Prošlo je toliko vremena otkada je serijal Prince of Persia bio univerzalno voljen da je sasvim fer ako ste od njega potpuno digli ruke. Ubisoft je, čini se, pokušao sve, rebutujući serijal nekoliko puta, ulažući u telefonske spinofove, investirajući se ozbiljno u kinematsku adaptaciju, remasterujući stare naslove, ubijajući nove projekte pre nego što bi javnost za njih saznala, samo da ne pukne bruka što nisu bili dobri po internim ocenama izdavača… Rimejk najvoljenije igre u franšizi, legendarnog The Sands of Time je započet pa zakočen, pa je Ubisoft vodio mali PR rat sa fanovima kojima se nije dopadalo kako igra izgleda, pa na kraju prebacio razvoj u svoj studio u Monpeljeru i odrekao se proricanja datuma kada će igra izaći, zadovoljavajući se jednim neodređenim „više se ne planira da izađe u fiskalnoj godini 2022-2023“ i ostavljajući najočajnije očajnike sa kalendarima na kojima više nema datuma što se može zaokružiti. Okretnija firma bi verovatno digla ruke od ovog propertija, na kraju krajeva njihove račune već dugo plaćaju igre iz serijala Far Cry, Assassins Creed pa i Immortals, ali baš kad smo se najmanje nadali, Ubisoft Montpellier, dakle, studio sada zadužen i za rimejk Sands of Time je letos najavio da radi na igri Prince of Persia: The Lost Crown, naslovu koji bi trebalo da na neki način utaži žeđ publike koja dobru Prince of Persia igru čeka duže od decenije a revolucionarnu i svih dvadeset godina.

Igra konačno izlazi prekosutra, u Četvrtak, a Ubisoft nam je, možda i nekarakteristično darežljivo omogućio da preko vikenda poigramo demo koji je VRLO uglancan i predstavlja konačni produkt u VRLO dobrom svetlu. Odvojio sam nešto vremena za Princa i evo malo mojih utisaka.

Za početak, već sama činjenica da je Ubisoft Montpellier napravio a Ubioft prihvatio da izda igru koja je dvodimenzionalni skrolujući platformsko-akcioni naslov, na svim bitnim mašinama, je s jedne strane malo čudo a sa druge strane indikacija da je francuski gigant i prilično siguran u to da u rukama ima hit. Prince of Persia: The Lost Crown nudi demo koji od samog početka nastupa sa jednom samouverenošću koja dolazi uz čistotu vizije i jasnoću šta ovaj naslov treba da bude. Ono što on NE treba da bude, da se odmah razumemo je, „beskonačna“, „igra kao usluga“, odnosno naslov koji treba da spoji kinematsku prezentaciju sa kockarskom gacha mehanikom, da se dešava u otvorenom svetu i ima 5-6 internih valuta i 3-4 sistema RPG mehanike koji funkionišu u jedva prihvatljivoj harmoniji. Prince of Persia: The Lost Crown nije sasvim „jednostavna“ igra, i ovde ima skupljanja resursa, menadžmenta valute, upravljanja bildom glavnog junaka itd. ali ovo je jedan prilično vitak naslov u kome je, čini se, svaki element mehanike dobro promišljen pre nego što je ubačen u miks. Igru je pravio isti studio koji stoji iza Rayman, Beyond Good & Evil i Valiant Hearts igara i ako imate godina koliko imam ja, sasvim vam je prirodno da iza toga dodate kvalifikaciju „dakle, najboljeg što Ubisoft uopšte ima da ponudi u ovom veku“. I mada je od poslednjeg Raymana (barem na konzolama i kompjuterima) prošlo više od deset godina a Beyond Good & Evil 2 se nalazi u razvojnom paklu kome se kraj ne nazire, Prince of Persia: The Lost Crown prilično uverljivo podseća da ekipa iz Monpeljera i dalje itekako zna da napravi dobar, dinamičan akciono-avanturistički naslov, kad im se samo dopusti i kada im se menadžment skine sa grbače. Utoliko, Prince of Persia: The Lost Crown je srazmerno jeftina igra, u kojoj nema kinematskih scena i kada likovi razgovaraju, igrač gleda samo njihove (jedva animirane) portrete, a trodimenzionalna tehnologija je korišćena da prikaže dvodimenzionalni svet koji igrač gleda iz profila i samo u kritičnim trenucima kamera napušta svoju zadatu ravan da prikaže malo dramatične 3D akcije – i time je odmah bliža svojim korenima.

