz njihovih jedinica budu padali pokošeni kuršumima, probodeni bajonetima ili, manje glamurozno ali statistički ništa manje verovatno, budu trunuli od gangrene, tresli se od groznice i srali krv do smrti. Ennisova ambicija je uvek da rat humanizuje pre nego što pokaže njegovu nehumanost, da nas zavede da likove u priči vidimo kao puna, zaokružena ljudska bića koja imaju nekakav intelektualni, duhovni i emotivni život što nije uvek bio vezan za vojsku i ratovanje, pre nego što ih ubaci u mašinu za mlevenje mesa.

The Lion & The Eagle svakako ima sve ove elemente, ali ih stavlja u priču koja odiše i jednim dokumentarističkim tonom, dajući čitaocu priču onako kako je iz udaljene tačke u posleratnoj budućnosti prepričava pomenuti potpukovnik Keith Crosby, čovek koji i sam za sebe priznaje da je premlad da bi imao ovaj čin a čime se i implicitno ukazuje kakav je odnos Britanske imperije bio ka delu sveta u kome je Crosby ratovao. Strip ima sve one mučne i uzbudljive scene akcije i uništenja, napete momente ratnog lukavstva i paničnih povlačenja po kiši sa ranjenicima koji se ne mogu ostaviti neprijatelju da ih zarobi jer OVAJ neprijatelj ne daje pet para za Ženevsku konvenciju, veličanstvene široke planove britanskih Spitfajera koji pucaju po japanskim Zeroima i obrnuto, ali on je u velikoj meri sastavljen od dugačkih dijaloških scena u kojima likovi, uz mnogo boje i karaktera u tim dijalozima, pokušavaju da sebi – i čitaocu – objasne neke stvari vezane za rat a koje razumnom biću ne bi trebalo da imaju nikakvog smisla.

Ono što se naziva Drugim svetskim ratom je u Evropi trajalo, u zavisnosti od toga u kojoj se državi nalazite, između četiri i šest godina, ali u istočnoj i jugoističnoj Aziji je počelo već u ranim tridesetim. Japanska nacionalistička opijenost se postepeno transformisala u fašizam a koji je razgoreo imperijalnu ambiciju što će Japan odvesti prvo u Kinu a onda i dalje po azijskom kontinentu, sa, kako se i u pogovoru ovog stripa procenjuje, možda i svih trideset miliona Kineza koje je japanska okupaciona sila ubila tokom godina provedenih na kineskoj teritoriji. The Lion & The Eagle veoma naglašava japansku hrabrost i odlučnost u ratu ali onda i daje mnogo detalja o japanskom tretmanu zarobljenika i civilnog stanovništva od koga se čoveku, čak i ako je već to ranije čuo, diže kosa na glavi. Ennis čitaoca ne štedi, spretno koristeći oficira jedne od kineskih nacionalističkih frakcija na početku i na kraju stripa da ukaže na to šta su Japanci radili u kontinentalnoj Aziji i time na neki način zapadnog čitaoca, koji će ovo čitati, podseti da je japanski fašizam u nekim elementima bio užasniji od bilo čega što se dešavalo u Evropi.

No, The Lion & The Eagle nema rasistički podtekst iako se često bavi rasom. Ennis, kao Irac iz Severne Irske, koristi Engleza kao protagonistu da suoči Britaniju sa sopstvenom kolonijalnom istorijom, pokrećući i nekoliko interesantnih diskusija među likovima o tome za čije interese britanska vojska ratuje u ovom delu sveta, kome ko duguje slobodu ili zaštitu, koji su rezultati britanskih strateških odluka po civilno stanovništvo koje njihova vojska, nominalno, štiti od japanske invazije. Glad u Bengalu koja je odnela tri miliona civilnih života, recimo, pominje se u stripu i Crosby će ovde sa žaljenjem konstatovati da je to bio rezultat odluke britanske komande da se prirodni resursi konfiskuju ili unište kako invaziona japanska vojska ne bi mogla da se snabdeva hranom lokalno, a da je ovo, eto, nažalost, imalo i posledicu po lokalno civilno stanovništvo, formalno, građane Britanske imperije.

Ennis je ovde ipak suptilan, suptilniji nego što je u svojim „drugim“ stripovima poslednjih godina i Crosby nije prikazan ni kao zao čovek ni kao svetac, već pre svega kao odgovoran karijerni vojnik koji razume šta je značaj lanca komandovanja i čak i kada ga taj lanac, jelte, ujede za dupe i ostavi nasukanog u džungli sa sve slabijom jedinicom kojom komanduje, on ne gubi ni samokontrolu niti empatiju za svoje ljude. Njemu kontrast čini Alistair, hirurg-oficir koji je u vojsku došao po sili zakona radije nego dobrovoljno i koji donosi deo „civilnog“ svetonazora u rat. Keith i Alistair postaju dobri prijatelji uprkos vrlo različitim prirodama i njihovo prijateljstvo biva na velikim iskušenjima onako kako rat postaje sve teži i mučniji. „Ja svakog dana radim sa greškama koje si ti napravio“ kaže Alistair Keithu pokazujući mu ranjene, unakažene vojnike za koje bi barem želeo da mogu da umru u krevetu na beloj posteljini, umesto na blatnjavim prostirkama u terenskoj bolnici…

