Priče sa putovanjem ili makar komuniciranjem kroz vreme su neizbežno taoci paradoksa: onda kada informacijom vezanom za događaje iz budućnosti izmenite tu budućnost, kako se uopšte desilo da ste dobili informaciju iz budućnosti koja se nikada nije desila? Mnoge su se umne glave u literaturi i na filmu lomile da pronađu interesantne i intrigantne ako već ne konačne odgovore na ova pitanja. Gregory Benford je sa svojim romanom Timescape napisanim 1980. godine – jednim od definitivnih naučnofantastičnih dela utemeljenih na ideji komuniciranja kroz vreme u cilju izbegavanja turobne budućnosti – dao kompleksan odgovor o kreiranju paralelnih stvarnosti nakon intervencija zasnovanih na podacima iz budućnosti, pa su i mnogi naredni radovi na sličnu temu usvojili ideje grananja stvarnosti i kreiranja paralelnih univerzuma. No, ono što je možda manje zapamćeno je da je Benford, po vokaciji pre svega profesor astrofizike, ovaj roman postavio ne samo na smelim naučnofantastičnim spekulacijama već i na kvalitetno odrađenim karakterizacijama likova iz dva vremenska toka čije su personalne drame učinile da čitalac oseti urgentnost sa kojom naučnici iz devedesetih očajnički šalju poruke naučnicima u šezdesetim godinama prošlog veka ne bi li čovečanstvo na vreme shvatilo kakvo će pustošenje planeti doneti čovekovo nehajno odnošenje prema klimatskim promenama.

Irski film Lola iz 2022. godine priča manje kompleksnu priču sa manje likova i jednom mnogo jednostavnijom premisom u svom središtu, ali za razliku od mnogih drugih filmova o manipulaciji protokom vremena* on sa Benfordovim romanom deli upravo tu ideju o važnosti unutrašnjeg života likova, o neophodnosti zaranjanja u ljudsku prirodu kako bi se razumelo zašto su nauka i tehnologija moćna ali ultimativno opasna oruđa koja mogu da nas unište barem jednako onako kako mogu da nas spasu.

*uključujući takođe prošlogodišnji, kanadski film Timescape, koji sa Benfordovim romanom nema veze i u pitanju je avanturistički narativ o povratku u vreme dinosaurusa i očajničkom bekstvu iz ove epohe pre nego što u Zemlju udari ozloglašeni asteroid-ubica

Lola je prvi celovečernji film Andrewa Leggea, talentovanog irskog režisera sa nekoliko kratkih filmova u CV-ju, a od kojih se najmanje jedan već bavio manipulacijom vremenom. Čini se da je u pitanju tema koja Leggea veoma interesuje pa je on i koautor priče i scenarija za ovaj film, a koji je snimljen na veoma malom budžetu, uz učešće nekoliko sitnih, keltskih produkcija. Iako bi čovek očekivao da će zbog toga Lola imati izraženi „irski“ karakter, ovo je, naprotiv, film smešten u Englesku i centriran na jednu temu od istorijskog značaja upravo Englezima.

Ujedinjenom kraljevstvu, Velikoj Britaniji a svakako i Engleskoj je Drugi svetski rat jedna od temeljnih tačaka novije istorije i identiteta. Narativ o herojskom otporu fašizmu, odbrani od agresije Vermahta, postavljanju brane Hitleru koji je pregazio čitavu zapadnu Evropu a na kraju se skršio o otpor herojskih ostrva, sve je to osnova velikog dela posleratnog identiteta ovih teritorija i služi da u mnogome ispegla i relativno recentne problematične elemente kolonijalne prošlosti „Imperije nad kojom sunce nikada ne zalazi“ i prikaže britansku kulturu kao progresivnu, požrtvovanu, beskompromisno okrenutu humanističkim vrednostima, pravdi, slobodi, samoodređenju.

