Bullet to the Head je deset godina star film i do mene je došao sa deset godina loših kritika i snuždenih sleganja ramenima kako Walter Hill naprosto više ne pravi sjajne filmove. Iako je sama ideja o akcionom filmu sa Sylvesterom Stalloneom u režiji Waltera Hilla nešto na šta sam salivirao najveći deo svog života, pribojavao sam se ulaska u Bullet to the Head. Loše kritike, ali, više zabrinjavajuće, jedan taman, mutan vizuelni identitet na slikama, a koji me je snažno asocirao na direct to video muljavine stalno su odlagali ovu avanturu. Sada, nakon što sam živ stigao na drugu stranu mogu uz olakšanje da konstatujem: Bullet to the Head je slab film, ali slab na najbolje moguće načine. Što znači da ću ga rado pogledati još koji put kada vreme i okolnosti to dopuste.

Da bude jasno, aficionadosi akcionog filma su Bullet to the Head srdačno prigrlili – jedan perfektno sročen prikaz na IMDb-u daje gotovo konfučijevski prožet sažetak: „Kada jedem hamburger, ne očekujem biftek. Ovo je očigledno hamburger.“ – i prepoznali ga kao nasilan, R rejtingom ovenčani feelbad anti buddy-cop omaž gritty akcijašima sedamdesetih i osamdesetih koji je nastao ne baš slučajno ali svakako jednim pomalo haotičnim spletom okolnosti i konačno ukrstio putanje dve ikone akcionog filma koje su se poznavale duže od tri decenije, želele da rade zajedno duže od tri decenije, i na kraju se sudarile pod nikako idealnim uslovima. Ali uz želju da im makar bude lepo.

Walter Hill je vrlo eksplicitno najavio kako ovde niko ne pokušava da izmisli nešto novo i da je ideja da se napravi zabavan žanrovski film. Moj je utisak da je on ovo pomalo pravio i na autopilotu, upadajući u režisersku stolicu nakon što se Stallone zahvalio Wayneu Krameru čija je vizija za adaptaciju originalnog stripa bila značajno mračnija nego što je Sly zamislio. Stallone je na kraju pozvao Hilla kome se produkcija što ju je spremao godinu dana upravo rastočila pred očima i, pomalo očajan da nađe NEKI posao, od nekoliko ponuđenih scenarija prihvatio ovaj. Originalno strip, koga je napisao Francuz Alexis Nolent poznatiji kao Matz, a nacrtao novozelandski crtač Colin Wilson, Du plomb dans la tete, je u SAD objavljivao Dynamite 2010. godine i ovo će biti druga ekranizacija Matzovog stripa u SAD, sledeći poznatiji strip, Le Teur a koji je u  SAD izlazio kao The Killer i dobio francusku ekranizaciju još  2007. godine.

Istina je da Matz piše vrlo „kinematske“ stripove sa laganim noir prelivom i puno visceralne, tvrde akcije, pa je pretakanje istih u old school akcijaše jedan praktično bogougodan posao. I sam Du plomb dans la tete počinje scenom gde dvojica plaćenih ubica u automobilu pričaju o italijanskim ručno rađenim cipelama od dve hiljade dolara, dok se voze na zadatak, prolazeći dalje kroz čitav spektar tema, kao što je da li je važnije da imaš pare ili da dobro lažeš kako bi osvojio ženu, ili zašto vlasnici pasa posmatraju svoje ljubimce kako kenjaju na ulici kao da je to nekakav zabavan prizor – sve je to jedan nimalo prikriven omaž Tarantinu i verovatno je da je Stallone želeo deo takvog vajba i u ekranizaciji. Uostalom, iako većina ovih dijaloga izostaje iz filmske verzije vožnje dvojice ubica na zadatak, Stallone je narator uokvirujućih scena ovog filma i on svom voiceoveru daje najhrapaviji, najgrgoljaviji stalloneovski sub-bas koji grlo šezdesetpetogodišnjaka može da postigne, ubacujući samo trag italijanskog naglaska, da sve začini do perfekcije.

