Pošto previše Deadpoola nikada nije ZAISTA previše Deadpoola, Marvel je polovinom Novembra objavio a ja sam pročitao Deadpool: Seven Slaughters, dopadljivu antologiju kratkih priča o Deadpoolu koje su nacrtali i napisali neki cenjeni savremeni autori. Uključujući Roba Liefelda. Koji nije savremen u konvencionalnom značenju te reči a fer je reći da se i epitet „cenjen“ na njega ne može danas tako lako primenjivati. Oh hau d majti hev folen. No da je autor – jeste. Liefeld  je jedan od dva čoveka koji su Deadpoola kreirali i uvek je simpatično videti kako se veteran superherojskog stripa vraća svom čedu i uporediti kako njegova vizija stoji naspram onoga što rade moderniji, jelte, AUTORI.

Marvel je ovu antologiju reklamirao rečima „Sedam ubistava u sedam dana! Dobrodošli u nedelju dana života Wadea Wilsona, najboljeg plaćenika kog je Marvel ikada imao (evo, pitajte njega)!“ i mada smo već navikli da nas korporacije lažu u lice svakako nije zgoreg primetiti kako: 1. Ovde Deadpool ipak počini više od sedam ubistava i drugih krvnih delikata, pogotovo ako se računaju i pripadnici drugih rasa pored ljudskih 2. Ovo nije zaista praćenje Deadpoolovog života tokom sedam dana. Istina je, priča ima sedam i druga se zove „Tuesday“, verovatno jer je samo Justina Ireland do kraja pročitala mejl u kome je urednica, iskusna Ellie Pyle, objašnjavala koncept ove antologije. Deadpool: Seven Slaughters naprosto predstavlja kolekciju sedam Deadpoolovih „poslova“ koji bi, teoretski MOGLI da se dešavaju u sedam konsekutivnih dana, ali među njima ne postoji zaista nikakav čvrst povezujući koncept koji bi sugerisao da je u pitanju tipična ili atipična nedelja za Marvelovog antiheroja. Ono što sve ove priče rade, a to ih zapravo povezuje, je da pokazuju Deadpoola kao plaćenika koji – i pored glasne i stalne priče o tome da su pare najvažnije i da se poslu u zube ne gleda – ima komplikovan set etičkih standarda koji ga usmerava putanjom vijugavog slaloma kroz neke uistinu mračne i moralno sumnjive situacije. Deadpool, jedan od najomiljenijih Marvelovih karaktera poslednjih godina, svoju popularnost duguje između ostalog i tome da čitalac često u njemu prepoznaje SVOJU traumu, SVOJ napor da gleda svoja posla i ne bavi se VELIKIM pitanjima i ispravljanjem krivih Drina, a onda mu Deadpool sugeriše i da u svakome postoji rezervoar snage koji će ga izvući iz malodušnosti, naterati ga da prevaziđe ako ne i da zaboravi traumu, i da učini, koliko je to u njegovoj moći, pravu stvar.

Tako prva priča u ovoj antologiji, Possibilities – scenario je uradio Cullen Bunn, nacrtao je Phillip Sevy a kolore isporučio Guru-eFX – diskutuje multiverzum, danas izuzetno čest koncept u popularnoj kulturi ne kao nekakvu visokoparnu filozofsku koncepciju već kao ultimativni eskapistički potencijal u kome svako može da zamisli verziju sebe koja je uspešnija, srećnija, cenjenija nego što smo mi. Deadpool je, znamo to, generalno prikazivan kao šarmantno narcisoidna pričalica kojoj je „reklamiranje“ samog sebe zapravo odbrambeni mehanizam od sveta koji ga je zgazio i gotovo uništio. U ovoj priči Levy dobija da nacrta nekoliko tabli koje prikazuju alternativne Deadpoole iz drugih univerzuma i ovo ne samo da izgleda odlično nego i crtač uspešno prikazuje svu tu razliku, sve te potencijale drugih svetova u kojima je Deadpool mogao da bude srećniji nego ovaj koga znamo – samo da bi Wade na kraju vrlo profesionalno, vrlo ODGOVORNO ostavio maštarije iza sebe i – obavio posao. Bunn ovde piše mračan ali duhovit kraj i uspešno hvata tragiku Deadpoolovog postojanja koja se podrazumeva i o njoj se ne diskutuje.

