Superman: Lost je desetodelni DC-jev miniserijal koji se završio polovinom Januara i za mene je ovo bilo vrlo interesantno štivo, ne najmanje zbog toga što ga je pisao Christopher Priest, uspevajući da oko sebe okupi iste ljude sa kojima je pre nekoliko godina napravio još uvek definitivni serijal o Deathstrokeu. Priest je, da ponovimo još jednom onako papagajski, prvi crni urednik u američkom superherojskom stripu i jedan od onih autora koji je glatko odbio da popunjava rasne kvote i bude scenarista što će pisati samo afroameričke likove kako bi korporacije mirnije savesti mogle da pričaju o tome da poštuju „diverzitet“ i aktivno rade na tome da manjinama omoguće da se „njihovi glasovi čuju“. Da ne bude zabune, već Priestov prvi objavljeni strip se bavio „afroameričkim iskustvom“ i mnogi njegovi radovi su izraženo postavljeni u afroameričku – ili samo afričku – perspektivu, ali Priest je pre dosta godina vrlo javno rekao da mu ne pada napamet da bude „token negro“ i da će potvrda njegovog kvaliteta, imaginativnosti i uostalom kapaciteta kao profesionalca biti kada mu izdavači ponude da radi njihove najveće likove, poput Supermena ili Betmena.

I radio ih je, mada nikada u ulozi „glavnog“ scenariste nekog od glavnih serijala, tako da je njegov povratak u superherojski strip sa Deathstrokeom od pre nekoliko godina bio i nova šansa da veteran pokaže šta sve još ima da kaže unutar medijuma gde je već demonstrirao da ima vrlo unikatan glas. Maksi serijal Black Adam od pretprošle i prošle godine je Priesta doveo korak bliže Ligi pravde, a Superman: Lost, započet odmah potom je zapravo prvi put da Priest priča neku veću „svoju“ priču o Supermenu.

Naravno, ne moramo ni da naglašavamo da se radi o nekanonskoj priči, ali odmah i da napomenem da mi izrazito prija što DC danas ne smara mnogo sa tim šta je kanon a šta ne pa je Superman: Lost napisan u jednom „opštem“ fonu priča o Supermenu, gde su titularni protagonist i Lois Lane u braku, a on je član Lige pravde koja ima sve one klasične članove koje očekujete, i sve što znate o Supermenu, Lois i Supermenovim superherojskim prijateljima, makar iz osmostski primanih informacija, se podrazumeva. Ovde se ne pominje ni dete Jon Kent, niti se iko bavi aktuelnim trenutkom u DC-jevom univerzumu, ali pošto Priest i u ovom stripu na momenat koristi Black Adama, on ima u dlaku istu karakterizaciju i istoriju kakve je imao u svom sopstvenom serijalu urađenom od strane Priesta i kolega.

Hoću da kažem, Superman: Lost je zvanično nekanonska priča ali on nije pisan kao Elseworlds niti kao nekakav očigledno „drugačiji“ strip koji bi DC objavio za Black Label, i to da je on utemeljen u poznatim i uobičajenim karakterizacijama i istorijama likova pojačava njegovu efektnost. Ovo je jedna zrela, filozofski ambiciozna priča o Supermenu iz pera autora koga jednako zanima psihološka analiza jedne od najmoćnijih figura u popularnoj kulturi ali i poigravanje sa modernim političkim teorijama i mada Priestov scenario definitivno na kraju više deluje kao mišmeš ideja i koncepata spojenih malo i na silu u jednu celinu, verujem da je važno da se prave i ovakvi stripovi, koji će svoje protagoniste tretirati kao zrelije osobe a probleme sa kojima ih suočavaju izmestiti iz uobičajene orbite pretnji što se rešavaju snažnim udarcem pesnicom.