No, Bullet to the Head je manje Tarantino a MNOGO više Walter Hill, iako je Hill ovo vrlo očigledno radio kao tezgu, ulećući u projekat kada je veliki deo produkcijskih odluka bio napravljen. Tako da je u krajnjoj instanci utisak pomalo shizofren – kao da gledate prosečan direct to video rad u kome bi umesto Stallonea verovatnije igrali braćala Lundgren ili Seagal, pa možda i Scott Adkins*, ali koji onda ima scene gde prepoznajete rukopis čoveka što je praktično izmislio moderni akcioni film i srce vam se rastopi od ljubavi. 

*a koji je igrao u Undisputed 2, direct to video nastavku filma čiji je prethodnik režirao baš Hill

Hill je, ako to nije kristalno jasno, veoma presudno uticao ne samo na moj ukus kada je u pitanju akcioni film već i na ukus cele generacije. Generacija mojih roditelja je odrasla gledajući vratolomije Errola Flynna i Burta Lancastera, a koje sam i ja kao dete voleo, srazmerno nevine, lepršave filmove, čija je akcija bila impresivna ali duh svetao, da bi sa usponom Sama Peckinpaha u šezdesetima klima počela osetno da se menja. Novi Holivud je dramatično protresao ideju toga šta film SVE može da bude pa je i akcioni film na Peckinpahovom tragu dobio sasvim novi preliv prljave teksture i nihilizma. Nije samo Peckinpah tu bio zaslužan, naravno, i neka vas niko ne laže da Coppolin Kum, Siegelov Prljavi Hari ali onda i Scorceseov Taksista nisu presudno oblikovali ono što će poznih sedamdesetih a zatim u osamdesetima biti oblikovano u jedan od najpropulzivnijih žanrova čije odjeke i danas imamo u produkcijama poput Fast & Furious pa i u superherojskim spektaklima.

Hill naravno nije bio jedini koji je predvodio ovaj talas krajem sedamdesetih i Winnerov Death Wish iz 1974. godine je bio rani glasnik nove sorte brutalnog, nihilističkog, neretko desničarskog akcijaša, koja se razbuktala u osamdesetima obuhvatajući i visokoprofilne projekte poput serijala Rambo (i nastavke Death Wish), Commando i Terminator, ali i nešto naglašenije low-key radove poput serijala Missing in Action i drugih nižebudžetnih projekata Chucka Norrisa.

Hill, dakle nije bio sam ali je bio, pa – najbolji. Cameron je, možda tokom decenija imao uspešniju karijeru (i uspešnije se oslobodio klišea „akcionog režisera“) a Michael Winner je postao mejnstrim zvezda u rodnoj Britaniji, ali između poznih sedamdesetih pa do sigurno polovine osamdesetih, ili, ako ste samo malo darežljiviji, do kasnih osamdesetih, Hill je nanizao takav spisak ikoničnih naslova kakav praktično ni jedan drugi režiser u istoriji filma ne može sebi da pripiše.

Hard Times, njegov režiserski debi iz 1975. godine (kod nas preveden kao Ulični borac, sledeći distributerski prepev na nekim teritorijama) imao je Charlesa Bronsona i Jamesa Coburna u ulogama koje su mogle reinventovati njihove karijere, The Driver iz 1978. godine je bio destilacija žanra do čistote kakvu niko sa ove strane Sama Peckinpaha (i EVENTUALNO Williama Friedkina) nije mogao ni da pomisli da napravi, a onda su naredne godine došli The Warriors i Hill je njima praktično – uz Millerovog Mad Maxa – izmislio osamdesete i lansirao čitavo sazvežđe klonova.

Neću da tvrdim da je The Warriors učinio za kulturu uličnih bandi ono što je Kum učinio za mafiju u SAD (naime, iz korena promenio samopercepciju unutar same mafije) ali jeste na veliki ekran doneo prikaz geng-kulture koji će Americi (i ostatku sveta) predočiti ideju o permanentnom urbanom ratovanju što će u ogromnoj meri obeležiti ne samo kinematografiju već i unutrašnju politiku SAD u decenijama koje će doći. Nije nimalo preterano reći da su nastavci Death Wish iz osamdesetih, a svakako filmovi poput Robocop ili Cosmatosovog Cobra (još jednog Stalloneovog gritty akcijaša iz osamdesetih) gradili upravo na temeljima koje je postavio The Warriors.