Druga priča, pomenuti Tuesday ima crtež Grega Landa i, ehhhh, s obzirom da je u pitanju priča gde se Deadpool bori protiv kiborga dizajniranih da izgledaju kao bikini modeli, imamo svakako pravog čoveka na pravom mestu. Jay Leisten je radio tuš a Frank D’Armata kolore i ovo je glamurozno i dinamično u meri u kojoj to očekujete. Scenario Justine Ireland je u principu jedna sasvim funkcionalna, mehanički sklopljena priča o plaćeniku koji u minut do dvanaest pokazuje da ima etičke standarde i mada je ovih desetak strana nedovoljno za neku ozbiljniju diskusiju o moralu, Landov crtež zapravo uspešno plasira emotivni pančlajn finala.

Liefeld je sledeći na redu. Priču Lady Anime je on nacrtao i tuširao, kolore je odradio Romulo Fajardo Junior, a Liefeldovu priču je u scenario pretočio Chad Bowers. Sasvim funkcionalan tim, ako smem da kažem i pogotovo Fajardov kolor vrlo lepo sedi uz Liefeldov crtež, naročito jer je ovo priča sva u akciji, sa vrlo malo nekakve filozofije. Naravno, Bowers je morao da nekako zaradi platu, pa tu ima dosta teksta, sa neprekidnim dijalogom dok se Deadpool i titularna Lady Anime bore, ali taj je dijalog makar sasvim solidan. E, sad, što se Liefeldovog crteža tiče, a to je, da se razumemo, glavna atrakcija za ljude koji Liefelda i dalje vole, imam dobre i loše vesti. Dobre su da je tri i po decenije nizvodno Liefeld sasvim svestan da se ljudi i dalje sprdaju na račun toga da on ne ume da crta stopala, pa ova priča ima MNOGO stopala. Ne u nekom fetišističkom ključu, nego su ta stopala organski deo kompozicija, atraktivnih skokova i kung-fu poteza koje gledamo. Za razliku od drugih crtača u ovoj antologiji kojima je ovih deset tabli verovatno bio dodatni posao što su ga na silu uglavili u čitav vikend rada bez spavanja, između svojih regularnih obaveza, Liefeld je svoj strip mogao da crta natenane i vidi se tu pažnja za detalj, maštovitost u kompozicijama i lejautu tabli, a kada pomenuta „Gospođa Anime“ ode u „Full Anime“ smeru, odnosno pretvori se u kawaii figuricu sa velikom glavom, pa, to je SUPERSLATKO.  Liefeld pravi i simpatičan omaž našem omiljenom manga serijalu (Sakamoto Days, naravno) a što nisam očekivao i prijatno me je iznenadilo.

Loša vest je da Liefeld i dalje naprosto ne ume – i nemojte da se ovde prepiremo da nije imao vremena ili da ga je mrzelo, ČOVEK NE UME – da nacrta neke najjednostavnije stvari kao što je, na primer, slika u kojoj imamo portret lika sa pištoljem iz kojeg ovaj ispaljuje hitac. Pomislili biste da nekad najplaćeniji crtač na svetu koji je doslovno postao milioner crtajući likove kako ispaljuju hice iz vatrenog oružja ovo može da radi u snu, ali ova priča ima ne jednu već najmanje tri slike u kojima su položaj delova tela, način držanja predmeta, perspektiva i kadriranje takvi da pomislite da je ovo pravio neki pijan AI…

Cody Ziglar je napisao narednu priču, Walking Papers, i ovo je jedan omaž Deadpoolu iz vremena kada ga je pisao Daniel Way, sa dva seta odvojenih glasova koji imaju unutrašnje monologe pored Deadpoolovog pričanja naglas. Ovo znači da su table NATRPANE titlovima – Joe Sabino koji je leterovao celu antologiju se ovde naradio za sve pare ali je, naravno, pružio prvorazredan dizajn – i pripovedanje se skoro polomi pod tolikom količinom teksta. A bilo bi šteta jer je ovo nacrtala Federica Mancin i njen crtež, sa kolorima koje je radio Bryan Valenza ima pravilan omjer gritty akcije na ivici horora i  glamura za koji je zaslužno gostovanje Domino u ovoj priči. Domino je tu i da Deadpoolu ukaže kako radi za pogrešne ljude tokom ovog posla što je, jelte, prilično nategnuto imajući u vidu da on jeste mentalno bolestan čovek* ali nije slep. Tako da je pančlajn priče moralno zadovoljavajući ali ne baš zarađen.  