Gde je izgubljen Supermen, onako kako nam sugeriše naslov ovog stripa? Uz rizik da malo spojlujemo, reći ćemo vam ovo: izgubljen je u svemiru. Prva epizoda zapravo pokazuje nam Supermena koji odgovara na hitan poziv i zajedno sa kolegama iz Lige pravde ima dramatičnu intervenciju u blizini Filipina gde obaranje kineskog vojnog aviona i pokušaj kineske podmornice da spase pilota pre nego što iko to primeti dovodi do međunarodnog incidenta, a koji se onda izmeće u nešto MNOGO GORE.  Lois je već navikla da joj muž izleće iz kreveta usred noći i zapravo kad se on posle par sati vrati, prijatno je iznenađena da je posao ovog puta trajao kratko, i treba joj par minuta pre nego što shvati da njen suprug ne govori ništa i posmatra nju, stan, pa i noćni grad s onu stranu prozora, kao da pokušava da ih se seti. Kada mu ona kaže da je misija zapravo trajala prilično kratko, on jedva promrmlja da je bio odsutan dvadeset godina. Naravno, vi i ja bismo dvadeset godina kasnije izgledali istrošenije, starije, verovatno deblje, i kostim nam ne bi stajao kako stoji Kal-Elu, ako bismo uopšte imali isti kostim posle dve decenije. Ali ovo je Supermen i za njega JESTE prošlo dvadeset godina

Priest ovde postavlja zaplet na dovoljno plauzibilnu, barem u žanrovskim naučnofanatstičnim okvirima, ideju o singularitetu, zakrivljenosti prostor-vremena i tako tim stvarima, da nemamo problem sa idejom da je Suoermen zaista proveo dvadeset godina na drugom mestu, dok je „ovde“ prošlo svega par sati, ali strip se zapravo mnogo više bavi tim drugim mestom nego komplikovanom astrofizikom i, kao što je slučaj sa dobrim delom naučne fantastike iz vremena prelaska klasičnog perioda u novi talas (a na čemu je, slutim, Priest odrastao, po godinama je taman za tu generaciju), zapravo koristi „tuđinski svet“ da se pozabavi vrlo zemaljskim političkim i socijalnim problemima.

Superman: Lost je neuredna priča. Ustežem se da kažem da je „konfuzna“ jer Priestov stil pisanja već decenijama unazad zahteva čitaoca koji će pratiti njegovo skakanje između ideja i odbijanje da se bavi trivijalnim detaljima, ali niko vas ne bi osuđivao i ako biste bili zbunjeni. Centralni deo konfuzije bi se svakako ticao toga da ni do samog kraja nije jasno da li strip uopšte ima centralnu temu ili se radi o nekoliko paralelnih Priestovih interesovanja koja je onda na mišiće spojio u jedan narativ.

Superman: Lost u prvih par epizoda kao da najavljuje da će biti strip o Supermenovom lutanju po nepoznatom delu svemira i upadanju u razne avanture, nekoj vrsti superherojske Odiseje za kakvu je Priest bez sumnje dobro epistemološki i semiotički opremljen – na kraju krajeva premisa da ga je singularitet bacio u deo svemira u kome nikada nije bio i da čak ni čoveku njegovih sposobnosti nije lako da se orijentiše među zvezdama koje nikada nije upoznao je plauzibilna ili makar primamljiva čak i ako smo svi čitali stare Supermenove avanture u kojima je on leteo do samih krajeva kosmosa. Očajanje Čoveka od čelika što možda nikada neće videti planetu na kojoj je odrastao, porodicu i prijatelje je opipljivo a njegovi planovi kako da pronađe Zemlju – koji se svi redom izjalove – su ljudski i relatabilni i daju glavnom liku ranjivost i dubinu koje su dobrodošle.

Pogotovo je zanimljivo što, udaljen od najbliže zvezde sa „žutom“ svetlošću, Supermen ovde već ima problem sa svojim moćima, i civilizacija na svetu na kome se zatekao mu daje „lični komplet za preživljavanje“, a koji uključuje i zaslepljujuće beli kostim što mu pomaže da bolji iskoristi postojeću sunčevu svetlost. Ovo je zanimljivo kao koncept ali nema neku preveliku težinu u konačnici i najbolja stvar u vezi sa tim je što daje crtaču Carlu Pagulayanu, tušeru Jasonu Pazu i koloristi Jeremyju Coxu da Supermena rade u jednom izuzetno elegantnom, praktično kraljevskom izdanju.