A Hill tu nije stao. The Long Riders je bio omaž Peckinpahovom vesternu, možda i pokušaj da se legitimizuju Peckinpahovi filmovi sa polovine sedamdesetih, vesterni koji su u svoje vreme bili neshvaćeni i prezreni. Southern Comfort je bio paranoidna (akciona, naravno) militaristička fantazija koju tek sa odmakom od nekoliko decenija možemo da pravilno prepoznamo kao vrlo oštru (i gorku) satiru vezanu za percepciju vijetnamskog rata u američkoj javnosti. I ovi filmovi su uglavnom bili komercijalno neuspešni, sa kritičarima koji su ih redom pljuvali. Ebert je Southern Comfort možda malo i zlovoljno pohvalio jer je morao da prizna da je u pitanju kvalitetan zanatski rad, ali veliki deo kritike onog doba je uglavnom žalio što Southern Comfort nije neka vrsta nastavka Boormanovog Deliverance, sa kojim je delio tematska interesovanja, sasvim ispuštajući iz vida militarističku satiru u Hillovom scenariju.

48 sati je konačno bio komercijalni uspeh za Hilla, i izmislio moderni buddy cop žanr koji će poslednjih 40 godina biti besomučno imitiran, omažiran, parodiran, ali vrlo retko rađen bolje nego što je to uradio Hill, lansirajući usput filmsku karijeru Eddieja Murphyja. Vatrene ulice su onda cementirale Hillov novopronađeni mejnstrim potencijal, uzimajući uličnu akciju Warriorsa i stavljajući je u retro-pastiš izmišljenih pedesetih godina prošlog veka, sa rokenrolom, i duhovima Jamesa Deana i Marlona Branda urolanim u bajkoviti narativ u kome praktično niko ne gine i gde je Hillova poslovična akcija ostala na visokom nivou uprkos pravljenju filma koji su mogle da gledaju i mame.

Posle Brewster’s Millions, a koji je bio kompetentna komedija, Hill je uspešno napravio još jedan iskorak izvan akcionog žanra sa Crossroads, praveći neku vrstu ultimativne posvete južnjačkoj kulturi i prevashodno bluzu da bi se onda sa Extreme Prejudice vratio ekstremnom nasilju, vrlo direktno omažirajući Peckinpaha i njegove vesterne, ali u ključu koji je sa druge strane reflektovao činjenicu da je već bila druga polovina osamdesetih i da su filmovi poput Lone Wolf McQuade ili Commando otišli nekoliko koraka dalje, napuštajući Peckinpahovu poetiku i hvatajući u letu stripovske stilizacije. Red Heat je onda došao kao prirodna tačka na ovaj period Hillove karijere, sa visokoprofilnom saradnjom sa Schwarzenegerom i jasnim pokušajem da se ponovi formula kombinovanja akcije i komične hemije između likova iz 48 sati, samo sada ekstravagantnije, stilizovanije, stripovskije, uz očiglednu svest da su filmovi poput Lethal Weapon, pa i Beverly Hills Cop uzeli Hillov originalni predložak i od njega napravili komercijalne fenomene.

Sve ovo nabrajam jer su dobri delovi Bullet to the Head očigledno Hillova prisećanja nekih svojih dobrih momenata iz najslavnijeg perioda njegovog kreativnog rada. Za početak, ovo je film snimljen na lokaciji u Nju Orleansu i predstavlja Hillov povratak mestu koje je prikazivao u Hard Times, Crossroads i Johnny Handsome (a i Southern Comfort je rađen na lokaciji u Luizijani), samo sada nakon uragana Katrina koji je devastirao ovu vibrantnu, vitalnu zajednicu.

I Hillov prikaz Nju Orleansa koji se oporavlja od katastrofe je pun ljubavi sa kritičnim delom zapleta koji se bavi rekonstrukcijom grada – a u koju su, naravno, upleteni biznismeni lišeni skrupula – ali pre svega sa vrlo hillovski spretnim scenama što organski, besprekorno vešto spajaju muziku, atmosferu, VAJB grada i njegovih zajednica sa elementima tog zapleta.

