Murderworld je Marvelov miniserijal koji je izlazio  od polovine Novembra 2022. godine pa do proleća 2023, sa kolekcijom koja je onda usledila u Junu, i u pitanju je priča fokusirana pre svega na koncept „ubilačkog zabavnog parka“ koji je delo superiornog zločinačkog genija po imenu Arcade. Naravno, pošto Arcade nije baš toliko popularan lik u Marvelovoj ergeli, ovaj je serijal, umesto da bude normalno numerisan od jedan do pet u prvi plan stavio poznate i popularne likove koje Marvelova publika voli pa se tako epizode redom zovu: MURDERWORLD: AVENGERS, MURDERWORLD: SPIDER-MAN, MURDERWORLD: WOLVERINE, MURDERWORLD: MOON KNIGHT i MURDERWORLD: GAME OVER. Zvuči kao ozbiljan krosover između od nekih istorijski i trenutno najpopularnijih Marvelovih junaka? Pa, zvuči, ali znate kako je i Jelena Karleuša onomad rekla pokojnom Minimaksu: „Mićo, vi ste stara kurva“ a ako iko zna šta je kurvakluk, u smislu da vam se u izlogu pokaže jedno, a onda u radnji, kad ste već spustili pantalone i uhvatili se za dršku, iznese nešto sasvim drugo, to je Marvel, „kuća ideja“. U ovom slučaju, na primer, ideja je da se na naslovne strane i  nazive epizoda stave ti neki Wolverini i Spajdermeni i Mun Najtovi, a onda da unutra njih NEMA. Ili ne baš onako kako ste zamišljali.

Murderworld su pisali Jim Zub i Ray Fawkes, dva sada već prilično izdrilovana, iskusna strip autora koji su radili i sa nekim ozbiljnim IP-jevima u katalozima korporativnih izdavača. Fawkes je, doduše, više aktivan kao crtač, ali je u svojoj karijeri cepao i Betmena, i Justice League Dark i Black Hammer i Wolverines pa i Constantinea, a Zuba Marvelova publika već vrlo dobro poznaje na ime njegovih radova na Championsima, Conanu, te Uncanny Avengersima ali i nedavnim, prilično pristojnim Thunderboltsima. E, sad, dvojica scenarista koji žive na različitim kontinentima, to se još i da podneti ali naravno, ovo je i ona vrsta „krosovera“ gde svaku epizodu crta drugi crtač i osetljiviji među nama su uvek u riziku da im užitak bude poremećen drastičnim razlikama između stilova, karakterizacija, pripovednih postupaka od epizode do epizode. Murdeworld je, zadovoljstvo mi je da prijavim, ovde imao dosta sreće pa su crtači kao što su Jethro Morales, Farid Karami, Carlos Nieto, Luca Pizzari, Netho Diaz i Lorenzo Tammetta i koloristi Matt Milla i Chris Sotomayor isporučili uglavnom harmoničan vizuelni program, bez nekakvih velikih individualnih iskakanja i egzibicija, ali za strip koji kroz likove prolazi kao Slavica Đukić Dejanović kroz svoju kolekciju cipela, brzo, oštro i bez osvrtanja, i koji mora da ima mnogo brutalne, krvoločne akcije, mislim da smo ovde prošli izuzetno solidno i dobili možda ne NAGLAŠENO aktraktivan ali veoma funkcionalan produkcijski nivo. Letering je onda za sve uradio Cory Petit zaokružujući dizajn-pristup i Murderworld nikako nema izgled i karakter neke PREMIJUM krosover ponude kakvu bi Marvel oglašavao kao sezonski događaj ali nema apsolutno ničega da se stidi na planu izgleda.

