Ashkal je film koji demonstrira kako se unatoč sasvim vidnim dramaturškim uzdržavanjima – da ne kažemo nedorečenostima – konačna poruka može ubedljivo poslati pre svega vizuelnim (i zvučnim) slojem filma, tako da publika ostane sa jakim slikama u glavi i željom da više istraži temu o kojoj se govori iako sam narativ tu temu tek osenči kroz nekoliko strateški postavljenih dijaloga. Ova prošlogodišnja, glumački i tekstualno svedena produkcija na svojoj strani ima veoma promišljeno korišćenje kamere, muzike i zvučnih efekata tako da njegova kombinacija policijskog procedurala, sociopolitičke drame i fantastičnog horora rezultira snažnim gledalačkim iskustvom.

Samospaljivanje Mohameda Bouazizija, uličnog prodavca voća u Tunisu, koji je ovo učinio krajem 2010. gofine, na javnom mestu u znak protesta protiv onog što je on video kao krajnju konsekvencu korpucije, nasilja i legitimizovane diktature sistema na čijem je čelu bio Zine El Abidine Ben Ali, bio je toliko radikalan čin očaja i bunta s onu stranu uobičajene političke ekonomije, da je ne samo pokrenuo „Revoluciju Jasmina“ što je Ben Alija uklonila sa vlasti posle skoro četvrt veka dominacije svega deset dana nakon Bouzazijeve smrti, već i ostao neka vrsta permanentnog ožiljka na kolektivnoj psihi Tunižana, a koji nikako ne uspeva da zaceli. Ovo je najpre na ime činjenice da je u Tunisu i danas, više od decenije nakon što je Ben Alijev režim otišao u istoriju i bila pokrenuta i međunarodna lavina protesta i promena što je dobila ime „Arapsko proleće“, socioekonomska i politička situacija mračna. Život je težak, ko god može šalje decu u Evropu da se tamo izbore za svoje egzistencije, dok građani iste te Evropljane dvore po letovalištima i risortima, razočarani što do ozbiljnog suočavanja sa najmračnijim stranama Ben Alijeve diktature, policijskim progonima i mučenjima, zaštitom bogatih i represijom nad sirotinjom, nikada nije došlo.

Proletos smo već pričali o jednom filmu koji se bavio ovim temama. Iako Harka nije bio „stvarno“ tuniski film, sa režiserom koji je, iako egipatskog porekla, pre svega Amerikanac, i glumcima od kojih neki žive u Evropi, on je uspešno načeo ovu tematiku i dobio veoma dobre kritike kada je dospeo do zapadnjačkih festivala.

Ashkal je korak dalje, prevashodno jer je ovo, uz činjenicu da ga potpisuje više produkcija od kojih neke nisu iz Afrike, film koji je „tuniski“ u vrlo uverljivoj meri, sa režiserom i koscenaristom iz Tunisa, glumcima iz Tunisa, direktorom fotografije iz Tunisa, ali i tretmanom teme koji jasno i nedvosmisleno pokazuje neuralgične tačke što ih Tunižani odmah prepoznaju kao svoje.

Ashkal, tako, počinje ukazivanjem da je građevinski kompleks „Vrtovi Kartagine“ bila pompezno najavljena gradnja za elitu u vreme Ben Alijevog režima i da je ona napuštena nakon prevrata 2011. godine, te da je gradnja tek nedavno nastavljena. Bez mnogo daljeg objašnjavanja, kamera će nam zatim pokazati monumentalni ali avetinjski egzoskelet zgrade, mrtvu građevinu kao spomenik diktatoru, a koji živi jer ga je nemoguće ubiti* i koji, štaviše, preti da nadživi sve nade, snove i plemenite strasti sa kojima su građani dočekali smenu režima 2011. godine.

* i sam Ben Ali je, na kraju krajeva, živeo duže od svih diktatora svrgnutih za vreme Arapskog proleća

Prizori impozantne arhitekture i kranova, isparcelisanog zemljišta snimanog iz visokoletećeg drona, uredno pretvorenog u živu mapu za preduzimače i investitore, u kontrastu sa prašnjavim, pustim ulicama oko zgrada koje imaju samo fasade i gole betonske kutije i ni u jednoj od njih (još uvek) niko ne živi su upečatljivi i film njima – samo uz pomenuti minimalni tekstualni uvod na početku – dalje priča priču o tuniskom životu nakon Revolucije Jasmina a da ne mora da gledaoca zasipa velikim brojem reči.