Sam zaplet nije preterano složen i bavi se plaćenim ubicom koga zovu Jimmy Bobo, što nakon rutinskog posla ne samo da gubi partnera i ne dobija ostatak novca nego shvata da je i sam na meti naručioca posla čiji identitet ne zna. Jedina svetla tačka je ovde policajac Taylor Kwon, a koji dolazi iz DC-ja na ime istrage o bivšem partneru što je krenuo putem mita i korupcije i koji, shvatajući da je policija u Nju Orleansu dobrim delom u kandžama organizovanog kriminala, pravi neugodni savez sa okorelim kriminalcem, shvatajući da imaju zajednički interes i zajedničke neprijatelje.

Zvuči kao idealan temelj za gritty, prljavi akcijaš sa dva nekompatibilna lika koji će uz mnogo mrštenja i psovki naći način da ipak plodno sarađuju do kraja filma i UPRAVO to i dobijamo, sa Slyjem i Sungom Kangom (danas značajno aktivnijim na televiziji, ali i sa rolom u više Fast & Furious filmova) koji praktično ubijaju sve na svom putu uz lanac ishrane prema čoveku na vrhu kriminalne piramide u Nju Orleansu, ne obazirući se mnogo na pravilo policijske službe, ali ni na neku bazičnu logiku dramaturgije.

Hill je i sam rekao da mu je ambicija bila da omažira akcijaše sedamdesetih i osamdesetih i Bullet to the Head se mnogo više bazira na  likovima i njihovoj hemiji nego na pametno povezanim nitima zapleta i plauzibilnom prelasku iz jednog set pisa u drugi. Kada u jednom momentu Slyjev lik, Jimmy Bobo, nakon što su on i Kwon digli u vazduh čitav odred plaćenika poslatih da ih zaustave kaže Kwonu da zna kako se ovaj sigurno pita ZAŠTO Bobo kuću u kojoj živi i spava drži celu miniranu sve vreme, ovo deluje kao gotovo neobično sitničav momenat u scenariju koji se do tada nije bavio takvim detaljima. Bobo i Kwon su do ovog momenta u prostore u kojima se nalaze opasni gangsteri, namazani, korumpirani perači novca i beskrupulozni investitori ušetavali bez skoro ikakve logističke pripreme, isključivo na kurčenje, i fim se nije bavio sitnicama kao što je kako su prošli obezbeđenje i kako to da ljudi što plaćenim ubicama keširaju po pola cigle dolara za posao, u turskom kupatilu dobijaju masažu a da u krugu od pola kilometra nemaju baš ni jednog telohranitelja. Čak i u finalu filma, kada Sly mora da uđe u zgradu namenjenu rušenju na čijem je vrhu glavni negativac koji kao taoca drži njemu jednu blisku osobu, vidimo scenu u kojoj ga telohranitelji prvo temeljito prepipaju da vide da ne nosi pištolj sa sobom, samo da bi kad nekoliko minuta kasnije krene pičvajz, Stallone počeo, valjda iz telesnih šupljina, da vadi USB stikove, detonatore eksploziva, skakavce…

No, makar mu Kwon na ovo odgovori da se UOPŠTE ne pita jer zna da kao i svi kriminalci i Jimmy Bobo, prosto, ima paranoidnu ličnost. „You had me at ’Fuck You’“ , kaže mu Slyjev lik u jednoj malo kasnijoj dijaloškoj razmeni i ovo je bukvalno sažetak celog svetonazora filma: ili ćete od prve scene u kojoj Stallone raznese glavu tipu koji je Kwonu pretio pištoljem, biti u navijačkom raspoloženju i skakati sa stolice svaki put kad neko proleti kroz staklo ili dobije nož u bubrege, i potuno će vas boleti kurac za rupu u zapletu veličine trospratnice u kojoj je presudni mekgafin oko koga se svi jure USB stik sa osetljivim podacima koji nije enkriptovan i jasno je da su naši odavno mogli da ga iskopiraju, ili će vam film od početka do kraja biti smeće koje se dramaturški raspada kad god treba da promeni scenu (a često i u samim scenama) i čiji likovi, pa, iz sve snage pokušavaju da ostvare tu željenu hemiju, ali im to zapravo ne ide od ruke.