A nema ni na planu priče. Zapravo, uprkos tome što Zuba cenim i od njega očekujem jedan podrazumevani nivo kvaliteta, malo sam se brinuo kako će serijal bez stvarnog glavnog junaka i koji nas je apsolutno bezočno slagao u vezi gostovanja tih velikih Marvelovih likova u svojoj priči, zapravo izgledati kada krenemo da ga čitamo. A ispalo je da su Zub, Fawkes i njihovi mađioničari na grafičkim dužnostima napravili jedan sasvim pitak i zabavan pastiš Battle Royale koncepta i, iako su ga bazirali na potrošnim likovima od kojih ni jedan, brzo shvatamo, nije bezbedan, uspeli da ispričaju dinamičnu, zanimljivu priču i stignu i do nekog zaključka koji rezonira sa cajtgajstom. Nije to malo.

Jer, mislim, Murderoworld kao koncept i Arcade kao lik su sve samo ne moderni i usklađeni sa nekakvim temama koje popularna kultura rado baštini u trećoj deceniji 21. veka. Lik i koncept osmislio je Archie Goodwin krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kreirajući „tematskog“ negativca za 66. broj magazina Marvel Team-Up i bez neke velike ambicije da Arcade, zločinački genije koji kreira arhitektonske ubilačke komplekse bazirane na arkadama sa fliperima i zabavnim parkovima postane nekakva institucija u Marvelu. No, kada Chris Claremont uveo Arcadea u mejnstrim, stavljajući ga u jednu epizodu Uncanny X-Men, ovo mu je dalo dovoljnu legitimaciju da potraje i do danas, četiri decenije nizvodno. Cheesy, staromodni superzločinac koji ubija za novac ali na neopisivo komplikovane, pa i neopisivo skupe načine je meni uvek delovao kao svojevrsna parodija na neke Betmenove negativce, ali se Arcade ipak održao u Marvelu pojavljujući se povremeno tu i tamo, da ga ne zaboravimo. Suviše karikiran da bi imao mnogo karaktera van psihopatske opsesije igrama i ubijanjem, a svakako suviše jednodimenzionalan da bi imao protagonizam, Arcade zapravo najbolje radi kada ga scenaristi koriste kao podlogu da se na nju projektuju nekakve savremene društvene patologije koje mogu biti dovedene u vezu sa društvom, jelte, spektakla.

I ovaj serijal je vrlo srećno podešen na baš pravu frekvenciju. Ideja ovog stripa nije da će Arcade kidnapovati neke od poznatih superheroja i propustiti ih kroz ubilačku šibu napravljenu od elektromehaničkih sklopova, holograma i robota – što je uglavnom zaplet svih stripova u kojima se on pojavljuje – već da će se dve stotine NORMALNIH ljudi, bez supermoći i nekakve futurističke opreme, dobrovoljno prijaviti na Arcadeov konkurs raspisan na Dark Webu i učestvovati u nekoj vrsti krvožednog reality show programa gde od dvesta učesnika preživljava samo jedan. Ali taj jedan dobija ne samo ogromnu novčanu nagradu koja iz korena menja život, već i nov identitet, sa sve željenom plastičnom hirurgijom, kako bi, sada kao bogataš, mogao da započne potpuno nesputano i iz početka.

Zub i Fawkes spretno priređuju Reality Show format Marvelovom univerzumu, pokazujući da u veštim rukama ne morate smišljati čitav odvojeni univerzum pay per view fetiša (Mojoverse, naravno), i da je Arcade prirodni šoumen i konferansje koji će zabavnim komentarima u realnom vremenu osvežavati plaćeni internet-strim i pokolju na ekranu davati jedan razigrani, nestašni kontekst.

Ovo je, naravno, vrlo prikladno za lik koji je generalno narcisoidni psihopata i ima smisla da će uživati u tome da ima publiku širom planete, a Zub i Fawkes su pravilno odlučili da jeste bolji izbor da on dobije određeni protagonizam nego da se koriste već dosta izlizanim tehnikama prikazivanja komentara gledalaca u čet-prozorima. Ovime je Arcade dobio centralnu ulogu i služi i kao povezno tkivo između epizoda u kojima se „pravi“ glavni junaci zapravo smenjuju.

