The Assassin, a koji je bioskopsku premijeru imao početkom godine a zatim se uspešno probio do Netfliksa i drugih kanala spremnih da nam dopreme krvoločnu akciju direktno u dnevne sobe ili na ekrane naših prenosnih sprava, je podsećanje da je kriza svuda, pa i u južnokorejskom akcionom filmu. Iako se već godinama unazad sa dosta argumenata govori da je Južna Koreja preuzela primat u domenu akcionog bioskopa istočne Azije, i da joj i Japan i Hong Kong, ali i za takmičenje vrlo zainteresovana Indonezija gledaju u leđa, The Assassin je indikacija da i tamo mora da se spaja kraj s krajem kako ko zna i ume i da je ponekad resetovanje na fabrička podešavanja i recikliranje isprobanog materijala jedini način da se koliko-toliko časno zaradi plata i premosti do prvog.

Nije, dakle, što je The Assassin* niskobudžetna produkcija, južnokorejski akcijaši svakako po visini ulaganja nikada ni nisu mogli da se porede ne sa Holivudom nego ni sa propulzivnijim kineskim filmovima iz proteklih par decenija, nego je što je ovo film toliko usidren u mirnoj luci klišea i isprobanih, a neki bi rekli i izlizanih stereotipova, da je gotovo izvesno da će u grupi od deset gledalaca koji ovo pogledaju bar dvoje tvrditi da su ga već gledali a bar jedan od njih smrknuto reći da možda nije gledao baš OVO ali da je, očigledno, u pitanju rimejk nečeg pravljenog sedamdesetih ili tako negde.

* originalni korejski naslov „Salsu“ je zapravo bliži frazi „Ubilačka ruka“ a film je distribuiran i kao Night of the Assassin na nekim teritorijama

Iako mi danas smatramo da je južnokorejski žanrovski film začet početkom ovog stoleća i da je sve što vredi da se vidi snimljeno u postmilenijumskoj groznici kada je ova država počela da izbacuje naslov za naslovom notabilnih akcijaša, horora i drama sa elementima jednog i drugog, istina je i da je „muhyeop“ – a što je termin kojim se danas označava „istorijski“ akcioni film sa elementima borilačkih veština u Koreji – žanr sa tradicijom koja se proteže decenijama unazad, utemeljenom na još dužoj tradiciji herojske proze (takođe nazvane muhyeop) a koja je začeta sedamdesetih godina prošlog veka sa talasom istorijskih akcionih romana o herojima i antiherojima sa mačevima, inspirisanim kineskim wuxia romanima i filmovima. Muhyeop proza je i danas popularna, zahvaljujući niskom ekonomskom pragu koji treba preksočiti kada publikujete svoje pisanje digitalno, putem weba, a akcioni film rađen po motivima ovog književnog žanra je, takođe sasvim eksplicitno inspirisan kineskim wuxia filmovima, rađen decenijama unazad. Štaviše, Shin Hyun-joon, glavni junak The Assassin, je tokom devedesetih godina prošlog veka gradio svoju karijeru igrajući prvo negativce a zatim antiheroje u, između ostalog, korejskim istorijskim akcijašima, a što mu je, kada je južnokorejska industrija krenula uzlaznom putanjom početkom veka, raščistilo put do mejnstrim slave koju je osvojio igrajući u komedijama poput Guns & Talks ili Marrying the Mafia II.

Shin Hyun-joon je i popularan televizijski voditelj pa je tim indikativnije da je pristao da ponovo pusti kosu i zaigra ćutljivog profesionalnog ubicu u filmu koji je napisao i režirao slabo poznati Kwak Jeong-deok, čovek koji je režirao samo jednu celovečernju produkciju pre ovoga, niskobudžetni erotski rad Good Wife u serijalu Temptation of Eve iz 2007. godine. Otkud Kwak Jeong-deok u muhyeop žanru, i kako se Shin Hyun-joon pojavio u ovom filmu, ne znamo, ali mislim da se može govoriti o svojevrsnom ekonomskom kriziranju cele kinematografije i jednom daj-šta-daš mentalitetu koji je pratio čitavu produkciju.

Kwak Jeong-deok je ovde, malo je reći, išao na sigurno. Ne samo da je njegov scenario kolekcija vrlo razgaženih klišea istočnoazijskog akciono-istorijskog filma – ali i holivudskog vesterna iz šezdesetih godina prošlog veka – već je i čitav stajling koji Shin Hyun-joon dobija, sa dugom kosom i „kostimom“ ubice jasan pokušaj da se napravi aluzija na Bichunmoo iz 2001. godine, jedan od ranih muhyeop filmova koji su eksplicitno imitirali aktuelne trendove u savremenoj kineskoj wuxia produkciji, uzimajući kineske koreografe i majstore specijalnih efekata za wire-fu program koji je tada bio popularan. Shin Hyun-joon je i tamo imao dugu kosu i mač, pa je, nakon decenija u kojima je postao miljenik televizijske publike (a koja ga od milošte zove i „arapskim princom“ na ime egzotičnih crta lica) i za njega ovo nekakav reset i trud da se napravi jasna referenca na drugo vreme kada smo svi bili mlađi a korejski akcioni film tek uzimao zalet da osvoji svet.