Najproblematičniji element filma je apsolutno to da mnoge scene u kojima Sly i Kang imaju dinamične dijaloške razmene, jedan drugom po ko zna koji put drže uperene pištolje u čelo i mošnice im rade na overdrajvu da bi proizvele oblak testosterona, naprosto ne uspevaju da se prizemlje kako treba. Hill ovde ide na replikaciju onog što su Nolte i Murphy imali u 48 sati ili, ako ne može baš TO da dobije, onda na makar Belushijev i Arnoldov odnos iz Red Heat, ali utisak je da je ovde Stallone imao u glavi jedan film a svi ostali neki drugi i da se ta dva filma ne susretnu dovoljno često u ovakvim scenama. Stallone je, naravno, DOKTORIRAO te ultramačoidne replike ledenog izraza lica i ravne intonacije, gde se izgovaraju rečenice od kojih će reperi kasnije napraviti čitave epove, ali one često nemaju dovoljno veze sa dijalogom napisanim za Kanga, neugodno se uklapaju u dinamiku scene, i ne služe kao adekvatan pančlajn za scenu što treba da označi pomeranje na sledeći plato odnosa za dvojicu glavnih likova.

Moguće je i da je Stallone bio malko nadrkan što je nakon Thomasa Janea koji je originalno trebalo da igra ulogu koju je dobio Kang, Joel Silver insistirao da filmu treba malko „diverziteta“ pa doveo glumca azijskog porekla u kast protivno željama najveće zvezde. I sam Hill je u intervjuima nimalo prikriveno rekao da se ovakvi filmovi sada snimaju za strano tržište (odnosno za Kinu) jer ih ovde ionako niko neće gledati* i da je ovo neophodni ustupak ekonomskoj realnosti. A što nikako nije moglo biti preterano podsticajno za samog Kanga, pogotovo uz skript koji je prepun rasističkih mikroagresija od strane Stalloneovog lika koje treba da budu, jelte, duhovite i pokažu Jimmyja Boboa koji je old school dripčina što svakog Azijata zove „Konfučije“, tvrdi da ne znaju da voze, i u jednoj sceni svog (slučajnog) partnera nazove samurajem. Kada Kwon kaže da je on korejskog porekla, da su samuraji deo japanske kulture i da bi to bilo kao da on kaže da mu je omiljena italijanska hrana meksički tako, Jimmy Bobo na ovo samo kaže da to poređenje nema nikakvog smisla i to je kraj scene.

*i skoro da i nije, Bullet to the Head je u SAD zaradio manje od polovine svog budžeta od 55 miliona dolara

Naprosto, nema ničeg goreg kada se vidi da i režiser, pa i drugi glumac daju sve od sebe da se hemija napravi, ali kada zvezda filma to sabotira i pretvara sve u sopstveni šou – pa je rezultat isforsiran i nikada dosegnut pastiš 48 sati.

I nema ničeg goreg u ovom filmu od toga a što je dobra vest jer ovo jeste najgori deo filma i jeste dosta nesrećno što jedna esencijalna žanrovska dimenzija ovde ne funkcioniše – ali je makar ostalo u filmu solidno a na momente ume da bude i odlično.

Za početak, ovo traje jedva sat i po, kreće se brzim tempom i poštuje vreme gledaoca. Svi, od režisera, preko montažera do producenata shvataju da mi nismo ovde da bi gledali glumce kako filozofiraju i diskutuju, još manje kako nemo gledaju u daljinu i Hill vrlo programski beži od bilo kakve tarantinovštine koja je sigurno delovala kao zavodljiva alatka. Čak i tako, ovde ima nekoliko „mood“ scena karakterističnih za direct to video produkcije, znate već, noćne panorame grada snimljene dronom, pa puštene ubrzano, ali njih je malo i lako se zaborave kada Hill uzme da radi ono njegovo. A on to uzme na više mesta.

