Pored svih objektivno loših stvari koje se dešavaju, sad još i neka maliciozna stoka ide po JuTjubu i prijavljuje kanale koji promovišu metal da krše kopirajt, tvrdeći da je sama vlasnik autorskih prava. Nije, naravno, ali kada je Google bolelo dupe za to? Rezultat je da su u poslednje dve nedelje najmanje tri kanala sa izvrsnim sadržajem koji je promovisao sveža metal izdanja morala da pobrišu/ sklone sve videe ne bi li se spasli ukidanja a što je, u epohi u kojoj muzike izlazi toliko da čovek sa normalnom količinom slobodnog vremena naprosto POTREBuJE nekog da je filtrira i usmeri ga ka sadržaju koji ga tematski zanima, ravno zločinu. Nadajmo se da ima nade da se stvari poprave, a ja, eto, činim koliko mogu da iskopam, preslušam, uputim, ukažem. Pa ajmo:

Blek metal!!!!!!!!!! Postoje dva mađarska benda sa imenom Lidérc jer je u pitanju ondašnji folklorni naziv za kućnog duha. Ovaj o kome sada pričamo je iz Vesprema – grada blizu Balatona – i ima debi album folkom i okultnim inspirisanog blek metala, Profán Mystérium. I slatko je to, sa simpatičnim melodijama odrađenim preko standardnog blek metal nabijanja. Lidérc se sasvim  uklapaju u moderne struje vezane za melodični, atmosferični blek metal, ali ne zaboravljaju da u sve uliju dosta znoja i krvi kako bi muzika zvučala autentično i iskreno. Meni se dopadaju:

https://sunandmoonrecords.bandcamp.com/album/prof-n-myst-rium

Najnoviji EP prolifičnog grčkog jednočlanog blek metal projekta Adventum Diaboli zove se The Heretic Soundtracks i to je pet pesama pretećeg, svečanog blek metala srednjeg tempa i epske atmosfere. Giorgos K. Aka Leviathan koji sve ovo radi se tokom duže od decenije snimanja prilično izveštio i mada se čuje da je muzika rađena kod kuće (njegov kućni studio i sam ima pompezno ime, Cosmic Lucifer Studios), čini mi se da ona na pravi način koristi intimnost i ličnu dimenziju koju to podrazumeva. Simpatično:

https://adventumdiaboli.bandcamp.com/album/the-heretic-soundtracks-ep

Drugi album brazilskih Vazio zove se Necrocosmos i jasno je da tu neće biti popuštanja. Ovo je agresivna, oštra blek metal ploča old school cepačine i kosmičke tematike, pravo osveženje u moru atmosferičnih, melodičnih, kontemplativnih blek metal izdanja u kome se utapamo. Vazio na neki način pronose dalje baklju tehnički kvalitetnog, maštovitog blek metala satanističko-okultnog profila kakav su Mayhem zauzimali početkom veka, nudeći deset pesama koje se šetaju između disonantnih rifova i epskih, melodičnih refrena. Izvrsni svirački kvaliteti, produkcija prihvatljivo dobra, album ODLIČAN:

https://vazio.bandcamp.com/album/necrocosmos

Drugi album njemačkih Whispers Of The Damned je, pak, mračna, okultnim temama okrenuta ploča, sa muzikom koja atmosferu nalazi u pretnji, najavi propasti, tmini. A Depraved Ritual dolazi šest godina nakon prvenca ovog trija i nudi svedene, obredno intonirane pesme sa mnogo ponavljanja i tamnim, ali toplim zvukom. Whispers Of The Damned imaju dosta jasnu viziju i jednostavnost njihovih pesama čini veliki deo njihove prijemčivosti.

https://whispersofthedamned.bandcamp.com/album/a-depraved-ritual

Tu su i Poljaci Poroniec sa debi albumom, W połogu. Bend je usmeren na mračne, egzistencijalne teme (Poroniec je demon koji nastaje od deteta umrlog u materici nakon indukovanog, jelte, pobačaja) a muzika je, za Poljsku očekivano kvalitetan blek metal sa dosta atmosfere i prilično ubedljivim zvukom:

https://poroniecband.bandcamp.com/album/w-po-ogu

Onda imamo i debi album vijetnamskih Imperatus i ovo je old school deračina za sve pare. Imperatus sebe vide kao zatočnike tradicije energičnog, agresivnog blek metala kakav su radili Marduk, Immortal i Dark Funeral početkom stoleća i mada nemaju neku skupu produkciju, sve nadomešćuju ubedljivom svirkom i nepatvorenom žestinom. Album At the Mercy of the Wind nije, dakle, nešto mnogo originalan ali ima neposrednost, šarm i tehnički kvalitet:

https://imperatus.bandcamp.com/album/at-the-mercy-of-the-wind

Novi album francuskih Corpus Diavolis, peti u njihovom opusu, zove se Elixiria Ekstasis i primerneo imenu u pitanju je epska, atmosferična kombinacija black i death metala sa okultnim i satanističkim prelivima. Corpus Diavolis su kinematični i veoma dramatični u onom što rade i imaju profi produkciju i čvrst zvuk, pa verujem da će i ovaj album naći svoju publiku bez po muke. Kvalitet:

https://corpusdiavolis.bandcamp.com/album/elixiria-ekstasis

https://ladlo.bandcamp.com/album/elixiria-ekstasis

Ali su mi se onda PRILIČNO dopali Nastergal na svom debi albumu The Untold War. Ovo je ekipa iskusnih muzičara sa raznih strana sveta (Novi Zeland, Ukrajina, Argentina, Južnoafrička Republika) a The Untold War je brza, jako agresivna ali i neodoljivo zarazna ploča blek metala koji prži zujećim rifovima i provocira demonskim vokalom. Mislim, naravno, nagađam da bi današnjim klincima ovo moglo imati i previše rifova a premalo atmosfere, poštujem, ali meni Nastergal baš pašu sa svojom agresivnom ali ne monotonom svirkom i moćnim, podugačkim pesamama:

