Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pre malo manje od tri godine sam pisao o solo albumu japanske saksofonistkinje Mai Sugimoto, sada trajno nastanjene u Čikagu, i bio raspamećen njenom inventinvošću da u izuzetno minimalnom kontekstu proizvede maksimalno inntenzivnu i imerzivnu improvizovanu muziku. Nisam tada mogao znati da će već četiri meseca kasnije Sugimotova snimiti nov, odličan album, a koji onda nećemo čuti sve do početka Februara 2024. godine. Pa onda ovakvu priliku valja posebno obeležiti. Mai Sugimoto/ Joshua Abrams/ Isaiah Spencer: Sunlight Filtering Through Leaves je prvi put da slušamo talentovanu alt-saksofonistkinju u trio-postavi, barem što se tiče njenih autorskih albuma, i ovo je ploča koja na fascinantan način spaja autorkinu očigledno vrlo duboku usredsređenost na minimalni, intimni izraz, sa po prirodi stvari ekspresivnijom i eksplozivnijom situacijom improvizovanja u grupi.

Kratku biografiju ove sjajne muzičarke smo već pokrili kada smo pisali o prethodnom albumu, pa samo valja ponoviti da je Sugimotova rođena u Japanu, da je u SAD od svoje jedanaeste godine, da je tamo svoj prvi instrument, klavir, zamenila saksofonom, da nikada nije presekla veze sa tradicionalnom japanskom muzikom (a koju meša sa džezom u kvartetu Hanami) itd. Tri puta je nastupala na čikaškom džez festivalu u različitim kombinacijama, jednom sa legendarnim japanskim/ američkim kontrabasistom Tatsuom Aokijem a koji je potpisan i kao izvršni producent izdanja o kome danas pišemo. Njen trio, za koji sam prošli put pominjao da još nema ni jedno izdanje, a koji sada dobija svoj studijski debi na ovom albumu, osnovan je još leta 2020. godine, u Julu mesecu, tokom ljute pandemije, kada je troje muzičara pripremilo „video prezentaciju“ u čast čikaškog velikana džez-saksofona, Freda Andersona. Anderson je, naravno, jedno od najvažnjih imena čikaškog džeza u poslednjih pola veka i pomenuti Aoki i dan-danas navodi u svojoj biografiji da je od svih kontrabasista u gradu baš on taj koji je najduže svirao sa Andersonom, inače preminulim 2010. godine.

Ovaj je isti trio nastavio sa radom pa je tako i album o kome danas pišemo snimljen Jula 2021. godine u čikaškoj prodavnici muzičke opreme ali sve više i prostoru za edukaciju i zanimljive muzičke događaje, pod imenom Pro Musica. Sugimotova kaže da je svirka sa dvojicom muzičara u leto 2020. godine bilo prvi put da svira sa ljudima posle nekoliko meseci izolacije i da je osećaj koji je tada imala inspirisao i naziv ovog albuma: sunčevo svetlo koje prolazi kroz lišće je tako „mala“ stvar a opet može ljudskom biću da podari momenat duboke mirnoće i savršene lepote; takvi trenuci, smatra Sugimotova, treba da nas podsete na to koliko smo u stvari privilegovani, a u jednu od privilegija spada i ta mogućnost da se radi muzika sa drugim ljudima.

Možda deluje kao mnogo buke oko nečega što drugi rade stalno, ne razmišljajući, ali  kako rekosmo, prethodni autorski album ove saksofonistkinje bio je naglašeno minimalno preduzeće, sa muzičarkom koja je u svom stanu, koristeći saksofon, flautu, školjke, igračke, zvona itd, kreirala pregršt kratkih, intenzivnih kompozicija. Sunlight Filtering Through Leaves je na neki način istovremeno i ekspanzivniji i svedeniji muzički događaj.

Saradnici Sugimotove u ovom triju su dva ugledna čikaška muzičara. Kontrabasista Joshua Abrams je svoje muzičke činove i ožiljke zaradio još krajem osamdesetih godina prošlog veka svirajući sa kamernim sastavom kojim je rukovodio Earle Brown ali i sa filadelfijskim uličnim bendom Square Roots, od koga će kasnije nastati cenjena hip-hop skupina The Roots. Kasnije se preselio u Ilinoj, pa mic po mic postao važan faktor na čikaškoj džez sceni, između ostalog svirajući kao stalni kontrabasista u klubu Velvet Lounge, a koji je vodio baš Fred Anderson. Krajem prošlog veka je postigao dosta uspeha sa sastavom Town & Country a dalje nastavio da svira sa džezerima poput Nicole Mitchell, Mikea Reeda, Davea Rempisa ali i sa indi sastavom Joan of Arc. Snimio je desetine albuma, kao lider ili kao član tuđe postave, uključujući sa Fredom Andersonom, Joeom McPheejem, Axelom Dörnerom, Hamidom Drakeom, Evanom Parkerom, Jeffom Parkerom i, dakako, Williamom Parkerom, Robom Mazurekom, pa i sa Willom Oldhamom i kanadskim post-rokerima Godspeed You! Black Emperor, na njihovom trećem (i poslednjem iz prve faze) albumu, Yanqui U.X.O.

Bubnjar Isaiah Spencer je rođen u Čikagu i prve tri godine sviranja u školskom orkestru svirao je trubu iako je zapravo želeo da svira bubnjeve, ali oni su bili zauzeti. No, Spencer je igrao dugačku igru i spremao se za karijeru bubnjara svirajući bubnjeve Nedeljom u crkvi. Možemo li ovde da na trenutak stanemo i pošteno se zapitamo da li bi i u našim crkvama bilo više vernika Nedeljom kada bi služba uključivala i svirku na bubnjevima? Možemo!

