The Assignment iz 2016. godine su – ne bez solidnih argumenata – umeli da nazovu ne samo najgorim filmom Waltera Hilla već i filmom kojim se njegova karijera okončala na najgori moguć način. No, kako The Assignment – ako već odlučite da ga gledate – treba gledati koliko god je moguće nevino, neiskvareno, bez ikakvog znanja o čemu se u ovom filmu radi onda da odmah kažem i ovo: u tekstu koji sledi ću definitivno spojlovati ključne elemente zapleta ovog filma, pa ako ga niste gledali a želite, pogledajte ga pre čitanja ostatka. Jer, evo, i najgori Walter Hill je i dalje Walter Hill. Čak i u niskobudžetnom, vrlo trashy izdanju, u filmu koji ima apsurdnu premisu, te egzekuciju ozbiljno ograničenu na više načina, Hill isporučuje i napetost i zabavu i dobru akciju. Pogledajte The Assignment, ako već niste, vredi videti šta veteran žanrovskog filma radi kada više nema šta da izgubi. Činjenica da je prošle godine snimio vestern Dead for A Dollar sa vrlo solidnom ekipom glumaca, uostalom, svedoči i o tome da The Assignment nije bio kraj njegove karijere. A ako su to lagali, KO ZNA ŠTA SU JOŠ.

Evo nas, dakle u spojler-teritoriji i odmah da kažemo da je The Assignment u 2023. godini, kada sam ga gledao, još problematičnija ponuda nego što je bio u srazmerno pitomijoj 2016. godini. „Kulturni ratovi“ koji su danas deo skupštinskih rasprava diljem planete (uključujući domaći teren ali i kongres SAD) su u ono vreme još uvek bili ograničeni uglavnom na društvene mreže i organizovane akcije maltretiranja putem interneta kako pojedinaca tako i organizacija i firmi. Gamergate je još bio svež u sećanju, a Bruce Jenner je godinu dana ranije obznanio svetu svoju rodnu tranziciju, transformisao se u Caitlyn Jenner i ova je tranzicija na neki način označila početak ere mejnstrimizacije rodnih i transrodnih pitanja. U prvom momentu je atmosfera u globalnom selu bila srazmerno pozitivna sa mnogo podrške koju je Caitlyn Jenner dobila i ohrabrenjem mnogim mladim osobama koje su imale nelagodu ili samo nejasnoće u vezi sa svojim rodnim identitetom, da potraže podršku i pomoć.

Sedam godina kasnije, naravno, nalazimo se u sasvim drugačijoj situaciji, od toga da značajan deo trans-zajednice smatra da Caitlyn Jenner ne zastupa njihove interese, do promene zakona u mnogim državama SAD kojom se ograničava pristup adekvatnoj zdravstvenoj zaštiti i terapiji za (ne samo adolescentske) trans osobe. I Srbija je nedavno videla (ne prvo) visokoprofilno ubistvo mlade trans-osobe i reakcije na ovu tragediju su bile u dobroj meri zabrinjavajuće sa javnim ispoljavanjem gađenja nad pomišlju da neko (javno) saoseća sa ubijenom osobom. Ključni deo atmosfere je svakako čitav taj diskurs koji se širi sa raznih delova političkog spektra, gde se tvrdi kako se hirurške tranzicije mladih osoba rade „prebrzo“ bez potrebnih priprema i procena, pa mnoga deca koja su se samo povela za trendom što su ga videla na TikToku bivaju uterana u tranziciju praktično na silu od strane podmuklih lekara i neodgovornih roditelja i to im uništava život. Situacija, naravno, nije baš takva ali seme razdora je ne samo temeljito zasejano već je i dalo mnogo gorkih plodova tokom poslednjih nekoliko godina.

Ovo je sve možda nepotreban bekgraund ali će poslužiti da demonstrira zašto The Assignment u 2023. godini izgleda kao loša ideja koja nikada nije trebalo da napusti domen pukog maštanja i bude realizovana od strane režisera koji je, istina je, eksplicitno rekao da nikada ne bi napravio ništa što na bilo koji način može da naškodi trans-zajednici, ali jeste u sam film ubacio parafrazu Edgara Alana Poa o tome da umetnost ne duguje ništa ni moralu ni politici već odgovara isključivo i samo sebi. Ovo deluje kao dovitljiv preventivni gest ugrađen u film za koji je autor unapred znao da će biti predmet kontroverze, ali sa druge strane taj gest deluje i malo posrnulo uzevši u obzir da The Assignment nije neka velika umetnost pa čak ni naročito sjajan žanrovski film.

