Poplava notabilnih metal izdanja – pogotovo ako volite ekstremniji metal – se nastavlja i ove nedelje. Dobro, izašao je i novi Thy Art is Murder, ako ćete baš da cepidlačite, al nisu oni, jelte, iz moje orbite interesovanja. Novi Cannibal Corpse, pak? Prvi sam u redu da čujem! Svakako kenibali teško da su doneli išta novo svetu i sebi sa novim albumom, ali vuče zdravo i dobro, a kada imamo i drugi album jednog od najboljih modernih heavy psych bendova u istoj nedelji, stvari svakako stoje sjajno. Uletimo:
Prvo, naravno, blek metal. Skaldir je čileanski (uglavnom) jednočlani blek metal sastav čiji spiritus movens, Zvi Tacussis ima još nekoliko jednočlanih projekata, kako je i običaj. No, Skaldir je na debi albumu, Ritual, Sex & Blood veoma dobar i vredi ukazati na materijal koji odiše jednim finim old school mirisom, ima solidnu produkciju i kvalitetnu svirku, a da istovremeno nudi vrlo lepo napisane pesme. Veliki broj jednočlanih blek metal bendova su više terapija za njihove, jelte, „vlasnike“ ali Skaldir se izdvaja fino uobličenom ekspresijom i nudi muziku koja zvuči intrigantno, neposredno ali i kvalitetno. Vredi poslušati:
https://skaldirmetal.bandcamp.com/album/ritual-sex-blood
Finski trio Moonlight Sorcery nudi blek metal vrlo visoke kakvoće na debi albumu, Horned Lord of the Thorned Castle. Ovo je melodičan, raskošan blek metal sa puno „tehničke“ svirke ali sa ekspanzivnim zvukom koji koristi mnogo klavijatura, ima kompleksne a prirodne aranžmane, jedan vrlo ekspresivan kvalitet. Ovo je, uslovno rečeno, u istom stilu kao „komercijalniji“ bendovi tpa Cradle of Filth ili Dimmu Borgir, ali na svoj način, sa elementima heavy metala, power metala i hard roka i mene je veoma impresioniralo.
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/horned-lord-of-the-thorned-castle
„NOVI Xasthur?“, kriknućete iznenađeno, „pa zar nije već jedan album izašao ranije ove godine?“ I svakako jeste, ali Scott Conner valjda ima mnogo inspiracije ovih dana da stvara taj svoj hermetični, melanholični blek metal. Doduše, novi album, zvanično zakazan za Oktobar, i naslovljen The Funeral of Being zvuči kao da je Conner skupio restlove od letošnjeg Inevitably Dark i spakovao ih u album bez mnogo ceremonije. Ovo je vrlo lo-fi, vrlo, čak, neobavezno na neki način i mislim da je pre svega namenjeno hardkor fanovima ovog projekta.
https://xasthurband.bandcamp.com/album/the-funeral-of-being
Grčki Melan Selas izbacio je svoj treći album, Zephyrean Hymns i po prvi put naslov nije na Grčkom što valjda malo svedoči da žensko-muški duo ima u vidu i internacionalnu publiku. I sasvim je to fer jer je muzika ovde, iako suštinski blek metal, puna klasičnih heavy metal i thrash rifova, sa kontemplativnom, otmenom atmosferom i pesmama koje su svirane bez žurbe i forsiranja tempa. Ovo je harmonski VEOMA u grčkom stilu sa puno egejskih skala i može u krajnjoj linji, predstavljati način da i „normalna“ publika počne da sluša blek metal:
https://melanselasthecirclemusicfamily.bandcamp.com/album/zephyrean-hymns
Old Ruins iz Nemačke su po opisu skoro pa kao neka parodija: heavy/ post-black metal koji se lirički pre svega temelji na Blizzardovoj popularnioj videoigri Diablo. No, kad poslušamo njihov prvi album, Always Heading East, to zvuči dosta ugodno. Old Ruins je atmosferičan ali rifaški materijal, sa zaista solidno uhvaćenom horor atmosferom Diabla i puno epskih preliva u jednom drusnom srednjetempaškom formatu. Solidna produkcija, lepe gitare, prijatno sam iznenađen:
https://oldruins.bandcamp.com/album/alway-heading-east
Bend se zove Misanthropic War, debi album je Utter Human Annihilation i naravno da je muzika onako kako običan svet zamišlja da zvuči sav ekstremni metal: besomučno sipanje blastbitova i neraraznatljivih rifova uz mutan, neljudski vokal, ali… ovaj nemački bend (projekat?) nekim čudom uspeva da ekstremnu monotoniju svoje muzike dinamizuje nekim malim detaljima, pa iako su sve pesme skoro iste i ni jedan rif nećete zapamtiti nakon slušanja albuma, zapamtićete iskustvo padanja u grotlo vulkana iz koga šikljaju usijani žileti. A ni to nije za baciti:
https://misanthropicwar.bandcamp.com/album/utter-human-annihilation
Kanađani Kings Rot su jedan od onih dobronamernih blek metal bendova koji svoj imaginarijum zasnivaju na Tolkinu i mada im je muzika i dalje žestoka i agresivna, ona odiše prijemčivošću i nije neprijateljska prema slušaocu. Drugi album ove ekipe, At the Gates of Adversarial Darkness sav je u epskim atmosferama i melanholičnim temama sviranim sa vrlo organskim, sirovim zvukom. No ovde to ne deluje kao budžetska limitacija, i čini se da u Kings Rot smišljeno išli na dinamičan, prostoran zvuk koji, istina je, dosta odgovara njihovim pesmama. Simpatično:
https://kingsrot.bandcamp.com/album/at-the-gates-of-adversarial-darkness
Aset su iz raznih zemalja. Ovaj tajanstveni bend je do sada otkrio da ima u sebi članove Oranssi Pazuzu i Seth ali ima tu još bendova za koje ne znamo. Kako god da okrenete, muzičari su iz Finske, Francuske i još nekih, za sada nepoznatih zemalja a muzika na debi albumu, Astral Rape, je prepoznatljivo avangardna i divljačka u isto vreme. Tematski, album se bavi okutlnim (i to, ako je verovati upućenima, staroegipatskim okultizmom) a muzika je hermetična a opet prijemčiva. Taman da vas malo provocira ali i da ponudi avangardu koja je pitka i ukusna:
https://aset-magic.bandcamp.com/album/astral-rape
Profanatica iz Konektikata prže već duže od trideset godina i sa njima znate šta dobijate. Naime, čistu pomrčinu, nihilizam i satanistički haos. Novi album, Crux Simplex je bestijalan, sirov, jednostavan i beskrajno šarmantan sa svojim svođenjem blek metala na njegove najosnovnije karakteristike bestijalnosti i svireposti i onda, uz mrvu death metal gruva, vožnju pravo do dna provalije. Pakao:
https://profanaticasom.bandcamp.com/album/crux-simplex
Sa imenom benda kao što je Bekor Qilish znate da će u ponudi biti nešto weird. Ovaj jednočlani avangardni blek metal iz Italije je od prvog albuma prošle godine pa do drugog, The Flesh of a New God koji je upravo izašao pojačao avangardu, blek metal ukrstio sa dosta drugih formi i apsolutno porazio jednočlanost. Andrea Bruzzone jeste napisao svu muziku i stihove na ovoj ploči ali se što se izvedbe tiče ograničio na pevanje i elektroniku, sakupivši ansambl odličnih muzičara, uključujući Giulija Galatija iz Hideous Divinity na bubnjevima. Blek metal jeste i dalje u osnovi ali je onda dodato dosta death metala, progresivne metrike i istraživanja harmonija i aranžmani su produbljeni tako da je krajnji rezultat nešto kao da ste ukrstili avangardni blek metal Krallice sa proggy death eksploracijama Atheist. NARAVNO da takva muzika može da bude i malo self-indulgentna, svakako je heremetična ali Bruzzone svejedno piše prijemčive pesme i ovo je album sa ohrabrujuće mnogo dubine.