Ovo važi i za dobar deo onog što naši političari nazivaju „kolektivnim zapadom“ pa onda narativi iz domena alternativne istorije u kojima se kao ključni motiv postavlja pobeda sila osovine, ali pre svega nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, nisu retkost u žanrovskoj literaturi, videoigrama i na filmu (Čovek u visokom dvorcu Philipa K. Dicka kao možda najpoznatiji primer). Gledajući Lolu, na trenutak sam se uplašio da bi ovo mogla biti tek stilska vežba s obzirom da su i u centru ovog filma Drugi svetski rat posmatran iz britanske perspektive i alternativni tok istorije koji vodi ka pobedi nacista, no, Lola je inteligentan, maštovit i šarmantan film koji svoj skromni budžet koristi na dovitljive načine kako bi kombinovanjem arhivskog filmskog materijala i igranih delova snimanih na šesnaestomilimetarskoj i tridesetpetomilimetarskoj filmskoj traci, te spretnim korišćenjem digitalnih trikova i efekata, kreirao jednu svežu varijaciju na „found footage“ podžanr, pomalo izlizan poslednjih godina.

Ako se „tvrda“ naučna fantastika definiše pre svega fokusom na plauzibilnu nauku i tehnologiju, Lola je jedna meka verzija tvrde naučne fantastike. Ovde su u središtu priče dve sestre u engleskoj provinciji početkom četrdesetih godina prošlog veka koje oslanjajući se na očev legat i urođeni genij konstruišu mašinu što može da prima televizijske signale iz budućnosti. Ova premisa oslanja se na bukvalno dve rečenice, jednu koja kaže da ako možemo da primamo signale iz prošlosti, verovatno postoji način da uhvatimo signale iz budućnosti, i drugu, kasnije u filmu gde se promumla nešto o kvantnoj fizici. Ovo je sve što Lola ima da kaže o nauci koja omogućava dvema raspuštenim devojkama u svojim dvadesetim godinama, a bez roditeljskog staranja, da se prvo klade na konjske trke čije rezultate znaju unapred zahvaljujući svojoj mašini, a onda i da otkidaju na Davida Bowieja koji, sav androgin i kao zaista doleteo iz svemira, na televiziji trideset godina u budućnosti izvodi Space Oddity i ponavlja ime Majora Toma.

Thomasina i Martha (a koje jedna drugu zovu Thom i Mars) su hipsterke četrdesetih godina. One emituju jaku auru intuitivnog feminizma, vole da zajedno leže u kadi punoj pene i piju vino i ovo se ne menja ni kada krene rat a one postanu tajno oružje britanske kraljevske armije u borbi protiv nemačkog Blica. Njihovo plesanje pred ekranom uz Bowieja i nepoverljivost ka oficiru koji im je dodeljen kao osoba za vezu sa vojskom – nasleđena od oca što je bio doživotni pacifista – ih čini bitno, a možda i presudno bliskim modernoj publici koja, za razliku od nas matorijih, verovatno ima labaviji odnos ka Drugom svetskom ratu kao presudnom momentu u istoriji Evrope i sveta, te shvatanje fašizma, nacizma i Hitlera koje je posredovano kroz decenije pop-kulture i naslage internet-memova.

Utoliko, Leggeov film je definitivno još jedna upozoravajuća priča o tome koliko je lako da zlo pobedi ako dobri ljudi ne učine dovoljno, ali je postavljena u sredinu između eksplozivnog, dinamičnog sestrinskog dua i oficira koji sa njima sarađuje i po prirodi stvari postaje jedan deo emotivnog trogula što se formira tokom meseci u kojima britanska vojska beleži izvrsne rezultate, znajući unapred sve Hitlerove poteze.

Lola je narativ koji inteligentno i nenametljivo ukazuje na uzdizanje koncepta „globalnog sela“ i, još bitnije, na formiranje svesti o stvarnosti i istoriji kroz posredovanje elektronskih medija, naoko brzih, neposrednih, jasnih i prodornih, ali, kako smo toga danas veoma svesni, i kadrih da od „lažnih vesti“ kreiraju stvarnost koja može da preuzme primat nad „stvarnom stvarnošću“. Lola ne čini ništa tako grubo kao što je direktna referenca na „post-istinu“ ali pokazuje kako se istorijski periodi sažimaju kroz nekoliko upečatljivih slogana, nekoliko vitalnih slika, par muzičkih numera koje hvataju ono što smatramo njihovom suštinom. Kada Mars u jednom momentu postane svesna da umesto Davida Bowieja početkom sedamdesetih godina na televiziji puštaju izvesnog Reginalda Watsona čiji razigrani pop-zvuk ima više zajedničkog sa komodifikovanim, represivnim popom osamdesetih godina nego sa Bowiejevim panseksualnim naučnofantastičnim psihodeličnim kaleidoskopom, ovo je znak za uzbunu.