Hill je ovaj scenario imao na umu još od poznih sedamdesetih a negde u osamdesetima je prvi put Denisu Hamillu platio prava za njega. I tada je već pripovest puna nasilja i neetičkih medicinskih praksi bila pomalo neugodan predlog za realizaciju i sam Hill veli da je – a ovo je mislio u najboljoj mogućoj konotaciji – smatrao kako Hamillov scenario ima potencijal da bude sjajan B-film. Ipak, i pored njegovih intervencija na skriptu, do produkcije nije došlo sve do polovine druge decenije ovog veka kada je Hill rešio da The Assignment napravi kao neku vrstu filmovanog stripa, inspirišući se klasičnim EC magazinima poput Tales from the Crypt. Imao je sreće da je tunisko-francuski producent Saïd Ben Saïd bio voljan da ovo finansira uz dva uslova: da produkcija bude vrlo jeftina i da, uprkos tome, ansambl filma ima makar jednu prepoznatljivu zvezdu.

Hill je, sa svojim ogromnim znanjem i iskustvom uspeo da isporuči na oba fronta. Film je na kraju snimljen za manje od tri miliona dolara u Vankuveru koji treba da imitira San Francisko, a najveće ime u ansamblu je Sigourney Weaver, u ulozi za koju joj verovatno nije trebalo više od jednog dana snimanja da je odradi.

The Assignment je film o plaćenom ubici koji, kako to već ide, i pored vrlo profesionalno obavljenog posla na kraju plati ceh za to što je ubio brata moćne i bogate a etički deficitarne hirurškinje. No, Frank Kitchen, naš plaćeni ubica, ne plaća ovo životom nego identitetom. Naime pomenuta hirurškinja, već izbačena iz lekarske komore zbog neetičke prakse, i naviknuta da radi na crno, pružajući usluge mafijašima i njihovim finansijerima, Franka pretvara u neku vrstu projekta. Nakon što ga lociraju i zarobe ljudi za koje je do juče radio, Franka doktorka Jane podvrgava hirurškoj tranziciji i bradatog muškarca sa velikim penisom (koji vidimo u jednoj od ranih scena) pretvara u ženu. U snimljenoj poruci koju mu ostavlja u hotelskoj sobi sa dve bočice hormona, ona mu saopštava da ga je izbavila iz „mačo-zatvora“ i dala mu šansu da život od sada živi kao žena, slobodan od svoje prošlosti i sa mogućnošću da napravi nešto bolje od svog života.

Ova premisa je, naravno, bizarna već na bazičnom medicinskom planu, ali ovaj film svakako nije prvi koji se bavi idejom prisilne tranzicije – Almodovar je pet godina ranije snimio The Skin I Live in. Ono što The Assignment čini posebnim je svakako to da ovu delikatnu temu stavlja u egzoskelet osvetničkog akcijaša gde Frank Kitchen, osećajući se nimalo oslobođeno iz mačo zatvora, kreće da redom ubija sve koji su imali ikakve veze sa ovim što mu je učinjeno. Hill ovde režira neke kratke ali ekstremno efektne akcione scene i film završava pokoljem koji nam je najavljivan već od uvoda.

Jeftinoća ovog filma se vidi već iz toga što je Vankuver, nagađate, NI NALIK Kaliforniji, ali, bitnije, po tome što Hill, čovek sa izuzetnim smislom za vizuelnu naraciju, veliki deo pripovedanja mora da snimi kroz statične scene u kojima likovi pričaju u kameru ili se obraćaju drugom liku i prepričavaju radnju. Ovo je, da ne bude zabune, urađeno efektno, Weaverova svakako uživa u svojoj ekscentričnoj, narcisoidnoj doktorki Jane koja citira Šekspira i ponaša se kao da izvodi neku od njegovih drama, dok je Michelle Rodriguez u ulozi Franka Kitchena pre i posle trazncije ubedljivo tvrda, sirova i agresivna u jednom vrlo stripovskom ključu, pa i kada priča u kameru, to deluje intenzivno i snažno, ali film bi definitivno profitirao od više scena u kojima se stvari događaju, radije nego da se prepričavaju. Ovako kako jeste, Kitchenova naracija predstavlja okvir za kratke, minijaturne scene egzekucija koje ona izvodi nad mafijašima što, uglavnom, nisu ni svesni šta im se dešava, i film briljira u smislu kadriranja, režije i montaže ovih scena ali ovoga prosto ima malo. Scena u kojoj Frank – pre tranzicije – upoznaje u kafeu devojku, zatim je odvede na gajbu i tamo sa njom ima snošaj je, u kontrastu sa tim, remek-delo kinematskog pripovedanja, sa perfektnim tajmingom, montažom i glumcima koji odrađuju čitavu dramu bez ijedne izgovorene reči. U ovakvim momentima se setite šta je Walter Hill u stanju da napravi ako ima resurse i budžet.