https://bekorqilish.bandcamp.com/album/the-flesh-of-a-new-god
Idemo na stoner rok, doom metal, sludge metal, hard rok i psihodeliju. Trio iz Nju Hempšira Abel Blood sebe opisuje rečima „heavy stoner rock“ ali njihov album, Arrival of the Waves nije puko ređanje teških bluziranih rifova kako je to neretko slučaj u ovakvim situacijama. Naprotiv, Abel Blood sviraju uzdržano, tiho, suptilno, oslanjajući se na pune akorde, često bez distorzije, prozračan zvuk i psihodeličnu atmosferu. To definitivno čini momente kada se zgazi faz pedala efektnijim, ali je muzika ovog benda sve vreme vrhunski atmosferična i uljuljkana u jedan neodoljiv gruv. Odlično:
https://abelblood.bandcamp.com/album/arrival-of-the-waves
Uraken Survivors je simpatično ime za bend jer, da budem iskren ne znam koga uraken uopšte može da ubije. Možda nekog leptira ako je baš trošnog zdravlja, ali to je sve! Enivej bend je iz Francuske i svira kvalitetan, bluziran stoner rok sa dosta revolveraškim stavom i zaraznim gruvom. EP Haze On Wheels zvuči onako dosta old school hardrokerski sa puno gitarskog rada koji je mogao doći i iz šezdesetih ili sedamdesetih ali sa modernijom produkcijom i težim zvukom. Pet dobrih pesama za bajkere i one koji se tako osećaju:
https://urakensurvivors1.bandcamp.com/album/haze-on-wheels
Argentinci Graven Dägger svoju muziku opisuju i kao dungeon rock i, pa, to je dobra deskripcija. Album No King’s Land ima malo srednjevekovnih melodija, dosta klavijatura, ali je u pitanju i gitarom vođen, gruverski, okultni ’70s doom. I sve se to lepo uklapa jedno uz drugo. Pomalo i neobavezno i album je više procesija lepih atmosfera i gruva nego nekih dramatičnih pesma, ali… lepe su to atmosfere, lep gruv i prijatno je sve vreme:
https://gravendagger.bandcamp.com/album/no-kings-land
Insonika su iz Švedske i njihov doom metal je zapravo ako je verovati njihovim rečima, „eksperimentalni stoner rok“. OK, istina je da ovo nije standardni doom, da ovde nema naglaska na gotskim elementima ali spora, svečana atmosfera koju bend kreira svakako se ugodno smešta u doom teritoriju. EP Lost at Sea ima tri pesme veoma fino faziranih gitara, melodičnih vokala, te lepo upotrebljenih klavijatura koje vuku i na klasični hard rok ali i na space rock psihodeliju. Metal Archives ovo vodi kao ful album, jer su pesme po dvanaest minuta pa vi vidite. Meni je odlično:
https://insonikaband.bandcamp.com/album/lost-at-sea
Prijatno zvuče australijanski Astronomie na svom albumum nagađam prvom, Interstellar Nomad. Ovde ima dosta te „svemirske“ atmosfere i psihodelije kakve očekujete od bendova koji tako jako idu na kosmičke reference u svojoj ikonografiji ali Interstellar Nomad je i neočekivano rifaška ploča sa lepim odnosom teškog, energičnog gruva i mekših, meditativnijih psihodeličnih pasaža. Lep vokal, lep, težak zvuk, lepa ploča:
https://astronomie.bandcamp.com/album/interstellar-nomad
Kanađani Spook The Beast imaju tri pesme teškog, dumerskog post-metala na EP-ju Guided By The Second Sun i koliko da mi se ne sviđa produkcija koja je istovremeno i bučna i nejaka, toliko mislim da bend ima puno dobrih ideja i da svira sa puno strasti. Vredi da se čuje jer, jebiga, KRLJA:
https://spookthebeast.bandcamp.com/album/guided-by-the-second-sun
Znamo već koliko sam slab na Argentince koji sviraju psihodelični, drogirani rok, pa tako moram da odmah u startu kažem i da su Tusoc iz Rosaria odlični. Album Éter, njihv prvi, je malo manje bluzirano-garažno-zaprljan od onog što ja očekujem od Argentinaca, ali je i dalje jako dobar, sa gruvom izmešanim sa sanjivim, psihodeličnim atmosferama. Svirka je znojava ali muzika koja iz nje izlazi je sofisticirana i u njoj se gledao svaki detalj pa Tusoc od mene dobija vrlo snažnu preporuku:
https://tusocbanda.bandcamp.com/album/ter
Isto iz Argentine, ali iz Buenos Airesa je Sabbra Cadabra, podkast i izdavač koji je ime uzeo po pesmi Black Sabbath a sada nas je počastio tribjut albumom grupi Kiss. Kiss ove godine završavaju sa koncertima, zauvek (kažu po ko zna koji put) pa je primereno da im se snimi tribjut, ali sviran od strane mase južnoamaeričkih stoner rok bendova. KISSMOKER (A Stoner Rock Tribute To Kiss) ima i bezveznih obrada, ali ima i lepih a i jako smešnih pa svakako poslušajte:
https://sabbracadabra.bandcamp.com/album/kissmoker-a-stoner-rock-tribute-to-kiss
Norvežani Kal-El imaju novi EP i Moon People su dve pesme toplog, nisko naštimovanog fuzz-groovea i melodičnih, psihodeličnih vokala. Kal-El nisu slučajno tako poznati i popualarni među stonerskom i psihodeličnom publikom jer, iako često sviraju formulu oni tu formulu dobro razumeju i uspešno osvežavaju za svako izdanje. Ove dve pesme traju skoro petnaest minuta kumulativno i prijatne su:
https://kal-el.bandcamp.com/album/moon-people
Kome nije još dovoljno teško i sporo, evo ih Nijemci Raging Sloth. EP The Descent ima tri pesme od kojih najkraća traje skoro osam minuta i znate da će ovo biti kao da ste zgutali tablu bensedina i pokrili se dedinom perinom: rifovi su prespori, preteški, lepljivi, gitare zvuče kao da dolaze sa svih strana odjednom, bubnjevi su spori, mučni, vokali promukli, bolni… Raging Sloth se definitivno drže maksime da morate da budete polomljeni u komade pre nego što pokušate da se ponovo sastavite, ali ovo nije i glupa muzika i pesme su dobro napisane, sa smislenim razvojem narativa i dinamike. Zapravo ugodan materijal!