Lola je spretno urađen narativ baš jer sada već zamornu praksu korišćenja starih pop-pesama u modernim filmovima da se publici čačne čulo za nostalgiju koristi na kreativan način. Scena u kojoj sestre zajedno sa britanskim oficirima slave jednu od ranih pobeda nad Luftvafeom u uglednom londonskom klubu sa džez orkestrom, i u kome Thom i Mars počnu da na klaviru intoniraju i pevaju hit Kinksa iz šezdesetih, You Realy Got Me, pa to onda prihvati ceo orkestar, pa onda ide montaža u kojoj ova pesma postaje nacionalni hit i mem što označava udaranje banane Hitleru je jedan od najumešnije, najorganskije odrađenih prikaza alternativne istorije u modernom filmu, BAŠ ZATO što je očigledno koliko je bio inspirisan Zemeckisovim Back to the Future a onda otišao idealnih nekoliko koraka dalje.

Legge i njegova ekipa uspevaju, dakle, da snime jedan indie, skoro mumblecore film sa gomilom kadrova snimljenih iz ruke a da to ne naruši iluziju da zaista posmatramo Englesku iz četrdesetih, sa sve kadrovima iz Filmskih novosti i spretno digitalno retuširanim snimcima koji će nam dati kukaste krstove na Pikadiliju i Oswalda Mosleyja na mestu premijera. Čistunci bi MOGLI da zamere da su sestre Hanbury isuviše moderne u svom govoru i afektacijama da bismo – uprkos kvalitetu koji na ekran donose odlične Emma Appleton i Stefanie Martini – zaista poverovali kako gledamo dve curice osamdeset godina u prošlosti, ali ovde sam bio ozbiljno impresioniran kamerom što ju je radila Oona Menges gde su osvetljenje i kvalitet slike dovoljno bliski arhivskom materijalu da se iluzija ne poremeti, te odličnim scenografskim radom, pa mi sve to na kraju nije smetalo.

Kada film dobije naglašenije žanrovski ton u poslednjoj trećini gledalac će već zaboraviti da, tehnički, ono što gleda treba da bude „found footage“, ali autori neće, i Lola održava iluziju dokumentaristike – uprkos skoro neverovatnom prisustvu kamere u nekim scenama – do samog kraja, nudeći emotivno, dinamično i u dovoljnoj meri „akciono“ finale koje priču dovodi do od početka očekivanog pančlajna na jedan elegantan način.

Lola je zbilja „pravi“ naučnofantastični film ne zato što u centru ima tehnologiju gledanja „kroz vreme“ postavljenu na spekulativne „naučnomagijske“ osnove već zato to na kraju imaju likove koji shvataju svoju poziciju u istoriji i imaju emotivnu, visceralnu, LJUDSKU reakciju na spoznaju da su učinili ljudskoj rasi nešto što niko nema pravo da joj učini. Spekulativna premisa i ljudskost u srži priče čine Lolu pamtljivim narativom čiji šarm će učiniti mnogo da i mlađu publiku zadrži uz sebe tokom tih sedamdesetšest minuta crno belih slika, iskrzanih filmskih traka i nekih starih, odavno mrtvih ljudi koji daju istorijske izjave a što se možda nikada nisu desile. U epohi post-istine, Lola je film koji podseća da je istina, kao pojam, ono u šta veruje najveći broj ljudi, ali da je istina kao vrednost, ono za šta će ljudi biti spremi da žrtvuju sve što imaju. Pitko i dobro odmereno.