I sama dramaturgija je takva, svedena, čak uzdržana, sa scenama koje pružaju potrebni minimum informacija kroz tekst i dijalog, a bez „veštačkog“ kreiranja drame. Policija na početku ispituje radnike na gradilištu o telu čuvara koje je nađeno spaljeno u jednom od nedovršenih betonskih stanova. Ovo je statična scena bez mnogo emocija na ičijoj strani. Policajka pita da li neko nešto zna o čoveku za koga se pretpostavlja da se polio benzinom i zapalio usred noći, sam, u nedovršenoj zgradi koju je čuvao, radnici kažu da je bio miran, povučen i religiozan, da nema šanse da bi se ikada ubio, da su šokirani, ali ovde nema prikaza tog šoka ili tuge ili besa ili zapanjenosti. Film govori ravnim, poslovnim tonom, sugerišući da policija samo radi svoj posao i da je ovo samo jedan od slučajeva sa kakvima se ona susreće na gotovo dnevnom nivou.

Brzo vidimo da nije tako. Par inspektora, Fatma i Batal, su zapravo na vrlo različitim stranama policijskog posla. Ona je mlada ćerka novinara koji predvodi „Komisiju za istinu i dostojanstvo“ što treba da pokaže razmere korupcije, kršenja zakona i  sagrešenja prema građanima iz vremena stare vlasti i zbog toga je drugi policajci preziru i otvoreno napadaju, a on je stari, ćutljivi inspektor koji je solidno isprljao ruke u ono vreme, nije srećan zbog toga ali smatra da je morao, i u potaji pomaže istragu o najgorim primerima torture i korupcije kako bi sebe malo oprao. Njihova hemija je dobro postavljena na sigurne žanrovske šine i ako ovde ima šta da se zameri filmu to je pre svega da on obavezne scene prikaza njihovih frikcija sa drugim policajcima ali i uvide u njihove privatne živote odrađuje rutinski, bez neke velike ambicije da se odmakne od standardnih žanrovskih tropa. Kada se to upari sa činjenicom da su glumci instruirani da glume bez mnogo afekata, naturalistički, onda su dramske scene uslužne i informativne ali ne osvajaju nekom velikom nadahnutošću sa kojom bi mogle da tretiraju žanr.

No, glumci su upečatljivi. Veteran Mohamed Grayaâ vrlo uspelo kanališe stoičko trpljenje onog što oseća kao težinu čitavog sveta kako počiva na njegovim plećima, od žene koja mu govori da treba da napusti policiju jer je sramota da i dalje radi za korumpirani sistem, preko njenih planova za privatni ugostiteljski biznis i novog deteta na putu, do pašenoga koji ga osuđuje, relaksirano, u prolazu. Njegov lik, Batal može samo da se mrgodi i da gunđa kako su oni „samo sledili naređenja“ i da se nada da će aktuelni slučaj misterioznog samospaljivanja čuvara na mestu na kome to niko nije mogao da vidi – a što je antiteza onog to želite da postignete ovakvim činom – da se reši nekako sam od sebe pre nego što novine krenu da prave mnogo buke.

Fatma Ousaffi – kojoj je ovo, ako se ne varamo, prvi film – je empatičnija, ali i ona je pod pritiskom, sa kolegama u policiji koji je mrze i sa otkrivanjem drugog, možda povezanog slučaja gde je mlada, devetnaestogodišnja služavka u kući bogatih preduzimača pronađena takođe gola i spaljena na lokaciji nedaleko od prvog sličnog slučaja. Fatma (kako se i lik zove) insistira da ovde ima nečeg mnogo kompleksnijeg od slučaja samoubistva (kako se prva smrt klasifikuje) i silovanja pa ubistva mlade devojke – a za koje je policija privela dvojicu mladih radnika. Pogotovo kada se zna da ni na jednoj od žrtava nema znakova fizičkih ozleda koji bi morali biti tu jer se ljudi koji gore bacaju unaokolo i valjaju po zemlji čak i kada su sami sebe zapalili. Pojavljivanje još žrtava ali i nalaženje na njihovim telefonima video snimaka drugih ljudi u plamenu koji deluju mirno, kao da ne osećaju bol tera Fatmu putem opsesije koja daleko prevazilazi standardnu policijsku proceduru.