Naravno, koreni Prince of Persia nalaze se u istoimenoj igri Jordana Mechnera sa kraja osamdesetih koja je bila smatrana intenzivno „kinematskom“ na ime svoje za to vreme izuzetno napredne rotoskopski dizajnirane animacije što je jednom relativno standardnom dvodimenzinalnom platformsko-akcionom sadržaju dala izuzetan karakter i inspirisala grananje platformskog žanra ka „kinematskim platformerima“ kojih je na kraju krajeva Rayman u svoje dve poslednje inkarnacije jasan daleki potomak.

Prince of Persia: The Lost Crown uspeva da vrlo organski spoji neposrednost i intuitivnu privlačnost Mechnerovog originala sa elaboracijama koje su se desile u Sands of Time, nudeći između ostalog i kontrolu nad protokom vremena koju, doduše, u demou igrač vidi samo u ograničenoj formi na zadatim mestima. No, demo, uprkos tome što ne ispaljuje svu svoju municiju i mudro čuva mnogo iznenađenja za igrača koji će kupiti punu igru kada izađe, svejedno nudi dobrih pola sata (ili sat vremena ako ste vrlo metodični u istraživanju planine i njenih građevina u kojima se zatičete nakon uvoda) prefinjene platformsko-akcione zabave koja ima i dubinu i kinematski elan, i kvalitetan platformski program, i vrlo solidan borbeni sistem…

Možda je najslabiji element demoa, barem za moje standarde, zaplet igre koja se dešava u Persiji i poprilično jako zahvata u persijsku istoriju i mitologiju za inspirisanje, ali koji je u najboljem slučaju uslužan, barem po onom što se do sada moglo videti. Grupa ratnika koji se nazivaju „besmrtnicima“* se zaputila na planinu Qaf da tamo uhvate izdajnike i spasu otetog princa a likovi u ovoj ekipi su klišeizirane „moderne“ varijacije na nekakav ratnički predložak. Glavni junak, Sargon (BAŠ!) nije princ i samo je jedan od vojnika tako da njegova istorija i sudbina, reklo bi se, tek treba da se ispišu. Naravno, Sargon je dizajniran kao da sluša dabstep i subotom uveče pre nego što izađe u grad lista sajtove sa pirsinzima…

 *ovo ime nema veze sa Immortalsima iz Ubisoftove igre iz 2020. godine Immortals Fenyx Rising, a koja je bila inspirisana grčkom mitologijom i deli kompozitora sa ovim naslovom. Immortals u OVOJ igri su pripadnici istoimene elitne pešadijske jedinice iz vremena prvog persijskog carstva koje je uspostavio Kir Veliki i smatralo se najvećom državom u istoriji planete do tog trenutka

No, kada prođe taj narativni (ne zaista i „kinematski“) uvod i Sargon bude slobodan da uđe u prostor planine gde ga čekaju natprirodni ratnici, mitološko zverinje i lukave klopke koje će morati da savlada atletskim veštinama, stvari odmah dolaze na pravu temperaturu.

Prince of Persia: The Lost Crown je, sasvim prirodno za godinu u kojoj se nalazimo, osmišljen kao metroidvania, dakle igra smeštena u prostrani lavirint gde će igrač sa postepenim osvajanjem dodatnih sposobnosti moći i da otvori više puteva kroz njega i pristupi do tada za njega nedostupnim delovima. Iz demoa se ne može reći koliko će ta metroidvania komponenta biti naglašena ali su dizajn lavirinta i kombinacija borbe i platformskog igranja potrebni da se taj lavirint savlada vrlo dobri (sa sve sjajnom mogućnošću da se skrinšotuju i na mapi obeleže delovi lavirinta koje želite da zapamtite za kasnije!).