Strip se bavi jednom „manje važnom“ komponentom rata u Aziji, ne, naravno, po broju žrtava i količini prolivene krvi, koliko po strateškoj važnosti koja joj je u istorijskim analima pripisana. Britansko-američki napor da se zaustavi invazija Japana na Indiju je i u stripu prikazan kao suštinski dobar i koristan, uzevši u obzir kako se provela Kina pod japanskom okupacijom, ali Crosby i njegova vosjka su deo posebnih, specijalnih jedinica koje su jedrilicama i avionima prebačene IZA japanske vojske, u Burmu, odakle je trebalo da deluju sinhronizovano po pozadini neprijatelja, dok ga glavni deo američkih, kineskih i britanskih snaga napada frontalno, iz Indije. Problem nastaje sa pogibijom glavnokomandujućeg čiji zamenik onda ima neke druge ideje o tome kada i kako napasti pa tako Crosbyjeva jedinica počinje da se suočava sa sve proređenijim letovima aviona koji treba da im doturaju opremu i hranu ali i da pružaju podršku iz vazduha u sve češćim napadima japanske vojske…

Kombinacija veličanstvenih (i zgražavajućih, dakako) scena borbe i dugačkih dijaloga između borbi – zajedno sa Crosbyjevim memoarskim monolozima odozgo – funkcioniše dobro, sve dok, naravno, od ovog stripa ne tražite trilerski format i tempo. Zasnovana na dve knjige ispisane od strane učesnika ovog partikularnog dela rata, ovo je priča koja jako insistira na toj dokumentarističkoj noti i istorijskoj perspektivi, ali Ennis je suviše dobar scenarista da bi propustio da to spretno uveže sa vrlo ljudskim iskustvom učešća u nečem strašnom. Pomenute diskusije o (britanskoj) svrsi ratovanja u ovom delu sveta imaju veoma naglašen politički sloj – jedan od likova, na pitanje šta mu je i je li on komunista kad tako priča, odgovara da je bio, ali da su ga izbacili iz komunističke partije jer je imao preekstremne ideje i za nju – a tu je i dosta napora da se raščivija ekstremno komplikovana dimenzija kolonijalnog prisustva Britanaca u Indiji i Burmi, da se nađe pravi balans između nedvosmislene osude onog što su Britanci uradili sa ovim teritorijama (i toga da čak i školovan, empatičan lik kao što je Crosby zapravo smatra da su Indusi ipak i opipljivo profitirali od kolonijalnog statusa), a onda i prepoznavanja da i likovi indijskog i nepalskog porekla (čuvene Gurke, naravno) koji ratuju na britanskoj strani imaju svoje agende i sopstvene volje, ambicije i računice i da nisu, svedeni na postkolonijalnog „drugog“ koji uvek mora misliti umom košnice i zauvek čuvati svoj status kolonijalne žrtve kao najdragoceniji element identiteta.

Ennis ovde ne pravi pogrešne korake i mada bi neki slabiji autor od njega bez sumnje učinio ili neuverljivim ili neprihvatljivim prikaz ljudi koji nemaju nikakav razlog da vole Britance ali se autentično odano bore na njihovoj strani, pa i žrtvuju za njih, on ovde ponovo uspeva da uhvati tu energiju divljenja vojnicima koji, iako ratuju u besmislenom ratu čiji ishod na kraju uopšte neće zavisiti od njih, imaju činove herojstva što ih treba pamtiti. Svakako, to je jedno naglašeno „muško“ herojstvo, sa svim jelte, toksičnim elementima kulta ratništva koji mi, sofisticirani moderni ljudi posmatramo sa mnogo rezervi ili ga otvoreno osuđujemo, ali Ennisu uspeva da nam ovo proda bez mnogo problema.

Svakako, od velike je pomoći i crtač, izvrsni i iskusni veteran Sudije Dreda, P.J. Holden, legendarni severnoirski autor koji ovde ima i odličnog Matta Millu na kolorima, pa Roba Steena na leteringu i The Lion & The Eagle dobija tačno onaj neophodni odnos dokumentarističkog tona sa intimnijim, ljudskijim pristupom likovima a koji onda čini scene akcije takvim krešendima i šokovima. Holden zapravo likove čini i izražajnijim nego što biste očekvali, sa neretko snažnim emocijama na licima, dok su mu scene borbe na granici vrlo kliničkog, vrlo visceralnog horora.

The Lion & The Eagle je prosto – dobar strip. On se bavi poznatim temama ali u jednom manje poznatom ratnom kontekstu i koristi ga na izvrstan način da pretrese te teme kolonijalizma, rasizma, imperijalizma i odnosa moćnih sa nemoćnima, ali i da još koji put, iskreno, pokaže da se divi heroizmu ma gde da se taj heroizam dešava. Veoma je to vredno čitanja, pa možete da se poslužite na Amazonu.