Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Škola je počela, sloboda se okončala a iako leto zvanično traje još tri nedelje, red je da ga ispratimo kako dolikuje, jednim albumom uzavrelih afrokubanskih ritmova i beskrajnog plesnog gruva. Brian Andres Quartet: Dos Gatos Negros je ploča originalnih kompozicija i obrada koje potpisuje kalifornijska ekipa sa velikim iskustvom u sviranju latiničnog džeza i mada je ovo prva ploča u OVOJ postavi, ona je samo logičan nastavak zajedničkog rada ovih muzičara u drugim formatima. Kao takva, ona je od prve do poslednje note autoritativna i energična do mere da ju je gotovo nemoguće slušati sedeći.

U nekim svojim mlađim i neosporno glupljim godinama smatrao sam latin jazz nekom vrstom nižerazrednog razblaživanja svete džez-matrice, namenjene ljudima kojima je „normalan“ džez isuviše cerebralan i koji moraju da imaju ritam uz koji može da se igra da bi nešto uopšte prepoznali kao muziku. Srećom, brzo sam se otresao tih detinjih snobizama, shvatio da ples nije ništa negativno i prepustio se magiji latinoameričkih, afro-karipskih, afro-kubanskih i drugih „egzotičnih“ alotropskih modifikacija džeza.

Brian Andres je pametniji čovek od mene koji je od toga napravio svoju profesiju. Rođen u porodici profesionalnih muzičara ovaj čovek, originalno iz Sinsinatija u Ohaju je, za razliku od oca koji je svirao duvačke instrumente i majke koja je svirala klavir i pevala, svoje detinje zadovoljstvo udaranja u razne stvari i proizvođenja spontanih ritmova transformisao u celoživotni poziv bubnjara i perkusioniste. Originalno je svirao uglavnom rok i bluz muziku, sarađujći sa masom muzičara sa srednjeg zapada a onda je počeo sve više da se interesuje za latinoamerički izraz pa je vođen svojim istraživanjima odlučio da se preseli u Kaliforniju gde i danas živi radi. Krajem prošlog i početkom ovog veka radio je sa mnogo salsa, afro-kubanskih, latin-džez i latin-fank bendova ali i teks-meks rok grupa, posebno ističući svoje saradnje sa Joseom Cuellarom (poznatijim kao Dr. Loco) i Lalom Guerrerom  koga zovu „ocem čikano muzike“.

Nakon kaljenja sa mnogo drugih muzilara, 2007. godine će Brian osnovati sopstveni sastav, Afro-Cuban Jazz Cartel, sklopljen od mešavine Gremijem nagrađivanih muzičara i lokalnih akademskih faca. Ovaj je oktet uspešno radio do 2019. godine sa nekoliko albuma i mnogo nastupa, dok ga Brian nije destilovao u trio, u želji da još više naglasi ritam kao osnovnu komponentu muzike. Trio Latino je dalje bila glavna postava kroz koju je radio, sa Aaronom Gemainom na kontrabasu i Christianom Tumalanom na klaviru. Ova dvojica su i sami iskusni muzičari sa puno klometraže u sviranju salse, mamba i afrokubanskih ritmova, i njihovom spajanju sa džezom no, trio je nedavno proširen u kvartet dodavanjem saksofoniste Tonyja Peeblesa, koji je i sam svirao u Afro-Cuban Jazz Cartelu. Andres kaže da je nakon prvih snimaka Trija izrazito mnogo slušao albume koje su snimali kvarteti sa saksofonom u prvom planu, kakve su snimali Kenny Garrett, John Coltrane, Miguel Zenon, Art Pepper i drugi pa mu je i samom postalo jasno da ne može da odoli da doda saksofon u trio. Želeo je da oslobodi Tumalana opterećenja stalnog sviranja tema i svestan da žrtvuje deo intimnosti trija u zamenu za ekspanzivnost i ekspresivnost kvarteta predvođenog duvače, pozvao Peeblesa da im se pridruži.

Brian Andres Quartet je formiran tokom pandemije pa kako nije bilo mnogo mogućnosti da se nastupa uživo, muzičari su vežbali (na otvorenom i na bezbednoj udaljenosti jedan od drugog) i intenzivno proširivali viziju benda imajući u postavi čoveka koji jednako lako svira sopran, alt i tenor saksofon. Nakon prvih koncerata postalo je jasno da intenzivnost svirke ovog benda eksponencijalno raste kada se kompozicije izvode pred publikom i Anders sam kaže da su Peeblesove improvizacije za njega predstavljale izazov da sopstvenu svirku pogura na sledeći nivo. Otud je album Dos Gatos Negros, ukrašen s dve lepe crne mačke na omotu, od strane benda doživljavan kao neka vrsta neophodnog zapisivanja trenutne forme njihove muzike, pokušaj da se uhvati ta neverovatna energija živih nastupa i prenese na slušaoca.