Ako vam je sve to ipak previše ulickano i blek metal možete da slušate samo ako zvuči kao da je snimljen direktno na kasetu a onda ta kaseta zavija u pokvarenom deku, pa, perverzni ste ali IMA: Thomas Eriksen pored svog glavnog projekta Mork, gde sve svira sam, sad ima i Udåd gde isto sve svira sam. Debi album, isto Udåd, je baš sirov i old school i, pa, zvuči kao da je snimljen direktno na kasetu a onda ta kaseta zavija u pokvarenom deku, ali je sve to simpatično i nekako toplo ljudski:

https://peaceville.bandcamp.com/album/udad

Iako većinu jednočlanih, kućno-garažnih sirovih blek metal projekata preletim bez mnogo obraćanja pažnje jer su na granici neslušljivosti i uglavnom proizvode generičku, neoriginalnu buku, poneki ispadne zabavan. Pa tako i kanadski Desecrament čiji je demo sirovog, old school black metala, Demo I, neodoljivo šarmantan. Ovo je kao nekakav teleporter u koji uđete i izađete u 1989. godinu, a posred čela vas pljusne neizdiferencirana gomila buke u kojoj su blek metal, death metal i grindcore. Sve je BAŠ sirovo, sa ljuljanjem tempa, primitivnim rifovima i očajničkom vriskom na mestu pevanja, ali sve je i savršeno. Rock on, brother:

https://desecrament.bandcamp.com/album/demo-i

A sada doom metal, stoner rock, sludge metal, hard rock i psihodelija! Sotakone su finski stoner rok kvartet čiji album Tuhon Sinfonia nudi dosta moderan zvuk, sa velikim gitarama koje zauzimaju najveći deo zvučnog polja, ali sa melodijama i jednom generalnom razigranošću koje više asociraju na sedamdesete. Ovo je fina kombinacija i Sotakone su zapravo veoma prijatni za uho sa mnogo melodičnih refrena i umiljatih gitarskih međuigara koje kao da su ispale iz autobusa kojim su Wishbone Ash išli na turneju. Jako slatko:

https://sotakone.bandcamp.com/album/tuhon-sinfonia

Da psihodelija može da bude fanki i u isto vreme i hardrokerska dokazuju Hâdzen iz Njemačke. Njihov album Revolution Swamp sa svojih osam pesama spaja heavy blues i funk u finom hard roku razigrane, psihodelične teksture. Ovo su dinamične, lepo napisane i odlično odsvirane pesme sa finim rasponom volumena i lepom bojom instrumenata, kao poručene za vašu sledeću kuću zabavu:

https://hadzen.bandcamp.com/album/revolution-swamp

Dosta klasičniji psihodelični stoner-doom metal donose Daytripper iz Finiksa u Arizoni. Debi album, Book I: The Trip već i naslovom sugeriše sve što treba da znate, da će biti tripozno i da će biti epski pa i jeste. Ovo je puno teških doom rifova, psihodeličnih efekata i vokala kao iz pakla za jedan pun pansion i all inclusive paket brutalne ali opojne muzike:

https://daytripperdoom.bandcamp.com/album/book-i-the-trip

Tu je onda novi album australijskih hardrokera The Neptune Power Federation. Nazvana Goodnight My Children, ova ploča sa osam drusnih, gazećih pesama jasnih korena u muzici sedamdesetih ima možda i malu okultnu komponentu, ali veseli rifovi i melodični ženski vokali drže je sa decidno vedre strane rok muzike. Ovo je zabavno, na momente ukusno melanholično, i ne preigrava svoju retro dimenziju, pa je meni vrlo prijalo:

https://theneptunepowerfederation.bandcamp.com/album/goodnight-my-children

Mađarski kolektiv psychedelic source records je dosta usporio produkciju u poslednje vreme jer su, jelte, stisle porodične obaveza ali novi album, this is, makar pokazuje da je ekipa dalje na istim muzičkim pozicijama. Produkcijskim, takođe, this is je snimak dugačkog džem sešna, dogovorenog spontano i kao takav je sirov i prirodan. No, sa ovim ljudima uvek dobijate nešto dobro pa tako i sada, imate na jelovniku dugačke instrumentalne džemove uz koje je beskrajno lako otplutati i ne vratiti se. Plaćate po želji:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/this-is

Fracuzi Dionysiaque za sebe kažu da sviraju „neortodoksni“ doom metal a čim vidite da im je debi album, Diogonos izašao za I, Voidhanger, biće vam jasno da vas ne čeka puko prepisivanje od poznatijih kolega. Diogonos je ploča koja svu cheesy epiku doom metala pakuje u energičnije, pa i brže aranžmane nego što očekujete, kredibilno se ukrštajući sa black ili thrash metal formatima, ali uvek zadržavajući jasnu harmonsku i atmosferičnu dimenziju koje ih vezuju za klasične doom radove. Produkcija je prijatno suva, ne baš PRIRODNA ali lišena preteranog budženja i komprimovanja a bend je veoma maštovit i sposoban da ponudi mnogo zanimljivog. Odličan debi:

https://dionysiaque.bandcamp.com/album/diogonos

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/diogonos

Što se benda Bongzilla tiče, znate već kako oni zvuče pa možete da sami zamislite kakav je živi album Dabbing (LIVE) Rosin in Europe upravo izašao za Heavy Psych Sounds Records. Ovo je, naravno, sirovi, hipnotički sludge metal, muljavo produciran, andergraund intoniran, izvrstan za ljude koji vole ovaj partikularni spoj bluza i prljavštine, nepodnošljiv za sve ostale:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-dabbing-live-rosin-in-europe

Malo avanturističkije ćete se provesti slušajući indonežanski Fulgur. Ova ekipa svira blackened sludge metal i njezin EP Tangled Sacrifice je agresivan, abrazivan, težak i mučan ali ima šmeka, ima gruva, nije samo komprimovana frustracija. Prilično garažna produkcija dodatno pojačava utisak sirovosti i surovosti celog snimka ali Fulgur svakako pišu fine kratke komade crne buke:

https://fulgurnoise.bandcamp.com/album/tangled-sacrifice

Ali Portland u Oregonu ne prestaje da nas zasipa dobrom muzikom. Ash Eater su tri skejtera koja sviraju pshodelični teški rok ali dosta drugačiji i po zvuku i po strukturi od onog što očekujete. Album Breathe the Smoke, njihov drugi je produciran i snimljen kao da je u pitanju prog-rok ploča koja je imala budžet samo za malo bolju garažu ali onda odsviran kao da se umesto originalnog benda pojavila ekipa njihove mlađe braće navučena na pank. Energično, dinamično i zabavno a još i plaćate koliko želite:

https://asheater.bandcamp.com/album/breathe-the-smoke

Nijemci Swamp Corpse posle šest godina predigre izbacili su novi album, Vol. 2, One Louder i ovo je brutalna kombinacija doom metal sporosti, i težine, te sludge metal oštrine i agresivnosti. Mislim, nije sad da te stvari ne idu prirodno zajedno i Swamp Corpse samo fino uokviruju srodne tendencije da se slušalac smrvi težinom i izdrobi oštrinom na sitne komade. Ne „pametno“ , ne „sofisticirano“ nego brutalno:

https://swamp-corpse.bandcamp.com/album/vol-2-one-louder

Najteže doom iskustvo ove nedelje prirediće vam Šveđani Malsten sa svojim drugim albumom, The Haunting of Silvåkra Mill – Rites of Passage. I naziv mu je zajeban a muzika je teška, elegantna, dostojanstvena, tužna ali prijemčiva. Album ima samo šest pesama ali dve od njih su kratki interludiji ali jedan od njih je avetinjska folk balada od minut i po a ostalo su monstruozni komadi rifa i lamenta od po deset minuta valjanja najtežeg metala na svetu. I mislim, predobro je:

https://malsten.bandcamp.com/album/the-haunting-of-silv-kra-mill-rites-of-passage