https://ragingsloth.bandcamp.com/album/the-descent-ep
Jedan od albuma spore muzike biće i jedan od dva albuma nedelje ali pre njega da čujemo JOŠ JEDAN kvintet koji predvodi žena. Haurun su iz Oklenda a album Wilting Within im je prvenac posle nekih pola decenije rada. Ovo je spora, intimna ploča koju nose pre svega gruv basa i bubnja, dok gitare uglavnom diskretno farbaju atmosferu ili polivaju toplim fuzzom a Lyra Cruz nudi eterične, sanjive, bogami i hipnotične vokale. Ovo je jasna i ne preterano originalna formula ali radi, đavo je odneo. Kao Cowboy Junkies koji su odrasli slušajući Black Sabbath:
https://smallstone.bandcamp.com/album/wilting-within
Orbiter su kvartet ali i njih predvodi žena (ALI KAKVA ŽENA!) a debi album, Hollow World, izdao je Argonauta Records. Ako znate ovu nemačku firmu onda znate i da objavljuju JEBENO opasnu muziku pa je heroinski stoner-doom Orbitera jednako jebeno opasan. Ima ovde sofisticiranosti i štofa i raznih harmonskih eksploracija (slušajte instrumental Kolibri) ali kad bend uleti u mučan gruv a pevačica Carolin Koss uzme da se klati ispred mikrofona shvatite da vam bukvalno ništa drugo ne treba i da sve to možete da slušate celu noć:
https://orbiterconnection.bandcamp.com/album/hollow-world
Svačiji omiljeni prog-jazz-psych grooveri, meksički Rostro Del Sol su konačno izbacili novi EP, Blue Storm i ja ne mogu biti srećniji. Mislim, ovo se vodi kao EP, ali pričamo o 35 minuta muzike u četiri komada koji savršeno provlače sada već dobro zaokruženu kombinaciju psihodeličnog fanka i rokenrola, džeza, soula i hard roka. Rostro Del Sol sviraju savršeno, naravno, i da je ovo snimljeno krajem šezdesetih, Santana bi smrknuto poslušao materijal i rekao sebi da mora da jebeno unapredi svoj prog-game, a nije teško zamisliti mase u zanosu kako plešu, pevaju i osmehuju se slušajući ovu vrlo fizičku a tako duhovno uzdižuću muziku. Da u 2023. godini postoje ovako ne-cinične, optmistične i radosne ploče je, pa, ništa manje nego čudo. Obavezna lektira, deco:
https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/blue-storm
E, dobro, idemo na brže formate: speed, thrash, hardcore, hrindcore i death metal. Francuzi Takedown sviraju simpatičan rokerski speed/ thrash metal na svom novom EP-ju, Evil Rise a koji dolazi posle sedam godina tišine i vodi bend u novom smeru. Dve su to pesme radosnog slavlja metala kao kulture i njegove neponovljive energije, sa dobrom produkcijom, retro šmekom i gurvom očigledno namenjenim znojavim šutkama u prljavim klubovima. Užitak:
https://takedownband.bandcamp.com/album/evil-rise
Finci Radux snimili su debi album posle nekoliko godina rada i nekoliko kraćih izdanja i, pa, It’s Going to Be a Great Day je zabavan. Ovo je old school thrash metal koji sebe ne shvata preozbiljno pa su vokali, što bi naš narod rekao „ko moja baba Radojka posle treće loze“, ali su pesme korektno napisane, svirka je eksplozivna a album je lišen pozeraja koje je relativno čest kod modernih trešera. Meni ovo fino curi a daundloud se daje sa dž:
https://atomicgrass.bandcamp.com/album/its-going-to-be-a-great-day
Vigil iz Ričmonda u Virdžiniji osvajaju na prvi ugriz svojim demo snimkom Demo 2023. Ovo je (blago blackened) thrash metal sa ženskim, demonskim vokoalom, odličnim rifovima, odličnim solažama, odlično napisanim pesmama. Vigil su old school – čuje se ovde dosta Slayera, krosover uticaja i generalno osamdesetih – i zvuče autentično, neposredno i pre svega superzabavno. Četiri pesme za onoliko novca koliko sami ponudite, što je savršen dil (Edit: PRC, bend je uklonio demo sa bandcampa ali ostavljam tekst i link jer je jasno da će se uskoro vratiti):
https://vigilthrash.bandcamp.com/album/demo-23
Belgijski PatriarcH najavljuju trijumfalni povratak albumom Demonic Heart, sedam godina nakon prethodnog i ovo je sada više thrash i više progresiva a manje power metal, pa ako to volite, ima ovaj album štofa. Nisu PatriarcH revolucionarni u onome što rade, produkcija im je dosta nedinamična, ali pesme nisu rđave:
https://patriarchbelgium.bandcamp.com/album/demonic-heart
Destabilizer su iz Danske i njihov debi album, Violence Is the Answer! osim što uzima svoje ime od naslova jednog satiričnog teksta koji sam pre više od deset godina napisao za tada još uvek donekle normalne E-novine Petra Lukovića, zapravo zvuči iznenađujuće pitomo s obzirom da izlazi za Horror Pain Gore Death Productions. Ovo je thrash metal sa pažljivo napisanim i aranžiranim peamama tako da je njegova hedbengerska osnova razvijena u dosta kompleksne formate, ne bežeći od ulične thrash srži u nekakve progresivne smerove, ali trudeći se da pesme imaju dinamiku, narativ, raznovrsnost. Destabilizer me zapravo malo podsećaju na kalifornijske Vio-Lence sa tom svojom kombinacijom ulične, hardcore buke i ambicioznijeg aranžiranja. Nisu, naravno BAŠ TAKO revolucionarni kao što su Vio-Lence bili kada su izdali svoj legendarni prvi album, ali ovo je album prijatnih rifova, dobrih pesama, ugodnog zvuka:
https://hpgd.bandcamp.com/album/violence-is-the-answer
Njujorčani Another Demon mešaju thrash i death metal sa jačim udelom thrasha. EP As Above So Below svakako zvuči odlično sa dosta šmekerske rif ponude i pevanjem koje asocira na Slayer u najboljem smislu te reči. Ovo isto treba da čuju i trešeri i death metalci, pa i hardkor i obična heavy metal publika jer je prijemčivo, odlično napisano, a sa puno uličnog šmeka. Sjajno:
https://anotherdemon.bandcamp.com/album/as-above-so-below
Daniel Hawksworth iz Lidsa je toliko dobar u okviru svog thrash metal projekta Diffracted da mi je skoro neverovatno da je ovo samo neki baja koji sve snima kod kuće, praktično iz hobija. Pritom, instrumentalni thrash metal načelno kod mene ne izaziva previše reakcija ali EP Exoplanetary Possessor ima toliko dobrih rifova u svoje tri pesme, plus tu naprženu produkciju, jebene solaže itd. da ovo ne mogu da ne preporučim iz sve snage. A plaćate kolikogod:
https://tmsnge.bandcamp.com/album/exoplanetary-possessor
Česi Exorcizphobia su iz Trutnova i kada sedite u mestu koje svakog leta pohode desetine ekstremnih metal bendova iz celog sveta onda i nije neko čudo ako na kraju i sami zasvirate metalčinu. Novi album, Spiritual Exodus je četvrti za ovu ekipu i nudi jedan prilično old school thrash/ crossover zvuk sa stamenim, disciplinovanim rifovima, poletnim ritmom, dobrim solažama i zrnom humora u svemu. Exorcizphobia su iskusni, usvirani, kvalitetno producirani i nude miris starog, proverenog trešeraja bez poziranja i glume. Fino:
https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/spiritual-exodus
Dying Victims Productions su ove nedelje rešili da nas poplave, izbacujući čak tri nova izdanja a notabilan je prvi album poljskih Vengeance koje još zovu i Fukkin’ Vengeance. Molim lepo. Debi ovog iskusnog kvarteta se zove Sewer Surge i nudi ULTRA old school speed metal. Ozbiljno, produkcija je kao da slušate Diamond Head a svirka je vrhunski, organski, neprskani, rokerski speed. Sve je to, naravno, idealno uklopljeno i ovaj album se ne propušta ako volite starinski metal, ako volite pank, ako volite Motorhead, ili, uopšte, dobru muziku. Pesme su napisane sjajno, zvuk je PATINIRAN a album izvrstan!
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sewer-surge
Isti izdavač ima i četvrti album brazilskih Farscape. Ovo je takođe old school trešeraj ali Farscape su ipak malo moderniji u zvuku pa njihov vrlo disciplinovani, vrlo brazilski thrash sa proto-death metal rifovima zvuči ubitačno i zlo. Bend pritom ima prilično sirov, ali autentičan zvuk i mada ih to ograničava na andergraund publiku, pesme na albumu Purged and Forgotten su napisane sjajno, solaže su eksplozivne i atraktivne a bend deset godina nakon prethodnog albuma pokazuje da nije izgubio tempo. Odlično!!!!!
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/purged-and-forgotten
Za het trik Dying Victimsa, dobijamo speed metal direktno iz tamnice na EP-ju Ruins londonskog sastava Dungeon. Dungeon još nemaju album ali ovo je materijal sa pet podugačkih pesama koje zujeće, zarazne speed metal rifove i promuklo pevanje smeštaju u dosta razrađene aranžmane. Ima ovde melodije, taman koliko treba, produkcija je prilično topla i prirodna i Dungeon se ovim vrlo solidno preporučuju slušaocu sa istančanim ukusom i većim zahtevima:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/into-the-ruins
https://dungeon2.bandcamp.com/album/ruins
Little Rock Massacre je jednočlani rokenrol projekat iz Litl Roka u Arkanzasu, sa istoimenim debi izdanjem a koje je EP sa šest pesama, pa, dobrog rokenrola. Jeff Johnston koji sve ovo svira i peva je vrlo talentovan i pravi kvalitetnu, energičnu muziku koja odlično zvuči i u produkcijskom smislu a stilski stoji negde između garažnog panka i stoner roka. Meni se jako dopada:
https://littlerockmassacre.bandcamp.com/album/little-rock-massacre
Internet ne ume da mi kaže ko su i odakle su Toxic Neurotic ali njihov album Masterful Grubbin nudi PRVOKLASAN pank rok u maniru stvarno starih majstora kao što su Ramones ili The Dead Boys. Nije ovo sad neki direktni tribjut, da se razumemo, pa će Toxic neurotic prijati svakome ko je ikada voleo taj pank-rok-za-maloumne stil koji su provlačili svi od Pekinške Patke i Angry Samoans do Screeching Weasel i The Queers. Devet pesama pljuvačke i štuke za dolar. Nećete se vratiti (Edit: u međuvremenu je izdavač promenio ime i omot albuma, ali… muzika je i dalje sjajna. Dajem i link za „novi“ album dole):