Drugo – kamera je mogla da potpuno upropasti ovaj film a nije. Hill veli da je očekivao da će produkcija od njega tražiti da se ovo radi digitalno kako bi se uštedele pare, no onda je sve ipak snimljeno na filmu – ali je direktor fotografije bio Lloyd Ahern II, kome je ovo bila prva bioskopska produkcija i koji zapravo osim ovog ima samo još jedan biopskopski film u biografiji (i to isto Hillov, Dead for a Dollar iz prošle godine) a sve ostalo mu je televizijski rad. Ahernov stil je PREOPASNO blizu već pomenute direct to video muljavine, sa manjkom osvetljenja i naglaskom na atmosferi na uštrb, jelte, pripovedanja ali ovde je već posle par minuta jasno da je u režiserskoj stolici sedelo jedno vanserijsko ime.

Kada Hill režira akciju, to je i dalje uzbudjivo. Sly je i sa 65 godina u ovom filmu (i već brutalno deformisan od anabolika) jedno ikoničko prisustvo i scene akcije su mu ubedljive, dinamične, jako FIZIČKE. Kako sa druge strane stoji Jason Momoa, kao mladi, napaljeni plaćeni ubica željan dokazivanja, konfrontacija dve hipemaskuline figure – posebno u finalu gde se, nećete se iznenaditi, njih dvojica bore vatrogasnim sekirama – ima sve odlike ikoničkog sukoba kakve pamtimo iz akcijaša osamdesetih. Homoerotski tonovi se podrazumevaju, pogotovo sa Kangovim likom koji je kodiran „milenijalski“, u kombinaciji azijskog porekla, hi-tech ekspertize i poštovanja zakona, a čime biva jedini koji će osvojiti žensko srce u ovoj priči.

Ova bitka sekirama na kraju filma je neka vrsta omaža borbe macolama sa kraja Vatrenih ulica i samo je jedan od brojnih momenata u kojima Hill omažira samog sebe. Prva borba između Slyja i Momoe se, uostalom, odvija u javnom toaletu i ako istog trenutka ne pomislite na Warriorse, šta ste, ZABOGA gledali u Warriorsima? No, mnogo važnije, Hill pored ovih direktnih prepisivanja od samog sebe, kojih je film pun, i dalje vrhunski vlada pripovedanjem i scene su često kombinacija dve radnje na dva odvojena mesta a koje teku perfektno jedna uz drugu uz dinamiku i tempo montaže kakav naprosto ne viđate u današnjem Holivudu, a niste ga viđali ni 2012. godine.

I zaista ne mislim da ovde sad treba da lamentiram nad tim da se filmovi danas snimaju kroz testiranja na fokus grupama i da se scene snimaju i montiraju tako da može da ih shvati i isprati i poslednji ADHDom pogođeni twinejdžer koji film gleda istovremeno sa skrolovanjem po tiktoku – mnenja sam da danas imamo koliko nam duša ište primera kinematografske izvrsnosti samo ih treba biti svestan – ali veliko je zadovoljstvo gledati Hilla kako besprekorno postavlja scene, prostorno i vremenski, kako nam ne gubi vreme beskrajnim saspens-momentima nego odmah prelazi u akciju i hvata za gušu. Akcija je ovde R rejtovana, ali nije pornografska, ljudi proleću kroz stakla i drvena vrata, padaju sa visokih pozicija i dobijaju ozbiljne aperkate po njonji i kaskaderi časno i pošteno zarađuju svoju platu. Hill čak i tako izlizane lokacije kao što je pomenuta konstrukcija namenjena rušenju u kojoj se dešava finale filma uspeva da perfektno slika i umontira tako da ovaj prostor dobije jedan simbolički značaj i da Slyjevo napeto uspinjanje a onda nasilno silaženje deluju kao inicijantsko iskustvo.

Hoću reći – Hill uspeva da bude staromodan i istovremeno isped drugih režisera koji rade slične gritty akcijaše, kreirajući niskobudžetni look ali vrhunski feel i dajući nam destilat ’80s akcije od koga srce zaista zalupa snažnije.