A kome nije bilo dosta težine, ima i Ozki, jednočlani projekat iz Španije koji spaja doom i industrial metal i ako ste ikada slušali stari Godflesh ili Skin Chamber i pomislili da je dobro ali da bi trebalo da je nekako JOŠ štrokavije, sirovije, mučnije, poradovaće vas ove tri pesme na EP-ju Ta orain zer? Supertežina i supermučnina a cena koju sami odredite:

https://ozki.bandcamp.com/album/ta-orain-zer

Graveside Grin je debi album za bostonski stoner sastav Leather Lung i izdao ga je ugledni Magnetic Eye Records. I malo sam se i iznenadio jer je ovde muzika dosta agresivna za ovu etiketu, ili makar više okrenuta jeftinim rokenrol zadovoljstvima. Leather Lung su kao neka kombinacija sludge metal oštrine i hard rok/ bugi dopadljivosti, što na ovom albumu nije uvek dobitna kombinacija, ali ima svoju filozofiju:

https://leatherlungcult.bandcamp.com/album/graveside-grin

Čikaški Ohpen Ahrms vole da u svoj doom metal ubace što više mogu progresivnog roka, pa album Lying Beside You zvuči kao neki projekat Keitha Emmersona ali da je Emmerson mlađi pola veka i odrastao na Melvinsima i Big Black. Iako bend pominje i post-rock u svojoj eksplikaciji, meni je ovo suviše energično, in your face i rifaški da bih i pomislio na post rock, nekako je energija nestašna, optimistična, poletna a što, priznajem, nisu epiteti za doom metal album. Ali jesu za OVAJ doom metal album:

https://ohpenahrms.bandcamp.com/album/lying-beside-you

A sada thrash i speed metal, pa onda hardcore, grindcore i death metal!!! Eagerkill je solidno ime za thrash metal bend a nazvati debi album Fatal Massacre Engine je tek odličan potez. Bend je iz Kine, muzika je rokerski thrash metal, sa osam kompaktnih pesama na ovom prvom albumu i iako ne pričamo ni o kakvom novom formatu za stari dobri thrash, plus produkcija je kao za malo bolji demo, Eagerkill svejedno osvajaju AUTENTIČNOŠĆU i prosto jednom zabavnom dimenzijom svoje muzike.

https://tdr666.bandcamp.com/album/eagerkill-fatal-massacre-engine

Nisu loši Deliver The Suffering iz Tuluza čiji prvi EP, Unleash The Chaos meša thrash metal osnovu sa samo malo death metal nadgradnje da zazvuči opasno i preteće i privuče sebi publiku koja voli mošerske rifove i demonske vokale. Ovih pet pesama su besne, energične, i nabijene tenzijom koja se oslobađa u brzoj svirci, kako sve i treba da bude. Prijatno je:

https://deliverthesuffering.bandcamp.com/album/unleash-the-chaos-ep

Latvijski Dehead nisu još snimili normalan studijski album a i od prvog EP-ja je prošlo devet godina. No, ekipa se lagano vraća u formu živim albumom Live at Depo koji ima vrlo dobar zvuk i prikazuje bend u usviranom, kvalitetnom izdanju. Muzički, ovo je thrash metal tvrđe i mračnije sorte, sa malo koketiranja sa death metal izrazom bez neke velike originalnosti ili razmišljanja-izvan-kutije, ali korektno napisan i prijemčiv:

https://dehead.bandcamp.com/album/live-at-depo

Onda imamo Poljake Armagh čiji je treći album, Exclamation Po​!​nt, izašao za pouzdani Dying Victims Productions, prijatna old school tvorevina na secištu speed, heavy pa i black metala. No, recimo da je speed metal od te neke vrlo rane sorte u osnovi muzike koja ima heavy metal melodičnost ali speed metal brzinu i eksplozivnost i Armagh zvuče ekstremno autentično, zaključno sa produkcijom koja bi vas mogla prevariti da je ovaj materijal snimljen pre četrdeset godina. Sve to ne bi preterano pomoglo da pesme ne valjaju ali Armagh pišu vrlo dobar materijal i impresivno ga interpretiraju, nudeći poslasticu za old school publiku:

https://armagh.bandcamp.com/album/exclamation-po-nt

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/exclamation-po-nt

Stari trešeri iz Arizone, Atrophy su tu sa novim albumom, Asylum, i malo sam se presekao da bend koji svira od osamdesetih i gostovao je u Beogradu na prelazu u devedesete, još od tad nije snimio novi album. Asylum je, dakle, treći album posle, uh, 34 godine i, ako ste voleli Atrophy 1990. godine, sasvim će vam prijati. Mislim, ovo bukvalno nastavlja tamo gde se onda stalo, sa old school pristupom ambicioznijem thrash formatu, čestim promenama ritma i nešto složenijim aranžmanima ali sa tvrdoglavo ortodoksnim rifovima i vokalom. Meni lepo:

https://atrophylive.bandcamp.com/album/asylum

Pa onda opet Dying Victims Productions i njujorčani Stress Angel koji svoj speed-thrash sviraju kao neki psihodelični art-projekat. Drugi album ovog bruklinskog dvojca, Punished by Nemesis vozi pošteni, čukački blackened speed ali sa zvukom koji bi radio i za neki okultni doom rock, pa poslušajte, izvozaće i vas ta njihova sirovost i psihodelija:

https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/punished-by-nemesis

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/punished-by-nemesis

Malezijski beatdown u mojoj glavi počinje da dobija mitske proporcije, otprilike kao i „indonežanski death metal“. Naravno, nije da imam sad neki veliki uvid u tamošnju hardcore scenu ali skoro sve što odande čujem u beatdown stilu je dobro. Najnoviji primer, MONEYBAG1327, ekupa iz Kuala Lumpura i njen EP  MONEY​.​POWER​.​PAIN sa pet pesama izvrsnog gangsterisanja i odlične produkcije. MONEYBAG1327 ne zavrću previše u death metal smeru, ali imaju dobre slemerske rifove, imaju odlične vokale i gruv im je nepogrešiv:

https://aakrecords.bandcamp.com/album/money-power-pain

Evo odmah i malo indonežanskog uličnog hardkor zvuka. Stolen Soul imaju demo od tri pesme isto nazvan Stolen Soul i ovo su kratki komadi gruverskog, metaliziranog gangsteraja, bez neke velike originalne vizije, ali sa autentičnom energijom. Stolen Soul su ugodni, ne mnogo više od toga ali nikako ni manje. Ako volite srednjetempaški moškor, ovo se vrlo lepo posluša:

https://stolensoulhc.bandcamp.com/album/self-titled

Na skoro identičnoj poziciji su i Justice Forced, takođe Indonežani ali sa demom od dve pesme, Demo 2024. Isti ritmovi, isti rifovi, samo za nijansu brutalnije i muljavije, sve je to prijemčivo, plesno i čoveku lepo ispuni par minuta vremena:

https://justiceforced.bandcamp.com/album/demo-2024

Mazenko možda na papiru ne deluje kao ime za brutalni hardkor bend, ali Mazenko su bend iz Litl Roka u Arkanzasu i bogami kolju. Njihov minialbum Self Implode or Decompose ima jako težak zvuk, brutalan ulični vokal, gruv toliko tenzičan da je na ivici upadanja u noise rock ponor, surovu bas-gitaru… Dakle, jako heavy, jako tvrdo, pa ko voli, nek uleti glavom:

https://mazenko.bandcamp.com/album/self-implode-or-decompose

Prisoner iz Virdžinije na albumu PUTRID | OBSOLETE imaju i BRUTALAN d-beat hardcore, a imaju i mračni industrial metal, pa sirovi blek metal, pa sludge i noise elemente. Zvuk je jako bučan, bend mračan i agresivan i mada se album ne sluša lako, ima na njemu mnogo toga da se upamti.

https://prisoner.bandcamp.com/album/putrid-obsolete

Ne znam šta bi u životu bio Slow Juicer ali u umetnosti to je hardcore bend iz Poljske, sa EP-jem Only the Thickest Essence koji ima sedam pesama popriličnog naboda. Ovo je srednjeg tempa, heavy, sa grubim, jakim vokalom i metaliziranim rifovima, i zvuči kao nešto iz ranih devedesetih u najboljem smislu te reči. Dobar zvuk, dobra svirka, sve okej:

https://slowjuicer.bandcamp.com/album/only-the-thickest-essence

Za nešto manje uličnu, nešto više, hm, umetničku (?) muziku tu su Nulla+ sa svojim albumom Mente Captus. Ekipa iz Peruđe vozi veoma vabrazivan, eoma distorziran blackened hardcore sa svim zamislivim skretanjima ka sludge ili posthardcore boksovima. Jebeno je ovo slušati jer su gitare STRAŠNO distorzirane pa još često sasvim disonantne a vokal je izluđujuće vrištanje 99% vremena, ali… pesme su maštovite i raznovrsne a bend ima solidan stav i viziju:

https://nullaplus.bandcamp.com/album/mente-captus

Pa su tu i Gouge Away iz Fort Loderdejla na Floridi čiji treći album, Deep Sage kombinuje hardcore i alternativni rok na za mene vrlo svež način. Gitare su inventivne i maštovite, pevačica Christina Michelle ima autoritativan pankerski izraz a sve je spakovano u kratke, ekonomične, energične, pametne kompozicije koje imaju mesta i za dinamiku i atmosferu i eksperiment. Odlično:

https://gougeawayfl.bandcamp.com/album/deep-sage

Onda imamo split EP dva britanska benda. Burial Røt su iz Notingema i njihov hardkor je dosta blizak death metalu ali preko nekakve deathgrind veze i njihove četiri pesme su pošteno znojave, mračne, teške i pune pravovernog death metal moš-gruva. Plus solidna produkcija. Eyeteeth su „straightedge violence“ postava, što znači da njihova strana ima deset pesama od kojih je pola ispod minut, sa kombinacijom powerviolence eksplozivnosti i klasične straight edge himničnosti, pa sve dosta sirovo i jako. Odlična ploča:

https://burialrotdm.bandcamp.com/album/split-w-eyeteeth

https://eyeteeth.bandcamp.com/album/split-w-burial-rot

Pa onda imamo Pogo’s Clubhouse iz Las vegasa, opet kombinaciju hardcorea sa death metalom i opet ne u uobičajenom uličnom, nabod-core stilu. No, Horns of Calamity, debi minialbum za Pogo’s Clubhouse svakako ne zadržava svoje udarce. Ovo je mračna, agresivna muzika puna negativne energije, ali i dobrih, velikih rifova koji joj daju izvestan gruv i toplinu. Valjano:

https://pogosclubhouse.bandcamp.com/album/horns-of-calamity-2

Idemo u Novi Sad jer Tethyal imaju prvi album posle demo snimka od pre osam godina, nazvan Sloboda. Bend je od svojih sludge metal početaka došao do blackened crustcore izraza pa je Sloboda žestoka, besna, BRZA ploča zujećih rifova koji se šetaju između crustcore primitivnosti i blek metal drame. Blaga monontonija kojom album zapreti preseca se promenama tempa i dinamike, pa i korišćenjem sintisajzera, saksofona, klarineta i drombulja da se uobičajeni zvučni spektar proširi a iako je produkcija prilično, jelte, jeftina, album zvuči uredno. I, što je najvažnije, iskreno, besno i emotivno. Cena je koliko date pa dajte pravično jer Tethyal iznose srce na teren i zabijaju golove majstorski:

https://tethyal.bandcamp.com/album/sloboda

Blackened crust sviraju i Cult Dialect iz Njujorka, ali njihov demo Ides of March je mnogo manje „emo“ i više se oslanja na tradiciju mračnijeg, metalom inspirisanog hardkora iz britanske škole. Dve pesme, dobar, kvalitetan zvuk, solidna ponuda a po ceni koju vi određujete:

https://cultdialect.bandcamp.com/album/ides-of-march-demo-2024

Francuzi No Self sviraju vrlo gruverski metalizirani hardkor na EP-ju Humanity’s Crash Test. Ovo je šest pesama non-stop đuskanja, sa plesnim ritmom, jakim gitarama i nametljivim, upečatljivim vokalima koji vuku na devedesete i nesveta ukrštanja repa i metala. Fino je a naplaćuje se po vašoj želji:

https://noselfhc.bandcamp.com/album/humanitys-crash-test

Brajtonski Hot Fiends su na svom novom EP-ju, Cult Supreme smešteni negde između hardkora, posthardkora, pa i nešto progresivnijeg roka. Ovo jesu pesme sa emocijom i energijom panka, ali su spakovane u ambicizonije aranžmane koji grade jaku tenziju i oslobađaju je kada više ne može da se izdrži. Odlično je:

https://hotfiends.bandcamp.com/album/cult-supreme

Sangre iz San Dijega svoju muziku opisuju kao „rockerviolence“ a što je, u konkretnom slučaju EP-ja Sistema Rota, powerviolence sa dužim pesamama. I minimumom minimuma slušljivosti. Ovo je skoro sasvim bez nekakvih pamtljivih rifova ili tema, potopljeno u okean najstrašnije distorzije i mada je češće sporo nego brzo, odaje utisak neprijateljstva i agresije:

https://sangrehc.bandcamp.com/album/sistema-rota

Nisu loši Discern iz Oklahome sa EP-jem A Selfish Endeavor. Ovo su tri pesme emotivnijeg hardcore/ mathcore zvuka, solidno odsviranog i sa okej produkcijom. Ako volite screamo, sa svom njegovom prenaglašenom emotivnom dramom, ali da pritom muzičari budu i malo razmetljivi, Discern su za vas:

https://discern405.bandcamp.com/album/a-selfish-endeavor

E onda dođu Hemorrhoid ali ne onaj beogradski iz devedesetih već iz Portlanda u Oregonu ali i ovaj Hemorrhoid svira deathgrind i, pa, dobar je. Debi album Raw Materials of Decay zaista zvuči „raw“ i kanališe jaku energiju dvedesetih. Carcass iz perioda prvog albuma mi deluje kao najočigledniji orijentir, ali Hemorrhoid su dovoljno disciplinovani u svirci da poređenje ne bude u tome da je ovaj album zvučni haos. Naprotiv, on je prilično fokusiran, ima dobre old school grindcore rifove, solidne vokale, ima brzinu i generalno ko voli stari Carcass, Regurgitate, ali i Defecation ili Terrorizer, ovde će se ozbiljno radovati.

https://hemorrhoid666.bandcamp.com/album/raw-materials-of-decay

Belgijanci Lintworm imaju istoimeni album vrlo bučnog hardkora sa elementima pre svega powerviolence muzike ali i drugih ekstremnih stilova. Ovo su kratke, opake, agresivne pesme u kojima je tračak svetlosti što se povremeno probije između vrisaka i distorzije najčešće samo naznaka melodije koju biste mogli pripisati blek metal uticajima, ali je najveći deo muzike disonantan i zastrašujući. Produkcija prebudžena ali se i to uklapa uz muziku, odličan materijal:

https://lintworm.bandcamp.com/album/lintworm

Novi demo benda Chain Snatcher zove se samo Spring Demo 2024 (januarski se zvao Winter Demo 2024) i nastavlaj dobru tradiciju sirovog, brutalnog powerviolence hardcorea sa tematikom usredsređenom na sitni (ali nasilni) kriminal. Ovaj rasno meštoviti bend iz Litl Roka u Arkanzasu uspešno povezuje „ulični“ senzibilitet hardkora sa sirovošću powerviolence izraza i po ceni od koliko date donosi tri pesme prefinjenog nasilja:

https://chainsnatcher501.bandcamp.com/album/spring-demo-2024

Kalifornijski Braineater svira već duže od decenije i ima masu kraćih izdanja ali ne i album. No, novi EP, Unsown and Dead, sa svoje četiri pesme deathgrind odvaljivanja kao da sugeriše da je vreme. Braineater su old school i sirovi, sa opravdanim prezirom distancirani od moderne prekomprimovane, beživotne produkcije, a pesme su im brze, opake,sa pretećim rifovima i sjajnim vokalima. Pokolj po ceni od koliko date:

https://braineater1.bandcamp.com/album/unsown-and-dead

Sastav Brat iz Nju Orleansa na slici deluje kao da su ga skupili kroz neki poluparodični talent-šou, ali debi album Social Grace je opasna ploča muzike koju bend zove „bimboviolence“. Zašto? Pa valjda pevačica Liz Selfish izgleda kao bimbo… U realnim terminima, ovo je kombinacija deathgrinda, powerviolencea, hardcorea itd, jedan ne sad nešto omamljujuće originalan ali uredno komunikativan i dobro produciran album teške muzike koja nešto ima i da kaže. Brat su ozbiljni i prilično zreli na prvom albumu i publika koja u grindcoreu, powerviolenceu i sličnim stilovima traži „odrasliji“ šmek, ovde ima šta da čuje:

https://brat504.bandcamp.com/album/social-grace-2

Isto onda i Shock Withdrawal iz Los Anđelesa, mada je njihov debi album, The Dismal Advance ekstremniji. Ovo je grindcore u čeonom sudaru sa death metalom, komprimovan u pesme od po minut i po, vrlo tehnički kvalitetan ali istovremeno sirov po prirodi i stavu. Divljački i pošteno znojavo, a opet zrelo i odraslo:

https://shockwithdrawal.bandcamp.com/album/the-dismal-advance

Još tehničkiji grindcore donose The Sawtooth Grin iz Providensa na Rod Ajlendu. EP Jabberwocky demonstrira ambicioznu viziju benda da uobičajeni grindcore program obogati sa mnogo kompleksnih ritmičkih i harmonskih promena i ovo je zapravo odličan „false grind“/ mathcore materijal u kome se brzina i tehnička naprednost svirke udružuju da u rezultanti daju vrtoglavu, dezorijentišuću ali zavodljivu muziku. Izvrsno, pa još i plaćate po želji:

https://sawtoothgrin.bandcamp.com/album/jabberwocky

Još grindcorea? Ima! Meatshield su dva lika iz Noksvila u Tenesiju u prilično provokativnim majicama ali i sa EP-jem vrlo propulzivnog deathgrinda. Human Cross Section Collection je zapravo split sa kvartetom Aroma iz Filadelfije, a Meatshield na njemu u četiiri pesme kolju bez stajanja, ni u jednom slučaju ne prebacujući dva minuta. Primitivno, surovo, neodoljivo. Aroma su bliži goregrind delu spektra, sa neljudskim vokalima i old school primitivizmom u pesmama koje kao da su bile snimljene 1991. godine, onda sahranjene i sada iskopane da bi bile poslužene za konzumaciju. Prijatno:

https://meatshield666.bandcamp.com/album/human-cross-section-collection-split-with-aroma

https://aroma4.bandcamp.com/album/meatshield-aroma-split-human-cross-section-collection