https://tigerhawkrec.bandcamp.com/album/masterful-grubbin
https://tigerhawkrec.bandcamp.com/album/alley-full-of-rats
Ukrajinci Painful Degradation najavljuju svoj album promo snimkom sa četiri pesme, Promo 2023. Album treba da ima 12 pesama u 32 minuta, „čiste hardcore/ grind/ sludge muzike“ i ovaj promo svakako daje razloga da se zainteresujemo. Naime, teško je, glasno je, energično je i krlja. A ima i raznovnrsnosti i pesme su promišljeno napisane i producirane, pa, hajde, dosta dobro. Promo ne možete kupiti (sem ako biste da date 300 dolara za četiri pesme, onda samo napred) ali poslušajte, dobro je:
https://painfuldegradation.bandcamp.com/album/promo-2023
Kalifornijski Life Turned Cold ima prvi EP (posle singla od pre tri godine), Holding Court i ovo je uličarski, siledžijski metalizirani moshcore kakav bi trebalo da stoji u enciklopediji kao ilustracija za ovaj pravac. Life Turned Cold imaju apsolutno sve što zamišljate da ovakva muzika mora da ima, srednjetempaški nabod, pržeće rifove, vokal koji repuje promuklo i besno, čak i introe koji bi savršeno pristajali nekom hip-hop albumu, pa ako volite vunene kape, dresove, razvezane patike i tetovaže, ovo je idealno, a prodaje se po ceni koju sami odredite:
https://lifeturnedcold.bandcamp.com/album/holding-court
Onda su tu i Thousand Knives, Kanađani koji sviraju u donekle sličnom ključu srednjetempaškog gruva sa metal rifovima, ali je njihov album, Incessant Violent Thoughts bliži metalkoru, svakako „metalniji“, sa vokalom što onaj promukli vrisak srednje visine što su ga metalkor bendovi patentirali gutra malo dalje prema blek metal teritoriji. Ima ovde i bržih momenata i bend voli da uvali disonantne, rifove i dezorijentišuće promene tempa i smera kretanja pa album nije samo mošerska hipnoza i, generalno, zanimljiv je i kvalitetan:
https://thousandkniveshfx.bandcamp.com/album/incessant-violent-thoughts
Njemački Desiderate svoj stil opisuju i kao ’90s hardcore. Pa izvolite, Demo 2023 zvuči heavy i metalizirano ali ima tipičan hardkorovski gruv, sa tri pesme siledžijstva ali sa dosta elegancije i šmeka. Plaćate koliko hoćete:
https://desideratehc.bandcamp.com/album/demo-2023
Iz Indonezije stižu Last Dayz sa tri tvrde, metalizirane hardkor pesme na demo snimku Demo. Ovo je kao da Slayer krene da svira moshcore, sa vrlo oštrim, kvalitetnim metal rifovima, promuklim vokalom i zakucavačkim srednjetempaškim gruvom za koji znate da vas neće pustiti. Plus semplovi iz True Detective. Odlična produkcija, visok kvalitet:
https://lastdayzhc.bandcamp.com/album/demo
Dead Earth iz Klivlenda svoj prvi EP From The Ruins objavljuju tek u Novembru ali na Bandcampu možete kupiti daunloud i to po ceni koju sami odredite. Što je fer, a i muzika je dobar VEOMA BESAN metalizirani hardcore. A koji je pritom i malo više orijentisan ka old school thrashu nego što je danas standard. Dakle, ima ovde geng-vokala a li ima i Slayera i meni se sve to izrazito dopalo:
https://deadearth2.bandcamp.com/album/from-the-ruins-2
Heh, kad sam ja bio mlađi, „melodični crustcore“ je bio maltene oksimoron, iako su već tada Anti Cimex, Death Side i drugi švedski, japanski ili američki bendovi postavljali temelje za melodičnu granu D-beat muzike. Valjda je imidž krastkorovaca bio tako jak da sam uvek zamišljao da su to neki pijani ljudi koji se jedva drže za svoje instrumente… Enivej, to sve pominjem jer Indonežani Arrived Consilium sviraju melodični crustcore koji očigledno mnogo duguje Wolfbrigade školi krasta i sa kasetnim minialbumom Pium nudi vrlo prijatan materijal koji melodiju i propulzivnost ove muzike kanališe na idealan način. Gitare su odlične, sa puno atmosfere i maštovitih razrada tema, ritam je čvrst i žestok a pevačica Tria pošteno i ljudski JEBE KEVU, pa ovo ne treba da propustite:
https://avaricerecords.bandcamp.com/album/pium
Squelch iz Kalgarija nikako ne sviraju „melodični krast“. Njihov Demo 2023 je prljavi, nihilistički, garažni crustgrind, kao nešto ispalo iz 1992. godine, sa zvukom koji je ugodno sirov, pevačima (od kojih je najmanje jedan ženskog pola) što ostavljaju srce na terenu i neoriginalnim pristupom rifovima, ritmovima i aranžmanima koji je TOLIKO neoriginalan da zvuči autentično. Dva kanadska dolara za puno pank sreće:
https://squelchgrind.bandcamp.com/album/demo-2023
Argentinci Guerra de Cerdos u principu sviraju hardcore, ali EP Como la bala que se ahoga en sangre u svojih šest pesama ide od thrashcore krateža od po pola minuta, preko više pank komada pa do nešto dužih i kompleksnijih postpank kompozicija. Sve im dobro ide od ruke i ovo je vrlo ugodan materijal, sa višekanalnim pevanjem, odličnim gitarama i tenzičnom, energičnom muzikom. A još i plaćate koliko hoćete!