*mada je Wayjev serijal pokazao da unutrašnji glasovi zapravo nisu bili simptom mentalne bolesti već da je Deadpool imao doslovnog uljeza u svojim mislima

Malo sam se iznenadio da nema ni traga ni glasa Joeu Kellyju u ovoj antologiji, imajući u vidu koliko je on zaslužan za karakterizaciju Deadpoola kog volimo i poznajemo, pa za priču No Spider Blues u kojoj se analizira Deadpoolova ogromna i blago uznemirujuća ljubav prema Spajdermenu scenario piše Steve Foxe. Ovo je humoristička, psihodelična komedija sa Deadpoolom što je preuzeo ugovor kojim se obavezuje da klijentu donese „glavu čoveka-pauka“ a, naravno, ne pada mu na pamet da ubije svog idola. Deadpoolovo rešenje za ovu nemoguću dilemu – pokvariti svoju, jelte, plaćeničku reputaciju, ili ubiti jednog od najvoljenijih heroja na svetu – je tipično bizarno i podrazumeva presvlačenje u ženski veš, i odlazak u limbo da tamo pronađe Bena Reillyja – Spajdermenovog klona što tamo okajava grehe, sećate se, čitali smo Dark Web, zajedno, i plakali od muke – i NJEGA skrati za glavu, time tehnički ispunjavajući uslove ugovora. Gerardo Sandoval koji ovo crta se dobro zabavlja, nudeći prvorazredni demonski pokolj u jarkim bojama koje je isporučio Dono Sanchez-Almara, a njegova varijanta Reilleyjevog, inače užasnog, kostima je prilično duhovito urađena. I, oh, Deadpool je, čini mi se, jedini lik u Marvelovom univerzumu koji koristi Reilleyjevo novo partizansko ime, „Chasm“, a što je samo po sebi urnebesno, čak i pre nego što vidite Deadpoola u Scarlet Spider kostimu. Zabavan mali (s)trip.

OK, nema Joea Kellyja, nema ni Gerryja Duggana, dakle, fale najjača imena, ali tu je treće najjače ime vezano za Deadpoola, Gail Simone. Njena priča, Tunnel of Love je topla ljudska skaska koja se događa u njujorškoj kanalizaciji, sa užasom inspirisanim filmom The Thing Johna Carpentera koji tamo vreba i koji može biti zaustavljen samo korišćenjem opscene količine municije – od koje će stradati malo i naši jer Deadpool sebi navlači bokserice na glavu da ne gleda užas u koji puca. No, toplost i ljudskost dolaze na ime korišćenja nekih likova koje je Simoneova kreirala u vreme kada je pisala Domino i Deadpool ovde demonstrira kapacitet za neironično divljenje drugim osobama, koje nije pisano u humorističkom ključu već onako, iskreno, kako od Gail i očekujete. Crtež je radio njen partner sa Domino, Španac David Baldeon i ovo ni slučajno nije jedan od njegovih elegantnijih radova, naprotiv. Baldeon u fullu uleće u splatter-horror mod rada, nudeći prljave, zbrljane kompozicije, a zagasiti kolori koje je opet radio Dono Sanchez-Almara svemu dodaju taj miris kanalizacije i poludelog tkiva koje mora biti po svaku cenu uništeno.

Finalnu priču napisao je Marc Guggenheim jer valjda naprosto voli Deadpoola, ali možda je bitnije da je ovo nacrtao Whilce Portacio, sa kolorima koje je dao odlični Arif Prianto. Guggenheimov skript je geg razvučen na deset strana o tome da se Deadpool na prvi pogled zaljubljuje u asasinku koja je poslata da ga ubije i podastire se pred njom iako ona ne samo da, jelte, želi da ga ubije, već i prilično eksplicitno smatra njegovo udvaranje ljigavim, no iskusni scenarista ovde ima dva-tri solidna vica i dovoljno je mudar da se skloni sa puta kada filipinska legenda krene da crta. Portacio je, zbog zdravstvenih problema, poslednjih godina mnogo manje aktivan nego što bi bilo poželjno – doduše, čovek je već u sedmoj deceniji života – ali je pozitivna strana toga da je ova kratka priča nacrtana SJAJNO. Portaciov klasični „Image“ stil crtanja je ovde pročišćen, i mada su kompozicije bučne a likovi – pogotovo Deadpool – ekspresivni preko granice karikature, pripovedanje je uglavnom jasno, britko i zabavno. Ovo je još jedan strip u kome se Deadpool bori protiv ne-ljudskih protivnika koji pritom imaju „healing factor“ pa se spremite na splatter-core verziju komične romanse.

Sve u svemu? Ko voli Deadpoola ovde će imati par stripova vrednih da se vide. Ko ga ne voli, nek ga zaobiđe jer je kratki format ovih priča dovoljan da se samo podvuku neke istine o plaćeniku-pričalici, ne i da se o njima opširno diskutuje. Ko ne poznaje Deadpoola, pa, ovo verovatno nije idealno mesto da se s njim upozna, ali makar ćete energiju i generalni njegov vajb dobiti u skoro letaloj dozi. Amazon kolekciju prodaje ovde.