Sargon je jedan okretan, snažan i brz lik, sa za modernije platformske igre standardnim setom sposobnosti koji podrazumeva visoke skokove, odbijanje od zidova, „trk“ usred skoka u vazduhu, sporo klizanje na niže niz zid itd. i mada demo isprva kreće lagano, kada igrač prodre malo dublje u planinu, nailazi i na  nešto kompleksnije platformske prepreke. Nema ovde bogznačega što nismo do sada videli u platformskim igrama – tu su bodlje na zidovima, bodlje koje izlaze iz poda, bodlje na valjcima koji se okreću u skučenom prostoru, pa onda platforme koje nestaju sekundu nakon što stanete na njih, platforme koje aktivirate strelama itd. – ali dizajneri demonstriraju jednu sigurnost i shvatanje šta za igrača znači ulazak u „flow“ pa iako Prince of Persia: The Lost Crown nije Rayman, ovde ima sasvim raymanovskih sekcija u kojima nizom atletskih skokova, trkova i provlačenja kroz uske procepe igrač samog sebe oduševljava kako ima dobre reflekse i precizan je u kretanju. Sargon se dobro oseća pod rukom, sa odmah intuitivnim kontrolama i preciznošću koja podrazumeva i jasno shvatljive rizike pri izvođenju nekih od poteza.

Jednako impresivna je borba koja je ovde više inspirisana japanskim character action igrama nego borilačkim sistemom iz Sands of Time i njegovih nastavaka. Sargonova agilnost je ovde prirodno ekstrapolirana na setove kombo napada, izmicanja koja zahtevaju promišljanje (na primer, ne možete se provući kroz noge neprijatelju koji ima štit što dotiče tlo), pažljivo podešena pariranja gde je odnos rizika i nagrade sjajan* i dobro uvezane skokove, klizanja po zemlji i napade nogama. Igrač ovde može da protivnike lansira i žonglira u vazduhu, da ih napada iz skoka i odbija pariranjem čak i njihove strele i Prince of Persia: The Lost Crown ima verovatno najbolji borilački sistem koju je ijedna Prince of Persia igra ikada imala, uključujući napade na daljinu (ograničenim brojem strela) i specijalke koje zahtevaju prethodno punjenje merača izvođenjem „normalnih“ napada i komboa.

*prerano pariranje, naravno, rezultira trpljenjem štete, dobro pariranje daje igraču prednost u kontranapadu a „savršeno“ pariranje okida strahovit „kinematski“ protivnapad čija je audiovizuelna komponenta nagrada sama za sebe, a pritom je i vrlo razoran

Ovo funkcioniše vrlo dobro, vrlo udobno i ponovo, vrlo prirodno, i igranje Prince of Persia: The Lost Crown „na terenu“ je u taktilnom pogledu veoma ugodno iskustvo. Dalje tu postoji upravljanje resursima koje podrazumeva odabir amajlija što nose pasivna poboljšanja nekih od Sargonovih karakteristika (više zdravlja, ili dobijanje malo zdravlja nazad kada izvedete savršeno pariranje itd.) i mada igra nikada ne preti da se transformiše u Symphony of the Night, reklo bi se da će potencijal za ekspresiju igrača i eksperimentisanje sa bildovima postojati.

Sam lavirint je dizajniran zanimljivo, sa različitim putanjama koje mogu voditi do istog mesta i prijatnom promenom izgleda okruženja (pa i bioma) onako kako igrač dublje prodire u planinu, a što su sve komponente dobre metroidvania igre.

Grafički, Prince of Persia: The Lost Crown ide na estetiku koja treba da izgleda kao da ste ručno crtane likove transformisali u trodimenzionalne modele, sa sve senčenjima i mada to nije možda skroz po mom ukusu – mislim da bi igri izrazito lepo ležao „crtanofilmskiji“ cel shading – animacije su solidne a efekti pristojni. Nije ovo igra zbog koje bih pozvao prolaznika sa ulice da pogleda šta to moj Playstation 5 sve novo može da uradi, ali ona izgleda sasvim korektno ako već ne originalno ili intenzivno atraktivno. Muzika je očekivani blend bliskoistočnih tema sa iranskom aromom, i mada ne smeta, svakako nema onu prepoznatljivost koju je imao Rayman Legends.

No, generalno, signali koje ovaj demo šalje su veoma dobri i s obzirom na to od kog izdavača ovo stiže, Prince of Persia: The Lost Crown obećava možda i iznenađujuće solidnu zabavu. Sumnjam da će mi igra skinuti Metroid Dread sa trona najboljih metroidvania igara urađenih u ovoj dekadi, ali imam želju da je igram a to je već značajno više od onog što sam očekivao dok sam daunloudovao demo.