Odlična nedelja za grindcore, a krunišu je WITSEC iz Finiksa svojim minialbumom Vital Witness. Momčad iz Arizone i sama svira tehnički kvalitetno i zrelo, ali ovo je manje blisko death metal strani spektra a bliže tradicionalnom hardcore thrash izrazu, sa zapaljivim rifovima, razgovetnim pevanjem i ugodnom smenom brzog i superbrzog tempa. Pesme nisu mikroskopskih dimenzija ali jesu kratke i ekonomične, produkcija je vrlo solidna i WITSEC mogu da nakrive kapu jer im je prvo izdanje ODLIČNO:

https://witsecband.bandcamp.com/album/vital-witness

Singapurski kvartet Ursula debituje demo snimkom prljavog, sirovog, vrlo prijemčivog deaththrash metala. Demo 2024 ima svu old school štroku i opakost koje priželjkujete ako vam je moderni metal suviše ulickan i preproduciran, a opet dobijamo i uigran, disciplinovan bend koji svira brzo i kvalitetno gradi tenziju u pesmama koja se zatim oslobađa kroz brzu, energičnu egzekuciju. Četiri pesme, cena koliko date, produkcija andergraund ali adekvatna, MNOGO RAZLOGA da Ursuli date šansu:

https://ursuladeath.bandcamp.com/album/demo-2024

Tu su onda i Kvebečani Satanic čiji treći album, Taste of Vengeance, stiže pet godina nakon drugog ali skoro da zvuči kao da je zapravo u pitanju nekakav izgubljen demo snimak sa kraja osamdesetih. A ovo mislim u najboljoj konotaciji, naravno. Ovo je death-thrash metal sa satanskom speed metal oštricom i tamnim, muljavim zvukom koji krvoločnom prženju daje posebnu dimenziju autentičnosti i podzemne ubedljivosti. Satanic su, da bude jasno, the real deal i nije ih briga ni koja je godina ni šta je danas moderno. Slatko je:

https://satanicthrashmetalgmailcom.bandcamp.com/album/taste-of-vengeance-2

Terror By Night su dvojac iz Mičigena i imaju debi album istog imena. Ovo jeste nekakva kućna muzika, ali je i simpatičan omaž old school black death metalu, odsviran dosta dobro i produciran iznenađujuće solidno s obzirom da pričamo o verovatno no-budget operaciji. Mladići pritom imaju puno srca pa ko voli staru školu, nek se zapljune:

https://terrorbynight.bandcamp.com/album/terror-by-night

Backstabber iz Kvebeka imaju korektan novi EP, Patterns of Domination. Ovo je death metal sa malo thrash neposrednosti u izrazu, nekomplikovan, tečan, pitak. Četiri pesme dorbih rifova, surovog vokala, mošerske energije, sve mi se dopada:

https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/patterns-of-domination

Devet godina nakon drugog albuma, Kanađani Blastomycosis izbacuju i treći, A Feast for the Tasteless i njihov brutalni, odvratni death metal je ovde u izvrsnoj formi. Generalno, tematski opseg koji ovaj sastav pokriva rezervisan je za jednočlane goregrind i slem bendove koji svoju muziku prave sami, kod kuće, na telefonima, ali Blastomycosis dokazuju da ima ljudi koji će praviti kompleksne, impresivne death metal pesme sa mnogo zanimljivih elemenata a da one mogu da se zovu Aroused by Genocide ili Let’s Eat Us a Fetus… Ima humora na ovom albumu, što je ipak neophodno kada se bavite ovako patološkom tematikom, ali kvalitet svirke, solidna produkcija i sigurnost kompozicija su njegovi najjači aduti. Blastomycosisu je, da bude jasno, titula albuma nedelje izmakla ZA DLAKU:

https://blastomycosis.bandcamp.com/album/a-feast-for-the-tasteless

A onda je tu i novi Vltimas. Pre nekoliko godina je ova supergrupa članova Morbid Angel, Cryptposy i Aura Noir sa svojim debi albumom bila jedno fino osveženje, pokazujući kako ljudi poznati po krčenju novih puteva u svetu ekstremne muzike mogu da naprave album koji će uzeti elemente njihovih matičnih bendova i, bez kompromitovanja nasleđa, snimiti ploču prijemčivog death metala sa blagom black aromom i da sve zvuči zrelo ali i nekako prijateljski, kao da je namenjeno i ljudima iz muzike glavnog toka. Drugi album, EPIC je… pa, manje uzbudljiv. Svakako je malo introspektivniji, reflektivniji, ali kao i da je pisan da zaista bude bliži glavnom toku sa vokalima Davida Vincenta koji su sada skoro potpuno napustili death metal orbitu, sa Mournierovim tek uslužnim sviranjem bubnjeva i gitarama koje su možda i najbolji deo paketa ali i one povremeno izbacuju dosta generički materijal. Pesme su najveći problem, sa dosta čestim upadanjem u by-numbers epiku gde Vincent glumata i to bude simpatično par puta ali posle izvesnog vremena počne i da iritira. Nije ovo rđav album u elementima, ima dobrih rifova, dobrih atmsfera, produkcija je lepa a mastering prijatno dinamičan i naravno da uživam u Blasphemerovim melodičnim dosetkama između rifova, ali kao celina je isuviše prišao „rok“ muzici za moj ukus a predaleko se odmakao od ekstremnosti koje ipak morate imati da bi ovo radilo:

https://vltimas.bandcamp.com/album/epic

No, za ekstremnost su tu svakako Aborted. Belgijski veterani brutalnog detah metala sa svojim dvanaestim albumom, Vault Of Horrors nastavljaju u hororom inspirisanom  kinematskom stilu po kojem ih znamo, a stvari obogaćuju još više time što imaju goste na SVAKOJ pesmi, dodše samo na vokalima, ali ipak, NA SVAKOJ PESMI. Aborted generalno nikad nije bio bend koji se trudi oko komplikovanih aranžmana, ali je poslednjih par albuma izrazitije išlo u „tehničkom“ i aranžerskom smeru, no, sa Vault Of Horrors se njihov standardni death metal zapravo približio deathcore izrazu i sad je to i malo čudna kombinacija u kojoj imate vrtoglavo brz i složen Kenov bubanj ali su rifovi koji preko toga idu iznenađujuće često sastavljeni od prostog cepanja po e žici. No, dobro, Abortedu svakako leži odlazak u jednostavnijem smeru jer je u njihovoj muzici atmosfera često bila primarni element pa iako Vault Of Horrors ni slučajno nije moje omiljeno izdanje ove ekipe, ono je slušljivo…