Kako već rekosmo, svako ko je očekivao da će glavni junaci biti Avengersi, Spider-man, Moon Knight itd. će se bez sumnje malo iznenaditi kad vidi da je jedini „pravi“ superheroj koji se pojavljuje u ovom serijalu Black Widow i to isključivo u ulozi frustrirane agentkinje snaga reda koja pokušava da ulovi Arcadea i zaustavi njegov krvoločni reality show samo da bi uvek bila korak iza kriminalnog genija i njegove ekipe dobro plaćenih, nemoralnih tehničara i realizatora. Black Widow, ruku na srce, nije MNOGO bitna za ovaj strip i maltene doslovno služi samo da bi čitalac imao utisak da prati bar jednu dobru osobu u narativu. Jer, ostali protagonisti su uglavnom poreklom sa pogrešne strane zakona ili makar morala i njihovo učešće u Murderworldu je način da prekinu veze sa svojim starim životom i iznova započnu sa novim licem i punim džepovima. Scenaristi svakako ulažu pristojnu meru truda u portretisanje ovih likova pa se ovde ne radi o pukoj galeriji psihopata. Neki od njih su karijerni kriminalci, tu je jedna uspešna ali zlosrećna MMA borkinja, čovek koji je zbog svojih loših odluka upropastio svoju porodicu, agentkinja Hidre koja se infiltrirala da bi smrsila konce Arcadeu, čak i jedan internet-influenser u ranim dvadesetim koji misli da ga je Arcade pozvao da radi „dokumentarac“ o celom događaju. Svaki od ovih likova dobija dovoljno vremena „pred kamerom“ da shvatimo njihove motivacije ali Zub i Fawkes ne opterećuju narativ sa PREVIŠE njihovih unutarnjih monologa i shvataju da je ključ u pravom balansu između uverljivih (žanrovski uverljivih, naravno) karakterizacija i maštovitih set pisova sa ubilačkim testovima koje Arcade smišlja i komentariše dok takmičari ginu na spektakularne načine.

Ovo je, da bude jasno, vrlo krvoločan strip, sa velikim body-countom, ali crtači vrlo elegantno uspevaju da izbegnu murder-porn senzibilitet, istovremeno nedvosmisleno sugerišući da je baš to ono što Arcadeova publika plaća da bi gledala.

Šta je onda sa tim superherojima iz naslova pojedinačnih epizoda? Pa, ispostavlja se da je Arcade između ostalog začinio svoj program robotima, tzv. LMD – Life Model Decoy automatima iz Marvelove tradicije koji su gotovo nerazaznatljivi od pravih ljudi i programirani da imitiraju i stil borbe superheroja po kojima su modelovani pa tako ovde dobijamo ubilačke verzije Spajdermena, ali i jednog vrlo ubedljivog robotskog Wolverinea itd. Jeftin način da imate u stripu sav vizuelni vatromet vezan za scene u kojima Wolverine ili Moon Knight MASAKRIRAJU učesnike takmičenja a da ne morate da se mučite oko pisanja njihovih dijaloga i izmišljanja razloga što su tu.

A vatrometa ima. Rekoh već da je ovo radila gomila crtača ali – svi su dobri. Murderworld nema nekakav specijalan zasebni karakter ali je odrađen veoma kvalitetno u duhu aktuelnog Marvelovog „house style“ pristupa i s obzirom da je strip nabijen akcijom i krvoprolićem, pruža čitaocu mnogo atraktivnih momenata.

Zub i Fawkes znaju i kako da ga završe, aterirajući u poslednjoj epizodi sa poučnom porukom o našoj aktuelnoj opčinjenosti reality programima i jednom imanentnom dehumanizacijom njihovih učesnika bez obzira na sve „human interest“ momente što su im sastavni deo, ali i ostavljajući odšrkinuta vrata za nekakav eventualni nastavak. Murderworld je na kraju bio vrlo ugodno čitalačko iskustvo i demonstracija da nema ni potrošenih likova ni koncepata već samo scenarista koji treba da se potrude. Crtači i koloristi su ovde takođe zablistali pa svakom ko želi da vidi malo krvopljusne akcije unutar Marvelovog univerzuma, neopterećene standardnim superherojskim programom ali i dalje uverljivo unutar međa žanra, može da uzme kolekciju i nauživa se.