Ashkal je režirao Youssef Chebbi (pišući scenario zajedno sa François-Michelom Allegrinijem), čovek koji je još 2012. sa nekoliko kolega bio zaslužan za haotično nastajali dokumentarac Babylon, o preko milion izbeglica iz Libije koje su se nastanile u ogromnom kampu unutar tuniske teritorije. Pre dve godine bio je jedan od režisera crno-belog horor-trilera Black Medusa, a Ashkal je neka vrsta prirodnog spajanja žanrovskog i dokumentarnog i jedna metodična, dosledna mutacija žanra dok iz policijskog procedurala i drame ne pređemo u fantazmagoriju.

Iako je „linčovski“ pridev koji je najlakše iskoristiti kao deskriptor za ono što Chebbi radi sa likom Fatme Ousaffi, film zapravo i u svojoj fantazmagoriji zadržava svedeni pristup drami, začudnosti i stravi bez za Linča često tipičnih momenata naglašenog kempa (pa i humora). Ashkal je rađen primireno, sporo – iako traje svega sat i po – i vidan je trud da se pažljivim kadriranjem i odmerenim pokretima kamere ispriča sve što treba, sa jasnim odmakom od diskurzivnosti koja bi ga zakucala unutar jednog tumačenja.

Ovo je efektno. Fatma radi stvari koje bi bilo neobjašnjive da ikome treba da se objasne, ali film je vođen tako da momenti objašnjavanja nisu potrebni pa su njene noćne ekskurzije u utrobe nedovršenih zgrada, njena susretanja sa nekim (ili nečim?) što nije od ovog sveta, njena spavanja na zemlji, na otvorenom deo jedne intuitivno prepoznatljive i gledaocu jasne, bliske spirale kojom se kroz sve dublju opsesiju i susrete sa neobjašnjivim dolazi do disocijacije realnosti.

Film ovome u kontrast ne nudi racionalno već, naprotiv, likovno. Prizori fasada zgrada, pogotovo ekstremno efektno korišćenje svetla kada samo odsjaji vatre sugerišu da se u nekom od nedovršenih stanova dešava nešto što zahteva pažnju gledaoca i protagonistkinje, su savršeni i direktor fotografije, Tunižanin školovan u Francuskoj (između ostalog i na Sorboni), Hazem Berrabah, čiji je otac bio režiser, ovde kreira idealan spoj dokumentarističkog i oniričkog, bez oslanjanja na vidne specijalne efekte ili nametljive  filtere, samo kroz pažljivo kadriranje, dobro svetlo i odmereno pokretanje kamere. Uz dobar zvučni dizajn, te efektnu a i samu svedenu muziku Thomasa Kuratlija, Ashkal prema svom kraju dobija jednu onostranu dimenziju koja gledaoca uvlači istom hipnotičnom snagom kao prizori mirnih tela koja gore na telefonskim snimcima što ih Fatma opčinjeno posmatra iznova i iznova.

Otud je i finale filma samorazumljivo iako, naravno, scenario odbija da nam kaže išta o tajanstvenom, verovatno natprirodnom sastojku cele misterije. Ashkal se završava kao alegorija beznađa i razočaranja nakon revolucije, u kojoj je dostojanstveno nestajanje bolje od ponižavajućeg postojanja. A mi ovde o tome, nažalost, i sami dosta toga znamo.

Ashkal, da budemo malo i strogi, uspeva da se izvuče na ime tih efektnih vizuelnih momenata i odbijanja da diskutuje teme koje je postavio. Fer je reći da publika koja će film najviše gledati već najviše i zna o socijalnom beznađu koje i dalje drži ne samo Tunis već čitavu severnu Afriku, kao i da je korišćenje žanra način da se gledaocu zagolica radoznalost, ali da mu nikada neće biti pruženo i žanrovsko zadovoljenje. No, Ashkal je, kao demonstracija korišćenja žanra da se prenese jedna kolektivna emocija, jedna kolektivna trauma koja, nažalost, ne prestaje, vrlo uspešan. I treba ga gledati.