No, Superman: Lost onda ne bude strip o Supermenovom lutanju kroz svemir, već pre svega strip o Supermenovom sedenju na jednoj istoj planeti, decenijama, sve u nadi da će nauka na ovoj planeti nekako napredovati da mu pomogne u lociranju Zemlje i putovanju do nje. OK, ni to nije rđava ideja, kažete vi, ali Priest onda planetu na kojoj se Supermen nalazi naziva New-Ark, a stanovništvo na njoj živi u satirično predstavljenoj parodiji „totalne demokratije“ u kojoj se glas većine uvek smatra za apsolutni prioritet i ne postoji ni jedan dugoročni plan ili trajna vrednost koji ne mogu biti preokrenuti glasanjem. Tako je, recimo, ova planeta izglasala da neće da baca pare na svemirski program. Ups?

Priestov scenario se igra sa ovim libertarijanskim modelom, a Supermena smešta u poseban deo planete koji on naziva Kanzas, gde naš junak onda živi mirni provincijski život, strpljivo čekajući da se neki nadareni mladi naučnik ipak javi sa vešću da je našao zemlju. Kada se to i desi, nažalost, ovo vodi do tragedije a za koji je kriva mlada žena koja ima prsten Zelenih svetiljki ali ne zna apsolutno ništa o organizaciji Zelenih svetiljki jer je prsten dobila od umirućeg pripadnika ove formacije koji nije stigao ništa da joj objasni a i prsten je „stari model“ i nema ugrađene komunikacijske sposobnosti.

Ovo je pogolema količina „how convenient“ elemenata zapleta da bi Priest imao Supermena koji će se prvo ponadati da će ga Zelene svetiljke konačno spasti, samo da bi onda shvatio da on mora mladu ženu, Hope, da podučava kodu Zelenih svetiljki i odgovornosti koje idu uz posedovanje prstena i da ona nije njegov put sa ove planete.

Mnogo tu ima niti zapleta, uključujući interplanetarnu invazionu silu koja se u jednom trenutku pojavljuje, pa onda bradatog, starijeg Supermena iz druge vremenske linije koji „našem“ Supermenu pokušava da očita nekoliko važnih lekcija, a strip paralelno sa svim tim prikazuje i dešavanja u „našem“ vremenu, dakle, posle Supermenovog povratka na Zemlju, i njegove napore da se privikne na „normalan“ život nakon dvadeset godina izgnanstva a koje, magijom teorije relativnosti i druge granične nauke, nisu prošle za sve ljude oko njega.

Crtež i kolor u ovo stripu su izvanredni. Pored pomenutih autora, pojavljuju se i drugi gostujući crtači i tušeri u nekim momentima ali Pagulayan, Paz i Cox rade najveći deo ovog stripa (Jose Luis pomaže sa crtežom u završnoj epizodi) i daju mu ne samo jedan otmen, glamurozan izgled dostojan DC-jevog najvećeg superheroja, već i plauzibilne momente melanholije, efektan grafički humor, ali i začudnost mesta i bića na drugim krajevima svemira, sve spakovano u jednu uvek kvalitetnu naraciju. Problem je ovde svakako Priestov scenario koji namerno i dosledno skače između vremenskih linija i smišljeno dezorijentiše čitaoca, no onoliko koliko je bilo do grafičkog dela tima, uključujući veteranskog leterera Willieja Schuberta, Superman: Lost izgleda izvanredno i čita se lako.

Sama priča, na kraju, pravi vidan napor da poveže veliki broj niti koje je Priest utkao u narativ i deseta epizoda mora i da dosta doda gas na pripovedanje da bi se sve nekako završilo u isto vreme. Ovde Priest povezuje neke naizgled potpuno odvojene stvari, kao što je incident sa sekretaricom senatora spasenom od smrti u saobraćajnoj nesreći od strane Supermena, ali sa gepekom punim novca što je izazvao skandal (u prvoj epizodi), i Supermenovo intervenisanje u ratu na drugom kraju sveta (u poslednjoj epzodi) gde on svesno i namerno krši načelo Lige pravde da se najveći svetski superherojski tim ne meša u međuetničke/ međudržavne sukobe jer smatra da se pravda ne može braniti samo na nekakvom, daleko apstraktnijem, planetarnom nivou.