https://abortedmetal.bandcamp.com/album/vault-of-horrors

Švedski Necrophobic su osnovani još krajem osamdesetih ali njihov novi album, In the Twilight Grey, deseti u njihovom opusu, zvuči vrlo moderno i usklađen sa modernim melodičnim tendencijama u blek metalu. Naravno, Necrophobic su začeti kao death metal bend i ovo je tehnički gledano black-death ploča, otud i u ovoj sekciji, ali joj je blek metal identitet prevalentan. I, mada ovo izdaje Century Media i Necrophobic i malo pate od sindroma „mejnstrimizacije“ svoje muzike, In the Twilight Grey ima dosta momenata maštovitog oplemenjivanja jednog malo i izlizanog žanrovskog formata. Nije meni ovo album nedelje, ne bi bio ni jedne, ali je pošten:

https://centurymedia.bandcamp.com/album/in-the-twilight-grey-24-bit-hd-audio

Sa Italijanima Hadit zato nema razočaranja. Talentovani trio iz Lombardije i na drugom albumu, sada  za nemački I, Voidhanger, nudi briljantno avangardan black-death zvuk sa puno oštre, napadačke svirke ali sa očiglednom željom da se okultna atmosfera i ezoteričnost stave u prvi plan. Volim ovu bas gitaru koja se šeta kroz miks kao da je na godišnjem odmoru i, uopšte, Hadit deluju kao da se dobro zabavljaju svirajući muziku ukorenjenu u lavkraftovštini a onda poguranu dublje u crni, nepoznati svemir. A, da, album se zove Metaphysical Engines Approaching The Event Horizon i morate ga čuti:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/metaphysical-engines-approaching-the-event-horizon

Black-death je baš rodio ove nedelje. Tu nam je i debi finskih Jordsjuk, EP naslovljen R​å​tner på Rot i ova ekipa se trudi da ubrizga dozu old school rifaškog zla u moderan zvuk. I dobro joj ide, ovo su četiri pesme koje imaju jaku atmosferu ali i kada šamaraju i to je jako, a pevanje na Finskom zvuči opako i zlo. Vrlo vredno pažnje:

https://jordsjuk.bandcamp.com/album/r-tner-p-rot

Portlandski Archmage imaju prvi demo, .​.​.​And Skulls i ovo u četiri pesme obožavanja Bolt Throwera u garaži. I što bi se reklo, nema tu šta da se čoveku ne dopadne. Srednjetempaški gruv koji podseća na napredovanje tenkovske divizije ka bojištu, dubok, promukao vokal, nisko naštimovani, topli rifovi… čak je i ta demo produkcija vrlo solidna, i po ceni od koliko date, Archmage imaju zaista čime da vas poraduju:

https://andskulls.bandcamp.com/album/and-skulls

Parižanima Dawn Of Decline je bila potrebna skoro decenija i po da svoj prvi EP isprate albumom, ali Steel For Flesh je makar zabavan paket tehničkog, pomalo i melodičnog death metala koji osvaja instrumentalističkim heroizmom, komplikovanim aranžmanima, ali i propisnim mošerskim rifovima. Ovo je brzo, nervozno, puno tenzije koja se oslobađa u kompleksnim solažama svakih pola minuta i slušaocu nudi dosta bogat program agresivne ali i intelektualno provokativne muzike:

https://dawnofdecline.bandcamp.com/album/steel-for-flesh

Defect Designer su Rusi ali su se na vreme preselili u Norvešku pa njihov treći album, Chitin, devet godina nakon drugog, stiže sa slobodnije, jelte, teritorije. I slobodno i zvučo. Nominalno death metal sastav, Defect Designer na ovom albumu kombinuju svakojake grindcore, prog, death i džez elemente za muziku koja je stalno agresivna i „ekstremna“ ali je definitivno usmerena pre svega na poigravanje sa vašim očekivanjima. Jak instrumentalistički nastup, solidan zvuk (bas gitara je OGROMNA) i puno tvrdog metala:

https://defectdesignerband.bandcamp.com/album/chitin

I evo da na kraju poslušamo i krosžanrovske radove, te propisan heavy metal. I, evo odmah, ne umem da tačno (pod)žanrovski odredim šta sviraju Šveđani Tall (a što je švedska reč za bor), jer njihov debi EP, Old Soul Incantation sa svojih čak šest pesama ide u razne strane, dotičući i blek metal i thrash metal i death metal i narodnu muziku (sa sve tradicionalnim instrumentima), a sve u jednom svedenom, pomalo i hermetičnom produkcijskom ambijentu. Ovo definitivno zvuči drugačije od većine muzike koju prave kolege, a da i dalje pravoverno spada u andergraund metal. Dobro je, interesantno je i vredno pažnje:

https://tall.bandcamp.com/album/old-soul-incantation

Londonsko-oregonski Weston Super Maim su mogli da idu i sa grindcore albumima, pogotovo jer im album See You Tomorrow Baby počinje semplom sa Pig Destroyerovog Prowlera-u-dvorištu, ali u muzici ovog projekta ima dosta elektronike i, hm, futuristike? Bend se predstavlja rečima „zamislite da Meshuggah ne umeju da broje“ i onda nastavlja sa na momente razmetljivim, na momente cheesy progresivnim metalom između surovih grindcore prebijanja. Dobri su ako volite ovolike ekstremnosti, apsurdno nizak štim i jako komprimovan zvuk, a i album se naplaćuje koliko date:

https://westonsupermaim.bandcamp.com/album/see-you-tomorrow-baby

Power electronics je obično muška prćija, pogotovo na zapadu (u Japanu smo imali prominentne ženske autore u ovom delu ekstremne muzičke scene… na zapadu mi na pamet pada samo Nic Endo a koja je, jelte, pola Japanka) pa mi je tim draže da čujem nešto kao što je debi EP jednočlanog projekta sa Long Ajlenda 10,000 DEAD PIGS. O ovoj ženi ne znamo ništa, sem da je prvo radila u okviru doom/ stoner izraza ali EP No Truth je čista elektronska buka i prelep je. Ovde imamo tri pesme tople, višeslojne teksture, sa elegantno, sporo evoluirajućim narativima. Dakle, i pored pretećeg senzibiliteta, No Truth nije ZAISTA agresivan, već prevashodno otmeno uzdržan, odmeren opus dobro shvaćene buke, a sva zarada od izdanja, na zahtev autorke ide u fond za pomoć palestinskim i libanskim izbeglicama. Pa budite čovek, jebem mu:

https://selfloathingrecords.bandcamp.com/album/no-truth

Iako se Lord Goblin vode kao britanski bend na osnovu mesta stanovanja, u stvarnosti su Italijani, pa tako i njihov istoimeni debi album ima u sebi dah italijanskog okultnog/ horor roka, posredovan u dobroj meri finim teksturama klavijatura između prijatnih old school rifova. Lord Goblin na prvencu sviraju heavy/ power metal ali tako kao da je kraj sedamdesetih/ početak osamdesetih, spajajući savremenu epiku sa prljavijim, prirodnijim zvukom. Vrlo se to dobro kombinuje a album sa trajanjem kraćim od četrdeset minuta i nema priliku da dosadi, dajući svoj iskaz u jednom efektnom, ekonomičnom pakovanju:

https://lordgoblin.bandcamp.com/album/lord-goblin

Britanski DragonForce za svoj sedmi album, Warp Speed Warriors spremili su najzaslađeniju, najkomunikativniju, najviše cheesy verziju svog power metala. Naravno da je to suviše „pop“ za mene ali ploča svakako sadrži dovoljno brzine, žestine i preterivanja sa sviračkim egzibicijama da i ja imam šta da čujem na njoj. DragonForce umeju da budu neodoljivo optimistični a kako im je Warp Speed Warriors prva postpandemijska dugačka ploča, sve ostavlja utisak velikog povratka ortaka kojih ste se uželeli. A imate i obradu Taylor Swift pa i jedan instrumental posvećen igračkom serijalu The Legend of Zelda. Nisam ni ja od kamena:

https://dragonforce.bandcamp.com/album/warp-speed-warriors

I španski Lords Of Black su u teoriji previše cheesy za moj ukus, ali nije njihov šesti album (za deset godina), Mechanics of Predacity meni sad kao neslušljiv, daleko od toga. Ovde ima dosta propisnih heavy metal rifčina a i na vokalima je Ronnie Romero i klasa se tu odmah čuje. Epski refreni idu preko energične ritam sekcije a melodičan gitarski rad je uverljiv:

I Kanađani Lutharo mi spadaju ovde iako je njihov drugi album, Chasing Euphoria delimično melodična death metal ploča. Ali delimično je i cheesy power metal album sa jako epskim melodijama i kvalitetnom pevačicom. Ne da bih ja ovo slušao u nekim ogromnim količinama, ali album zvuči pošteno:

Finski Iterum Nata svira „progresivni psihodelični ezoterični folk“, ali album From the Infinite Light će apsolutno prijati i metalcima. Glasan je, emotivan, na momente distorziran, a pesme su jako lepe i ovo je istovremeno i pitko i zahtevno. Slušajte:

https://iterumnata.bandcamp.com/album/from-the-infinite-light

Drugi album peruanskog jednočlanog hevi metal projekta Natthammer izlazi tek krajem Aprila, ali omiljeni Jtjub kanal je dobio priliku da ga predstavi u celosti pa je red i da ga mi poslušamo. Jer je ovo vrlo slatko, Tridesetpetogodišnja Fátima del Carmen je solidna multiinstrumentalistkinja i prihvatljivo dobra pevačica a njene kompozicije imaju ugodan jeftiniji epski štimung i dovoljno aranžerskih i muzičarskih egzibicija da nas drže zabavljenim sve vreme. Album je uostalom i sam kompaktan, sa nešto preko 35 minuta muzike, a uz klasičnu metal ikonografiju i pristojnu ako već ne skupu produkciju, sve to ostavi solidan ukus u ustima.

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/the-hammer-of-the-witch

Možda ste primetili da je nemački izdavač Dying Victims objavio čak četiri izdanja ov enedelje i sva su dobra. Jedno od njih je i demo novog švedskog heavy metal benda Spasms, nazvan Invocatio I MC. Ovo su četiri pesme andergraund štroke koja bi u 1983. godini terala klince da pišaju u gaće i jedni drugima presnimavaju kasete kao da prenose ezoterično, zabranjeno učenje. Danas to zvuči nostalgično, melodično, umiljato i donosi osmeh na lice:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/invocatio-i-mc

Pa onda idu australijski Aardvark za istog izdavača sa vrlo old school dizajnom omota svog debi albuma, Tough Love, implicirajući da bi ovo mogla biti neka ploča iz 1981. godine koju biste videli u radnji i kupili bez slušanja, samo na osnovu slike. I muzika je takva, pa iako je bend osnovan 2021. godine, on kredibilno zvuči kao da je četrdeset godina stariji, sa produkcijom i generalnim zvukom koji evociraju hevi metal ranih osamdesetih. Ima ovde energije, ima atmosfere, ima TONE cheesea i ako volite tradicionalni hevi zvuk, nema šta da razmišljate, ULEĆITE:

https://aardvarkheavymetal.bandcamp.com/album/tough-love

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/tough-love

Poljaci Ironbound sa svojim drugim albumom, Serpent’s Kiss pružaju jedan kaloričan obrok heavy metala izraslog na obožavanju i rekreiranju NWOBHM formula. Možda ćete ovde čuti dosta Iron Maiden ili Tygers of Pan Tang uticaja – dizajn omota kao da je jasna aluzija na Maidenov Somewhere in Time – ali ko kaže da je to u 2024. godini loša stvar? Ironbound su melodični i energični i uprkos očiglednim uticajima imaju dovoljno „svoj“ zvuk da se u njemu uživa bez krivice:

https://ossuaryrecords.bandcamp.com/album/serpents-kiss

A grčki duo Saturday Night Satan fino kombinuje heavy metal i okultni doom na svom albumu All Things Black. Ovo ima sve te lepe rifove koje očekujete ali onda i prijatne ženske vokale i ako ste hard roker koji voli da su stvari samo malo mračnije, a lepo vam legne i po koji cheesy refren, uživaćete:

https://saturdaynightsatan.bandcamp.com/album/all-things-black

Album nedelje, uh, uopšte ne izlazi ove nedelje. Treći album italijanskih Funeral Oration izlazi tek, dakle, naredne nedelje ali već može da se čuje i… vredi ga čuti, ITEKAKO. Antropomorte je briljantna kombinacija blek metala sa okultnim rokom, sa jednom opipljivom energijom u pesmama koje sprintaju unapred bez osvrtanja, ali koje onda imaju i gomilu zanimljivih ideja, uklopljenih tako da se tornado koji ovi momci podižu svojom svirkom nikada ne umiri. Blek metal može da bude tako mnogo toga pored šugejz akorda preko monotonog bubnja i Funeral Oration, a koji rade još od kraja osamdesetih, ovim albumom pružaju pravi masterklas iz inventivnosti i aplikacije originalne vizije:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/antropomorte