https://guerradecerdos.bandcamp.com/album/como-la-bala-que-se-ahoga-en-sangre
Šit madafaka, nikada nisam čuo za sanfranciskanski Lipstick ali album The Wasteland We Left Behind, pretpostavljam njihov debi je… impresivan! Nominalno, ovo jeste D-beat hardcore sa forsiranjem prepoznatljive crustcore forme u ritmovima i zvuku, ali pesme imaju puno ritmičkih diverzija i harmonskih obogaćenja a bend naprosto zvuči autentično i iskreno, venčavajući trešersku agresiju sa malo introspektivne kontemplacije na idealan način. Fenomenalno:
https://lipstick-sf.bandcamp.com/album/the-wasteland-we-left-behind
Klivlendski duo Mutated Sex Organ svira vrlo klasičan i, a što je danas relativna retkost, dobro produciran goregrind. Drugi album, Abyss of Flesh usledio je brzo nakon prošlogodišnjeg debija i ima čak 26 pesama neljudskih vokala, jednostavnih rifova i dobrog tempa. Nije ovo sad nekakvo otkrovenje niti pomera granice žanra ali s obzirom da je većina modernog goregrinda snimljena kod kuće i skoro neslušljiva, Mutated Sex Organ su vrlo prijatno osveženje:
https://mutatedsexorgan.bandcamp.com/album/abyss-of-flesh
Oh, haha, jebote… Gore smo imali stoner bendove koji obrađuju Kiss a V/A – “Blast No.1”– Blastbeat Tribute To Type O Negative je, tako je, kolekcija obrada Type O Negative koje sviraju grindcore bendovi. Od kojih nisam čuo ni za jedan jedini, ali… pa gomila pesama je ovde odlično ispala nalazeći u sporoj, senzualnoj depresivnoj muzici Petera Steelea njegove korene iz Carnivore. Dakle, ovo jebe keve iz sve snage al kevama se to sviđa:
https://783punx.bandcamp.com/album/v-a-blast-no-1-blastbeat-tribute-to-type-o-negative
Ukrajinci Mulyfication sa svojim debi albumom, Swamped in Forlorn Misery upravo nude taj osećaj da ste prekriveni nečim teškim i bolnim. Ovo je kavernozni old school death metal izmešan sa doom metalom, skromne produkcije ali korektnog zvuka i generalno korektne dispozicije. Dakle, bez nekih velikih ambicija da se ovde nešto izmisli od nule, ali pošteno hermetično i preteće:
https://bldmgk.bandcamp.com/album/swamped-in-forlorn-misery-lp
Španski trio Burnt To Death svira mišićav, energičan blackened death metal, sa idealnim udelima death metalske težine i „tehničkih“ rifova i solaža sa jedne strane, i blekmetalske drame i vodvilja sa druge. EP Doomed by Reality je daežljiva ponuda sa šest finih pesama i solidnom produkcijom i ovo je mislim odlična vežba pred snimanje prvog albuma. Kompozicije će taman sazreti do tada a zvuk je već tu, poslušajte:
https://burnttodeath.bandcamp.com/album/doomed-by-reality
Bogami, Poljaci Abominated pošteno krljaju na debi albumu, Traumatic Putrefaction. Ovo je nekomplikovan, za uho vrlo ugodan death metal stare škole, kao ispao iz 1992. godine, sa D-beat osnovom i zaraznim rifovima. Abominated su negde na na tragu ondašnjih radova recimo Entombed i Gorefest, dakle, sa razgovetnim zvukom i minimumom hermetičnosti a da njihova muzika i dalje ne zvuči „komercijalno“ ili kao da izdaje svete postulate death metala. Meni se mnogo dopadaju i to kako imaju mračno melodične rifove, i to kako su pesme pankerski aranžirane i to kako blastbeat sviraju sporo, iznurujuće… Odlični su:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/traumatic-putrefaction
Debi album Iraca Crimson Butchery zove se Repulsive Exhibition i mislim da je na osnovu naslova i omota sve jasno. Ovo je brutalni death metal starije škole, uzgojen na plodnom kompostu koji su u devedesetima ostavili Cannibal Corpse i njihovi akoliti, ali okretan, spretan i nimalo ustajao. Nije da Crimson Butchery sad izmišljaju neke nove forme u poznatom, jelte, formatu, ali se fino snalaze sa zaostavštinom velikih prethodnika i nude osam zabavnih pesama lepih rifova i dinamičnog aranžiranja. I produkcija je vrlo solidna pa je ovo jedno ubedljivo i prijatno death metal izdanje za ljubitelje stare škole:
https://crimsonbutchery.bandcamp.com/album/repulsive-exhibition
Portugalski Capela Mortuária svira death metal sa velikom količinom thrash metala u svojoj osnovi. Ovo je brza, oštra, napadačka muzika sa nervoznim thrash rifovima, trešerskim, uličnim vokalima i čestim upadanjima u blastbit kako bi se još više naglasila brzina i agresivnost kompozicija. A opet, Capela Mortuária imaju jedan pankerski, krosover šarm koji ih čini prijemčivim i za publiku kojoj bi „čist“ death metal bio suviše hermetičan. Album Monstro, prvi za bend, se još i prodaje po ceni koju sami odredite a što je više nego fer za nešto sa ovim kvalitetom svirke i produkcije:
https://capelamortuaria.bandcamp.com/album/monstro
Najbrutalniji od svih brutalnih death metala doći će nam iz Kolumbije ove nedelje. Decarabion imaju iza sebe jedan album a novi EP, Hidden in Delirium, Reality Revealed je samo za najizdržljivije, najodanije ljubitelje brutal death metal izraza sa svojim konstantnim polivanjem blastbitom, neprozirnim zidom zvuka, gitarama koje odozgo dosoljavaju neugodnim, represivnim harmonijama, neljudskim vokalom… Ovo je fascinantna muzika i to što čoveku treba izvestan trening da bi mogao da je sluša daje joj jednu ezoteričnu komponentu. Pet ful pesama, intro i autro, puno muzike za onog koji može:
https://decarabion.bandcamp.com/album/hidden-in-delirium-reality-revealed-2
Za old school publiku tu je švedski Altar of Obedience sa svojim drugim albumom, Morbid Devoties. Produkcija nije baš idealna ovde, sa vrlo nedinamičnim zvukom bubnjeva za početak, ali bend svira ubitačno a pesme su sasvim na liniji sa old school matricama, nudeći ukusan, kaloričan obrok mesnatog, krvoločnog death metala koji ponavlja sve ono što smo voleli početkom devedesetih, samo žešće, brže, krvavije. Fino:
https://altarofobedience.bandcamp.com/album/morbid-devoties-2
Za, pak, nju skul publiku Wormhole imaju novi album, Almost Human, Ova međunarodna atrakcija registrovana u Baltimoru je sa svojim trećim albumom na tragu nečeg zaista zanimljivog, umešno i smelo mešajući progresivu, death metal, deahtcore… Nije da je to automatski po mom ukusu ali Wormhole pišu dovoljno dobre pesme da me stalno drže na udici nečim prijemčivim. Plus, vrlo prozračan a HEAVY miks. Ukusno:
https://wormholesom.bandcamp.com/album/almost-human
Iz Brazila stiže solidno bombardovanje na četvrtom albumu benda Rebaelliun. Iako rade od 1998. godine, ovi likovi iz Porto Alegrea nisu se pretrzali od studijske produkcije ali možda zato ovaj materijal i zvuči ovako zverski i napaljeno. Ovo nije taj moderni „brutalni death metal“ utoliko da ne koketira sa slamom i ima nešto topliju produkciju ali ne sumnjajte da pričamo o surovoj polivačini blastbitovima, o rifčinama koji skidaju facijalne malje ako ih ne zaštitite kacigom, o pesmama koje su zle, satanističke i neodoljive. Under The Sign Of Rebellion je pisan tokom pandemije i PUCA od besa pa ako volite Hate Eternal, Morbid Angel i slično, navalite:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/under-the-sign-of-rebellion
Još brutalnog death metala? Nema problema. Porkfarm su iz Vusteršira u Engleskoj i mada ne očekujete da iz tako pastoralnog kraja dođe ovako izopačena muzika, evo došla je. Mada joj je trebalo dosta vremena. Porkfarm su prvi demo snimili 2007. godine, onda naredne izbacili prvi EP i onda, evo petnaest godina kasnije prvi album, Disfiguring Humanity. Ali to znači da se ovde nakupilo dosta dobre muzike, pa i besa. Trojica članova Porkfarm, koliko mogu da kažem, nisu ni nešto aktivna u drugim bendovima pa je u Disfiguring Humanity ulivena sva njihova kreativnost i, nagađam, dosta frustracije i gneva. Jer, iako ovaj album ne redefiniše žanr ni na jedan način, on je primetno osveženje u brutal death metal delu recentne produkcije, nudeći organski, kvalitetno napisane pesme i izvedbu koja je ubedljiva, neposredna, in your face. Ovde nema nekakvih promišljanja formata, koketiranja sa melodijama ili gruvom – Porkfarm pucaju iz svih oružja sve vreme derući kožu rifovima i meljući blastbitovima, podsećajući da brutalni death metal treba da vas ostavi bez daha, ne samo bez sluha. Izvrsno, jebem mu:
https://porkfarm.bandcamp.com/album/disfiguring-humanity
I, evo nas u poslednjoj sekciji gde preslušavamo heavy metal i nekakve krosžanrovske radove. I, evo: Marthyria je čileanski jednočlani hrišćanski hevi metal bend. A znate već da je katolički hrišćanski metal najjači. Ozbiljno, debi album ovog projekta, Sacrifice ima deset pesama žestine, dobrih rifova, himničnih refrena, tempa. Svakako pomaže i to što je za potrebe snimanja albuma Juan José Léniz jednočlanost zamenio tročlanošću pa Marthyria ovde vozi u power-trio formatu i KIDA. Mislim, ovo je, bez obzira na tematiku jedan od najzabavnijih heavy metal albuma koje ćete čuti ove nedelje, pa poslušajte:
https://marthyria.bandcamp.com/album/sacrifice
A solidnu dopunu daju i Thundergrave iz Meksika sa svojim debi EP-jem, For The True Glory. Ovo je tradicionalni heavy metal odsviran sa power metal ambicijama, energičan, melodičan, i sa izvesnim produkcijskim problemima (pre svega preglasan i sasvim nedinamičan programirani bubanj). No, ako ovo izdanje shvatamo kao pre svega legitimaciju, Thundergrave imaju s čim da se preporuče, nudeći epsku, cheesy heavy metal svirku kakvu volimo i potrebujemo u životu:
Hands of Orlac su u teoriji doom metal bend ali njihov album, Hebetudo Mentis je zaptavo melodični oklutni (doom) rock kao ispao sa bolje strane sedamdesetih godina prošlog veka. Ima ovde malo progresive, puno simpatičnog ženskog pevanja, zvuka koji je prirodan i bez studijskog peglanja, i mada pesme nisu sad nešto da se čovek onesvesti, album fino curi. Bend je iz Italije i svakako se tu čuje dosta uticaja italijanske tradicije mračnog kinematskog zvuka. Lepo:
https://handsoforlac.bandcamp.com/album/hebetudo-mentis
By Fire and Sword iz Ajdahoa dodaju još hrišćanskog vajba u ovonedeljnu heavy metal selekciju. Njihov debi album, Glory je pomalo iznenađujuće funkcionalna smeša klasičnog heavy metal izraza, power metal melodičnosti i himničnih religioznih napeva. Ne bi trebalo da funkcioniše, ali bend uspeva da dobrim songrajtingom i drusnom svirkom prepegla i neke produkcijske slabosti i taj pomalo ekscentrični stilski spoj, nudeći zabavan, interesantan materijal:
https://byfireandsword.bandcamp.com/album/glory
Kerrigan iz njemačkog Frajburga nisu u hrišćanskom fazonu ali njihov dei album, Bloodmoon je jedna od najprijatnijih heavy metal ploča koje ćete čuti ove nedelje. Dva člana benda Lone Wanderer su od 2020. godine radila na ovom projektu i debi album je pun epskih rifova, melodičnih gitarskih tema i energične, osvajačke svirke u NWOBTHM stilu. Kerrigan u svojim korenima vrlo očigledno imaju Maidene i Diamond Head ali njihova interpretacija klasičnih matrica je sveža, nadahnuta i mada produkcija zvuči vrlo old school, muzika nije prenaglašeno retro već samo pokazuje da tradicija nije mrtva dok su ljudi sposobn da unutar nje prave nove, sveže, vitalne ploče. Sjajno:
https://kerriganheavymetal.bandcamp.com/album/bloodmoon
Tideless iz San Dijega spajaju death metal, doom metal i shoegaze u jednoj funkcionalnoj, mada moram da priznam ne i PRETERANO efektnoj matrici koja na njihovom drugom albumu, Eye of Water postaje razumno predvidiva kako idete kroz materijal. Ima, naravno dosta šarma u postmetalskom gruvu sa death vokalima i death rifovima, i mešanju ritmova tipičnih za ekstremni metal sa sanjivim shoegaze atmosferama, ali pesme su jako dugačke i nemam utisak da opravdavaju toliku dužinu nekim ozbiljnim razvojem svojih ideja. Ovo je prijatan album, da se razumemo, ali nije i uzbudljiv a što sam ja možda nesmotreno očekivao imajući na umu sudar žanrova koji je obećao:
https://tideless.bandcamp.com/album/eye-of-water
Al evo onda nešto što JESTE uzbudljivo. KEN mode iz Vinipega možda sada doživljavaju zvezdane trenutke nakon uspeha filma Barbie ali ovaj bend krvavo radi već godinama i Void mu je deveti album. KEN mode su „ekstremni noise rock“ sa uticajima iz oblasti metala i hardkora pa i Void zvuči krvoločno, abrazivno i nestašno a opet otmeno i sa pravom merom hipnotičke, hladne repeticije u svojim pesmama. Žestoko zakucavanje bubnjem, tenzične disonance na gitarama, militantan bas, a opet sve miskovano da ima vazduha i ne bude samo zid od cigala. Jebiga, odlično:
https://kenmode.bandcamp.com/album/void
Novozelandski Bulletbelt se zvanično vode kao black-thrash postava i svakako, njihov peti album, Burn It Up ima žestoke rifove i vrištave vokale, ali je on DALEKO sofisticiraniji pa i bliži nekakvoj muzici glavnog toka nego što biste očekivali. Već je druga pesama na ovom albumu, Arminius, tako himnična i emotivna da mogu da je slušaju svi, od metalkor publike pa do ljubitelja Placebo i My Chemical Romance. Ako sebe nalazite na bilo kojoj od navedenih koordinata, vredi da poslušate Burn It Up. Ima ovde mnogo zanimljivog da se čuje:
https://bulletbeltnz.bandcamp.com/album/burn-it-up
Equivocator je interesantna saradnja dvojice iskusnih muzičara (Marr Lupo i Chris Alfano) koji na istoimenom Ep-ju u tri pesme spajaju i thrash i posthardcore, i progesivni (melodični) death metal, pa i malo industriala. Gadna je to papazjanija ali FUNKCIONIŠE. Pesme su napisane odlično, produkcija snažna a zvuk glasan bez preterivanja i ovo je vrlo sveže i originalno:
https://equivocator.bandcamp.com/album/equivocator
Noctomb iz Raleja u Severnoj karolini su izvrstan primer kako se mogu spojiti dva naoko vrlo disparatna stila metal muzike a da to zvuči organski i efektno. Debi album, isto Noctomb, spaja naime sirovi blek metal i abrazivni sludge metal i to radi sjajan posao. Ovo je energično, prljavo, tenzično i gruverski na smenu, sa sirovim ali adekvatnim zvukom i perfektnim uklapanjem vokala i rifova uz bas-gruv. Odlično:
https://noctomb.bandcamp.com/album/noctomb
Stoned Phoenix su dvoje heavy metalaca iz Portlanda u Oregonu a Stoned Phoenix je i njihov debi EP. Ima dosta toga što se može kritikovati u vezi sa ovim materijalom: on je sirov i produciran vrlo garažno, bend svira uživo i nema bas gitaru što u prilično klasičnom hard ’n’ heavy setingu koji se ovde vozi svakako deluje kao nedostatak, pesme su zapravo predugačke i ne bi im škodilo sečenje na pola da dosegnu svoj puni potencijala… Ali ima i nečeg neodoljivog u energiji koju ovo dvoje muzičara projektuju kroz zvučnik. Joey DeMartini svojim razigranim ritmovima i Sabine Stangenberg svojim hrskavim rifovima i simpatičnim vokalom nude mnogo obećanja. Ne ispunjavaju ih sva i ovaj EP je , što se mene tiče, više nacrt nego gotovo produkt, ali… obećavaju! Je li najbolja stvar u vezi sa ovim materijalom njegov omot? Evo, preslušajte pa odlučite:
https://stonedphoenix.bandcamp.com/album/stoned-phoenix
Kako rekoh, ove nedelje imamo dva albuma nedelje jer nisam mogao da se odlučim za samo jedan. Emocije su me obuzele! Dead Feathers iz Čikaga su za mene vrlo važan bend ne samo zbog njihovog ekstremnog kvaliteta već i jer su me usmereili na praćenje etikete Ripple Music koja mi je tokom protekle četiri godine donela neizmerno mnogo fantastične muzike. Ripple Music je, naravno, i izdavač drugog albuma ovog benda i Full Circle je i dalje EKSTREMNO briljantna demonstracija kako se u 21. veku može praviti psihodelični teški rok sa decidno old school temeljima a da to ne bude ni na koji način zastarelo ili da zvuči kao pastiš Hendriksa, Blue Cheer i njihovih ispisnika. Full Circle ima sve što sam voleo kod debija All Is Lost, ali urađeno još sigurnije, ubedljivije, zrelije. Gitare su zvonke, nemirne, pune psihodelične strasti, bas je topao i drži sredinu bine čvrsto da stvari ne polete predaleko, bubnjevi su dinamični a stameni, dok su vokali Marisse Allen, naravno, ono što na kraju postavlja Dead Feathers za glavu iznad kolega. U pevanju Allenove ne mogu a da ne prepoznam vrlo klasičan zvuk i filozofiju spajanja bluza sa hard rokom kakve smo nalazili kod Zeppelina, Janis Joplin – a izdavač pominje i Lindu Hoyle i Ingu Rumpf – i njena vokalna akrobatika je nešto što na ovom albumu toliko blista da odvlači pažnju od činjenice da i ostatak benda nudi izuzetan program sve vreme. Ove pesme su hipnotičke, zarazne i imaju gravitaciono polje kome je jako teško pobeći. Još jedan apsolutan klasik za Ripple Music? Apsolutno:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/full-circle
A onda drugi album nedelje i da kažemo to ovako: srećan novi Cannibal Corpse svima koji slave. Ekipa iz Bafala sa svojim šesnaestim albumom, Chaos Horrific uspeva da nastavi pobednički niz, ne nudeći skoro ništa novo ali uspevajući da njihov sada BAŠ old school metal zvuči i dalje sveže i zabavno. Priznajem, naravno da je fer reći da kad krenete da slušate ovaj album to zvuči skoro kao da ste uzeli da slušate prethodni, iz 2021. godine, Violence Unimagined pa se malo zaneli i zaboravili da stanete, ali… sve je to DOBRO. Ne revolucionarno ili eksperimentalno, već samo mesnato, energično, MOĆNO i ubedljivo. Erik Rutan je sada već dva albuma u bendu i njegov doprinos songrajtingu i solažama je svakako dragocen jer Cannibali ovde uspevaju da mnoge svoje oprobane fore i trikove upotrebe na interesantne i maštovite načine. Naravno da album ima svoje momente u kojima zaboravite šta slušate i mogao bi ovo biti i Red Before Black ili Evisceration Plague, ali Kanibali prosto ne zvuče ni izlizano ni umorno ni bezidejno, već još uvek vitalno i gladno. Možda su, naravno, dobri glumci, Rob Barrett već godinama izgleda kao da bi radije na binu izašao da svira obrade Zeppelina i ZZ Top nego da prži visceralni death metal, ali… muzika i dalje zvuči pravoverno, sočno i krvoločno. Ne album godine, nikakva inovacija ili promena paradigme, ali bend za koji se s pravom može tvrditi da ima najviši profil u kulturi glavnog toka od sve death metalske bratije i dalje uspeva da se ne samo ne obruka nego da proizvede ploču za koju će sve kolege sa odobravanjem klimnuti glavom dok će publika i dalje lomiti vratove pokušavajući da održi korak sa Georgeom Fisherom. Svaka im čast.
https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/chaos-horrific