Ovo je zanimljiv razvoj događaja i smer u kome vredi istraživati Supermena, ali nema skoro nikakve veze sa glavnim zapletom ovog stripa, a što važi i za razne druge elemente Superman: Lost. Skoro kao da je Priest sebi rekao da je veliko pitanje kada će mu DC dati da Supermena piše PONOVO pa da je najbolje da on iskoristi sve ideje koje ima za njega u jednom cugu.

Rezultat je strip prepun ideja ali sa izrazitim strukturalnim neujednačenostima, čija priča je često interno nelogična (o eksternim nelogičnostima, odnosno tome da li ovakve stvari mogu da se dese u DC univerzumu koji poznajemo i koji ima nekakva pravila, ni nećemo da pričamo jer nismo jebeni nerdovi) i neretko zahteva od čitaoca ekstremnu suspenziju neverice da bi stvari dramaturški funkcionisale. Podzaplet sa pomenutom Zelenom svetiljkom koja ne zna da je Zelena svetiljka a koja treba da funkcioniše kao erotska kušnja Supermenove lojalnosti svojoj ženi je naprosto prekomplikovan i manje istreniranog čitaoca će poptuno izbaciti iz koloseka, pre nego što uspe da napravi svoju poentu (da je Supermen ZAISTA onako čestit i dobar lik kako za njega pričaju) a tek Loisin plan da svog muža izvuče iz depresije time što će sklopiti sporazum sa Lexom Luthorom a ovaj joj – naučnomagično, dakako – odmah da rak u četvrtom stadijumu, računajući da će to biti test Supermenove lojalnosti svojim dužnostima, tek, dakle, to deluje prekomplikovano i možda i previše okrutno prema likovima i ponovo, ovo je mogao biti zaplet za poseban, odvojen strip, dramu kojoj ne bi bili neophodni putovanje u svemir i prebivanje na tuđinskoj planeti na kojoj Supermen sklopi prijateljstvo sa mladim čovekom koga zove Jimmy, jer nekako Supermen ne može da bude prijatelj sa mladim muškarcem a da se ovaj NE zove Jimmy. Uh! Da ne pominjem Adama Strangea i Metalla i Supergirl, koji svi imaju kameo pojavljivanja, a da ne pominjem POGOTOVO, svemirske delfine, jer, naravno, ovaj strip ima i svemirske delfine koji su isti kao normalni delfini, samo lete po svemiru. A što, da se razumemo, ne smemo da tvrdimo da i regularni delfini ne rade kada ih ne gledamo.

Superman: Lost, dakle, nije uredan strip i ubacuje previše toga u blender i ne uspeva sve to što je ubacio da obradi kako treba. Ali ja sam obožavatelj Christophera Priesta i, uz izvanredan crtež, ja jesam uživao u baražu ideja, u dobrim dijalozima i njihovom odličnom ritmu, u interesantnim karakterizacijama, u povremeno suvom, svedenom humoru. Ovo ni slučajno nije strip koji bih preporučio nekom ko želi da se upozna sa Supermenom ili, još gore, da vidi da li savremeni superherojski strip može da priča zrele priče sa odraslim protagonistima, uprkos tome što on jeste savremeni superherojski strip sa zrelom pričom i odraslim protagonistima u kome Supermena upoznajemo na jednom intimnom nivou. On je suviše razuđen, fragmentiran, pa i nedorečen u mnogim elementima da bi bio idealan za ovakvu namenu. Ali je on i neopozivo strip Christophera Priesta i pršti od ideja i promišljenosti pa ako ste Priestu skloni, od nečega morate i poginuti. Amazon vam serijal nudi ovde.