No, The Assignment je valjda tipičan primer za „koliko para toliko muzike“ pa je njegova ambicija samo da nam na kraju da koliko može te prljave, gritty akcije u kojoj žena ubija naoružane muškarce efikasno, efektno i vizuelno prijemčivo, zaokružujući krug nasilja jednim poslednjim gestom milosti i kažnjavanja. Ako do tada niste na njih pomislili, finale bi moralo da vas asocira na Millerove i Rodriguezove ekranizacije stripova iz serijala Sin City, koliko u smislu vizuelne estetike (sa tranzicijom u „crtane“ kadrove) toliko i u smislu jedne nesputane, „stripovske“ brutalnosti koja je već u 2016. godini bila daleko preko standarda bioskopskih filmova pa je The Assignment imao vrlo skromnu bioskopsku distribuciju (a za koju je, od svih firmi na svetu, bila odgovorna baš firma Haima Sabana) i svoj kasniji život nastavio na kablovskoj televiziji i striming servisima.

A gde se, da ne bude zabune, on uklapa sasvim dobro. Ovo nije rđav film i, iako skroman po budžetu i ambiciji, napravljen je MNOGO kompetentnije od prosečne direct to video produkcije, efikasan u naraciji kompetentan u glumi, veoma dobar u pogledu kamere i montaže, režiran bez mnogo filozofije.

No, teško je i ne primetiti kako se Hill ovde sputao možda i više nego što je morao. Sa premisom koju je imao i Rodriguezovom koja je – kao otvoreno biseksualna žena – osoba sa jakim uporištem u LGBTIQitd. zajednici The Assignment se na kraju, nažalost, zadovoljio pukim postuliranjem da je nasilna rodna tranzicija loša po sebi i dalje se bavio tehnologijom Frankove osvete. Što je možda shvatljivo za film čije je seme zasejano sedamdesetih godina prošlog veka, ali je u drugoj deceniji ovog veka prosto bilo mnogo mogućnosti da se dublje istraži karakter glavnog junaka, da se ispitaju identitetske krize i snage, da se, na kraju krajeva, uđe u nekakvu polemiku sa sopstvenim skriptom u kome lik Sigourney Weaver eksplicitno priča o tranziciji u ženu kao o nekoj vrsti unapređenja ličnosti Franka Kitchena. Fraza „toksična muškost“ se ne pominje u replikama, ali lik Weaverove gotovo doslovno namerava da izleči Franka – siroče od rane mladosti i karijernog kriminalca – od ovog njegovog stanja i teško je ne pomisliti da je film potpuno propustio da se pozabavi ovom idejom, njenim moralnim, socijalnim i drugim konotacijama, ili da se makar pozabavi likom Franka, njenim/ njegovim emocijama, strahom, identitetskom krizom.

Nije da za ovo nema mesta u filmu, ima tu par scena u kojima Rodriguezova ne samo da pokazuje tračak emocije i nesigurnosti nekarakteristične za okorelog profesionalnog ubicu, već pred kraj ima i priliku da muškarce na trenutak zbuni pokazujući im svoje ženstvene atribute, ali film iz nekog razloga samo protrčava pored ovakvih mesta i vodi nas ka korektno rađenom revenge-finalu koje se neće baviti ovakvim pitanjima.

To je šteta jer, moglo bi se argumentovati da The Assignment u najmanju ruku duguje svojoj publici i ovu stranu medalje budući da narativ o prisilnoj tranziciji stavlja u centar zapleta hraneći tako sve one teorije zavere koju transfobična javnost voli da deli unaokolo i upozorava da su deca, to najveće blago jednog društva, jelte, ugrožena. The Assignment nije transfobičan film po namerama – kao što ni Hičkokov Psycho nije bio usmeren protiv krosdresing osoba – ali on svoju centralnu temu tretira nedvosmisleno eksploatativno i nije nefer reći da je, u epohi u kojoj je snimljen, a pogotovo u epohi u kojoj se gleda, ta tema zaslužila bolje.