Staromodnost filma je u nekim elementima i simpatično smešna – ovo je produkcija rađena 2012. godine u kojoj je policajac sa pametnim telefonom (a koji više liči na Blekberi nego na ajfon) anomalija i gde je jedan od karakternih momenata upravo to kada Slyjev lik, doduše namršteno mora sebi da prizna da ti klinci sa tim njihovim internetom i smartfounovima gde sve podatke dobiju na izvolte posle par sekundi, zaista poseduju budućnost. A da je on samo plaćeni ubica koji pije tako egzotičan viski da u kafane mora da nosi sopstvenu flašu i namrgođenim barmenima daje 20 dolara samo da mu iznajme čašu iz koje će ga piti. Film se ne bavi eksplicitno tom idejom da je Slyjev lik poslednji od stare garde, ali implicitno, pogotovo s obzirom na ekipu koja ga je pravila, ima i tu dimenziju i, kada se Momoin lik u minut do dvanaest otkrije kao i dalje psihopata ali psihopata sa idealima, ovo je iskorak za Hilla iz osamdesetih čiji su negativci gotovo uniformno bili ČISTE psihopate bez kapaciteta za empatiju. Za svaki slučaj, Sly ga ipak masakrira onako kako očekujete, koristeći upravo ono oružje koje očekujete. Jer ste gledali sve te filmove iz osamdesetih, dakako.

Bullet to the Head je pun simpatičnih retro momenata i mada je pun i, rekosmo, blago rasističkih pošalica koje nisu najsjajnije ostarile, makar glavni ženski lik ne predstavlja kao predmet lišen ikakve volje ili karaktera. Da bude jasno, Bullet to the Head nije ni blizu toga da prođe Behdelin test – film ima samo dva ženska lika i one nikada ne dele scenu, kamoli pričaju išta što nije vezano za muške protagoniste, ali Sarah Shahi uspeva da gritty tattoo umetnici iz Nju Orleansa da taman koliko treba tvrdoće i senzualnosti da bude dostojanstven apdejt tipskih likova iz osamdesetih, sa dovoljno delatne suverenosti da ne bude samo materijal za masturbaciju. No, feminizam ćete ipak morati da potražite negde drugde.

Kvalifikacija „toliko je loše da je dobro“ je često pogrešno primenjivana na Hilla, posebno u pre-48 sati periodu dok establišment još nije prepoznavao njegov genij i samo je istorijska sreća da je ovaj režiser i pored čestih komercijalnih flopova uspeo da svoje najbolje filmove napravi, pošalje u svet i njima utiče na generacije autora koji će kasnije doći i doneti, naravno, i mnogo lošeg, ali i mnogo dobrog. Bullet to the Head je najbliže ovom opisu od svih filmova Waltera Hilla koje sam do sada gledao iako ovo nije ZAISTA loš film. Njemu nedostaje pomenute hemije tamo gde mu je najpotrebnija i da me stavite na muke ne bih umeo da kažem gde je ulupano 55 miliona dolara koliko je zvanično koštao da se napravi – ali on ima Nju Orleans kakav drugi režiseri naprosto ne umeju da snime, ima Christiana Slatera i Adewalea Akinnuoye-Agbajea kao white collar negativce sa mnogo karaktera i šarma, ima mlađeg i harizmatičnog Jasona Momou i mlađeg Sung-Hoa Kanga koji glumi iz sve snage i, iako je sasvim verovatno da je baš on sabotirao tamo gde je bilo najkritičnije, ima Stallonea koji je, pa, i dalje onaj Sly kome smo poklonili srce pre toliko decenija. Svakako, ovo je više Sly iz Kobre ili drugog i trećeg Ramba, Sly iz Rockyja 3 i 4 pre nego Sly iz Paklene četvrti, prvog Rockyja ili F.I.S.T. ali dajte da se ne pretvaramo da bismo mu oprostili.

No, Sly nije jedino što valja u Bullet to the Head i sada sam, osokoljen pozitivnom emocijom koju je u meni ovaj film izazvao, spreman da gledam dva preostala Hillova filma snimljena u poslednjoj deceniji. Utisci uskoro na istom mestu!