Ako hoćete da budete darežljivi, The Assassin bi se mogao gledati i kao dekonstruktivni prilazak materiji obrađivanoj u Bichunmoo i drugim filmovima onog vremena. Svakako i ovde imamo paradu prelepih glumaca (kojima je televizija glavno polje rada) u glavnim ulogama, ali glamur koji se tada smatrao legitimnom metom je notabilno odsutan. Kostimi većine likova su u zagasitim bojama (uz notabilni izuzetak lokalnog političara koji programski nosi vrlo šaren i napadan kostim kako bi se sugerisala raskoš u kojoj živi na ime korupcije), akcija je prosta i „realistična“, a život u severnoj provinciji koji nam se prikazuje obeležen je teškim radom, siromaštvom, nesigurnošću (ekonomskom i biološkom), razuzdanom korupcijom i skoro otvorenom saradnjom lokalne administracije sa banditima u planini koji prodaju opijum i bacaju lokalce u dužničko ropstvo.

Sam glavni junak, Lee Nan je nekada slavni plaćeni ubica sa skoro natprirodnim borilačkim veštinama koji je morao da napusti profesiju na ime srčanih problema ali i nakon upozorenja lekara da bi korišćenje „borilačkih tehnika“ moglo da ga košta života, a i da, ako baš mora da nastavi da ima povremene snošaje sa ženama, to „radi polako“. Lee Nan, naravno, zna samo da ubija i sada kada igrom slučaja sebe zatekne kao čoveka bez prošlosti i imena u porodici što je čine majka koja drži krčmu i njen jezičavi sin, on po prvi put u životu prepoznaje da njegove fizičke veštine mogu biti korišćene i za druge stvari sem ubijanja, zarađujući obrok i konak cepanjem drva i drugim poštenim radom.

Kliše o profesionalnom ubici koji u časnoj porodici što joj fali muška glava u kući pronalazi nikada ranije viđenu harmoniju, mir i svrhu je toliko star da je legitimno čekati da se vidi kako će ga Kwak Jeong-deok potkazati, ali to se zapravo ne dešava. The Assassin je VRLO strejt film koji svoje žanrovske trope upotrebljava kao readymade građu za priču kojoj svi znamo ne samo početak i kraj već i tempo kojim će se odvijati. Naravno da će Lee Nan, kada vidi da sin predusretljive (ali i blago sarkastične) krčmarice guta romane istorijske fikcije u kojima ubice ubijaju samo loše ljude i ispadaju na kraju heroji, detetu pokušati da objasni da to u životu ne postoji. Naravno da će spona lokalnih korumpiranih političara i bandita da ga natera da se vrati iz penzije i, po cenu života, krene da obavi jedan poslednji posao. Naravno da će žena-plaćeni ubica sa početka filma a kojoj je Lee Nan, suprotno svojoj reputaciji i praksi, poštedeo život, odigrati presudnu ulogu u finalu. Sve je ovo već viđeno, predvidivo, stereotipno.

Ono što The Assassin čini sasvim probavljivim je pre svega jedan solidnost u realizaciji. Iako je akcija, u skladu sa tim blago dekonstruktivnim pristupom, relativno umirena i svodi se na „normalno“ mačevanje – često izvan kadra, dok gledalac samo čuje zvučne efekte zviždanja sečiva i udara metala o metal – fotografija je poslovično dobra, a kostimi i setovi lepi. Naravno da i ovde sve što je upečatljivo izgleda kao da je došlo iz nekog filma koji ste već gledali – borba „iz profila“ a iza papirnog paravana na početku ali i manekenski (ili, zapravo još više K-Pop) stajling Honga Eunkija koji igra minibossa, mladog, napaljenog mačevaoca željnog da se dokaže poražavanjem legendarnog plaćenog ubice – ali film, uprkos svom trajanju od sto minuta, zapravo ima lep tempo i ni u jednom trenutku ne deluje dosadno.

Glumci ovde na svojim leđima iznose dosta tereta, pogotovo jer film nakon vrlo ozbiljnog početka a pre takođe ozbiljnog, dramatičnog kraja, ima središnjicu koja je kodirana sasvim komično. Ovde i sam Shin Hyun-joon demonstrira solidan komedijaški kapacitet, a partnerka mu Kim Min-kyung i gogoljevski namazani korumpirani političar koga tumači odlični Lee Moon-sik donose scene koje su razigrane, zabavne i pomažu da se malo razbije utisak da gledamo rimejk nekog postojećeg filma.

Opet, ograničenja koja The Assassin ima ne dopuštaju mu da radikalno probije granice formata u koji je priča smeštena, pa se film prema kraju odvija baš onako kako zamišljate da će se odvijati. Kwak Jeong-deok se sa skromnim budžetom snalazi dosta maštovito, oslanjajući se na zvučne efekte i akciju koja se odvija u offu, te lepo slikane momente nakon što se akcija desila da nam sugeriše nasilje i energiju, a što svakako ne može da bude puna kompenzacija za odsustvo kompleksnijih borilačkih koreografija. Opet, ono što od akcije dobijamo je gritty i jednostavno, više nalik na japanske novotalasne jidaigeki dekonstrukcije nego na kineske wuxia predloške. „Korektno“ je svakako termin koji pristaje akcionim scenama, ali film nema ni ambiciju, ni pare ni, na kraju krajeva, ideje da ode preko ovog standarda.

No, nije ni zakonom propisano da mora. The Assassin je uprkos solidnoj fotografiji – čak i uz iznenađujuće mnogo scena snimanih iz ruke – i trajanju od stotinak minuta decidno „B“ film i predstavlja jednu prihvatljivu ako već ne naročito nadahnutu demonstraciju ovog formata. Uz dobre glumce, po koju uspelu komičnu scenu i cheesy ali efektno fetišizovanje glavnog junaka kao praktično superheroja u telu bolešljivog antiheroja, The Assassin radi taman koliko treba da bude prijatan obrok brze hrane i podsećanje na filmove koje smo voleli. S obzirom da finale obećava mogućnost nastavka, ako se zvezde srećno postave, lagao bih ako bih rekao da to ne bih sasvim rado pogledao.