Enivej, Isaiah je stipendiju da se ozbiljnije bavi muzikom dobio još u osnovnoj školi jer je vođa školskog orkestra prepoznao momkov talenat, pa je ušao u program MERIT, onda tokom srednje škole učio lepe umetnosti  – uključujući poduku iz muzičke teorije – pa je onda u okviru All-City Jazz Banda učio kod Dr. Curtisa Princea. Bio je i u još nekoliko edukativnih programa u isto vreme a koje me mrzi da nabrajam, pa ću još samo pomenuti da ga je podučavao i Ronald Carter, profesor i šef odseka za džez na Univerzitetu Severni Ilinoj.

Spencer je aktivan kao muzičar na čikaškoj sceni od kasnih devedesetih, sa smenama što ih je odradio rame uz rame sa legendama kao što su Fred Anderson (primećujete izvesnu pravilnost?), William Parker, Ernest Dawkins, David Murray, Clark Terry, Von Freeman, Curtis Fuller, George Freeman, ali i sa muzičarima svoje generacije (Maurice Brown, Corey Wilkes, Kevin Nabors) a njegov Isaiah Spencer Sextet je svirao u Velvet Loungeu redovno svake nedelje nakon ponovnog otvaranja kluba 2006. godine.

Jaka ekipa donosi i jaku muziku. No, album o kome pričamo je pre svega odraz senzibiliteta Mai Sugimoto i njena sklonost minimalizmu, fokusiranosti na jednu ideju u jednom trenutku, eleganciji u svedenosti je jako vidljiva već na prvoj  komoziciji. Departure je, dakle, devet minuta hardbop svirke koja postepeno prelazi u sve slobodniji džez sve dok se ne transformiše u gotovo potpunu apstrakciju. Sugimotova ovde jednostavnu temu na alt-saksofonu razvija sporo, opsesivno usredsređena na balans tenzije i razrešenja koji je nosi kroz mnogo više taktova nego što biste očekivali. Kada se negde u poslednja tri minuta onda malo razigra i seti se da skala ima još tonova, ostala dva muzičara su odavno prešla u potpuno slobodnu improvizaciju, zanimljivo kontrastirajući svirku neprebrojivog ritma i naglašene teksture sa saksofonom koji odjednom svira harmoničnije.

No, drugi komad, Komorebi je odmah u sasvim drugom stilu. Sugimotova ovde triju diktira praktično baladu, ali opet svedenu na najmanju moguć broj tonova. Njena svirka ovde je emotivna ali dostojanstveno uzdržana, sa lepim tonom i neužurbanim meditiranjem nad temom, dok se Abrams pažljivo smešta između njenih nota a Spencer lagano iz teksture prelazi u nenametljiv ritam. Ova je kompozicija laka, nežna i podseća da free jazz ni slučajno ne zavisi isključivo od intenziteta svirke i naglašene ekspresije.

U Little Dance Sugimitova svira flautu, mada ponovo sa tako minimalističkim pristupom da bi vam bilo oprošteno ako ste pomislili da je ovo u stvari neki japanski tradicionalni instrument sa manjim tonalnim opsegom. Spencer ovde prelazi na Rolandov elektronski perkusionistički instrument, HandSonic HPD-10 i imitira azijske tonirane udaraljke pa on i Abrams spontano pronalaze plesni gruv preko koga Sugimotova sipa optimistične melodije.

What Are You je onda dvanaest minuta strejt freebopa, sa vrlo jasnim odavanjem pošte čikaškom klasičnom hard bop i free jazz izrazu (a partikularno Fredu Andresonu koji je velikom delu toga lično kumovao) i gde mi, adikti, dobijamo saksofonistkinjinu jurnjavu kroz skale ali i povremene odjeke veselih, marševskih tema, kao i energičan, slobodan rad ritam sekcije.

Interlude je sa nešto preko tri minuta najkraća kompozicija na albumu, jedan reflektivan, umiren, dostojanstven komad bez ritma (ali nikako i bez bubnjeva), sa Abramsovim lepim sviranje gudalom.

Ancient Rasp počinje apstraktno, prelazeži postepeno, preko „etničkih“ udaraljki u ritualniji gruv. Sugimotova ovde svira nadahnuto i ponovo pokazuje da njoj nije potrebno mnogo nota da bi se izrazila, efektno menjajući registar i pažljivo izlazeći iz skala kada će to dati najupečatljiviji rezultat.

Finalna, Fathers, je možda najintenzivnije „free jazz“ komad na albumu sa Sugimotovom koja i dalje ne preteruje sa brojem nota ali koja radi sva ona krešenda i overblowing što ih očekujete od free jazz saksofonistkinje. Ovo je skoro deset minuta slobodne vožnje koja prema kraju postaje sve toplija, tiša i intimnija, pokazujući da volumen zvuka i intenzivnost muzike nisu ista stvar. Finale u kome Abrams sa gudalom u ruci i Sugimotova na saksofonu pevuše uspavanku je savršeno.

Izvrstan, dakle, album za trio veoma jakih muzičara i, pošto je materijal star dve i po godine u ovom trenutku, silno se nadamo da je Sugimotova u međuremenu zakuvala i nešto novo. Bićemo spremni.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/sunlight-filtering-through-leaves