Mislim da je misija ispunjena jer je Dos Gatos Negros veoma intenzivna ploča. Pre svega, ovo je, vrlo se to dobro čuje, kvartet koga predvodi bubnjar i tu nema mnogo stidljivosti. Andres je bubnjar koji ne može da odoli da ne popuni svaku prazninu u zvuku i svoj ritam preko slušaoca presvuče kao neku kompleksnu teksturu. Njegova svirka je užurbana, dinamična, ukusna u kreiranju i držanju gruva, svakako, ali nimalo diskretna ili uzdržana. Ovde i ukrasi u ritmu imaju svoje ukrase i imate utisak da je Andres čovek koji ni čašu vode ne može da natoči a da je prvo ne baci visoko u vazduh, jedno deset sekundi je pimpluje laktovima, onda je zabaci pod samu tavanicu, napravi tri piruete pa je uhvati praveći špagu dok je istovremeno podmeće pod slavinu. Hoću reći, Ansdres je definitivno MOJ tip bubnjara, ekstrovertan, prominentan u zvuku sastava, ali sa finim osećajem za gruv i ritam, dinamikom koja ne ometa druge muzičare i, uprkos miksu koji jako gura udaraljke u prvi plan, nikada preglasan.

Pošto je ovo muzika u kojoj je ritam jako bitna komponenta, na nekim kompozicijama gostuju i drugi perkusionosti na kongama i bongo bubnjevima, pa je Dos Gatos Negros jedna apsolutna proslava ritma. Kontrabasista Germain ovde svakako igra ključnu ulogu u privezivanju svog tog ritma i držanju čitavog sastava unutar zadatog gruva tako da perkusionisti i pijanista mogu da sinkopiraju do mile volje, uvek sigurni da će ih glasni, snažni tonovi kontrabasa držati u taktu. Peebles svakako deluje kao da pokušava da pokaže da odabir BAŠ NJEGA za ovaj orkestar nije bio tek slučajnost i njegovo sviranje tema, ali pogotovo njegovo improvizovanje su urnebesno energični i puni sjajnih promena registra i raspoloženja. Peebles je i sam kadar da smelo izleće iz ritma i tempa (slušajte soliranje na Seven Steps to Heaven koje zvuči kao da dolazi iz neke druge pesme sasvim druge metrike i tempa) znajući da mu Germain čuva leđa i da će uvek moći da se bez greške vrati u takt zahvaljujući savršenom improvizatorskom instinktu. Germain onda i sam solira na par mesta, nudeći brze, energične rafale nota urađene uglavnom u ritmu i ne usporavajući furiozni tempo kompozicija.

Pijanista Tumalan i sam svira jako sinkopirano kada solira i to je veoma sigurna i ugodna izvedba, a njegovo držanje ritma je takođe razigrano, duhovito, puno vitalnosti. Uopšte, kvartet (sa gostima) generalno zvuči izuzetno raspoloženo, kao da muzičari zaista iz sve snage pokušavaju da odsviraju pesme na granici svojih fizičkih mogunosti i jedni drugima postave standarde koji će ih naterati da izvuku poslednje kapi goriva iz rezervoara. Čak i druga polovina albuma, koja je srazmerno tiša i sporija od prve puca od energije i jedne opipljive radosti koju muzičari dele jedni sa drugima, dobacujući se temama i solažama. Onda i balada, Cambio Mundai, zvuči energično, tenzično u pozitivnom smislu, sa Andresom koji svira metlicama ali ne može da odoli da ritam ne isecka na sitne komadiće i žestoko ih promeša dok se ostali uzdržavaju da ne eksplodiraju i polete u svemir.

Dos Gatos Negros je, dakle, radosna, zabavna ploča muzike koja bi trebalo da zvuči lekovito čak i najneraspoloženijima među nama. Ona je glasna, malo i nametljiva ali uvek sa iskrenim pozivom na pokret i ples i nekim od najboljih improvizacija koje sam slušao poslednjih nedelja. Slušajte je!

https://brianandresmusic.bandcamp.com/album/dos-gatos-negros